Druga strana

Greška

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju razmatra posledice pogrešnih procena propusta u radu francuskih obaveštajnih službi, u slučaju desanta islamskih terorista na francuski nedeljnik Šarl Hebdo i masakre islamista na pariskim ulicama.

U policijskoj akciji u istočnom delu Pariza, prošlog petka je ubijeno petoro ljudi. Među njima je bila i osoba koja je držala taoce i za koju policija sumnja da je odgovorna za ubistvo žene-policajca u jednom predgrađu južnog Pariza.

Istovremeno, anti-teroristička jedinica francuske policije likvidirala je i dve osobe za koje se sumnja da su izvršile napad na redakciju pariskog satiričnog lista Šarli Hebdo.

Za obaveštajne službe zemalja Zapada ovo je bio pravi košmar.

Predsednik francuske vlade je priznao, kako je rekao, "propuste" u radu bezbednosnih službi koji su doveli do užasa na ulicama i pogibije oko dvadesetak osoba, dok su eksperti za bezbednosni rad, pak, primetili da je u ovakvim slučajevima veoma teško unapred predvideti mogući teroristički napad i sprečiti da se on desi.

Francuska policija i obaveštajne službe su se odjednom našle pod lavinom kritike zbog ne preduzimanja adekvatnih mera kako bi se predupredio napad na redakciju lista Šarli Hebdo. Ističe se kako je glavni od dvojice terorista već bio optuživan za akte terorizma, dok se za drugog veruje da je bio tesno povezan sa ogrankom terorističke organizacije Al-Kaida u Jemenu. Jedan i drugi su bili na listi osoba kojima je, od strane bezbednosne zajednice SAD, bilo zabranjeno da koriste usluge avio-prevoza.

Mora se priznati i činjenica da se teroristički akt Šarli Hebdo nije desio tek tako, iz vedra neba. Sredinom decembra 2014. godine, u Francuskoj su se dogodila tri teroristička napada. Jedan u Tursu, kada je muškarac, naoružan pištoljem, upao u policijsku stanicu i ranio tri policajca, pre nego sto je ubijen, a drugi i treći u Nantu i Dižonu, kada su teroristi kolima pokosili pešake koji su kupovali božićne poklone. U sva tri slučaja napadi su bili praćeni povicima "Alahu Akbar".

Da li to znači da se moglo očekivati još nešto u bliskoj budućnosti?

Ljudi koji se svakodnevno bave pitanjima bezbednosti znaju kako je teško saznati da će do napada doći i kako je teško takav napad sprečiti, pogotovo ako bezbednosno-obaveštajni rad ne prate odgovarajući zakoni i preventivne, restriktivne mere.

Zanimljivo je, takođe, da su dvojica terorista, Said i Šerif Kuači, bili već dobro poznati francuskim obaveštajnim strukturama i da su učestvovali u borbama u Siriji, kao pripadnici islamskih ekstremističkih formacija. Prema francuskoj policiji, braća su bila sitni kriminalci koji su evoluirali u kriminalce radikalnog profila. Šerif je bio uhapšen 2008. godine i osuđen na tri godine zatvora, budući da je pripadao grupi ekstremista koja je slala borce u Irak.

Zar i ovo nje bio dovoljan razlog da obojica postanu zanimljiviji bezbednosnim organima Francuske?

Takođe je vrlo indikativno kako su uspeli da kolima uđu u sam centar Pariza, do zuba naoružani automatskim puškama i raketnim bacačem, priđu zgradi redakcije lista Šarli Hebdo, koja je već ranije u prošlosti bila metom islamskih ekstremista, a samim tim i za očekivati da bude adekvatno obezbeđena i izvrše napad.

Teroristi su raspolagali preciznim informacijama o vremenu održavanja nedeljnog redakcijskog kolegijuma, uspeli su da izvedu napad koji je trajao bar 5. minuta, svoje žrtve su oslovljavali pravim imenima i nakon akcije napustili mesto napada u dva oteta automobila.

Mora se priznati da ovakvu akciju treba dobrano pripremiti i osmisliti. Ona ne može biti vezana samo za dve osobe, pa makar one bile i u rođačkoj vezi. Ovoga puta je napravljena ozbiljna greška i ona ide na dušu bezbednosnim strukturama francuske Republike.

Dakle, postalo je sasvim jasno da se svet suočio sa novim vidom terorizma koji ne uključuje bombaše-samoubice, već hladnokrvne ubice obučene u kampovima na Bliskom Istoku, operativno pripremljene za izvršenje zadataka na izuzetno efikasan način. Zvanične vlasti tako bivaju suočene sa velikim poteškoćama u praćenju, ali ih to ne oslobađa odgovornosti za predviđanje mogućeg.

Tačno je da su bezbednosne službe pretrpane raznovrsnim podacima, velikim brojem osoba za koje se planira da budu opservirane, te opterećene nemogućnošću preventivnog hapšenja i izolacije koje im nameće demokratski sistem zapadnog sveta.

Samo zato što je neko na listi, ne znači da ga treba i stalno pratiti. Operativci su, očigledno, pogrešili u odabiru specifičnosti na ovim listama, koje uključuju na hiljade lica. To nisu samo džihadisti-povratnici, već su to i sumnjive osobe kada je u pitanju finansijski kriminal, prostitucija, trgovina ljudima i ostala dela koja predstavljaju ozbiljnu povredu zakonske regulative.

Od 11. septembra, količina podataka i informacija postaje sve veća, pa je sve teže pratiti "prave osobe". Do pouzdane informacije je vrlo teško doći, pa samim tim i na odgovarajući način reagovati, kada je to potrebno. Praktično gledajući, broj osoba koje zaslužuju praćenje i opservaciju je, u zemljama zapadne Evrope, naglo skočio. To su, uglavnom, mladi Muslimani koji odlaze u Siriju kako bi se priključili jedinicama Islamske države (ISIS) i drugim militarističkim organizacijama u tom regionu.

Prema postojećim podacima, blizu 3.000 Evropljana je otišlo kako bi se priključilo pokretu džihadista, a većina se vratila kući obučena u rukovanju i korišćenju oružja, uz dodatnu ideološku indoktrinaciju, kao potencijalni teroristi. Oni se u vrlo kratkom roku mogu integrisati u male ćelije i grupe koje je veoma teško locirati i pratiti.

Za praćenje ovih lica u Siriji, u Francuskoj je zadužena spoljna obaveštajna služba (DGSE), a po njihovom povratku u zemlju, Centralni direktorat za unutrašnju bezbednost (DCRI). U jesen 2013. godine, obe službe su zvanično upozorile na rastući broj osoba, francuskih državljana, koji odlaze u Siriju, da bi, po povratku u Francusku, bili potencijalna pretnja njenoj državnoj bezbednosti.

Braća Kuači su bili na relevantnom spisku, a Službe su za njih imale podebeo dosije. Na njima se moglo raditi, ali i takav rad nije bio dovoljan da ih se, na jedno duže vreme, skloni iz stvarnog života.

Bilo je neizbežno da bezbednosni aparat na njihovo mesto stavi, kao objekte obrade, sledbenike džihada koji su u određeno vreme delovali daleko ozbiljnijom pretnjom, nego što su to bile ubice iz Pariza.

U tome je i bila greška. Njih većina bezbednosnih službi u svetu i nesvesno pravi, ali su njihove posledice često benigne. Ovoga puta to nije bio slučaj i oko dvadesetak ljudskih života je izgubljeno.

Francuske bezbednosne službe se smatraju jednim od najboljih u svetu. Ako su one i "malo" pogrešile, posve je sigurno da će francuski politički milje pokušati da na njih svali celo breme odgovornosti. Problem političara u Francuskoj je što ne raspolažu bilo kakvom idejom šta činiti sa sve većim brojem džihadista u njihovoj sredini. Sociološki i kulturološki problem je ovoga puta daleko značajniji od bezbednosnog.

Nemajući pravog rešenja, oni traže greške u bezbednosnom sistemu, praveći i sami te iste greške. Za narastajući Islam u Evropi su potrebna politička rešenja, budući da novih, bezbednosnih, za sada nema. Nadajmo se da će politički establišment Francuske to uvideti, a ako ne, onda će napraviti najveću od svih grešaka, a to je da neće biti svestan nijedne.