Feljton
Ko je finansirao Hitlera
(2)
Bogati i moćni uz vođu
Kako je Adolf Hitler
došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao
nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za
izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca
koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je
finansirao Hitlera" James i Suzanne Pool dolaze do otkrića od kojih neka
predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove
ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od
očiju javnosti
Adolf Hitler
je 1. aprila 1920. godine odlučio da napusti vojsku. Uzeo je svoju zaradu i
potpisao otpusnicu u kasarni. Međutim, nije važno to što se Hitler uzdržavao od
plate u vojsci u toku prve godine svoje političke karijere, nego što je bio
predstavnik vojske i radio po naređenju svojih pretpostavljenih. Tako je primao
pomoć i uživao zaštitu najmoćnijih institucija u Nemačkoj. To što je napustio
vojsku ne dokazuje da je prekinuo sve veze sa svojim prvim poslodavcem.
Zapravo, Hitlerov rad bio je uzajamno koristan i njemu i vojsci. Zbog njegovog
uspeha narod se počeo zanimati za njega i postojala je opasnost da ga smatraju
lutkom armije.
Spartanski
život
Sada je Hitler
bio nezavisan i mogao se posvetiti isključivo političkom radu. Iznajmio je stan
u Tirštrase 41, blizu reke Isar. Većinu vremena provodio je u štabovima
stranaka, a nije primao platu samo zato da ne bude na listi zaposlenih u
stranci. Od čega je živeo bila je tajna, a njegovi neprijatelji u stranci ubrzo
su pokrenuli to pitanje.
Nakon pomnog
istraživanja, tajna je bila otkrivena. Hitler je mogao da živi bez prihoda samo
zato što je njegov način života bio spartanski. Njegov "stan" opisali
su kao otrcan, u najboljem slučaju. Imao je sobu, s upotrebom hodnika, kao
podstanar gospođe Rajher. Hitlerova soba je bila malena, široka jedva devet
stopa. Njegov jednostavni vojnički, gvozdeni krevet bio je preširok da stane u
jedan ćošak, pa je zapremio prostor ka malom prozoru. Pod je bio prikriven
jeftinim linoleumom i sa dva otrcana tepiha. Jedini nameštaj u sobi osim
kreveta bila je stolica i težak, stari sto. Soba bi bila nepodnošljivo tmurna
da u njoj nije bilo Hitlerovih crteža i akvarela, na svakom zidu, nekoliko
njih.
Članovi
stranke koji su imali stalni plaćeni posao često su ga pozivali na večere.
Kasnije, kada se sećao tih dana provedenih sa svojim drugovima, Hitler je
rekao: "Ludo je bilo kako smo morali da ekonomišemo." Mali trgovci
koji su imali tezge na pijaci, a bili su simpatizeri stranke, imali su običaj
da donose jaja. U jesen se živeo isključivo od tirolskih jabuka, jer su u to
godišnje doba bile vrlo jeftine. Povremeno bi zaradio nešto novca držeći
govore, za sitne pare na zborovima ostalih patriotskih grupacija, ili radeći
povremeno u obaveštajnoj službi za vojne štabove. Ali čak i kad bi dobio nešto
novca, trošio ga je samo na svoje nužne potrebe. "Svaka marka", rekao
je, "čuvala se za stranku".
Propagandni potezi
Nije prošlo
mnogo vremena, a Hitler je sebi dopustio raskoš - automobil. U to vreme bilo je
vrlo malo automobila u Minhenu, a za Hitlera je automobil postao gotovo
opsesija. Često je obilazio prodavnice automobila u Minhenu i razgledao polovne
automobile. Rekao je da stranka mora da kupi automobil za njega kako bi mogao
brže da stiže na zborove. Kada bi imao automobil, bio bi u prednosti pred
marksistima, koji su još išli pešice ili tramvajem.
Najzad je
dobio stari automobil koji je izgledao kao uništena kočija bez krova, bilo je
to sve što je tada mogao imati. Međutim, uskoro je Hitler nabavio polovni selve,
novcem za koji je jedan član stranke rekao "da je dobijen od nekoga na
tajanstven način". Taj automobil nije bio ništa bolji od prvog: neko brzo
čudovište. Pa ipak, Hitler je mislio da posedovanje automobila znači uživati
veliki ugled i dostojanstvo u stranci, i nikad ga niko nije video da se vozi
tramvajem ili autobusom.
Hitler je u
leto 1920. uveo kukasti krst kao simbol stranke. U belom krugu, na
krvavocrvenoj zastavi, kukasti krst je privlačio pažnju svojom živopisnošću.
Kada se prvi put javno pojavila zastava, Hitler je napisao: "Savršen
simbol za mladi pokret... dosad neviđen, poput zaslepljujuće baklje."
Zastavu, znakove časti i uniformu shvatao je vrlo ozbiljno jer je verovao da
uspeh pokreta zavisi od njegovog širenja simbola, čim ih narod shvati. Niko u
stranci nije se mogao suprostaviti Hitlerovim metodama, jer su one očigledno
bile delotvorne. U kasno leto 1920. nacisti su imali uz sebe stotine članova i
nekoliko hiljada pristalica koji su im pružali pomoć.
Nacionalsocijalistička
stranka je 18. decembra 1920. godine preduzela značajne korake, koji su
označili njen nužni izlazak iz sporednih krugova i pretvaranje pokreta u
političku snagu koja može opstati: dobila je svoje novine Folkišer beobahter.
Novine nisu imale veliku prođu i bile su u velikom dugu. Tom prilikom Hitler je
prvi put primio velike sume novca, jedan deo iz tajnih fondova, a što je
važnije, drugi deo od industrijalaca. Glavni deoničari Folkišer beobahtera
pripadali su udruženju Tule, i tako se kupovinom novina pokazalo da je
Nemačka nacionalna stranka svojom važnošću prestigla udruženje Tule.
Od 1918. do
1920. Tule je kontrolisala Folkišer beobahter, koje su smatrane
vodećim novinama desničara, antisemita u Bavarskoj. Glavni deoničar bila je
gospođica Kete Birbaumer, ljubavnica i finansijer Rudolfa fon
Zebotendorfa, vođe Tule. Dora Kunce, Zebotendorfova sestra, učestvovala je u
manjim deonicama.
U prvim
mesecima 1920. novine su napravile nove dugove, ali bilo je i novog priliva
kapitala. Nešto novca je pristizalo od članova Nemačke nacionalne stranke i
njenih pristalica. Postoji izveštaj u gradskom registru deoničara Minhena od
20. marta 1920. o kapitalu kojim su učestvovali deoničari:
Kete
Birbaumer RM 46.500
Franc frajher
fon Fajlič RM 20.000
Dora
Kunce
RM 10.000
Franc
Eder RM
10.000
Gotfrid Feder
(nacista) RM 10.000
dr Vilhelm
Gutberlet (nacista) RM 10.000
Teodor
Hojs (nacista) RM 10.000
Karl
Braum RM 3.500
U decembru su
novine bile na rubu propasti, prihod se smanjivao, a dugovi su rasli.
Desničarske grupe u Minhenu otimale su se za novac, htele su da nadziru novine
pre nego što padnu u ruke separatista. Vrhunac finansijske borbe bio je kada je
Ditrih Ekart uspeo da dobije na zajam od generala Ritera fon
Epa 60.000 rajhsmaraka. Pretpostavlja se da je taj novac bio iz
tajnih vojnih fondova.
Pred Božić se
u Folkišer beobahteru pojavio mali oglas u kojem je stajalo da je
nacistička stranka preuzela novine, uz veliku žrtvu, "zbog toga da ih
razvije u nemilosrdno oružje u borbi za germanizam". Velika žrtva bila je
Grandelova i vojna. Dobitak od novina, čiji je tiraž bio oko 7.000 primeraka,
bila je velika dobit za novu stranku koja je jedva imala hiljadu članova.
Međutim, veoma značajno je to što je Hitler mogao da dobije tako veliku
sumu novca da ih kupi. Mladi agitator
morao je biti vrlo sposoban da bi uverio malu radikalnu grupu i industrijalca
poput Grandela da učestvuju sa 60.000 maraka, čak i ako je vojska dala jednaku
svotu.
Naravno
industrijalci i poslovni ljudi pružali su finansijsku pomoć samo zato da
utemelje "pouzdanu" stranku, ali znaci širenja komunizma u Nemačkoj
učinili su bogataše sklonim Hitleru.
Prema
Hitlerovom pričanju, nedugo je stranka kupila Folkišer beobahter, u
pomenutoj ulici u središtu Minhena, Maksa Amana, koji je bio narednik u
Hitlerovom puku, a koga nije video do kraja rata.
Aman se nije
suviše zanimao za politiku, ali je na Hitlerov nagovor prisustvovao nacističkom
zboru, i uskoro je postao član stranke. Bio je jak, živahan, nizak čovek, teške
glave na kratkom vratu, koja je bila jedva vidljiva među ramenima. Fizički
izgled nije odavao njegovu inteligenciju. Bio je bivši student prava, a nakon
rata dobio je dobar posao u zalagaonici.
Hitler je
predložio Amanu da napusti taj posao i radi puno radno vreme kao
poslovođa stranke. Prema Hitleru, Aman je prvo nameravao da odbije ponudu. Imao
je sigurnu, uspešnu karijeru i penziju koju će dočekati u banci, dok bi u maloj
nacističkoj stranci dobijao manje i imao nesigurnu budućnost. Hitler je na
njemu dva sata ispitivao svoju moć u uveravanja. " Kako će ti biti dobra
penzija kad te jednog dana boljševici obese o stub ulične svetiljke?" Aman
je razmišljao tri dana i napokon je prihvatio posao.
Hitler je
napravio izvrstan izbor sa Amanom. Delotvoran, štedljiv, nepodmitljiv i bez
ličnih političkih ambicija, Aman je bio pravi čovek za taj posao. Njegov moto
je bio: "Neka propaganda isplati samu sebe."
U
Berlinu
U leto 1921.
godine članstvo Nacionalsocijalističke stranke povećalo se na 3.000. U julu te
godine Hitler je otišao u Berlin, na šest nedelja, na sastanak sa vođama
severnonemačkih desničara. Odseo je u raskošnoj Behstinovoj vili i svako
poslepodne od nastavnika dramatike uzimao sate iz govorničke veštine, kako bi
uklonio austrijski dijalekt i ojačao glas. Sreo je uglednog nacionalističkog
vođu grofa Reventolva, čija ga je žena, Francuskinja, baronica D'Allemont,
predstavila vođi frajkorpsa Valteru Štenesu (koji se ubrzo priključio
nacistima).
Takođe je
sreo grofa Jorka fon Vartenburga, koji je smatrao da pokret može biti
koristan u slučaju komunističke revolucije. On je požurivao Hitlera da premesti
štabove u Berlin i ponudio mu finansijsku pomoć ako odluči da tako učini.
Dr Emil
Genšer, koji je bio pristalica nacista, imao je značajne kontakte sa
bogatim protestantima, a bio je i prijatelj Ditriha Ekarta. Genšer je bio na
čelu firme Simens-Halske. On je bio veoma obrazovan i zgodan. Uvek je nosio
tvrdi beli okovratnik, uštirkanu košulju, crni kaput i prugaste pantalone.
Genšer je obezbedio da Hitler održi govor u uglednom Nacionalnom klubu u Berlinu.
Utisak koji je ostavio na junkere, oficire i poslovne ljude, bio je uglavnom
onakav kakav je želeo. Međutim, samo se malom broju ljudi potpuno dopao, ali
među njima je bio i admiral Šreder, bivši komandant nemačke
mornarice.
Sledećeg dana
Hitlera odvode u klub oficira. Tamo se ponovo sreo Šredera, koji je, kako je
Hitler rekao, "ostavio najdublji utisak na mene". U to vreme
radikalni nacistički program kod najuticajnijih ljudi je izazivao paniku. Kao
što je rekao Hitler: "Oni su se čak bojali da ne bi narod čuo za
njih." Konzervativci su bili posebno uplašeni zbog nacističkog zahteva da
vlada donese neke mere, kao ukidanje slobode štampe i uvođenje antisemitizma.
Ali, rekao je Hitler, admiral Šreder je "prihvatio celu stvar bez
ustručavanja". On je bio prvi pomagač nacista iz vojnih krugova. Bio je to
pravi trijumf za Hitlera. U vojnički orijentisanom društvu kakvo je bilo
nemačko, to je značilo značajan napredak za malu, novu stranku da ima oficira
visokog čina među onima koji joj pružaju pomoć. Osim toga, admiral je bio
velika pomoć u propagiranju Hitlerovih pogleda među pruskim gornjim slojevima.
Možda se
činilo neobično što su oružane snage dale prvog visokog oficira da se priključi
Hitlerovoj stranci, i to baš admirala. Međutim, postojala je tajna veza između
mornarice i udruženja Tule. Bavarska vojska i Tule nisu bili
saveznici koji su pomagali Hitlera zbog istog ideološkog cilja. Novi dokazi
pokazuju da su zapravo bili suparnici od kojih je svaki pomagao Hitleru da na
njemu isproba svoj uticaj i da se njime okoristi za svoje ciljeve...
Neuspeo
puč
Dok je Hitler u Berlinu većao sa admiralom
Šrederom i dobio obećanja da će mu pomoći severna Nemačka, u stranci je izbila
pobuna protiv njega. Među nekim članovima izvršnog odbora, koji su bili u senci
dok je Hitler ubrzanim tempom razvijao stranku onako kako mu je odgovaralo,
kružio je anonimni letak protiv njega. Nazivali su ga demagogom koji juri
"za moći" i pokušava da zavara nemački narod i uništi stranku. U
letku je pisalo i to da ima nečeg nedoličnog u njegovom ponašanju, jer nikada
nije odgovarao na postavljena pitanja, nego je samo nastavljao da "besni i
da se uzbuđuje".
Buntovnici su
želeli da znaju odakle mu novac za njegova "prekomerna zaduženja sa
ženama". U letku je još pisalo da je oruđe mračnih finansijera. Kružilo je
tri hiljade letaka, a taj tekst je štampan i u minhenskim novinama.
Hitler se
naglo vratio u Berlin, odmah je tužio novine i podneo ostavku u stranci, uveren
da neće biti prihvaćen. Bez njega bi, verovatno, stranka zapala u onakvo stanje
u kakvom je bila pre nego što joj je doneo popularnost, nove članove i novac.
Osim toga pokret su kontrolisale novine Folkišer beobahter čiji je
urednik bio Ekart. Uz to, svi značajni pomagači pokreta, kao što je bio Ernst
Rem, bili su na njegovoj strani.
Kada su
Dreksler i odbor već poverovali da se Hitler povlači, on je povukao ostavku i
reorganizovao stranku u autoritarnom smeru. Sve odredbe o donošenju odluka
većinom glasova i parlamentarni postupak bili su ukinuti. On je postao
"prvi predsednik" stranke ili predsednik s gotovo apsolutnom moći.
Njegova naređenja su se tako sprovodila bez prigovora.
Kapital
Početkom
1923. godine s Hitlerom u vezu je stupio gospdin Šafer, koji mu je ponudio da
kupi velike zalihe oružja. Hitler je mislio da je to "povoljan"
trenutak za takav posao, pa je ugovorio sastanak u gradiću Dahau blizu Minhena.
Hitlera je na sastanak pratio Herman Gering. Prvo su mislili da su upali u
razbojničku jazbinu. Naoružani ljudi pitali su ih za lozinku, a zatim ih pustili
ka ženi kratko ošišane kose, poput muškarca. To je bila Šaferova žena. Ona je
bila okružena grupom ljudi koji su uglavnom izgledali poput kriminalaca. Hitler
je kasnije primetio da su svi imali lica poput "onih koje treba
obesiti".
Pregovaranje
je počelo. Hitler je upozorio gospođu Šefer da joj neće dati novac dok ne
dobije oružje. Napokon su se sporazumeli. Zatim su Hitlera i Geringa odveli
na pusto polje u Slejšejmu, gde je bilo uskladišteno oružje. Tu se nalazilo na
hiljade pušaka, sedamnaest komada lakoartiljerijskog oružja različitih kalibara
i druge opreme, kao što su limenke hrane. Hitler je rekao da bi sve to, kad bi
se ispravno rasporedilo, "bilo dovoljno da se opremi jedan ceo puk".
Čim je izvršena isplata, nacisti su počeli odvlačiti oružje.
Zatim je Hitler
otišao u posetu generalu fon Losovu, vrhovnom komandantu vojske u
Bavarskoj, i predao mu celu hrpu oružja. Zatražio je od generala da se brine o
oružju i obećao mu da ga nacisti neće upotrebiti "osim ako komunisti
otkriju karte". "Bilo je ozbiljno dogovoreno", rekao je Hitler,
"da materijal ostane u Rukama Rajhsvera dok se ta slučajnost ne
pojavi."
Da bi obavio
takvu kupovinu, fondovi su mu morali svakako biti ogromni, jer je uvek važilo
da oružje ima drugorazrednu važnost za političku propagandu. Očito više nije
bio u službi vojske, već je ravnopravno pregovarao s generalom Losovom.
Da li je
bavarska vojna komanda bila u dosluhu s Hitlerom, kujući zaveru o rušenju
Vajmarske republike, ili je njihovo savezništvo bilo samo privremeno,
motivisano političkim ciljevima, jer je svako radio za svoj cilj? Da bi kupio
gomilu oružja i mogao poslovno da pregovara s komandujućim generalom bavarske
vojske, Hitler je morao imati potporu moćnih, bogatih ljudi. Ko su bili ti
ljudi?
Tajno finansiranje
Jedan od glavnih izvora
i opreme za SA bio je tajni vojni fond, prvobitno određen za finansiranje frajkorpsa i vojne obaveštajne službe. Međutim, istoričari su sve do danas neispravno pretpostavljali da je
Hitleru pružena pomoć po naređenju Vrhovne komande bavarske vojske. Zapravo večina pomoći koju je dobio Hitler stigla je na inicijativu jednog
oficira, kapetana Ernsta Rema, bez znanja i pritiska njegovih
pretpostavljenih.
Remova tehnika kojom
se koristio da kanališe vojni novac i materijal Hitleru, postala je vrlopopularna
u proteklim decenijama. Bile su stvorene dve korporacije, čije je postojanje bila vrhunska tajna. prva je bila Feldcojgmajsteraj,
pod upravom Ernsta Rema. Druga korporacija bila je Feber Motor Vehicel
Rental Service, koja je poslovala otvoreno, a njom je upravljao major
Vilhelm Feber, podređen
Remu.
Rem je prvo dobio
pristanak svojih nadređenih vojnih starešina da osnuje te korporacije, jer su bile idealne za
pokrivanje posebne tajne municije i vozila, što je bilo zabranjeno Versajskim ugovorom. Korporacije su
takođe
ilegalnom opremom opremale tajnu rezervnu vojsku - frajkorpse. Nacistički jurišni odredi, koji su činili jedan od mnogih frajkorpsa, bili su zaduženi da se povremeno koriste tom opremom i primali su malo
pomoći od
Removih korporacija. Ali 1922. Rem je počeo nacistima da usmerava sve više i više novca, opreme, oružja, pa čak i kamione i automobile preko korporacije Feber.
U početku viši oficiri bavarske vojske nisu bili svesni sve veće pomoći koju je Hitler dobijao, i to zato što su Remove korporacije radile tako tajno da čak ni vojna komanda nije primala izveštaje o njihovim aktivnostima. Sve do 1923, vojni
komandant general von Losov i bavarska vlada nisu otkrili dimenziju Removih
aktivnosti. Ali čak
ni tada nisu mogli stvarno da spreče priliv pomoći nacistima jer su u Removim korporacijama radili ljudi
koji su prvo bili odani njemu lično, pa tek onda vojsci. Osim toga, Remova preduzeća poslovala su legalno, kao nezavisni partneri, i nisu
bila pod vlašću vojske.
U Nemačkoj 1922. godine osećala se ekonomska kriza. Počela je nezadrživa inflacija. Nezadovoljna srednja klasa umnožavala je redove Hitlerovog pokreta. Nacinalsocijalistička stranka jačala je finansijski. Više članova stranke značilo je veći priliv od članarine.
Viša
klasa
Kurt Lideke nije
bio veliki poslovni čovek, ni industrijalac, ni zemljoposednik. Zapravo, bio je
uglednog porekla, govorio je nekoliko stranih jezika, dosta je putovao i kretao
se u najboljim krugovima društva. A ipak je imao relativno malo svog novca.
Imao je samo jednog slugu, sobara, i zauzimao je samo spavaću sobu u stanu,
koju je takođe koristio kao štab SA, dakle bio je daleko od čoveka koji živi u
raskoši. Njegov jedini raskoš bilo je to što je šio odelo u Londonu i jeo u Valteršpilu,
jednom od najboljih restorana u Minhenu. Prema Lidekeovoj izjavi, brinuo se da
osigura novac za jurišne odrede trgujući automobilskim gumama s ruskom vladom
dok je bio u Revalu, u Estoniji. Ali potrošio je barem deset puta više svog
novca za stranku nego za sebe, i treba se zapitati da li se mogao tako lako
rastati od teško zarađenog novca.
Osim što je
bio vođa jurišnih odreda, Kurt Lideke je vršio i drugu funkciju u nacističkoj
stranci o kojoj je radije ćutao: brinuo se o fondovima stranke. Hitler ga je
najpre zadužio da u njegovo ime veća s vođama drugih nemačkih nacionalnih
grupacija i da pokuša da pridobije njihovu podršku. "Želeo sam tako
poverljiv zadatak", rekao je Lideke.
Zadatak da bude
Hitlerov prestavnik u visokom društvu nije bio lagan. Lideke se kasnije sećao da je njegov trud da dobije podršku bogatih i obrazovanih ljudi "donosio mnoge glavobolje, a slabe rezultate".
Preko pinceze Joahim,
udovice kajzerovog najmlađeg sina, Lideke je upoznao njenog mlađeg brata, anhaltskog vojvodu. Imao je samo dvadeset
godina i bio j vrlo osetljiv, a kako je bio jedan od najbogatijih prinčeva u Nemačkoj, Lideke se zapravo veoma trudio da ga uveri u Hitlerove vrednosti. Vojvoda je inkognito
otišao s Lidekeom na dva Hitlerova masovna zbora u pivnici...
Ernst (Puci)
Hanfštangl, diplomata s Hrvarda, čija je majka bila Amerikanka, a kultivisana bogata porodica bila vlasnik firme za umetnička dela u Minhenu, prisustvovao je jednom Hitlerovom
govoru na nagovor Trumana Smita, pomoćnika vojnog atašea Sjedinjenih Država. Protivnik komunizma i zaplašen tadašnjom slabošću Nemačke, Hanfštangl je bio opčinjen Hitlerovom govorničkom veštinom. Nekoliko dana nakon toga priključio se stranci. Visok šest stopa i četiri inča, Hanfštangl, čiji je nadimak bio Puci, što na bavarskom dijalektu
ironično znači "mali momak", delio je sa Hitlerom interesovanje za umetnost i muziku
i postao je njegov čest
pratilac.
Jedne noći kada su se zajedno vraćali kući iz kafea Nojmajer, nakon nekoliko sati
raspravljanja s odanim pristalicama stranke, Hitler se okrenuo Hanfštanglu i
reko mu: "Ne smeš biti razočaran kad me čuješ da govorim; ovako kao u večerašnjim razgovorima, ovako je jednostavno. Politička agitacija mora biti primitivna. U tome je teškoća svih ostalih (nemarksističkih) stranaka. Postaju previše... učene. Običan čovek sa ulice ne može da ih prati, pa tako pre ili kasnije postaje žrtva neočekivanih metoda komunističke propagande"...
Raskošni dom Pucija
Hanfštangla, iz kulturne porodice viših slojeva, bio je prvi dom takve vrste u
Minhenu koji je Hitleru otvorio vrata. Činilo se da se dobro slaže sa
Hanfštanglovom zgodnom ženom i decom. Puci je prekrasno svirao Vagnera, a
Hitler je voleo muziku i Vagnera je smatrao svojim najdražim kompozitorom.
Nakon nekog vremena Hanfštangel je postao Hitlerov društveni sekretar, oduševljeno
ga je predstavljao minhenskim domaćicama. Hitler je bio plah u prisustvu
bogatih i onih koji su bili na visokom mestu na društvenoj lestvici, pa ipak je
njegova naivnost u društvu podsticala domaćice da ga pozivaju. Često je tiho
sedeo sve dok se ne bi načela tema o politici, a tada bi uglavnom on vodio
razgovor.
Hanfštangl je
predstavio Hitlera i Vilijamu Bajardu Haleu, koji je bio prijatelj predsednika
Vilsona u Prinstonu i godinama odgovorni evropski dopisnik Herstovih novina.
(Nastavak u
sledećem broju)
Čvrste veze
Maks Aman bio
je Hitlerov izvrstan poslovođa. Zapravo, zbog svojih veza sa udruženjem Tule,
mogao je da dobije kratkoročni kredit za stranku, kada to niko nije mogao. Aman
je mogao da isposluje i odlaganje plaćanja duga kada je bilo najteže, tj. kada
je bio u pitanju opstanak Folkišer beobachtera. Sa Amanom
kao poslovođom, s Ekartom, urednikom novina, Rozenbergom, pomoćnikom urednika -
veze članova udruženja Tule s nacistima bile su jače nego ikada. Ali
budući da je temeljna ideologija Tule i nacističke stranke bila ista, ti
ljudi mogli su biti odani nacisti isto kao i članovi udruženja.
Vreme za regrutovanje
Hitler je
pojačao kampanju regrutovanja za stranku. Vreme je bilo idealno za takav
poduhvat. Izbijali su žestoki štrajkovi, komunisti su se bunili i vladao je
opšti nered u celoj zemlji. Nezaposlenost je bila velika, a plate su bile male.
Mnogi otpušteni iz vojske nisu mogli da nađu posao i uklope se u neko uređeno
građansko društvo. Nemačka ekonomija je bila opterećena ratnim reparacijama,
koje je, po Versajskom ugovoru, Nemačka plaćala jer je Versajski ugovor
isključio Nemačku iz najvećih izvoznih tržišta. Uz te međunarodne probleme,
inflacija je već bila na putu. Vrednost nemačke marke, koja je prema američkom
dolaru iznosila četiri prema jedan, počela je da pada, pa je u leto 1921. pala
na sedamdeset pet maraka prema jednom dolaru. Lične ušteđevine naglo su postale
bezvredne. Stalne plate nisu bile dovoljne da se podmire životne potrebe. Mnogi
mali poslovi počeli su da propadaju. Srednja klasa je bila očajna.