Tabloid istražuje

Otkrivene tajne zdravlja i dugovečnosti: živa voda život znači

 

Ni nafta bez vode ne bi gorela

 

U naučnim krugovima danas se često čuju kovanice "čudo prirode" ili "tajna prirode". Ali priroda ne stvara ni čuda ni tajne. Njene kreacije su čuda i tajne samo za one koji su lažnom edukacijom jednostavno sklonjeni s pravog istraživačkog puta. Jedna od tih navodnih tajni je i tajna vode

 

Piše: Ivona Živković

 

Nema danas veće nauke od nauke stvorene za zaglupljivanje naučnika i takozvane akademske elite. Gotovo sve što smo godinama učili kao velika naučna otkrića koja su stvorila današnju najnapredniju civilizaciju, samo su mutne i ničim dokazane teorije i tehnološki prljavi procesi koji su toliko zagadili planetu da je sada pitanje može li se to uopšte vratiti na ono što je priroda stvorila.

Pisali smo već o nastojanjima akademizmom neopterećenih pojedinaca (gde se ubraja i Nikola Tesla) da konstruišu motor koji bi koristio energiju koja se praktično nalazi svuda oko nas - u vodi i u vazduhu. Ali moćne vladarske porodice i njihovi trgovački i bankarski karteli ne vole tu sveopštu darežljivost prirode. Zato je sve znanje sveta pod pažljivim nadzorom i samo ono što oligarsi mogu da prodaju i sebi tako obezbeđuje vladarski tron - može da nađe put do običnih građana.

A najveći problem im predstavlja sama priroda u kojoj je sve što je stvoreno zasnovano na jednostavnim i lako razumljivim procesima koji su u potpunom međusobnom saglasju i prostiru se u čitavom univerzumu. Ali kako obična raja kojoj se prodaju skupe akademske diplome ne bi spoznala suštinu tih procesa trebalo je staviti klipove u naučne točkove. Nije bilo dovoljno uskratiti umnim ljudima novac za istraživanja, već je poenta u tome da se uskrate važne informacije kako bi se sačuvale za uzak krug ljudi.

Mnogi naučnici uopšte i ne komuniciraju s prirodom, već je proučavaju zatvoreni u svom kabinetu i laboratoriji, udubljeni u knjige i "naučno priznata otkrića". Uloga takozvanog naučnog establišmenta je isključivo plasiranje laži kao nepobitne istine.

Tako je pravi naučni svet tek nedavno sam sebi priznao da jednu prirodnu kreaciju, koja je tako uobičajena u našem životu i bez koje života nema, uopšte dobro ne poznaju. Reč je o vodi.

 

Voda probija asfalt

 

Odavno se zna se da je moć vode ogromna, a da se njena fizička i hemijska svojstva u odnosu na druge tečnosti znatno razlikuju. Voda je najmoćniji rastvarač, njena gustina se prilikom snižavanja temperature skuplja, i to počev od površine da bi onda na četiri stepena Celzijusa počela da se povećava. Sve druge tečnosti se samo skupljaju. Povećavanjem temperature gustina se smanjuje.

Iz zemlje voda izlazi pod ogromnim pritiskom. Klijanje je nemoguće bez vode. Biljke koje rastu ispod asfalta zahvaljujući vodenoj sili s lakoćom probijaju asfalt. Voda lako savladava zemljinu težu i penje se iz korena do samog vrha najviših stabala kako bi prvo hidrirala najviše mlade listove, a onda se spuštala ka nižima. I tada ostvaruje pritisak od više desetina atmosfera.

Čovekov organizam sadrži više od 70 odsto vode, ona je u svim tkivima i ćelijama, dok mozak sadrži 90 odsto. U atmosferi Zemlje sadržano je i do 90, a na površini 70 odsto vode.

Starenje ljudi je praćeno dehidratacijom čitavog organizma i padom energetskog potencijala. Već smo ranije rekli da se u starosti organizam demineralizuje, pri čemu treba imati u vidu da organizam koristi samo minerale u koloidnom obliku, a tu je opet prisutna voda. Samo dva do tri odsto su neorganski minerali, i to je ono što ostaje od čoveka nakon kremacije. Organizam starih ljudi sadrži 50 odsto vode.

I tu se formira ključno pitanje - zašto dehidriramo kada vodu stalno unosimo u organizam. Edukovani lekari kažu da treba piti bar dve litre dnevno, ali medicina je, takođe, falš nauka puna laži, o čemu smo više puta pisali. Istina je da vodu treba piti, ali je pravo pitanje kakvu i koju vodu. Odgovor je: samo onu koju organizam može da koristi za hidraciju, tj. samo onu koja mu donosi energiju, tj. elektrone. A to nije voda ni sa česme ni iz flaše.

 

U čemu je moć vode

 

Dakle, kada se kaže da bez vode nema života, to je istina, ali ne nosi svaka voda energiju neophodnu za život (ranije smo u tekstu Kako je nastao život pomenuli američkog naučnika Džordža Merkla koji je dao najjednostavniju definiciju života - uskladištena energija). Voda ima izuzetno svojstvo ne samo po tome što prenosi energiju već i po tome što je skladišti, i to u veoma dugom periodu.

Hemijski sastav vode je uvek isti i odavno je poznat, ali ono što se u vodi menja jeste struktura molekula odnosno način na koji su oni grupisani. A svojstvo vode je da se njeni molekuli grupišu u veće ili manje grupe koje se često nazivaju klasteri. Po toj molekularnoj strukturi, voda iz česme i voda u krvi i u svim ostalim ćelijama i tkivima živih bića veoma se razlikuju, iako je po hemijskom sastavu H2O.

Zbog nejednakog broja elektrona u atomima vodonika i kiseonika (vodonik ima samo jedan elektron i jedan proton, a kiseonik osam elektrona i osam protona), kada se spoje u molekul ovi zajednički elektroni su nejednako rapoređeni. Voda je tako bipolarna, i njeni molekuli se prilikom povezivanja okreću na jednu ili drugu stranu. I tako se povezuju u grupe, tj. klastere. Geometrijski posmatrano, ova povezanost uvek stvara simetričan raspored molekula.

Životni vek ovih klastera je veoma mali, jer je utvrđeno da imaju sposobnost da se pregrupišu. Voda često menja strukturu reagujući na najmanji nadražaj. I to je posledica promene električnog polja u okolini. Ali ovi klasteri mogu da imaju veoma dug život i tada ih nazivamo stabilnim vodenim klasterima. Za vodu u kojoj će se uskladištiti bioenergija i razvijati život najvažnija je stabilna struktura klastera. Tako strukturirana voda može i da pamti.

Pojedini naučnici su utvrdili da se u svakoj ćeliji organizma u kome postoji stabilna vodena struktura koja pamti (kao što je, na primer, ljudski mozak) nalazi najmanje 440.000 informacionih "vlakana" od kojih svaki ima svoje uzajamno dejstvo s okolinom.

Voda je, u stvari, najneobičniji kristal, a svojstvo kristala podrazumeva da se molekuli u ovakvoj strukturi mogu uvećavati, a da se pri tom struktura ne menja.

Grupisanje ovih molekula može da bude različito, što prouzrokuje osobene karakteristike. Kada molekuli vode formiraju trodimenzionalan geometrijski oblik nazvan dodekaeder to znači da voda može da uskladišti i do 100 puta više energije, može da pamti, u njoj mogu da se stvaraju proteinske forme kao sastavni delovi bakterija mitohondrija (koje rade kao baterije u ljudskim ćelijama) i sve druge ćelijske organele a koju koristi i naš organizam. I on može da koristi samo takvu vodu, a to nije voda sa česme i iz flaše.

S tim otkrićem se sada čitava nauka najnaprednijeg tehnotronskog dvadesetog veka našla u poziciji da se vrati Platonovim razmišljanjima o vodi i svemiru od pre dve hiljade godina. A Platon nije svet sagledavao putem periodnog sistema elemenata (koju je mnogo kasnije sastavio Mendeljejev), već ga je sagledavao razlikovanjem strukture materije. Tako je on definisao pet ovakvih materijalnih struktura: zemlja, voda, vazduh, vatra i prostor. Ovaj prostor se danas definiše kao etar ili plazma odnosno veliki svemirski prostor u kojem se nalaze slobodne čestice (više je negativnih nego pozitivnih, što omogućava stvaranje naelektrisanja i njihovo stalno kretanje i sudaranje i povezivanje). Ali međunarodni naučni establišment (kojim rukovode učeni jezuiti) uporno je odbijao da prihvati teoriju da svemir nije veliki prazan prostor i da je sve na Zemlji i u svemiru, u stvari, jedna povezana celina.

Platon je tako tvrdio da sve postoji u interakciji ovih pet elemenata. Čitav svemir on je video kao veliku geometrijsku strukturu koja je uobličena kao dodekaeder, a vodu za ikosaedera.

Drugim rečima, dodekaeder je vrsta poliedra (trodimenzionalne geometrijske strukture) koja ima 12 strana u obliku petougla, 30 ivica i 20 vrhova. Na vrhovima su molekuli, na primer, vode H2O. Tetraeder ima četiri strane u obliku trougla, šest ivica i četiri vrha, dok ikosaeder ima 20 trouglova, 30 ivica i 12 vrhova. Takvo grupisanje molekula je upravo karakteristika svih kristala i oni mogu da se šire a da nikada ne odstupe od te određene geometrijske forme.

Fizička svojstva vode - koju danas naučnici posle dve hiljade godina mnogo pažljivije istražuju pomoću veoma osetljivih instrumenata za merenje protoka elektrona - otkrivaju da je Platonova tvrdnja bila i te kako osnovana.

Geometrijski,  ikosaeder i dodekaeder savršeno se uklapaju kada su jedan u drugom u savršenoj elektromagnetnoj simetriji. I zato danas mnogi počinju da sagledavaju svemir kao konačan prostor, ali u kome postoji beskonačan broj konačnih univerzuma uklopljenih jedan u drugom, pa je skovan i nov termin - multiverzum. Po procesima koji se na svim nivoima odigravaju, on ipak ima mnoga univerzalna svojstva. Ove trajne strukture Platon je nazivao solidima.

 

Platonovi solidi su trajne strukture

 

Dodekaederska struktura vode je veoma stabilna. U slučaju da se na nju deluje fizičkom silom, na primer, potresom, veze među grupama molekula se kidaju, ali oni ostaju grupisani u manjim klasterima istog oblika da bi se po prestanku delovanja sile ponovo vratili u prvobitnu strukturu velikih klastera. Tako strukturisana voda može beskonačno da se razblažuje s običnom vodom, ali to neće promeniti njenu dodekaedarsku strukturu. Ova stabilnost se proteže od beskonačno malog do beskonačno velikog.

E, to malo danas posebno zanima naučnike jer sadrži nanoklastere, a to je dodekaedarski strukturisana voda koja se nalazi u ćelijama živih organizama. Tajna "večnog" života je, u stvari, tajna kako običnu vodu restrukturirati tako da dobije dodekaedersku formu, izdvojiti nano klastere i onda ih uneti u organizam koji je dehidrirao. Uglavnom, sve degenerativne bolesti koje danas postoje nastaju u tkivima u kojima je došlo do smanjenog protoka energije i do dehidracije. Unošenjem adekvatno strukturirane vode sve te bolesti mogu da se leče. Ali, to se farmakobiznisu, pogađate, ne bi dopalo.

Voda se restrukturira u ćelijama tkiva ili kroz prirodno isparavanje u nanoklastere. To isto čini u i nafti. Verovali ili ne, kada u nafti ne bi bilo vode, ona ne bi mogla da se koristi kao gorivo.

Tu tajnu vode koja znači život spoznao je poznati naučnik dr Henri Koanda (1885-1972) koji je i u svojoj dubokoj starosti bio izuzetno vitalan. Čitavog života se bavio proučavanjem dinamike fluida i posebno vode i njenog kretanja. Pri tom, on je zaslužan za takozvani Koanda efekat odnosno svojstvo vode da se "zalepi" u svom toku za zakrivljene oblike. To svojstvo vode je posledica njenog prirodnog pulsiranja. Naime, živa voda koja protiče slobodno u prirodi ima potrebu da se povremeno zakrivi i uđe u vorteks. To je po doktoru Vileru posledica njenog prirodnog pulsiranja, što upravo nalikuje otkucajima srca. Mrtva voda ne pulsira i ona tako nepokretno stoji u čaši. Postojanje Koanda efekta je iskorišćeno u pravljenju mlaznih motora za avione, ali i u konstrukciji letećih tanjira. Koanda je 1917. godine konstruisao motor za mlazni avion i sam leteo u njemu, ali nije dobio podršku za dalje usavršavanje. Mlazni avioni su došli sa zakašnjenjem kada je to nekome više odgovaralo.

 

Živa i mrtva priroda

 

Ali voda iz vodovoda je prošla veoma nasilan proces filtriranjem i dodavanja hemikalija kao što su fluor i hlor kako bi se, navodno, ubili bacili. Tako je bespovratno uništena molekularna struktura vode, iako je i dalje po hemijskom sastavu H2O.

Kod vode sa česme molekularna struktura je deformisana i asimetrična, što znači da nije u stanju da vrši transfer energije. Ta voda nije pogodna za hidraciju živog organizma.

Možete vodu sa česme da pijete koliko god hoćete, napunićete stomak i nadućete se, ali ćete i dalje biti žedni. Jednostavno, ćelije moraju pre nego što uzmu vodu da je restrukturiraju u oblik koji mogu da koriste. Za to restrukturiranje potrošiće veliku količinu ATP (adenozin trifosfata). ATP je specifična bioenergija koja nastaje u ćelijama u procesu metabolizma. Tako će ćelija potrošiti energiju, a ostaće žedna i bez elektrona iz vode koji joj je, u stvari, važan. Zato će vodu pozajmiti iz nekog drugog organa, perifernog pre svega. I tu nastaje proces dehidracije. Nažalost, voda sa česme ili iz flaše ne može da se preobrati u ćelijsku vodu u samom organizmu.

Zato savet lekara da pijete bar dve litre vode dnevno nije ispravan. U svakom slučaju, voda sa prisustvom hlora ili fluora nije ni za biljke ni za ljude. Čak i kućni psi vrebaju priliku da se napiju vode iz prirode, makar iz najprljavije baruštine i kišnice.

Flaširana mineralna voda često sadrži tragove neorganskih minerala, ali njih organizam ne može da iskoristi jer su molekuli neorganskih minerala preveliki da bi ih ćelija konzumirala. Ćelije traže samo kolidne minerale. Vodu čini kvalitetnom njena sposobnost da uskladišti energiju, unoseći elektrone u organizam.

Dr Dejvid Viler radio je godinama na razvijanju metoda kojim bi oživeo običnu vodu odnosno napravio od nje dodekaedersku strukturu. Da bi to postigao, posvetio se višegodišnjem proučavanju vode. Tako je zaključio da je skladištenje energije u dodekaederskim klasterima moguće isključivo zahvaljujući kiseoniku. Naime, nema nikakve supstance koja bi mogla da se doda vodi i da joj promeni molekularnu strukturu. To  može da se učini samo promenom električne snage merene u milivatima od manje do veće, a ona iziskuje promenu jednog ekopotencijalno višeg elektromagnetnog potencijala u svim H2O molekulima solucije. Zanimljivo je da su molekuli kiseonika i vodonika u suprotnosti što se tiče ispunjenja potrebe za njihovom elektromagnetnom ulogom.

Naime, od svih elemenata u periodnom sistemu elemenata vodonik najmanje  sadrži negativnih elektrona (ima samo jedan elektron i jedan proton) pa se zato smatra neutralnim. Od svih elemenata, kiseonik je najviše elektronski negativan i zato je najviše sposoban da preuzme dodatne elektrone. U vodi je tako atom vodonika, po Vileru, nesposoban da učestvuje u dinamičkim električnim i magnetnim procesima, pa kiseonik postaje pristupna kapija za ubacivanje i skladištenje energije kao jednog dinamičnog procesa u rastvorima.

 

 

 

 

Džoova ćelija

 

Da je voda u stanju da prenosi energiju kojom može da se pokrene automobil, otkrio je devedesetih godina prošlog veka jedan Australijanac. Njegovo puno ime se ne zna, ali je svetu poznat kao Džo, a njegov izum je nazvan Džoova energetska ćelija. Džo se nigde nije slikao i samo zahvaljujući internetu javnost je uspela da sazna putem njegovog amaterskog video snimka više detalja o njegovoj skalameriji. Razlog za tu tajnovitost su verovatno pretnje koje su stigle od naftnog kartela. A "siroti" Džo je pokušavao da uštedi na nafti i pokrene svoj automobil na vodu. Ali desilo se nešto neobično.

 

Džoova ćelija koristi vodu, ali ne kao gorivo, već samo kao katalizator u veoma specifičnom procesu koji se u njegovoj ćeliji odigrava i koji prenosi ogromnu količinu energije iz nečega što još niko iz naučnog establišmenta nije definisao, iako se za tu energiju odranije zna. Pojedinci misle da je reč o energetskim česticama koje se nalaze svuda oko nas, kao i u nama, iz kojih nastaju i sve proteinske forme a koja je nosilac života kakav danas poznajemo.

Godine 1930. psiholog i istraživač Vilhelm Rajh ju je, navodno, prvi otkrio i nazvao je orgonskom energijom. Zbog toga je proglašen opasnim ludakom i strpan u zatvor iz koga nikada nije izašao. Ali Rajh verovatno nije znao da je još u 19. veku profesor medicine, lekar i biohemičar Antoan Bešam u krvi video energetske čestice koje je nazvao mikrozime ili protiti. On je još tada utvrdio da sve proteinske forme nastaju iz njih, i da se nakon smrti ponovo čitav organizam razgrađuje na te čestice. Rajh je upravo posmatrajući pod mikroskopom truljenje trave koja je ostala bez vode video da se ona razlaže na sićušne energetske čestice koje emituju plavičastu svetlost i nazvao ih je bionima. Da li su mikrozime i bioni isto? Da li je organska energija to što je iz vakuuma ili iz vazduha povukao proces koji je Džo ustanovio? Kako je strukturirana voda u njegovoj ćeliji? U svakom slučaju, to je izvorska voda, a ne voda sa česme. Ali, ova voda je samo povukla energiju iz nečega što je bilo adekvatno za skladištenje energije.

 

 

 

Zeta potencijal vode

 

Sposobnost kretanja elektrona kroz klastere vode u koloidnim sistemima naziva se zeta potencijal. On predstavlja osnovni zakon prirode i osnova je za formiranje živih formi u biljkama i životinjama. U koloidnoj hemiji važi pravilo da ukoliko je zeta potencijal mali, toksini ne mogu da se odlože radi eliminacije iz organizma, kao što ni nutrijenti ne mogu da se izdvoje iz hrane kako bi se transportovali do ćelija. Čitav sistem u tom slučaju ostaje začepljen. A voda koju su pili članovi himalajskog plemena Hunza koje je skrenulo pažnju naučnika zbog izuzetne vitalnosti starih ljudi ima izuzetno visok zeta potencijal. Pored toga, ta voda sadrži izuzetno male koloidne klastere minerala. U njima je bila velika količina negativno jonizovanih vodonikovih atoma koji se ne nalaze u običnoj vodi. Tako njihova voda traži veoma malo ATP energije da bi se iskoristila u organizmu. I to daje vitalnost ljudima iz ovog plemena. Upravo koloidni mineralni klasteri igraju ulogu velikih rezervoara ovih negativno jonizovanih atoma vodonika.

Ta voda je dolazila sa visokih planinskih glečera koji su se topili. U njoj uopšte nije bilo neorganskih minerala, jer nije izvirala iz zemlje i bila je potpuno čista. A nekim naučnicima je već bilo poznato da se u vodenoj strukturi ovakve vode mogu naći zarobljeni atomi vodonika. To je pominjao i proslavljeni Lajnus Poling još 1959. godine u svojoj knjizi The hydrogen bond. Tako je i ova vodena struktura dobila višak elektrona. A protoni vodonika, takođe je poznato, mogu da putuju kroz kristale leda hiljadu puta brže od bilo kojih drugih jona. I eto još jedne male "tajne" dugog i zdravog života - samo život po zakonima prirode. Lekare zato priroda nije ni stvarala, jer joj nisu potrebni.