Kontranapad
Šta je prividno, a šta
moguće u nastojanju da Zvezda ponovo zablista
Da li je Robi na probi
Dolazak Roberta Prosinečkog na čelo stručnog štaba Crvene
zvezde bio je
potez koji je rukovodstvu najtrofejnijeg srpskog fudbalskog kluba obezbedio kredibilitet do daljeg. Vladan Lukić i njegovi saradnici, a pre svega, Ivan Adžić, bili su već
na klizavici nakon autogolova koje su zabijali na planu kadrovske, ali i
globalne politike kluba
Piše: Miroslav Vislavski
Koliko god da je
nekadašnji golgeter i dete Crvene zvezde, veliki patriota i Srbin
bez granica Vladan Lukić učinio
za crveno-bele, u
periodu njenog poniranja, kada je uz podršku delija preuzeo klub od
tajkuna,
slučaj s trenerom Prosinečkim mogao bi da mu zapečati
sudbinu.
Očigledno je da nije
uspeo da izlobira i vrati velikane Zvezdine istorije u institucije
kluba. Za sada još uvek uspeva da neke od njih, uključujući najvećeg među njima
Dragana Džajića, drži u marketinškim programima i protokolarnim promocijama.
Svađom, prkosom, inatom i drskošću održava konfliktni kurs prema Fudbalskom
savezu Srbije, prevaljujući istovremeno odgovornost na organe i pojedince iz
nacionalnog saveza za izostanak trofeja u domaćim takmičenjima. Sa manje ili
više uspeha, javnosti servira da je na sceni sveopšta zavera fudbalske
organizacije prema Crvenoj zvezdi, sa ciljem njenog daljeg slabljenja i
potiskivanja na račun komšija sa Banovog brda. Partizan mu je nedostižna
granica koju vidi u svim mogućim, samo ne u sportskim relacijama.
Promašio je kada je sa
Vladimirom Petrovićem bio na putu da se okiti šampionskom titulom. Da li mu je
samo Ivan Adžić servirao ili su u pozadini bili i neki drugi interesi da se
Ratko Dostanić ustoliči na mestu šefa struke, u trenuku kada je Pižon
doveo ekipu na prvu poziciju s izgledima da se s punim jedrima usidri na čelnoj
poziciji, ostaće nepoznanica. Blagi potres je doživeo kada je Pižon preuzeo
nacionalni tim kao čovek od poverenja koje mu je iskazao Tomislav Karadžić, a s
njim i rukovodstvo Fudbalskog saveza Srbije.
Pogotovo što se odmah
razvila fama da je on taj s kojim se u daljini nazire mogući spas u
kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, u kojima smo po mnogima obrisani zajedno
s otpisanim Radomirom Antićem. Obrazi mu još uvek bride od šamara koji mu je
zalepljen dolaskom Vladimira Stojkovića u redove najljućeg rivala, bez obzira na to
što je put reprezentativnog golmana do Partizana usledilo preko
inostranstva. Kada se njemu doda Brazilac Kleo najbolji srpski fudbaler u
nacionalnim takmičenjima, potajni reprezentativac Srbije koji se prodaje
Kinezima za više miliona evra, onda Vladan Lukić ima mnogo razloga za brigu.
Ta briga je već na sceni
nedelju dana pre izlaska ovog broja Tabloida i pre nego što je
srpska javnost o tome obaveštena, jer Robert Prosinečki po
propisima UEFA
nema uslova da vodi neki klub u inostranstvu, a Srbija mu je, uprkos majci Srpkinji
i njegovom poreklu, daleko inostranstvo. On ne može biti trener Crvene zvezde koji vodi tim sa
trenerske klupe! Jednostavno zbog toga što nema neophodne uslove. Nema potrebno
zvanje i odgovarajuću licencu da vodi neki klub izvan Hrvatske. Znalo se
to pre nego što je Robi krenuo sa pripremama. Verujem da je to veoma dobro
znalo i rukovodstvo Crvene zvezde. Ako mu je to bila
nepoznanica, onda oni koji rukovode Zvezdom nisu ni dorasli da predvode
tako veliki klub s problemima koji prevazilaze njegovu veličinu u ovom
istorijskom razdoblju!
Pošto su sigurno znali
za taj
"detalj", postavlja se pitanje čime su se kao legalisti
rukovodili
da se upuštaju u takvu kompromitujuću avanturu. Odakle samouverenost da će
Prosinečkom takmičarski organi dozvoliti da predvodi tim, uprkos neispunjenju elementarnih
uslova? Da li su verovali u autoritet Crvene zvezde u našem šampionatu i
savezu ili su pretpostavljali da će igrački autoritet Prosinečkog prevladati i
Hrvatski fudbalski savez i evropsku kuću fudbala, te da će na kraju sve biti
potaman u srpskom prvenstvu u kome se mnogo toga postiže kompromisom ili
"lažnjacima".
Naši izvori kažu da UEFA
nema milosti ni kada su u pitanju veličine poput Roberta Prosinečkog. Ona ne
dozvoljava ni mogućnost da on sedi u svojstvu "savetnika" na klupi Beograđana.
A i kada bi dozvolila, bilo bi veoma ružno da se legendarna polutka evropskog
šampiona iz Barija 1991. godine sa stadiona Sveti Đorđe
tretira poput neke "džombe", kakvih ima u srpskom fudbalu. Bude li to
tako, pući će velika bruka i sramota. Najstrašnije će ipak biti velikanu Zvezdinog šampionskog sastava iz
1991. godine, Robertu Prosinečkom, koji se "drznuo" i
prvi među svojim hrvatskim kolegama prekoračio rubikon, hrvatsko-srpsku
granicu, željan da na stadionu gde je doživeo najlepše
fudbalske trenutke zaplovi u samostalne trenerske vode. Izneverili su ga
samouvereni da će "srediti" formalnosti. Šta u takvim okolnostima
predstoji Vladanu Lukiću i drugovima? Da pakuju kofere i priznaju da su im
ambicije bile daleko od njihovih mogućnosti, ma kako ih vodili i podržavali
najvatreniji sa severa.
Istini za volju, možda
im se posreći dolazak Vladimira Putina u Srbiju na dan uoči dvanaestogodišnjice
bombardovanja koju
su nam priuštili "milosrdni anđeli" Bila Klintona i ostali desperadosi.
Putinov pokušaj da
odvrati srpske trgovce od pakta s ubicama naših duša i svetskog poretka,
kuloarski se najavljuje i povezuje sa željenom posetom sportskom brendu Crvenoj
zvezdi. Tako se priprema javnost za željeno generalno sponzorstvo
ruskog Gazproma kao poslednja šansa da se veliki šampion sačuva od daljeg
podrivanja i slabljenja. U tom slučaju, čelnici crveno-belih
treba da budu spremni i na kadrovsko pročišćavanje, ali i na moguću situaciju.
Verovatno je da će gazde iz Rusije tražiti i prava odlučivanja i menadžment po
njihovoj volji i meri.
O tome koliko je Rusima
stalo do nekih naših sportskih vrednosti, ilustrativan je primer Naftne
industrije Srbije, koja je u odsustvu sistemskih rešenja u jednoj državi,
preuzimala značajan deo obaveza u finansiranju nadgradnje, kakav je sport ili
kakva je kultura. Iako smo po
sportskim dostignućima poznati u
Evropi pa i svetu, oni koji se otimaju za vlast i koji su je se dočepali nisu
ama baš ništa učinili za sport (kao uostalom ni za druge oblasti). Nisu
izgradili sistem, institucije i mehanizme za funkcionisanje sporta, niti su
gurajući kapital ove zemlje u naručje naših kleptomana ili inostranih zelenaša,
sasecali alternativne izvore kojima je hranjen i negovan
sport.
Tako je sistem NIS-a,
pod većinskim vlasništvom Rusa, maksimalno smanjio
i racionalizovao davanja za potrebe sporta, kulture i umetnosti. Ovi koji su ga
"privatizovali" u interesu Srbije i naroda nisu znali ni pokušali da
reše i taj deo funkcija naftne kompanije koja je u ime države podržavala ove
oblasti, uključujući i sport. Onda se desilo da je Odbojkaški klub Vojvodina,
koji je od 1995. godine pod "starateljstvom" NIS Rafinerije nafte Novi
Sad ili kompanije NIS, sveden sa nivoa "sponzorstva"
na nekih 40 odsto od osnovice, koja je važila pre
"privatizacije" ove kompanije.
I sada dolazimo do neverovatne situacije koja
pokazuje kvalitet "privatizacije" i pameti vladajućih, a koja je u
suštini eksploatatorska. Predstavnici države koji su po partijskim linijama u
Upravnom odboru NIS moljakaju ruski menadžment da se smiluje i odobri neko
sponzorstvo onima koji su devedesetih godina XX
veka bili
najbolji sportski klub u zemlji.
Onima koji su donosili pregršt odličja uključujući
i zlatnu medalju s Olimpijskih igara u Australiji 2000. i evropskog prvenstva 2001. u
Češkoj, i srebrnu medalju iz Japana sa Svetskog prvenstva 1998. godine. Još je
veće poniženje što im nove gazde nalažu iseljenje iz amortizovanih objekata, koji
su klupsko utočište u poslednjih deset godina, a koje inače neće služiti ničemu
sadašnjim vlasnicima.
Pošto
su odbacili sponzorstvo rukometaša Proleter Naftagasa
iz Zrenjanina, na dobrom su putu da to učine i s odbojkašima Vojvodine.
Umesto da podrže i klub koji je najduže pod njenim okriljem, okreću se sportu u prestonici.
Logično. Tamo je sve, i njeno i naše!
Takva sudbina može da dočeka i
nekadašnjeg Evropskog šampiona u fudbalu. Dakle, njegova je prednost što mu je
sedište u prestonici
i što su tamo državni rukovodioci koji sav kapital razmeštaju u krugu
dvojke. U svemu, pa i u sportu.
A kada je reč
o još nekim primerima ubijanja i umiranja fudbala u drugom gradu Srbije, po
čemu je Novi Sad prepoznatljiv u svakom pogledu, najilustrativniji primer su
prilike u prvoligašu RFK Novi Sad.
U ovim zimskim danima
mladići koji brane boje kluba osnovanog još davne 1921. godine vežbaju na smrznutom
terenu
i objektima
u čijim svlačionicama i kupatilima nema ni vode ni struje. Smrzavaju se i
pokušavaju da sačuvaju klub koji je predmet apetita ptica grabljivica. Žrtvom
su ih načinili veliki reformatori i kritičari bivšeg, socijalističkog društva i
sistema koji je imao svoju fizionomiju i red, pravni poredak, norme i
institucije koje su bile zadužene i brinule se o funkcionisanju državnih i građanskih
interesa.
Kada su demokrate u
Novom Sadu oteli klub
od ostataka nekadašnjeg sistema i garniture, koju je oličavao
Miodrag Morača bilo je mnogo praznih obećanja.
Dugogodišnji direktor kluba,
koji ga je predvodio, rvao se sa svim onim sa čime su nas usrećile Đinđićeve
reforme, a Đikijevi potomci su po preuzimanju Detelinare obećali da će okrećiti, što
je nekada uradio i sagradio Hugo Ruševljanin legendarni čelnik kanarinaca.
Na nesreću onih koji su se poradovali Moračinom odlasku, priželjkujući žute
molere, sve se survalo ovih dana. Ponos radničkog naselja u Novom Sadu je na
kolenima, jedva postoji. Nema ko da ga vrati iz nokdauna. Njegovi grobari su
navukli žutu odoru i sve im je ravno.
Fudbalski savez Srbije
se takvim pitanjima ne bavi. Kada Crvenoj zvezdi zaškripi, Tomislav
Karadžić joj daje pozajmicu. Kada gori u Novom Sadu ne dopiru vesti do njega.
Uostalom,
još pre mnogo godina je pokazao da mu je smederevski Sartid bliži
od Radničkog fudbalskog kluba Novi Sad, pa je braničevske livce ugurao u
prvu ligu iako su bili slabije plasirani od Novog Sada. Tada mu je
Matković bio linija vodilja, a danas su neki drugi s kojima je u
"konstruktivnoj saradnji". Lokalna samouprava je nemoćna da bilo šta
učini jer su joj budžetska sredstva skresana još na stotinu kilometara od
Petrovaradinskog šanca, a sistem u kojem je, biće da je poznat
samo pokojniku koji nam ga uvali kao vruć krompir i od koga nema ni glasa.
Njegovi pitomci mažu i
lažu po Novom Sadu, Vojvodini i još kojekude.