Zakonopravila
Reformisano pravosuđe:
zašto
je baklja opasnija od metalne šipke
Idiotizam i bez predumišljaja
Baklja
10 godina, ubistvo dečaka tri godine, šamar
dve godine, a metalna štangla u glavu tri meseca
Josip Bogić
Do kakvih je epohalnih dostignuća
došlo
reformisano (rasformisano) pravosuđe može
da se vidi na brojnim primerima iz prakse.
Kakva je suštinska razlika između
pokušaja
ubistva bakljom, koje je izvršio nejaki Uroš Mišić,
i nasilničkog
ponašanja
metalnom šipkom
koje su izvršili
Zemunci?
Prvi osnovni sud u Beogradu osudio je na po tri meseca zatvora Miloša
Mladenovića
(18) i Danila Žužu
(19) zbog prebijanja Teofila Pančića,
novinara nedeljnika Vreme, u gradskom autobusu u Zemunu, jula ove
godine. Istom presudom sud im je ukinuo pritvor, ali im je odredio meru zabrane
napuštanja
boravišta,
kao i zabranu da se približavaju Pančiću
na manje od 100 metara.
To je nešto
što
nije dopustivo i poruka ovakve presude nije adekvatna krivičnom
delu i napadu iz očigledne
mržnje na jednog novinara. Sredstva izvršenja, šipke
koje su korišćene,
govore u prilog tome da su posledice ovog krivičnog dela mogle da budu
izuzetno teške.
Činjenica
da su se optuženi
skrivali posle izvršenja
krivičnog
dela ne ukazuje na to da je pritvor mogao da bude ukinut onako kako je ukinut.
A Mišić
i dalje čami
u zatvoru.
Ko
je tu šta umislio
Evo šta kaže član
56 Krivičnog
zakonika u pogledu izricanja kazne ispod minimuma - sud može
učiniocu
krivičnog
dela izreći
kaznu ispod granice propisane zakonom ili blažu vrstu kazne, kad: 1) zakon
predviđa
da se kazna može
ublažiti;
2) zakon predviđa
da se učinilac
može
osloboditi od kazne, a sud ga ne oslobodi od kazne; 3) utvrdi da postoje naročito
olakšavajuće
okolnosti i oceni da se i sa ublaženom
kaznom može
postići
svrha kažnjavanja.
Interesantno će
biti da se vidi koji će od ovih razloga sudija navesti u obrazloženju presude.
To je verovatno jedan od ovih izabranih, reizabranih, vrlo podobnih, zaslužnih
i nadasve poslušnih sudija, zbog kojih se reforma pravosuđa
ocenjuje kao uspešna.
Da li su napadači mogli da budu svesni
da udarcima u glavu metalnom šipkom mogu da ubiju novinara? Napad su izvršila
dva muškarca
koja su Pančića
izvesno vreme pratila i potom ušla za njim u autobus. Naočigled
putnika izvadili su metalnu šipku i njome udarali Pančića
po glavi i telu. Potom su pobegli i danima se krili.
Kada je Uroš Mišić
osuđen
na 10 godina zatvora zbog napada zapaljenom bakljom odnosno pokušaja teškog
ubistva s umišljajem žandarma Nebojše Trajkovića
na utakmici Crvena zvezda - Hajduk decembra 2007. godine to je
bilo opravdano. Ostaje nedoumica kako je sud mogao da prihvati
takvu kvalifikaciju tužilaštva
kada po Zakonu o sprečavanju
nasilja žandarm
nije mogao da bude u krugu objekta, jer po tom istom zakonu red na
sportskim objektima isključivo vrše redarske službe. Izuzetak su utakmice
visokog rizika. Takve utakmice se proglašavaju tri dana pre
održavanja utakmice. I tada je precizirano da samo kada dođe
do narušavanja
javnog reda i mira policija interveniše, i to na poziv komesara za bezbednost.
Drugo je pitanje ko je poslao policajca na nezakonit zadatak među
ludake da izgubi glavu. To dalje znači
da nije u pitanju pokušaj
ubistva žandarma
već običnog
građanina.
Verujem da žandarm nije samovoljno otišao među
ludake. Zašto niko iz MUP-a nije odgovarao?
Mišić
je krivično
delo izvršio
sa eventualnim umišljajem, nije hteo da ubije žandarma, kako je
to navelo tužilaštvo, ali je bio svestan da može da ga ubije i na to
je pristao. Sud nalazi da je Mišić
pokušao da mu ugura baklju u usta. Sreća je što
je oštećeni
rukom odgurnuo baklju. Ovo je rekao, obrazlažući
presudu, sudija Velimir Lazović.
Sud je utvrdio da je Mišić
posle toga nastavio Trajkovića da juri sa bakljom i naneo mu povrede koje se, prema
nalazu veštaka,
mogu opisati kao teške
telesne povrede. Ako se bakljom mogu naneti teške telesne povrede, šta
li se sve može metalnom šipkom, i to po glavi. Sreća
pa je Pančić
držao
ruku na glavi i amortizovao udarce.
Ako je Uroš znao da napada žandarma jer ga je
prepoznao po motoroli i pištolju, zašto napadači
na Pančića
nisu na isti način
okvalifikovani, optuženi i osuđeni
s obzirom na to da su znali koga napadaju, znali su da je to novinar, imali su
plan napada, imali su motiv što su i priznali, pratili su novinara i prebili ga
metalnom šipkom pri čemu su bili svesni da udarcima u glavu mogu da ga ubiju.
Obrazlažući
visinu kazne Urošu
Mišiću,
sud je ocenio kao olakšavajuću
okolnost njegovu mladost i to što ranije nije osuđivan, ali je kao otežavajuću
okolnost sud imao u vidu stepen iskazane agresivnosti i posledice napada. Kakvu
li su tek agresivnost ispoljili napadači koji su Pančića
"slučajno
pratili" od Zelenog venca do Zemuna, gde su ga naočigled
prolaznika udarali metalnom šipkom. I ništa - samo nasilničko
ponašanje.
Ako su policija, tužioci i sud okvalifikovali nejakog Uroša Mišića
kao ubicu, kakva je razlika između njegovog ponašanja
i ponašanja
napadača
na Pančića.
Da li je baklja opasnija od metalne šipke?
Komične
poruke
Još
jedan slučaj
govori o nedoslednosti i bezobrazluku reformisanog pravosuđa,
a to je slučaj
u kome je policajac Miljan Rajičević,
pripadnik interventne brigade policije, u martu 2009. godine ubio Đorđa
Zarića,
za šta
je nepravnosnažno
osuđen
na sedam godina zatvora. Pa onaj nesrećnik što
je udario Velimira Ilića
i ekspresno dobio dve godine. Pa slučaj na smrt pretučenog
16-godišnjeg
dečaka,
za šta su akteri dobili samo po tri godine, što je presuda za koju je i otac
ubijenog dečaka
rekao da je adekvatna kazni za džepne krađe.
A koliko tek smešno izgleda izricanje mere bezbednosti prilaska na
razdaljinu od sto metara. Ko će to kontrolisati i
pratiti njihovo kretanje? Možda će
sam Pančić
morati da angažuje
telohranitelje koji će sa slikom u ruci, baš
kao kod desanta na Drvar i na Tita, zagledati prolaznike i da li su to baš
osuđeni?
Možda
će
i Pančić
i osuđeni
nositi elektronske narukvice kako bi se videlo rastojanje između
njih u svakom trenutku, koje ne sme da bude manje od 100 metara. Moraće
neko to sve da kontroliše iz nekog centra. Veliki brat, brate!
Da li je Teofil Pančić trebalo da dopusti barabama da ga dokusure metalnom
šipkom udacima po glavi da bi zadobio teške telesne povrede i da tada
policija i tužilaštvo okvalifikuju takvo ponašanje kao pokušaj ubistva? Takva
poruka jasno govori da Pančić nije trebalo ni da se brani. Da li je baklja koja
nije završila u telu (ustima) žandarma opasnija od metalne šipke
i da li su napadači,
takođe,
mogli da budu svesni da dejstvom šipke po glavi mogu da
ubiju novinara koji ima status lica koje se bavi poslom od javnog interesa, tj.
ima sličan
status kao i službeno
lice?
Reformisano pravosuđe takva pitanja i ne postavlja.
Reformisan i zdrav razum
Kako funkcioniše
reformisano pravosuđe govori i sledeći
slučaj.
Naime, spor je poveo pre
pet godina unuk, čovek koji danas ima 70 godina, sa
ciljem da ostvari pravo na porodičnu grobnicu na Novom groblju, u
kojoj je sahranjen njegov deda, a kasnije i njegov otac. Pošto to pitanje nije
bilo blagovremeno regulisano u ostavinskoj raspravi, on je pokrenuo spor.
Posle pet godina sporenja, reformisani
sud je naknadno utvrdio da nedostaju "ključni" dokazi da bi unuk ostvario
pravo i traži da unuk podnese sledeće dokaze:
- Da obezbedi dva svedoka koji mogu da potvrde
da je u grobnici sahranjen njegov deda, koji je umro - 1903. godine. Ako sud poštuje pravo, to znači
da su svedoci morali biti punoletni na dan sahrane dede, što
bi značilo da danas ne mogu biti mlađi
od 130 godina.
- Izvod iz matične
knjige rođenih
za dedu. A pošto je deda rođen
u pretprošlom veku na Kosovu, u vreme
vladavine Turaka, unuku ne preostaje ništa drugo nego da ovaj dokument lako pribavi iz "urednih crkvenih
knjiga koje se nalaze u savršeno očuvanim crkvama po Kosovu", a
možda i iz elektronske baze podataka koju su uredno vodili Kemal paša Ataturk i
sultani pre njega.
Kada je unuk saznao šta
treba da pruži kao dokaz da bi i sam mogao da legne pored svojih predaka
doslovno je pao u komu.
Sa svoje strane,
reformisani sud će spor svakako efikasno okončati.
Prva mogućnost - negativno po unuka zbog
nedostatka dokaza, jer takve dokaze ne može da obezbedi niko ko nema kvalitetnu
komunikaciju s onim svetom; druga mogućnost
- rešenje spora usled iznenadne smrti stranke; treća
opcija - ako sve to ne uspe, unuku za
utehu ostaje da prodajom dela akcija NIS-a izgradi velelepnu porodičnu
grobnicu na drugom mestu, a da ostatak bogatstva stečenog
penzijom ostavi svojim potomcima.