Kragujevac

U gradu na Lepenici lov na čoveka koga je i Bog ubio

Balada o prosjaku bez dokumenata

Prosjaci se rađaju. Postoji dve vrste prosjaka. Prosjaci koji su tek propali siromasi, oni me ne interesuju. Da sam prosjak, ne bih primio milostinju od svakoga, priznajem. Pravi prosjak je onaj ko prima od svakoga. Koji čeka i prima udarce. Što više, utoliko bolje. Tako je u knjizi ''Suze i sveci'' pisao na rumunskom Emil Sioran.

Piše: Miodrag Milojević

Noge čoveka koji prosi na putu. Polomiti mu noge i ruke, zašto prosi? Ne zna se njegovo ime, vreme provodi u mračnom ćutanju, prate ga psi. Nikome ništa nije učinio, bezopasan za svakoga osim možda za sebe. Nikoga ne dira, nikome jednu reč nije rekao. Kosa mokra, sjajna kao lepkom da je lepljena, čovek je zarastao u  tačkice bele brade. U američkim filmovima mladi svakodnevno gledaju scene nasilja, dok kod nas ubistvo mogu da vide samo na ulici.
Preko lokalne televizije pokrenuta je hajka na beskućnika. Medijski linč na čoveka koji ne može da se brani, koji ništa ne govori. Lov na čoveka koga je i Bog ubio. Ko je jurodivi? Zašto odbija komunikaciju, neće da komunicira čak ni sa novinarima? Neće da govori! Zato će da odgovara! Zašto ne poštuje norme civilizovanog ponašanja? Kao da je jurodivi jedini problem Kragujevca, kao da drugih problema nema. Aljkavi i zapušteni čovek svojim ćutanjem može oterati  potencijalne investitore. Kragujevac je inače poznat po investicijama.
Novinari, koji ništa drugo ne znaju, su se baš okomili. Svako veče na lokalnoj televiziji prilog o beskućniku. Govore psiholozi, socijalni radnici, sociolingvisti i psihijatri. Psihijatri su govorili najviše - znači pravaca psihijatrija. Nakačiće mu nešto. Nakičiće mu neki greh. Istraživačko novinarstvo - to je preko trnja do zvezda. Kad  je policija rasterala ruglo ispod mosta, da  mračni ćutolog ne plaši  studente, nepoznati se povukao na rezervni položaj.
Ali gde je? Gde se krije i kojoj šahti?  Ima li saradnike, ima li jataka. Ako nisu pacovi. Zatajile su vojne i civilne službe. Istraživačko novinarstvo  - to je istraživanje. Gde se krije nepoznati? Kako raskrinkati nepoznatog? Prvo mu, naravno, treba ući u trag.
- Gde ti živiš?
- Ja? Kod generala Kukušina.
Nisam razumeo u prvi mah. Pogledao sam fusnuto. Pisalo je ''kod generala Kukušina'' znači u šumi, kod kukavice.
Hladno očaravajući, ljut i grub žargon sibirskih robijaša. Citirano prema F. M. Dostojesvki - ''Zapisi iz mrtvog doma''.

Hapšenje

Grudna bolnica je  mali park prirode. Za oporavak od plućnih bolesti. Zasađeni četinari garantuju čist vazduh tuberkuloznim bolesnicima. Dugačka asfaltna staza, po neka klupa.
Oko grudne bolnice, pored puta za Topolu, dostojanstveno stoji ukockana Šarena pijaca, sa fontanom u centru gde žubori voda.
Prostor između Šarene pijace, opkoljava je parking, sveže okrečene linije, miriše na kreč i čistotu, popunilo je šiblje. Zvezdice belog trnja.
U toj podvezanoj prašumi, nepoznati je kao ptica napravio skrovište, za predah  na večnom putu skitnice. Trnje je odasvud, gusto nanizano, prolaz je sasvim neprohodan. Možda je nepoznati, psećim putevima  ulazio četvoronoške. Ko zna, ako je imao sreće da izvuče nož iz kontejnera, možda je prokrčio granje koliko da se uvuče. U skrovište.
Zemlja je vlažna i tamna.
Nepoznati je dovukao krpe, pobio četiri koca,  našao dve mokre, stare fotelje, podigao najlon, napravio zaklon. Konačno je našao mir.Vešto je skrivao trag, da ga niko ne vidi kad ulazi i kad izlazi.
Noću, kad pošten svet spava i on je spavao. Nije plašio prolaznike, teško ga je bilo videti. Mogao bi da uplaši noću ako se iznenada pojavi.Novinari su mu ipak ušli u trag. Kako? Ako psi tragači nisu iznajmljeni od policije? Trnje kao bodljikava žica. Probili su opnu od lišća, lomili ptičja gnezda, paučinu, progurali se kroz granje sa kamerama, mikrofonom. Ulovili ga, pronašli i tražili intervju.
Ono što je usledilo posle bilo je logično. Posle novinara došla je i policija. Kamera je uhvatila desetak policajaca, ko zna koliko ih je još bilo. Policajci su čoveku stavili lisice, odveli ga.
Kragujevac je mogao da odahne. Otkriveno je skrovište, nije se doznalo zašto nepoznati ćuti i na koga je kivan.
Uskliknula je totalitarna svest. Kamen će progovoriti kad mu položiš zube!
Ako nepoznati uopšte i ima zube.
Zašto hapsiti čoveka bez krivice? Nepoznati krivice nema, krivica je što je beskućnik, što je zapušten i što je nesretan. Tražili su razlog da se čovek ukloni, razlog je pronađen. Nepoznati je uhapšen zato što je dezerter.
Policija je saopštila da se čovek koji ne govori zove Dragiša Miletić, raseljeno lice iz Istoka kod Peći, učestvovao je u ratu na Kosovu, odakle je dezertirao i pobegao za Kragujevac.
Rat na Kosovu je završen, ne puca se već deset godina, hoće li Dragiša Miletić bio jedini Srbin kome će suditi za dezerterstvo?
Psihologija je prosta. Čim je pronađena i izgovorena reč ''dezerterstvo'', jasan je signal da Miletić  nikakve druge krivice nema.
Deset dana je preko medija trajala hajka ko je nepoznati. Posle hapšenja sve se za tili čas razjasnilo. Nepoznati je poznat policiji, piše u saopštenju. Zbog remećenja javnog reda i mira, policija ga je privodila više puta.
Nemoguće, čovek ne govori, potpuno je tih. Teško je reći da li je sklon uživanju alkohola. Mogao se videti kako sedi na mostu u kasnim satima kad studenata nema. Mir poremete kratki  koraci retkih prolaznika.
Miletić, uhapšen kao najveći kriminalac, sigurno ništa nije učinio. Krivica je - on je čovek bez dokumenata. Zbog toga je kažnjavan. Policija  to prekvalifikuje u remećenje javnog reda i mira.
Kao čovek bez dokumenta on, kad ga policajac legitimiše, uvek čini prekršaj. Mogu  da ga legitimišu deset puta dnevno - uvek su pravu. Znači - deset puta dnevno pretio javni red i mir!
Desio se verbalni delikt čoveka koji ne govori. Najviše ljude iritira to što neće da govori. Odbija svaku komunikaciju, odbija čak i novinare.
Nije ni lako ni teško prognozirati kako će Dragiša Miletić završiti. Završiće, po svemu sudeći kao psihijatrijski slučaj  mada je čovek potpuno normalan. Nije normalan pošto živi neki svoj život. Voli slobodu i nema  drugih obaveza.

Dezerter

Kragujevačka Grudna bolnica  pripada Mesnoj zajednici Sušica. Slavoljub Bradonjić, predsednik mesne zajednice, ne zna ništa o ovom čoveku. Da je bilo šta učinio, čulo bi se nešto: Iako linč traje Bradonjić je korektan. Govori istinu: - Bilo je prijava ljudi da ga viđaju kako prosi, ali ne i da je nekome naudio. I te priče o prosjačenju više su proizvod neke strepnje. Pokušaćemo da ga pronađeno, porazgovaramo sa njim i nekako mu pomognemo u saradnji sa Centrom za socijalni rad.
Momir Borić, direktor Centra za socijalni rad: je upoznat - Presudno je šta će reći lekari, odnosno psihijatri. Psihijatri su ranije procenili da je poslovno sposoban, stoga mu ne možemo pomoći, ukoliko on želi da živi tako. Više puta smo razgovarali s njim, moguće je da se njegovo stanje sada promenilo pa će ponovo biti izvršen pregled.
Kad nečiji život uzmu u ruke falsifikatori i ništarije, zna se šta mu sleduje. Dragiša Miletić nije čak  ni dezerter. I dezerterstvo je izmišljeno.
Podsetimo se gde živimo, da živimo u Srbiji gde je dezerterstvo i bežanje sa ratišta nije mana već dokaz političke podobnosti. Znači, vrlina. Samo u konkretnom slučaju, kad čoveka treba eliminisati, nije vrlina.
Pre par godina Dragiša Miletić je pristao na kraći razgovor sa novinarom lista ''Svetlost.'' Uslov je da novinar kupi pljeskavicu plati hladno piće u obližnjoj kafani. Ne piše kakvo piće, verovatno sok. Tražio je cigarete i to ''Point'',  kad takvih cigareta nije bilo u prodaji. Dragiša Miletić u nekom svom vremenu izvan vremena. Nosi sat koji ne radi.
Dragiša je  govorio za piće i cigarete- Zimi ume da bude hladno, malo me zavejavao sneg, a sad mislim da se prebacim na drugu stranu potoka.
Sa severne strane potoka, Dragiša bi malo na jug, u toplije krajeve.
- Ja sam u potoku tu, tri godine. Jure, jure me, ja bežim pa me policija nađe.
Pa me policija nađe, pita me zašto sam tu, posle kažu - ajde u zatvor.
Napravio je krevet. Nije to prava postelja, ima sunđer za spavanje, krevet je pokriven najlonom.
Uzglavlje ja zaštitio kartonima: - Slivala se voda, pravo na mene, kiša samo kulja, pa sam stavio karton da to upije.
Radio je u preduzeću ''Ratko Mitrović'' u Kragujevcu, isteran je. Zbog nedolaska na posao. Tri dana - i otkaz. Isterani su drugi, ne vredi što su dolazili redovno.
Zašto nije u izbegličkom centru.? Odgovorio je da misli da  se krevet u izbegličkom centru plaća.
Progone ga svi, svakome Dragiša smeta, kad rata nema novinari nisu ratni huškači, sad  huškaju policiju na siromaha. Jedine prijatelje naša je među radnicima  Gradskog zelenila. I uspeli su.
- Radnici ''Zelenila'' su mi nudili da tu, kod mosta, napravim neću kućicu, nešto od cigle ili bloka...
Nisu se razumeli. Novinar je  ozbiljno shvatio Dragišine planove, da će Dragiša zidati kuću. Ne, Dragiša nije mislio da zida, poređaće, složiće blok preko bloka, napraviće nešto nalik na pseću štenaru.
- Evo, evo na stazi 20 dinara.
To je neki student, u prolazu, diskretno, iskosa, bacio Dragiši. Novac nije pao u prosjačku kutiju. Nije palo u kutiju - nije njegovo. Dragiša neće da uzme: - Nije to sreća kad nalaziš pare na putu. To je neko zagubio.
Dragiši je jedan Kragujevčanin dao hiljadu dinara, da ode iz Kragujevca.
Koliko dobar, taj čovek je bio i malerozan. Dragiša je pomislio na neki drugi grad, ne zna se koji, pare su istog trenutka nestale.
Dragiša Miletić, iz sela Krnjina, opština Istok, nije dezerter, beskućnik je, izbeglica, raseljeno lice:  - Kad je bio rat bio sam u miliciji. Držali smo blizu Albanije u selu sa 18 srpskih kuća. Pucalo se. Najviše oni noću, mi na njih, oni na nas, ne znamo ko je prvi počeo. Posle toga sam razdužen. Imanje i kuća porušeni.
Imam tri psa, ali ih ne vezujem. Neće da ih svežem, kukaju. Vodio sam iz u lov na zeca, al' ne vrede... Neće da jure, nisu opasni.
Dragiša ima šerpu, crna šerpa stoji na tri kamena. Ponekad Dragiša kuva. Krompir ili pasulj, šta se nađe.
U hladnoj, oronuloj zadužbini Karađorđevića, u malom mestu Rača pored Kragujevca, živi Milan Miletić, Dragišin otac. Seda kosa ispod šajkače dođe ljubičasta.  - Milan Miletić, onaj gazda, gazda veliki, iz sela Krnjina...
Bilo nekada.
Ne zna se šta je Milan Miletić. Nema Srbina na Kosovu koji ume tako da priča, koji je elokventniji, načitaniji. A tek lik. Kako  su se na  Milanovom  licu složile crte. Sin Milovan, mislim najmlađi, ubio se pre nekoliko godina.
Kolektivni centar, škripe vrata i zidovi od kartona.
Možda nekom prolazniku, dok  korača gipkom stazom Grudne bolnice, ispadne metalni novčić. Ništa se ne nije čulo osim pesme ptica. Niko nije napadnut, niko ugrožen. Dolinom, daleko, na drugom kraju grada, u Šumaricama, pored spomenika streljanih, desilo se ubistvo. Mladić, izvesni Zoran Gružanin, motkom je ubio  starca, svog komšiju.
Desilo se ubistvo, ništa se kod Grudne bolnice nije desilo. Ne pada nikome na pamet da zbog ubistva skloni šumu oko Šumarica.
Desi se ubistvo i  centru grada. Sačekuša iza drveta. Zašto ne poseku drvorede? Moguća je sačekuša iz tunela, iza  zida. Zašto se ne ruše kuće?
Vlast poručuje preko novinara da je korov  što raste oko Grudne bolnice leglo poroka. Stecište opasnih kriminalaca i sumnjivih tipova kao što je ovaj Dragiša Miletić.
- Gde su hirurzi? Zatajila je hirurgija! - viče neko.
- Zašto hirurzi? - Da hirurškim skalpelom seku trnje oko Grudne bolnice.
Doveden je pred kamere direktor Kliničkog centra. Zašto je prostor oko Grudne bolnice prašuma, zašto se ne održava?
Direktor je izjavio da je kriza velika, da Klinički centar nema sredstava za održavanje.
- Ništa. Ništa dok se grad ne umeša. Gradski oci će očistiti bolničku površinu od korova. Grad će oteti zelenu površinu Kliničkom centru. I to je grm u kom leži zec. Radi toga, drugi razlog ne postoji, povedena je hajka na nesretnog prosjaka.
Svi pokazatelji govore da će Dragiša završiti u duševnoj bolnici. Potpuno nevin.
Znači, otimačina je u pitanju. Znači, i zato je organizovan lov na dezertera, medijski linč na grešnog Dragišu Miletića koji nikom vode nije naudio, nikome ružnu reč nije rekao.
Mana mu je što je čovek. Druga mana mu je što neće da govori. Odbija komunikaciju. Ne treba nam čovek koji ne govori.
- Sve što je u gradu - to je gradska imovina. Kad je u gradu,  mora biti gradsko, ne može da bude seosko - reči su Nebojše Vasiljevića, zabrinutog za gradske resurse.
Centar za strana žita bio je preveliki zalogaj. Kroz trnje otvorenog bolničkog kruga vidi se beskrajna ravnica. Preko asfaltnog puta. Centar za strana žita, gde je, prema planu gradskih čelnika, trebalo da bude industrijska zona - Servis 1, Servis 2.
Direktorka  Centra za strana žita član je Demokratske stranke. Direktorka je intervenisala, usprotivila se i preko stranke  stavila zabranu. Ima šta da se uzme. Ali kad ne može, onda daj šta daš. Daj da otmemo prostor oko Grudne bolnice, zato što nisu posekli trnje.
Povod - dezerterstvo Dragiše Miletića, strah za živote građana.
Moramo voditi računa o signalima koje šaljemo u svet. Hapšenje dezertera i prosjaka u Kragujevcu, uoči posete američkog potpredsednika Bajdena, odjeknuće u Beloj kući i na Zapadu.
Napeto je bilo. Zabavno je bilo. Provlačeći se kroz trnje policajci pocepali uniforme da zarade činove.
Pored toliko kriminalaca, narko-dilera, deset policajaca juriša na prosjaka i njegova tri psa. Operacija je u detalje isplanirana, pravovremeno izvedena, što vraća poverenje građana u policiju:
- Levo krilo, zalomi! Da li je naoružan?
- Jeste. Ima lonac, ima  dve šerpe.

Talijan

Kad je Dragiša uhvaćen, iste večeri Talijan je umro. Oni su prve komšije. Deli ih pesma ptica, pesma  što dira paučinu i  nemirno lišće.
Da li su se nekada sreli? Atanasijević Slavko - Talijan i Dragiša Miletić. Ista je to šuma. Prašuma počinje od Talijanove kućice, što je nekada bila Trošarina.
Atanasijević Slavko  - Talijan. Vulkanizer, ljubitelj alkohola, nije bio pustinjak. Živeo je nehigijenski, zapušteno iako je voleo čašicu i društvo.
Jeo je puževe. Hiljade puževa  prelazi, u jednom ili drugom pravcu asfaltnu stazu. Krcanje puževa  pod štiklama, pod stopalima nemarnih  prolaznika. Pucaju beli oklopi kao kocke šećera.
Slavko Talijan ujutru, kad počne belo palacanje puževa, kreće u lov. Konobarica ne može da veruje. Gadljiva je, konobarica povraća. Slavko Talijan priča kako prvo zagreje lonac, kesu puževa  baca u vrelu vodu..
Umro je Slavko Talijan. Vukla se za njim leva cipela, kao veliki crni pas. Ranjen je negde. Da li u Legiji stranaca ili u nekom okršaju.
- Mogu li ja da svedočim za Hag ? - pitao je Talijan.- Da ispričam zapadnim demokratama o demokratiji.?  - Da se, na primer, ja pojavim. Da pričam kako su ubijali divljake. Kako smo ubijali divljake.
- Jebi ga, imaš oružje. Ideš, tražiš  divljake, ubiješ ga...
Gledao sam ga, gledam u lice. O ubijanju  divljaka govorio je uvek ravnodušno, skoro veselo.
U Legiji stranaca ubijanje divljaka je dosadan, jednoličan svakodnevni posao.
Živeo je od penzije. Mala penzija - 12 hiljada. Plus francuska penzija. Francuska  je stalno varirala. Neka veća nekad manja. Spavao u kući bez prozora. Porodica otišla odavno, svojim putem.
Slavko Talijan i Vladimir Bulatović Vib zajedno su odrasli: - Bili smo klinci. Ala sam ga bio, ko vola u kupusu!
Strogi sudija Bulatović, Vibov otac, zajedno su stanovali, upisao je Talijana da uči za oficira. Talijan je neslavno završio karijeru. Pobacao je, u magli, u ludilu pijanstva, neke vojnike u more.
Kad su poplave, kad poludi i nabuja Lepenica diže i nosi balvane. Divlja Lepenica nosi čitav kokošarnik sa sve kokoškama. Slavko Talijan skače u vodu, diže kokošarnik kao da je od slame, baca  ga na obalu.
Ne vidi se od kose. Pokazuje izraslinu na glavi da je opipam. Upola je manja od pesnice. I tu sam ranjen - pokazuje Talijan.
Ali nije. Nije mu bilo ravna u skokovima u vodu. Devojke su gledale nabujalo, mišićavu telo, zapeto kao svila.
Prvo je voda u bazenu ispuštena. Pozvali su Talijana da skoči. Preživeo je stromoglavi udarac glavom u beton. Ispustili su, prvo, vodu, Talijan udario glavom o beton kao luda ptica krilima o prozor.
- Ovo mi je zet, taksista, zašvajsujem mu ga majci - kaže Talijan.
- Talijan, majke ti ga nabijem, ti si čovek propao....
- On je legenda - rekao sam. Da ga podržim i smirim diskusiju.
- Legenda, pogledaj kako  živi legenda?
Zet ga provocira: - Talijan, pričaj kako si radio za državu...
- Kako si radio. Šta si radio? Dobiješ zadatak i ti izvršiš zadatak.
Osećao je da smrt dolazi. Radio je za Titovu Udbu, bio je opasan likvidator: - Morao sam da ubijam, moraš da ne budeš ti ubijen. Pogledaj me. Alpe i Karavanke - Talijan je to prešao peške. Skrivao se.
Pričao je u naznakama. Koga, kada kako - nije pričao. Želeo je, kasno se setio. Koga je Talijan upucao radeći za Titovu Udbu.
Divljake Talijan ne računa. Njih i ne broji: - Samo ja znam njihovu demokratiju. To je ono kad kokaš divljake!
Šta spaja Talijana i Dragišu Miletića? Spaja ih ista šuma. Talijan je bio pored  asfalta, sa čela, Dragišu je bujna loza čuvala i držala u životu.
Šta još spaja ova dva neobična čoveka? Spaja ih daljina, divljaci i demokratija.
Ulovili su jednog divljaka, Dragišu Miletića.  Mnogo divljaka ubio je Talijan.
Otišao je. Uzleteo je  na nebo, u pravcu Zapada. Prema demokratiji. Pokrenuće raspravu. Pričaće koliko je divljaka ubio, koliko su ubili drugi. Spasao se. Pobegao je od divljaka i Dragiša Miletić. Mislim, nije uspeo da pobegne.
Neki divljaci su ga jurili, drugi su ga opkolili.