Policija

Kako je bivši ministar policije suspendovao i radnike i sudske odluke

Čovek iznad zakona

Šta u Srbiji znači "doći na vlast", i  kako u praksi izgleda kad stranačke siledžije pređu iz svog partijskog plemena na visoku državnu funkciju? Iz mnoštva pojedinačnih primera o zloupotrebi vlasti, jedno podsećanje na rad bivšeg ministra policije slikovito objašnjava o kakvom je ovde fenomenu reč. Priču o jednom progonu piše Tabloidov urednik Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za brobu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OBES-a.

Josip Bogić

Kako prolaze neistomišljenici partije koja je "osvojila" MUP i  neposlušni pripadnici MUP-a pokazuje bahato i osiono ponašanje pre svega bivšeg ministra policije a i samih činovnika koji se nisu protivili nezakonitom i neustavnom ponašanju jednog sada već bivšeg moćnika.
Da se zloupotrebom službenog položaja sa zlom namerom ne samo pojedincima  već i članovima njegove porodice nanosi nenadoknadiva šteta, vidljivo je  iz sledećeg primera...
Bivši ministar policije, opirući se jednoj legitimnoj sudskoj odluci, nije dozvolio da se radnik D.C. vrati na radno mesto kako je to bilo presudom i naloženo. Potom je usledio još veći skandal. Naime, bivši ministar, kreće u "disciplinovanje" njegove supruge B.C.
Uvidevši da sud nije uvažio njegove razloge, bivši ministar sa pozicije moćnika kreće u plansko šikaniranje cele porodice radnika policije koga je sud vratio na posao. Naime, izmišljajući navodnu disciplinsku odgovornost on bahato i mimo zakona pokreće ponovo "svoju mašineriju".
Njegovi poslušnici izmišljaju kako je supruga brisala i prepravljala određene podatke u informacionom sistemu kako bi sebi i članovima porodice koji su inače radnici ministarstva, te da je navodno pribavila korist iako za tako nešto nije ni imala ovlašćenje.
Usledio je po prirodi stvari i odgovarajući disciplinski postupak. Tu se stvorio i disciplinski tužilac koji je teretio suprugu B.C. da je učinila ni manje ni više nego: teže povrede radnih obaveza, dužnosti i ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušavaju međuljudske odnose u MUP-u i protivpravno pribavljanje lične ili materijalne koristi za sebe ili drugog.
Naravno, opet sa pozicija sile i moći, bivši ministar je odredio da supruzi D.C sledi i udaljenje iz ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije do okončanja disciplinskog postupka ili ukidanja rešenja po drugom osnovu.
Da nisu svi u MUP-u poslušni „moćniku" i da nisu slepi izvršioci nečije volje govori i činjenica da je tada stav Disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova oslobodio disciplinske odgovornosti  suprugu nepravedno i nezakonito kažnjenog radnika policije, i to nakon saslušanja svih svedoka i izvedenih dokaza.
Ovo je izgleda dovelo do besa bivšeg ministra policije koji nije štedeo ni vreme ni sredstva swamo da bi svoju siledžijsku sujetu zadovoljio. Naložio je odmah  Višem disciplinskom sudu MUP-a Srbije da istraje u nameri da se supruga „najuri" iz MUP-a. Međutim i viši disciplinski sud u tom trenutku drži do svog dostojanstva pa ekspresno odbija kao neosnovanu žalbu disciplinskog tužioca a pobijanu presudu potvrđuje u korist planirane žrtve bivšeg ministra.
Pošto je nakon toga presuda postala konačna, bilo je za očekivati, kako je to inače praksa u svim uređenim državama, da radnik bude odmah vraćen na posao. Ali, kako je ovde reč o državi u kojoj vlada ideja običajnog i plemenskog prava, ali i država u kojoj dolazak na vlast podrazumeva i neprikosnovenost u odlučivanju, tako je i u ovoj neverovatnoj priči bivši ministar radio šta ga je bilo volja. Jednom rečju, agonija njegovih žrtava se nastavila.
U nastavku drame, Prvi opštinski sud u Beogradu poništava kao nezakonita rešenja MUP-a Srbije, te ga obavezuje da tužilju odmah vrati na radno mesto na kojem je radila do nezakonitog udaljenja, i to pod pretnjom prinudnog izvršenja! Istovremeno je Prvi opštinsku sud obavezao MUP Srbije da tužilji na ime naknade štete i izgubljene zarade isplati sve iznose kao i da nadoknadi troškove postupka!
U međuvremenu je otpuštena B.C.  morala da se snalazi na razne načine kako bi preživela tešku materijalnu situaciju. Taj period niko nije mogao da joj nadoknadi, uprkos svim presudama u njenu korist. Naprosto, kad neko poput bivšeg ministra policije krene u likvidaciju nepodobnih i njemu neposlušnih službenika, bez obzira šta govori zakon, tu nema mnogo pomoći.
Sa druge strane, ne treba zaboraviti da je pravda spora i dostižna, ali ne pomaže onima koji su izloženi samovoljama jer od momenta kada bivaju izloženi nepravdi do momenta kada ta pravda bude zadovoljena prođe mnogo vremena. Kako u međuvremenu žive, od čega žive i da li uopšte žive žrtve vlastodržaca, to nikoga ne zanima. U retkim slučajevima koji se ipak završe u korist žrtve, nadoknada je samo mala uteha. Zato je bolje je sprečiti ovakva autokratska divljanja nego čekati zakasnelu pravdu da sve dovede u red.
Da li u ovim i ovakvim ponašanjima predstavnika stranačkih siledžija koje međusobno raspoređuju ministarske resore postoje elementi bića krivičnog dela? O ovakvim zloupotrebama službenog položaja treba svoje mišljenje da daju nadležni tužioci, ali ovde treba izraziti sumnju u mogućnost da to u skorije vreme postane deo sudske prakse, jer je još uvek sve u funkciji stranačkih vođa i njihovog doživljavanja vlasti i politike. Tu je građanin potpuno nevažan.
Ministarske bahanalije poput ispričane priče o sudbini radnice MUP-a Srbije plaćaju nedužni poreski obveznici. Konačno, neko treba sve one koji predstavljaju državu a koji se ponašaju slično i nezakonito da obaveže da državi plate svoju bahatost svojom ličnom imovinom i kaznom da nikada više ne vrše javne funkcije.