Feljton

"Hitlerovi razgovori za stolom u Glavnom štabu 1941-1942. godine": o čemu je glasno razmišljao vođa nacističke Nemačke

Strategije iz "Vučje jazbine"

Nepunih šest godina nakon Drugog svetskog rata, tačnije, tokom 1951. godine, izašlo je prvo izdanje knjige "Hitlerovi razgovori za stolom u Glavnom štabu 1941-1942. godine", a ta njegova razmišljanja u opuštenoj atmosferi za trpezarijskim stolom, stenografski je zapisivao ministarski savetnik Hajnrih Hajm. Kasnije je i oberregirunsrat Hajnrih Piker nastavio da zapisuje njegove "propovedi" za stolom, od čega je nastala i knjiga. Prevod na srpski jezik (iz ruskog izdanja ovog jedinstvenog svedočanstva), objavila je beogradska izdavačka kuća "Metaphysica". Iz njega Magazin Tabloid za svoje čitaoce priređuje najinteresantnije delove

......

Marta 1942. godine, mladi (tek je navršio 30 godina) pravnik, ali već u činu oberregirunsrata, iz ortodoksne nacističke porodice, izvesni Hajnrih Piker, koji je bio regrutovan u ratnu mornaricu, došao je na minhensku železničku stanicu i spremao se da se ukrca sa ešelonom regruta, kada mu je, za njega potpuno neočekivano (kako je kasnije tvrdio), stigao telegram.

Nečija brižna ruka u vojnom odseku prekomandovala je Pikera i poslala ga da vojsku služi u Glavnom štabu vrhovnog komandanta oružanih snaga, šefa države, imperijalnog kancelara i firera Adolfa Hitlera, gde je morao da se javi 21. marta 1942. godine. Glavni štab vrhovnog komandanta, koji je nosio naziv "Volfšance" ("Vučja jazbina"), od juna 1941. godine, tj. od trenutka upada nemačkih jedinica u Sovjetski Savez, nalazio se u Istočnoj Pruskoj, u blizini Rastenburga.

On se premeštao u skladu sa tokom borbenih dejstava, prateći liniju fronta. Od jula 1942. godine, glavni štab je prebačen u Ukrajinu i smešten u blizini Vinice i zvao se "Vervolf" ("Vukodlak"). U toku svih ratnih godina, Glavni štab je bio glavno Hitlerovo prebivalište. Tu se pod Hitlerovom rukom nalazila vrhuška dva administrativna aparata - vojnog i civilnog. Uz Hitlera kao vrhovnog komandanta oružanih snaga bio je štab oružanih snaga sa general-feldmaršalom Vilhelmom Kajtelom i general-pukovnikom Alfredom Jodlom, kao i ađutanti iz raznih rodova vojske. To je bio vojni deo glavnog štaba. Ali, osim toga, Hitler kao šef države, koji je u svojoj ličnosti objedinio svu civilnu vlast (zakonodavnu, izvršnu i sudsku), držao je u glavnom štabu određeni kontingent civilnih činovnika i zvaničnika, predstavnike ministarstava i nadleštava, civilne lične ađutante i dr.

"Propovedi" za stolom

Prva ličnost među ovim ljudima bio je rajhslajter Martin Borman, zvanično na položaju Hitlerovog sekretara i rukovodioca partijske kancelarije, koji je faktički, odmah posle Hitlera, predstavljao najvišu partijsko-državnu vlast. Hajnrih Piker, našavši se, zahvaljujući srećnom obrtu sudbine, u neposrednoj blizini Hitlera, još u avionu, na putu u glavni štab, odlučio je da iskoristi mogućnost da svakodnevno posmatra život i rad firera kako bi istoriji i potomstvu ostavio svoje svedočanstvo o njegovim naporima u ratnim vremenima.

Po dolasku u glavni štab, naišao je na okolnosti koje su pogodovale njegovoj zamisli, međutim, te okolnosti, izgleda, i nisu bile slučajne. Ispostavilo se da je otac Hajnriha Pikera, ekonomski savetnik iz Vilhelmshafena, Danijel Piker bio stari Hitlerov poznanik, njegov pristalica i pokrovitelj još 20-tih godina, i da ga je često primao u svoj dom, i zbog toga je Hitler u glavnom štabu, iz zahvalnosti prema ocu, iskazivao posebnu naklonost prema sinu.

Ta naklonost se ispoljavala posebno kroz činjenicu da je pozvao Pikera da bude stalni gost na ručkovima i večerama, koje je on obavezno provodio u društvu svojih bliskih saradnika i potčinjenih. Pored stalnih žitelja glavnog štaba, zvanice na takozvanim privatnim obedima firera često su bile visoke partokrate Gering, Gebels, Himler, Lej, Rozenberg, gaulajteri, ministri - čitav nacionalsocijalistički Olimp. Mogućnost da prisustvuje tim obedima predstavljala je za Pikera neprocenjivu privilegiju.

Posebna osobenost ovih obeda bili su razgovori za stolom, koje je Hitler vodio sa svojim najbližim saradnicima, ali koji su imali, uglavnom, monološki karakter. Ipak, kako god oni izgledali, od velikog su značaja za multidisciplinarno proučavanje jednog političkog fenomena, zatim ličnosti autokratskog državnika, pa i čitave epohe, sa svim njenim specifičnostima. Ma koliko ovakvi razgovori iritirali neke Hitlerove saradnike, koji su ipak svi bili u njegovoj liderskoj senci, usled čega nisu uspevali da realizuju svoje prigušene ambicije (kao što je maliciozni i sa smislom za sporedno Šper i njemu slični), u krajnjoj liniji, bar dvojica su bili za njih praktično zainteresovani - Hajnrih Piker i Martin Borman. Piker ne samo da je osećao duboko poštovanje prema mudrosti šefa, već je smatrao da su Firerovi monolozi jedinstven materijal za njegovu buduću knjigu. A Borman je bio zainteresovan zbog svojih razloga.

Borman, koji je, ne razmišljajući o najvećem, nastojao da zauzme položaj druge ličnosti u državi, koristio se blizinom Hitlera da u svakom pogodnom momentu u njegovim očima kompromituje svoje suparnike - Geringa, Gebelsa i Špera.

U toj igri glavni adut Bormana - a on je to shvatao - moralo je da bude Hitlerovo potpuno poverenje i podrška. On je morao da bude Hitlerov alter ego, morao je da zna i uvek i na svakom mestu izražava njegove poglede, misli i ocene o svim važnim pitanjima, - pre svega zbog toga da bi on, Borman, rukovodilac partijske kancelarije, radeći na nacrtima naredbi, direktiva, cirkulara i drugih upravnih akata i podnoseći ih na odobrenje fireru, mogao svaki put da ga prijatno iznenadi kako se oni tačno podudaraju - suštinom, čak i jezikom - sa njegovim pogledima. A za to bi bilo dobro posedovati stenograme, ili makar pouzdane beleške Hitlerovih monologa za obedima. U toj tački su se interesi Pikera i Bormana podudarili.

Problem je, međutim, bio u tome što je Hitler već jednom zabranio takve beleške, koje je vodio, i to u početku neometano, Pikerov prethodnik u Štabu, ministerialrat Hajnrih Hajm. Kao i Piker kasnije, i Hajm je uživao Hitlerovu naklonost. Istina, iz drugih razloga: on je bio kompanjon ličnog firerovog advokata, a sem toga, smatran je dobrim poznavaocem likovne umetnosti, a njegov je ukus u toj oblasti imponovao Hitleru.

Hajm je stenografisao Hitlerove "propovedi" za vreme obeda i, očigledno, odnosio se prema njima prilično nemarno; davao ih je na čitanje onima koji to žele, što se, prirodno, uskoro okončalo skandalom: jedan od stenograma (tekst 8 - o crkvi, religiji i nauci), nikako namenjen razglašavanju, pojavio se u stranoj štampi, posle čega je Hitler odlučno zabranio da se vode beleške. Kako je izjavio Bormanu, misli iznesene u privatnom krugu pripadaju samo njemu i on će sam odlučiti kada će posle pobedonosnog rata obnarodovati svoje memoare. (Memoare je Hitler zaista pisao, ali nisu sačuvani. Rukopis memoara nalazio se u avionu koji je bio oboren i izgoreo 21. aprila 1945. godine.) Takva je bila situacija u trenutku dolaska Pikera u glavni štab.

Odmah, od prvog dana, počeo je da pravi zabeleške, ne znajući da je to generalno zabranjeno. Ali kasnije, kada se orijentisao u situaciji, shvatio je da mora da osigura neku zaštitu, i našao je uticajnog pokrovitelja u ličnosti Martina Bormana. Borman je počeo da daje Pikeru "službene zadatke" da ukratko u bloku zapiše neke Hitlerove misli izrečene za stolom, a odmah posle obeda da ih rekonstruiše u sažetoj zabelešci. Ove zabeleške u dva primerka bile su namenjene Bormanu, a ovaj je kroz prste gledao Pikeru što često prekoračuje svoja "punomoćja", tj. beleži ne samo "pojedine" (po nalogu Bormana) firerove iskaze, već maltene sve, i još ostavljao sebi kopije teksta otkucane na pisaćoj mašini. A uskoro se ukazala mogućnost da se zabeleške poluzvanično "legalizuju" na najvišem nivou. Iz nekih službenih razloga Bormanu je zatrebalo da Hitleru da na proveru tri fragmenta zabeležaka. Odobrivši i potvrdivši autentičnost Pikerovih zabeleški, Hitler kao da ih je u neku ruku autorizovao. Tako su Pikerovi blok i olovka, mada to nije otvoreno rečeno, stekli zakoniti status.

Poslednja zabeleška Pikera datirana je 31. jula 1942. godine. Napuštajući početkom avgusta Glavni štab, još jednom je uspeo da iskoristi blagonaklonost svojih pretpostavljenih, dobivši, uz Bormanovo zauzimanja, zvaničnu dozvolu od Hitlera da ponese sa sobom svoj lični arhiv, namenjen kasnijem literarnom korišćenju - tri obimne fascikle i nekoliko blokova.

U aprilu 1943. godine, Hitler je propustio istorijsku šansu da se spase

Sa gledišta istorijske nauke, Piker je otkomandovan iz glavnog štaba "suviše rano", u bliskoj budućnost se već nazirao Staljingrad, pa bi bilo vrlo zanimljivo saznati kako je Hitler interpretirao događaje iz jeseni i zime 1942. godine. Ali, s druge strane, Pikerovo zapisivanje je prekinuto upravo "na vreme": da je nastavio da služi u glavnom štabu, u svakom slučaju bilo je suđeno da se prestane sa beleženjem, jer su uskoro prestali i "privatni firerovi obedi".

To je bilo povezano sa već nagoveštenim neuspehom letnje ofanzive, i posebno sa porazom koji su nemačke jedinice pretrpele na kavkasko-crnomorskom pravcu. U septembru je došlo do oštrog konflikta između Hitlera i generala, koje je on okrivio za sve neuspehe i nesposobnost da izvršavaju genijalne planove svoje vrhovne komande. Galdera i Lista je oterao u penziju, a sa Kajtelom i Jodlom prestao je da se rukuje. Vreme zajeničkih obeda i monologa je prošlo. "Od tog trenutka, pa sve do kraja rata - piše Albert Šper u svojim 'Uspomenama' - po njegovom naređenju, obedi su mu servirani u bunkeru, gde je on vrlo retko pozivao nekog od izabranika...."

Međutim, Piker je i posle odlaska iz glavnog štaba ostao u vezi sa svojim pređašnjim starešinama i nastavio da izvršava njihove naloge. Ako mu se može verovati (a u ovom slučaju je teško odrediti stepen verodostojnosti njegovih iskaza), on je čak posredno učestvovao i u tajnim pregovorima o separatnom miru sa Sovjetskim Savezom, koji su se, navodno, vodili u proleće 1943. godine. Prema njegovoj verziji, koju iznosi vrlo koncizno i kao uzgred, Staljin je ubrzo posle Staljingradske bitke ponudio Hitleru mir sa uspostavljanjem demarkacione linije između Nemačke i SSSR prema stanju od 22. juna 1941. godine.

U tom smislu je teren sondiran preko neutralne Švajcarske. Sovjetsku stranu je u tim pregovirima predstavljao izvesni Astahov (očigledno, bivši otpravnik poslova Sovjetskog Saveza u Nemačkoj 1939. godine).

U nemačkom rukovodstvu, pristalica zaključenja separatnog mira na Istoku bio je Borman, odlučni protivnik - Ribentrop, koji ne samo da je sve činio da pregovori ne uspeju, već je i onemogućavao dobijanje objektivnih informacija. I ovoga puta Piker je učinio Bormanu dragocene usluge, tako što je preko svog prijatelja Helmuta Pfajfera, generalnog sekretara Međunarodne pravne komore (koji je, očigledno, neposredno učestvovao u pregovorima u Švajcarskoj), saznao detalje o ovoj političkoj intrigi i preneo ih svom visokom pokrovitelju. Ako je sve što je Piker rekao istinito, to onda znači da je Hitler u aprilu 1943. godine propustio svoju poslednju istorijsku šansu da se spase.

Ali vratimo se Pikerovim fasciklama i blokovima. Oni su sadržali ne samo njegove lične beleške, već i stenograme njegovog prethodnika, Hajma. Piker je uspeo da ova dokumenta sačuva i pronese kroz ratne požare i preokrete. Nekoliko godina je izgubio na parnice i pravno regulisanje autorskih prava, kao i na pripremu rukopisa za štampu, i, na kraju, 1951 godine, izašlo je prvo izdanje "Hitlerovih razgovora za stolom u Glavnom štabu 1941-1942. godine" (Hitler Tischgesprahe im Führerhautqartier 1941-1942).

Međutim, činjenice su govorile da se u to ne može sumnjati. Smisaonu tačnost beležaka i njihovu podudarnost sa onim što su mnogo puta čuli iz Hitlerovih usta beležnički su posvedočili stalni gosti na Hitlerovim obedima, između ostalih, bivši ađutant iz kopnenih jedinica general-potpukovnik Gerhard Engel, bivši ađutant iz ratne mornarice kontraadmiral Karl-Esko fon Putkamer i druge ličnosti iz najbližeg Hitlerovog okruženja.

Postoji i drugi, ništa manje značajan razlog vezan za ličnost Pikera. Nije on taj čovek koji bi mogao da falsifikuje i objavi dokumenta koja bi kompromitovala firera. U godinama nacizma, fanatični poštovalac Hitlera, on je i kasnije u znatnoj meri sačuvao odanost palom idolu. Njegovi članci i komantari, kojima je propratio treće i četvrto izdanje "Hitlerovih razgovora za stolom", bez obzira na iznuđene minimalne ustupke u novonastalim istorijskim okolnostima, u celini su imale apologetski pečat.

Dakle, i u sastavljanju knjige, i u samom izboru tekstova morala je da se ispolji tendencija izdavača kojom se ne kompromituje, već pre idealizuje Hitler. Takav "krunski" svedok kao što je Albert Šper pisao je o "Hitlerovim razgovorima za stolom": "Ocenjujući ovu knjigu, mora se imati u vidu da su ovde predstavljeni fragmenti Hitlerovih monologa koje je Piker odabrao jer su zasluživali najveću pažnju u svakodnevnim jednosatno-dvosatnim razgovorima. "

Hitlerovi monolozi pripadaju kategoriji tekstova "sa kojima se ne dosađuješ". Neosporno je, u svakom slučaju, nešto drugo: stenogrami Hejma i beleške Pikera su autentični. Nekoliko momenata u ovoj knjizi za nas je od posebne važnosti: prvo, Hitler na ogoljen način, u svom fajterskom stilu izlaže tehnologiju vladanja pokorenim narodima. Slomiti njihov otpor, okupirati ih, postaviti marionetsku vlast, zatim crpsti njihova prirodna bogatstva i jeftinu radnu snagu, izgraditi kvalitetne saobraćajnice zarad transporta, pre svega vojske, naoružanja, zatim sirovina, poljoprivrednih prinosa, poluproizvoda i proizvoda, itd., za svrhu vladajuće sile, dok domorodačkom stanovništvu treba reducirati nivo školstva na najniži stepen, zdravstva i kulture življenja takođe; isto tako, dopustiti delovanje nebrojenih sekti i organizacija, koji će razjedati socijalno tkivo porobljenog naroda, podsticati apatiju i malodušnost u vlastite mogućnosti, i tome slično.

Za nas, koji smo u većem delu svoje istorije bili više porobljeni nego slobodni, ova detaljno izložena metodologija pomoćiće nam da prepoznamo prirodu političkog delovanja imperijalnih sila, čija metodologija vladanja je prerušena u prividno prijateljske namere i dobre usluge, u orvelovsku retoriku i prihvatljiv stil srdačnog osmeha i čvrstog stiska ruke „pouzdanih političkih partnera";

Drugo, Hitler je, u svojim germanskim imperijalnim ambicijama prema Balkanu, smatrao granicu NDH sa Srbijom istovremeno i granicom superiorne zapadne civilizacije i kulture prema inferiornom i zatucanom Istoku. Stoga je smatrao da NDH treba uvrstiti u novi evropski poredak, a Srbiju u predkumanovskim granicama, gledajući mapu okupirane teritorije, prepustiti uticaju političkih činilaca Azije. Neka savremeni čitalac sam izvede konsekvence o današnjim političkim procesima iz ovih Hitlerovih opservacija.

I na još jednom mestu pominje se Srbija u negativnom kontekstu, kao primer državne administrativne aljkavosti, bezvlašća i kriminala. U pitanju je 1942. godina.

Razgovori Adolfa Hitlera za obedom od 21. marta do 31. jula 1942. godine

("Vučja jazbina" 21. marta, 1942., uveče, mišljenja iznesena za vreme i odmah posle jela, koja je reprodukovao doktor Hajnrih Piker)

Rat uvek valja voditi na periferiji. Kada se Parižani izlažu naletu engleskih bombardera, mi zbog toga ne moramo da se uzbuđujemo; sem toga, bolje oni nego Berlinci. U Parizu, protivavionske topove treba postavljati samo oko vojnih fabrika. Uostalom, Parižani se sada baš i ne smrzavaju u podrumima, za razliku od Berlinaca, s obzirom da tamo nije tako hladno. Vrlo je žalosno što zbog tamo nekog pijanca (Čerčila) mora da se vodi rat, a ne da se bavi nekim mirnodopskim poslom, na primer, umetnošću.

Kuće minhenskih slikara zadivljuju svojom lepotom. Žalosno je što su blaga Kaulbahove kuće danas razbacana po čitavom svetu. Tamo je ostao samo vrlo lep tepih. Ali, najlepše tepihe sam video kod Ribentropa, u čijem stanu odmah pada u oči da nema zavesa. I svako može videti da je kod ministra inostranih poslova sve u redu. Lepi su i stočići bez gornjeg dela, izrađeni po skici profesora Trosta. Blistavo izglancani stolovi od roga, vrlo, vrlo elegantni, mogu da se nađu u kućama nemačkih seljaka. Šteta što nema penastih sredstava za čišćenje.

U kući Kajtelovih roditelja, sedeli su za stolom na slamnatim asurama, koje su čistili peskom.

22. marta 1942. "Vučja Jazbina"

Pre nego što će sesti za sto, šef je rekao generalu Šmuntu da mu je pala na pamet misao da u svim rodovima vojske vermahta uvede "nemački pozdrav", to jest, da njime zameni "prinošenje dlana kapi".

U vezi s tim, načelnik Vojnoistorijskog odeljenja Štaba vrhovne komande Vermahta pukovnik Šerf izneo mu je sledeće razloge. Stari Germani, pozdravljajući jedan drugog, nisu koristili takve pokrete ruke. Raširen je bio pozdrav rečima: "Hail vis!" - tj. "Da se sačuvaš čitav i neokrnjen" (vidi: Prokopije. Istorija Gota, oko 555 g.), a i Beovulfov pozdrav iz anglosaksonskog epa upućen kralju Ridigeru: "Budi zdrav!" - izrečen je pošto je oružje bilo odloženo u stranu. U osnovi ovog pozdrava leži misao da je čovek koji se njime obraća nekome - bez oružja. Usklici sa željama za dug život, posle završetka krunidbenih svečanosti, praćeni su dizanjem desne ruke.

Na isti način su se međusobno pozdravljali i landskneht-i.

Počevši od XII veka, srećemo ovaj pozdrav već u obliku promenjenom u hrišćanskom duhu: "Neka te čuva gospod!" U ceremonijalu pozdravljanja kasnijeg doba još jače je podvučena misao da je onaj koji pozdravlja bez oružja: skidanje šešira, pozdrav mačem, a početkom XVIII veka - već "prinošenjem dlana kapi". Nije otkriven bilo kakav specijalni "rimski pozdrav". Podizanje ruke, koje je došlo do nas kao molitveni gest, u epohi kasnog Rima postalo je element imperatorskog kulta. U rimskoj armiji, isto kao i kod nas danas, pozdravljali su se "prinošenjem ruke kapi". Kako su doktor Porše i Šper nameravali da danas prikažu šefu tenk nove konstrukcije, za ručkom je bilo prisutno mnogo gostiju, uključujući i generale.

U podne, "Vučja jazbina"

Posle ručka sam zalepio telegram dobijen od službe bezbednosti i po nalogu Bormana, predao ga Hitleru. U njemu je saopštavano da su nemački biskupi danas sa svih oltara čitali pastorsku poslanicu, u kojoj su nacionalsocijalističku vladu okrivili za narušavanje principa građanskog mira uspostavljenog konkordatom, i to, kako kažu, bez obzira na to što 93 procenata nemačkog naroda ispoveda hrišćanstvo, a bezbroj katolika u prvim linijama crpe hrabrost iz svoje vere i odlikovano je ordenima za svoje herojstvo. Oni, koje njihovo religiozno osećanje dovodi u crkvu, izloženi su proganjanju; sveštenci se uhode, u školama-internatima (na primer, u nacionalpolitičkim vaspitnim ustanovama) zabranjeno je predavanje veronauke, na sve načine se sprečava vaspitavanje dece u religioznom duhu, zapovest "Ne ubij" krši se ubijanjem neizlečivih bolesnika, u skladu sa naređenjem vlade i prikazivanjem tendencioznih filmova ("Optužujem"), krši se pravo vlasništva (konfiskacija samostanske imovine) i pripadnici monaških redova, koji se vraćaju sa fronta, ne nalaze sebi utočište i uopšte moraju i dalje da se plaše nasrtaja na svoju privatnu imovinu.

(Nastavak u sledećem broju)