Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (6)

Srbi su izloženi maltretiranju, progonima...

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Plan za realizaciju akcije bio je vezan za Dan Republike 29.Novembar 1990. godine. Svaki od nas je znao šta treba činiti. Ja sam sa svojim timom uvežbavao svoj deo zadatka. On je bio vezan za hapšenje generala, sada ministra Špegelja. Svako jutro u trajanju od 10 dana smo pratili kretanje vozila koje je išlo po njega kući, njegov izlazak iz kuće, pravac kretanja prema Vladi na gornjem Gradu. Gotovo da nije bilo nikakvih vremenskih oscilacija. Vozilo je u minut dolazilo pred kuću, okretanje, izlazak i povratak. U vozilu vozač i jedno lice iz pratnje. Posebne mere obezbeđenja nisu sprovođene.

Ostalo je da se odluči o načinu hapšenja generala. Javno, upotrebom sile ili kidnapovanjem i hapšenje na nekoj,prethodno određenoj i obezbeđenoj lokaciji. Odlučeno je da se hapšenje izvede presretanjem vozila u blizini Mirogoja. Dva dana pre realizacije akcije Vasiljević je po pozivu otputovao u Beograd. Mislili smo da ga zovu na poslednje konsultacije pre realizacije akcije, ali nije bilo tako. Do njegovog odlaska u Beograd samo mali broj ljudi je znao šta se radi i kada je planiran završetak. U Beogradu na sednici Predsedništva SFRJ general Kadijević je obzananio šta se radi i šta je planirano. Tu je bio kraj. Odustaje se od hapšenja i u Beograd pozivaju Franju Tuđmana da nastave pregovore i pokušaju da nađu kompromis. Ja ne znam šta je stvarno bilo na toj sednici, pre i posle nje i ne želim da se upuštam u nagađanje.

Mnogo godina kasnije sam čuo da je bio postignut dogovor sa Tuđmanom, da žrtvuje generala Špegelja, da nam ga jednostavno preda. Time bi bili zadovoljni i mi i on, jer Tuđman o Špegelju nije imao visoko mišljenje. Posmatran je i korišten kao "potrošni materijal" u datom trenutku. Da li je stvarno bilo tako ni to ne znam. Jedna rečenica koju je Vasiljević izgovorio u toku priprema za hapšenje bila je za mene vrlo indikativna, a kada je izgovorena nisam u potpunosti razumeo njen smisao. Vasiljević mi je rekao:"Ti ćeš svoj zadatak najlakše obaviti." Nisam znao kako će to biti lak posao uhapsiti ministra i odvesti ga, a da to niko ne vidi ili da ne reaguje. Pojasnilo mi se kasnije. O ovom delu će verovatno neko nekad progovoriti i napisati istinu. Do tada će mo svi nagađati. Povratak Vasiljevića iz Beograda u Zagreb i vesti koje je doneo za sve nas učesnike u radu bilo je veliko razočaranje. Zavladala je neverica i rezignacija. Dan - dva tako i nastavljamo dalje.

Zbog viših interesa, i ako osuđeni, iz zatvora su pušteni Đuro Dečak i Habijanec. Za vreme boravka u zatvoru Dečak je pokazao veliko interesovanje za stručnu vojnu literaturu. Pravilo "Divizija KoV" naučio je napamet. Kasnije tokom rata kada je postao general HV teoretski je bio dobro potkovan našom zaslugom. Te godine poslednji put je u Hrvatskoj obeležen Dan JNA 22. Decembar. Mnogo skromnije nego prethodnih godina i bez veselja. U komandi 5. vojne oblasti gosti su bili i predstavnici nove vlasti u Hrvatskoj. Koktel je bio za sve goste. Atmosfera kao da se ništa ne dešava. Kako hrvatsko političko rukovodstvo nije prihvatalo ni jednu drugu opciju osim samostalnosti, da bi ih se navelo na popuštanje, jugoslovenskoj javnosti je prikazan film koji prilično detaljno govori o naoružavanju, ilegalnoj nabavci oružja u inostranstvu, planovima i namerama likvidacije i dr. U glavnoj ulozi je bio Martin Špegelj. Sve TV stanice u jugoslovenskim republikama su film prikazale osim TV Zagreb, koja je nastojala prikriti istinu o zbivanjima u Hrvatskoj. Tek nakon silnih pritisaka, pre svega javnosti, film je prikazan 26.januara 1991.godine.

Zgranutost javnosti bila je velika. S druge strane, otpočeli su napade na KOS sa svih strana. Da je sve izmišljeno i izmontirano. Tada sam po prvi put video javnu bestidnost velikog broja hrvatske javnosti, koja će kroz kratko vreme preći u euforiju neslućenih razmera, nepoznatu na ovim prostorima, a malo poznatu i van granica Jugoslavije. Tuđman je nastojao da stvori veliku ideologiju, a sve velike ideologije teže da budu originalne i čiste, bez primesa drugih ideologija. S jedne strane, to je zbog toga, što one time opravdavaju svoj "raison d tre". Sa druge strane, primese drugih ideologija unutar neke ideologije dovode do pojava raznih frakcija, struja i pregrupisavanja. Ništa od toga nije odgovaralo Tuđmanu i on je sve takve pojave "sekao u korenu." Tako je počelo stvaranje sistema nepovredivih principa i neospornih dogmi, koje će se kasnije, a i danas, štititi svim raspoloživim sredstvima. Današnje hrvatsko društvo ima, jasno i prepoznatljivo, aktiviste koji poput pravih apologeta, oštro i brzo reaguju na svaku izraženu sumnju u pomenute principe.

Panika je masovno zahvatala sve veći broj Srba, posebno one u urbanim i mešovitim sredinama. Ostajali su bez posla, premeštani su na poslove sa nižom stručnom spremom, porodice su im bile dnevno izložene psihičkoj i fizičkoj torturi. Posebno veliki pritisak je vršen na decu, mlađe dobi u osnovnoj školi. U kolektivnom sećanju srpskog naroda ostalo je užasno sećanje na raniju NDH, masovne grobnice i logore smrti: Jasenovac, Jadovno, Jablanac, Mlaka, Novska, Stara Gradiška, Grubišno Polje, Sisak, Lepoglava, Tenja, Rab, Pag, Zlarin ...ponovo su se vratili u živo sećanje svakog pojedinca.

U Zagrebu sam se susretao sa dosta Srba, najviše iz Like, ali i iz drugih krajeva Hrvatske. Tražili su savete, pomoć, iskazivali odlučnost da se suprotstave narastajućoj opasnosti. Mnogi su napuštali Zagreb sami ili sa porodicom. Odluke su donosili preko noći. Kada je 06.01.1991. godine grupa mladića provalila u Dom 6. Ličke divizije na Plitvicama i pokupila trofejno oružje bio je to signal da se krene i u javnu nabavku oružja za odbranu slobode i časti. Već tada je bilo jasno da se proces naoružavanja Hrvatske iz inostranstva ne može zaustaviti, da je to oružje namenjeno za rat i time je pravdano ponašanje pripadnika srpske nacionalnosti.

Pojedinci su vršili pritisak na mene da nabavim oružje iz magacina JNA, ali je to za mene bila višestruko nemoguća misija. Prigovarali su mi da ja neću, a da to drugi već čine i tako sam zapravo doznao, da se naoružanje masovno krade iz vojnih skladišta i deli po terenu. Prostor zapadne Bosne i Hercegovine postaje ogromna tržnica svakakvog naoružanja. Od Bosanskog Grahova, Drvara, Bihaća, Bosanskog Petrovca, Bosanskog Novog do Bosanske Dubice se trgovalo oružjem. U to vreme cene su dostizale astronomske visine. Automatska puška prodavana je po ceni od 4.000 DM, pištolji od 1-2000 DM i tako redom. Provokatora je bilo na sve strane. Pravile su se incidentne situacije na svakom mestu. Hrvatska televizija je sve to pripisivala Srbima, a hrvatska vlast obaveštavala stranu i domaću javnost o nasilničkom ponašanju Srba. Tako je počeo proces zamenjenih teza. Nasilnik je postajao žrtva, a žrtva postaje nasilnik. Stranačko naoružavanje Srba započeto je u leto 1991. godine kada je postalo apsolutno jasno da je rat neminovan. Srbi su se odazivali na mobilizacijske pozive i zaduživani su naoružanjem u matičnim jedinicama. Kasnije su primili i dodatne količine oružja i municije za samoodbranu.

Događaji u Sloveniji su pospešili odluku da se TO SAO Krajina podeli naoružanje. Jedan broj jedinica iz Slovenije biće predislociran na prostor Krajine, a njihovo naoružanje posle 15.05.1992. godine preuzela je TO Republike Srpske Krajine. Preduzimali smo niz radnji i postupaka da pronađemo ona pitanja koja bi pomogla da se dijalogom pronađe rešenje nastale krize. Pokušali smo raznim radnjama i postupcima da otkrijemo i eliminišemo povode za oružani sukob. S jedne strane, tim postupcima smo navlačili još veći bes na nas, a s druge strane, jasno i nedvosmisleno smo okarakterisani kao "crveni" neprijatelji. Bili smo neprijatelji i Hrvatskoj i SAO Krajini. Događaji u Pakracu i na Plitvičkim jezerima zakomplikovali su i onako komplikovanu situaciju. Na Plitvicama su pale prve žrtve. Sa srpske strane Rajko Vukadinović, a sa hrvatske strane policajac Josip Jović. Krvavi Uskrs 1991. godine. Na dan Isusuvog uskrsnuća ugasila su se dva života, zarad čega i u ime čega? U ime samostalne Hrvatske i u ime slobode Srba koji su osetili svekoliku ugroženost u takvoj Hrvatskoj.

Iz Srbije su stizali signali podrške i huškanja na još veći haos. U situaciji koja je vladala u kojoj je već prolivena krv, kao da više nikog nije interesovalo hoće li nečija deca i dalje prolivati krv. Svi su bili daleko od te sredine, a upravljali su voljom hiljada izmanipulisanih ljudi, gurali ih u haos u ponor kojem se dno nije videlo. Sredinom aprila 1991. godine sve je jače bila prisutna ideja o održavanju "Mitinga mira" na Plitvicama. Ideja je potekla od Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, a u život je trebalo da sprovede Vojislav Šešelj. Domaćin je trebao da bude Predsednik SAO Krajina - Milan Babić. Odlučeno je, da se organizuje tajni sastanak sa Babićem i da se u razgovoru sa njim pokuša pronaći neko drugo rešenje, da se odbaci ideja o mitingu, a postojeće nezadovoljstvo situacijom da se izrazi na neki drugi način i na drugom mestu.

Na Plitvicama u Domu 6. Ličke divizije je bilo zadejstvovano istureno komandno mesto komande 5. vojne oblasti sa zadatkom razdvajanja snaga MUP-a RH i snaga SAO Krajina. Trebalo je sprečiti i sve druge aktivnosti koje bi narušavale to krhko primirje na tom prostoru. Komandant IKM Plitvice bio je general Andrija Rašeta. General Rašeta je dobio zadatak da obavi razgovor sa Babićem, a operativci KOS-a na terenu da pronađu pogodnu lokaciju za razgovor. Ja sam dobio zadatak, da na dan razgovora krenem iz Zagreba i da prisustvujem razgovoru. Saopšteno mi je da krenem na aerodrom u Prijedor, da se krećem pravcem: Zagreb-Novska-Gradiška-Podgradci-Mrakovica-Kozarac-Prijedor, čime bi bila eliminisana svaka opasnost od praćenja. U slučaju eventualnog praćenja vozila kojim sam se kretao, pratnja bila bi neutralisana na potezu Gornji Podgradci-Mrakovica. U Prijedor sam trebao da dođem do 14,00 časova i da se javim generalu Rašeti. Sa sobom sam nosio i civilno odelo za generala. Došao sam u Prijedor pre zakazanog vremena. Na aerodromu oklopla brigada iz Pančeva. Javljam se generalu i on mi kaže da imamo vremena, jer će razgovor biti u motelu "Ada" na putu Bosanski Novi-Bosanska Krupa.

Na aerodromu se susrećem sa svojim kolegom sa Akademije, majorom Malešević Miroslavom. On je sa svojom jedinicom došao iz Pančeva. Put Bosanskog Novog krećemo oko 15,00 časova. Sa generalom sedim na zadnjem sedištu i objašnjavam kako će koristiti specijalnu opremu za snimanje razgovora. Pita me kojim putem sam došao iz Zagreba i ja mu opisujem put. On se čudi da sam išao tim putem, jer on kao general nikada nije bio u Podgradcima. Kažem mu da nije ništa propustio. Dolazimo u Svodnu i tu nas čekaju sa jednim vozilom. Drugo je na ulasku u Bosanski Novi. Dolaskom pred Bosanski Novi susrećem Čedu Kneževića, kolegu, koji je nosioc priprema za sastanak. Šaljemo jedno vozilo da opservira motel. Javljaju da su dva vozila prispela, jedno sa tablicama Osijek, a drugo Varaždin. Tražimo proveru tablica vozila. Vozila imaju poseban tretman i podaci o imaocu tablica su zaštićeni. Dovoljan signal da nas u motelu neko čeka. Pitam Čedu, koje je rezervno mesto sastanka i on mi saopštava: selo Jesenica na Grmeču. On odlazi napred da prihvati Milana Babića, a ja po opisu treba da dođem do sela i kuće u kojoj će razgovor biti obavljen.

Mada po prirodi miran i staložen čovek, general Rašeta nenaviknut na ovakve peripetije, pokazuje znakove nervoze, ali ništa ne govori. Dolazimo u Jesenicu oko 18,00 časova. Tamo je već bio Babić i nekoliko momaka iz obezbeđenja. Razgovor je počeo odmah i u razgovoru Babić je saopštio da iza mitinga stoji Milošević i njegova supruga i da on tu ne može ništa da promeni. Složio se, da će miting biti kontaproduktivan i da se ništa ne može dobro očekivati. Razgovor smo završili oko 19,30 bez rezultata. Zajedno smo gledali TV dnevnik iz Sarajeva i večerali. Gledajući dnevnik i reakcije u prostoriji bilo mi je jasno da ni Bosna nije daleko od rata. Sa generalom sam se vratio u Zagreb. Stigi smo oko 02,00 časova. Čekao nas je general Kolšek da se upozna sa rezultatima razgovora.

Miting je održan na Plitvičkim jezerima 1.maja 1991. godine i time je još jednom doliveno ulje na već razbuktalu vatru. Kolšek je bio ravnodušan. Imao sam osećaj da mu je svejedno šta će se desiti. Izbijanjem rata u Sloveniji on je sa generalom Tomincom napustio komandu. Njegovi u Sloveniji ga nisu prihvatili, a u JNA je odbačen kao izdajnik. Izdajnik na obe strane. Tužan završetak vojničke karijere. Hrvatske vlasti su se najviše plašile generala Bajić Mila, komandanta 5. vazduhoplovnog korpusa i komandanta raketne brigade, pukovnika Torbice. Brigada je bila stacionirana na aerodromu Pleso. Da su bili u pravu pokazalo se prilikom sprečavanja helikoptera MUP-a Hrvatske koji su pokušali da obave let preko Krajine i prilikom prizemljenja transportnog aviona natovarenog oružjem. Avion je bio iznajmljen u Ugandi, a organizator šverca bio je Kikaš, po kojem je avion dobio simbolično ime.

Generala Bajića sam upoznao na dan prizemljenja aviona na aerodrom Pleso. U ruci je držao pušku SAR koju je uzeo iz aviona. Galamio je. U gornjem džepu bluze imao je metalnu ovalnu čuturicu. Na jedvite jade mi je dao jednu pušku da ponesem, psujući i mene i onoga koji me je poslao po pušku. Posle preuzimanja puške u jurnjavi vozilom do komande, jer su pripadnici SZUP-a hteli da mi je oduzmu presretanjem vozila, poslednji put sam se vozio ulicama Zagreba. Sve do proglašenja Savezne Republike Jugoslavije 27.04.1992. godine, postojala je SFRJ, celovita ili krnja, nije bitno. Za vremena postojanja SFRJ Hrvatska, kao članica te federacije, napala je svojim paravojnim sastavima ostatak Jugoslavije. Zbor narodne garde, kao pretača hrvatske vojske izvršio je agresiju na Jugoslaviju i na deo stanovništva u Hrvatskoj koji je pravoslavne vere sa namerom da na štetu i jednih i drugih proglasi svoju samostalnost i isključenje iz postojeće federacije. Pored toga Hrvatska je prenela takvo stanje na deo teritorije Bosne i Hercegovine među svoje sunarodnjake vrbujući ih da se uključe u sastave ZNG ili da na prostoru Hercegovine, a kasnije i Centralne Bosne formiraju identične sastave.

Izmešan bes i stah prema generalu Bajiću najbolje je oslikan prilikom zauzimanja zgrade komande korpusa u Zagrebu u Maksimirskoj ulici. Tom prilikom ministar unutrašnjih poslova RH, Ivan Vekić je sa balkona zgrade urlikao i mahao zastavom da je sve odjekivalo u okolini. Onako mali, izopačenoh duha, određen da čuva red i mir u državi, sa balkona je pozivao na dalju borbu i progon, na oslobođenje Hrvatske od Srba i svegaa što je srpsko. Samo pukim slučajem linč rulje preživeo je potpukovnik Mirko Martić, načelnik bezbednosti u korpusu, koji je sve to posmatrao iz obližnjeg kafića gde je izašao samo nekoliko minuta pre napada..

Dan posle uspeo je da nam se pridruži u komandi 5. vojne oblasti i ako smo i mi bili u blokadi. Njega su posebno tražili zbog operacije "labrador", na njemu su hteli iskaliti svoj bes. Od tog dana pa do 01.12.1991. godine ja sam mu bio i kuvar i fruzer. Vodio sam ga pod drugim imenom i prezimenom. Ni oni najbliži nisu smeli da zanaju za njegov identitet, da neko negde ne kaže neku suvišnu reč. Čuvao sam ga i brinuo o njemu sve dok nije došao na svoju rodnu Baniju.

SLANJE U KLOPKU

Oko datuma početka rata u Hrvatskoj postoji nekoliko nedoumica i različitosti. Zvanično, rat u Hrvatskoj je počeo 12.09.1991. godine. Srpska strana u Krajini je odredila datum početka rata 17.08.1990. godine, kada je u Kninu došlo do nemira, a kasnije su se preneli i na duga mesta Dalmacije, Like, Korduna, Banije i Istočne Slavonije. Hrvatska strana kao datum početka rata određuje Uskrs 1991. godine kada je na Plitvičkim jezerima poginuo policajac Josip Jović. 25.06.1991. godine Parlament Slovenije doneo je odluku o nezavisnosti Slovenije i izdvajanje iz sastava SFRJ. Istog dana i Sabor Hrvatske doneo je odluku o nezavisnosti Hrvatske. Dva dana kasnije počeo je rat u Sloveniji, poznat kao "desetodnevni rat". Jedinice saveznog SUP-a i carinici su krenuli u zauzimanje graničnih prelaza na teritoriji Slovenije. Jedinice 5. vojne oblasti su bile u gotovosti za sadejstvo i omogućavanje izvršenja zadatka. Međutim, odlučnost jedinica TO Slovenije i policije značajno su promenile tok zamišljene akcije. Zauzimanje prelaza pretvorilo se u pravi rat uz upotrebu oklopno-mehanizovanih sastava i avijacije.

Tu nešto nije bilo kako treba? Nismo odlazili u Sloveniju nego smo informacije dobivali od pukovnika Emila Malkoča, načelnika bezbednosti u korpusu u Ljubljani. Jedan broj operativaca je bio na terenu, ali više u zagraničnom delu i na Sv. Geri. Niko nije očekivao ovakav tok događaja. Nije jasno zašto se jedinice ne kreću u borbenom poretku nego u marševskim kolonama? Nije jasno zašto komandanti satava ne razvijaju jedinice, nego čekaju u očekujućim rejonima? Mnogo toga nije jasno. Sve deluje kao svojevrsna opstrukcija borbe. Avijacija bombarduje "Brnik", sve deluje prilično zastrašujuće i čini se da to žele postići. Posejati strah. Već nakon dan-dva jasno je da ta strategija neće dati rezultate. Kao da niko ni ne želi da Slovenija ostane u Jugoslaviji. Oni nikada istinski nisu njoj pripadali. Germanski uticaj i asimilacija značajno su razbili tkivo tog naroda i on se više ne identifikuje kao deo slavenskog naroda.

Imajući u vidu saznanja, da ministar odbrane Hrvatske Martin Špegelj traži od Tuđmana da i Hrvatska uđe u sukob sa saveznim organima, deo sastava je upućen na zadatak u Sloveniju, a deo je ostao u gotovosti na teritoriji Hrvatske. Deo komande 5. vojne oblasti izmešten je na prostor poligona Slunj. Kako su komandant vojne oblasti general Konrad Kolšek i njegov pomoćnik za moral, general Tominc napustili JNA, očekivalo se postavljanje novog komandanta. Politički i vojni vrh SFRJ odredio je na to mesto general-pukovnika Životu Avramovića, kojeg su dobri poznavaoci zvali "Ledeni". Sredinom jula meseca 1991. godine pojavio je general Avramović u Zagrebu sa grupom oficira, koji su birani po posebnom kriterijumu, a bili su predviđeni za najogovornije dužnosti u jedinicama 5. vojne oblasti.

Desetodnevni rat u Sloveniji ostavio je teške tragove na jedinice koje su u tom ratu učestvovale. Gubici u tehnici i ljudstvu nisu bili veliki, ali je stanje morala bilo katastrofalno. Iz Beograda je došla ekipa, neka vrsta inspekcije, koja je imala zadatak da snimi situaciju i da, po povratku referiše o nađenom stanju. Ja sam pratio pukovnika Branka Gajića, koji je obišao jedinice u garnizonu Varaždin. Tom prilikom smo obišli 32. mehanizovanu brigadu i artiljerijski puk. Prva slika pri ulasku u kasarnu bila je vrlo loša. Po krugu su već bili postavljeni minobacači za gađanje ciljeva u gradu, na jednom mestu se videla oštećena tehnika i, posebno je upadalo u oči, izuzetno mali broj ljudi koje smo mogli videti u krugu kasarne. Prvi razgovor je obavljen sa načelnikom bezbednosti, majorom Došenović Dragom. On je izneo zabrinjavajuće podatke o stanju u jedinici i niz drugih podataka koji su upozoravali da ta jedinica nije u stanju da izvrši svoj namenski zadatak. Nisam prisustvovao razgovoru sa komandantom brigade.

U artiljerijskoj brigadi slično stanje. Komandant brigade, pukovnik Vlado Davidović je pesimista u vezi daljeg razvoja situacije, tim pre što nema koordinacije sa ostalim sastavima i što je broj posada veoma mali. Vraćamo se u Zagreb i uz put pričamo. Hteo sam da doznam, da li postoji kakav plan u Beogradu koji bi promenio ovu tužnu sliku. Osnovni problem je bio popuna jedinica ljudstvom. Gajić ne može ništa određeno da kaže. Sve jedinice su ostale bez baze za popunu. Komandant korpusa general Vlado Trifunović se nadao da će dobiti pomoć od pretpostavljene komande, koja mu je bila obećana. Iz grupe oficira koje je doveo general Avramović, jedan broj je upućen u sastave 32. korpusa-varaždinski. Za komandanta motorizovane brigade u Koprivnici postavljen je potpukovnik Ivan Basarac. On je do 1986. godine bio komandant motorizovanog bataljona u istoj brigadi. Ja sam u toj brigadi bio načelnik bezbednosti.

Sa Ivanom sam imao odlične odnose. Po svojoj prirodi gorštaka sa Velike Kapele iz sela Razvale, delovao je vrlo grubo. Njegovo ukupno ponašanje bitno je odudaralo od ponašanja ostalih oficira u brigadi. Bio je miljenik prethodnog komandanta brigade-pukovnika Todora Kosanovića. Sećam se kako je 1984. godine došao kod mene da telefonom zovemo pukovnika Kosanovića i da tražimo dozvolu za upotrebu njegovog bataljona sa kojim bi rasterao okupljene na euharistijskom skupu u Mariji Bistrici. Stalno je tražio akciju i buku. Bio je vatreni navijač FK "Crvena Zvezda". Učestovao je u dovođenju Dragana Stojkovića "Piksija" iz Niša u "Zvezdu" i Dejana Savićevića iz "Budućnosti" u "Zvezdu". Odrastao je u selu Prigrevica u Vojvodini gde su njegovi roditelji kolonizirani 1948. godine. Malo je ljudi znalo za njegovo ličko poreklo.

Po završetku komandno-štabne akademije raspoređen je u Kolašin na dužnost komandanta brdske brigade. Sa te dužnosti je doveden u Hrvatsku i ponovo vraćen u Koprivnicu. Za vreme njegovog prethodnog boravka u Koprivnici sa Basarcom sam često bio u društvu. Voleo je pesmu i veselje. Jednom prilikom smo sa komandantom brigade, pukovnikom Češnjaj Izidorom bili gosti na proslavi mesne zajednice Bakovčice kod Koprivnice. Na zahtev Saveta MZ odobreno je da vojnički orkestar garnizona svira na svečanosti. Centralna ličnost na svečanosti bila je drugarica Jelica Pavličić, član CK SKH. Posle oficijelnog dela svečanosti, prešli smo u salu gde je organizovan ručak. Sedeo sam uz drugaricu Pavličić, a do mene je sedeo Basarac. Pukovnik Češnjaj je sedeo s druge strane između Jelice i Julija Kuruca, predsednika OK SKH Koprivnica. Veselje je bilo dostiglo kulminaciju. U taj mah se ustao pukovnik Češnjaj i, kao odličan pevač, otpevao pesmu "Skeledžija na Moravi". Nastao je delirijum. Pozvao sam harmonikaša i rekao mu da, zbog domaće publike, svira "Podravino moja mila" i "Potočić maleni", znajući da su to omiljene pesme u tom kraju. Grupa "legneri" imala je mnogo obožavalaca u ovom delu Hrvatske.

Sa prvim zvcima melodije, Jelica se okrenula k meni i upita:"Zat ti ne znaš ko je pevao ove pesme? Odgovorio sam da ne znam, ali da narod u ovom kraju obožava te pesme. Nastavila je kritiku i poduku:"Te pesme su pevali domobrani i ustaše iz ovih krajeva dok su se nalazili u Bosni. Ovde nije bilo partizana. Tek 1944. godine smo formirali prve partizanske jedinice." Rekao sam joj da to prvi put čujem u vezi pesama i da se iste ne nalaze na popisu pesama koje se ne smeju pevati u vojnim objektima ili da ih svira vojni orkestar. Nisam se usudio spominjati druga imena, posebno Gažija, koji bi se teško uvredio da je čuo ovu izjavu Jelice Pavličić. Završila je rečima:"Eto sada si nešto naučio. To moraš da znaš.

Moram priznati da ovi momci izvrsno sviraju i pevaju". Basarac je čuo deo razgovora, pa je počeo iz sveg glasa da peva pesmu"Vuk magade na plot nagonio" što je izazvalo smeh i ponovo razvedrilo situaciju.

Ja sam posle imao razgovor sa pukovnikom Češnjajem, jer je on video da nešto s Jelicom pričam, pa je tražio da ga upoznam o pojedinostima. On je bio jako iznenađen sadržajem dijaloga, posebno njenim konstatacijama. Čak je bio razočaran, jer je ona bila žena čija je reč imala veliku "težinu".