Feljton
Ispovest ekonomskog
ubice: "Dužnost nam je bila da uništavamo!" (4)
Prikriveni ekonomski ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara...Oružja ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks, a često i ubistva. Džon Perkins je i sam bio školovan da bude ekonomski ubica. Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: Confessions of na economic hitman), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva
Tog poslepodneva, u idiličnoj
scenografiji njenoga stana, opuštajući se do prozora dok je vani snežilo,
saznao sam o istoriji profesije u koju sam upravo nameravao ući. Klaudin je
opisivala kako su kroz gotovo celokupnu istoriju stvarane imperije najviše
vojnim snagama i pretnjom rata. Ali krajem Drugog svetskog rata i pojavom
Sovjetskog Saveza i čitavog spektra nuklearnih razaranja, vojno rešenje postalo
je previše rizično.
Odlučni trenutak bio je 1951,
kad se Iran pobunio protiv britanske naftne kompanije koja je eksploatisala
iranska prirodna bogatstva i narod. Ta kompanija bila je prethodnik British
Petroleuma, današnji BP.
Vrlo popularan, demokratski
izabran iranski premijer (koji je 1951. nominovan za čoveka godine u magazinu
TIME), Mohamed Mosadeg, nacionalizovao je sva iranska nalazišta nafte.
Razjarena Engleska tražila je
pomoć od svog saveznika iz Drugog svetskog rata, od Sjedinjenih Država. No obe
zemlje su se bojale da bi vojna intervencija mogla izazvati Sovjetski Savez da
preduzme korake na strani Irana. Zbog toga je Vašington, umesto da pošalje
mornaricu, poslao agenta CIA Kermita Ruzvelta (praunuka Teodora
Ruzvelta).
Posao je obavio briljantno,
pridobivši ljude novcem i pretnjama. Zatim ih je naveo da organizuju niz uličnih
nereda i snažnih demonstracija koje su stvarale utisak da Mosadeg nije ni
popularan ni sposoban. Na kraju je Mosadeg izgubio vlast i do kraja života
ostao je u kućnom pritvoru. Proamerički šah Mohamed Reza Pahlavi, postao
je diktator bez premca. Kermit Ruzvelt stvorio je prostor za novu profesiju, za
onu čijim redovima ću se ja priključiti.
Ruzveltov taktički potez
preoblikovao je istoriju Srednjeg istoka, jer je sve stare strategije stvaranja
imperija učinio zastarelima. Poklopio se s početkom eksperimenta s "ograničenim
nenuklearnim vojnim akcijama", koji je na kraju rezultirao poniženjem SAD
u Koreji i Vijetnamu.
Do 1968, one godine kad su me
proveravali u NSA, postalo je jasno da, ukoliko Sjedinjene Države žele
ostvariti san o globalnoj imperiji (kakvu su viziju imali ljudi poput
predsednika Džonsona i Niksona), moraće se služiti strategijom po modelu
Ruzveltovog iranskog premjera. Bio je to jedini način da pobedite Sovjete bez
pretnji nuklearnim ratom.
Postojao je ipak jedan problem.
Kermit Ruzvelt radio je za CIA. Da je bio uhvaćen, posledice bi bile pogubne.
On je zamislio prvu američku operaciju da ukloni vladu druge zemlje, a
postojali su izgledi da će slediti i druge. Ali bitno je bilo pronaći modus
koji ne bi direktno odao Vašington.
Na sreću tih stratega, 1968. godina bila je
svedok drugačijeg tipa revolucije: osiromašenje međunarodnih korporacija i
multinacionalnih organizacija kao što su Svetska banka ili MMF (Međunarodni
monetarni fond). Njih su finansirali prvenstveno SAD i naše srodne firme u
Evropi, koje su pomagale u stvaranju imperija. Odnos simbioze razvijen je među
vladama, korporacijama i multinacionalnim organizacijama.
Do vremena kad sam se upisao u
Poslovnu školu na Bostonskom univerzitetu rešenje problema "Ruzvelt - kao
agent CIA" već je bilo razrađeno. Američke obaveštajne agencije - uključujući
i NSA - identifikovaće će EHM-ove koje bi mogle zatim angažovati međunarodne
kompanije.
Te EHM-ove nikad ne bi plaćala
vlada; umjesto toga, oni bi primali svoju platu od privatnog sektora. Kad bi se
slučajno saznale posledice njihovog prljavog posla, one bi se pripisale pohlepi
kompanija, a ne politici vlade. Osim toga, kompanija koja ih zaposli, iako ih
plaća vladina agencija i njeni multinacionalni bankarski partneri (novcem
poreskih obveznika), bila bi isključena iz izveštaja za Kongres i skrivena od
javnosti u sve većem broju legalnih inicijativa, uključujući zaštitni znak, međunarodnu
trgovinu i zakone o slobodi informisanja.
Klaudin je zaključila riječima:
"Dakle, vidite, mi smo samo iduća generacija ponosne tradicije koja je
započela upravo kad ste vi bili na prvom stepenu studija."
Osim pouke u novom poslu
provodio sam vrijeme čitajući o Indoneziji. "Što više saznate o zemlji
prije nego što tamo odete to će lakši biti Vaš posao", savetovala mi je
Klaudin. Njene sam rieči uzeo k srcu.
Kad je Kolumbo podigao jedra 1492.
godine pokušao je zapravo stići u Indoneziju koja je tada bila poznata pod
imenom Spice Islands (ostrva začina). Tokom kolonizacije ona je smatrana punom
vrijednog blaga, većeg od onog u obe Amerike.
Java sa svojim prirodnim
bogatstvima, izvrsnim začinima i bogatim kraljevinama, istovremeno je bila
dragulj iz krune kao i poprište žestokih sukoba među španskim, holandskim,
portugalskim i britanskim pustolovima. Holandija je izišla kao pobednik 1750,
ali iako su Holanđani kontrolisali Javu treblo im je još više od 150 godina da
bi pokorili spoljašnja ostrva.
Kad su Japanci prodrli u
Indoneziju za vrijeme Drugog svjetskog rata holandske snage nisu im pružale
neki znatniji otpor. Tako su Indonežani, a posebno oni na Javi, strašno patili.
Nakon japanske predaje pojavio se harizmatski vođa imenom Sukarno i proglasio
nezavisnost. Četri godine borbi završilo je 27. decembra 1949. kad je Holandija
spustila zastavu i vratila suverenitet narodu, a Sukarno je tada postao prvi
predsednik nove republike.
"...Sada ste jedan od nas!"
Vladanje Indonezijom pokazalo se
kao veći izazov nego pobjeda nad Holanđanima. Sve prije nego homogen, arhipelag
sa 17.500 ostrva bio je poput uzavrelog lonca punog raznih plemenskih kultura,
s desecima jezika i dijalekata te etničkih skupina koje su negovale međusobni
animozitet kroz vekove. Sukobi su bili česti i brutalni, a Sukarno je preduzeo
energične restriktivne mere. Raspustio je parlament 1960, a 1963. imenovan je
doživotnim predsednikom. Sklapao je čvrste saveze s komunističkim vladama po
celom svijetu u zamenu za vojnu opremu i obuku. Poslao je indonežanske trupe
naoružane ruskim oružjem u susednu Maleziju pokušavajući proširiti komunizam po
čitavoj jugoistočnoj Aziji i dobiti odobravanja svih svetskih socijalističkih
vođa.
Formirala se opozicija i državni
udar se odigrao 1965. godine. Sukarno je izbegao ubistvo samo uz pomoć
prisebnosti duha svoje ljubavnice. Mnogi njegovi visoki vojni službenici i
najbliži saradnici bili su lošije sreće. Događaji su podsećali na one u Iranu
1953. godine. Konačno se Komunistička partija smatrala odgovornom - posebno one
frakcije koje su bile povezane s Kinom. U masakrima koje je započela vojska
ubijeno je prema procenama između tristo i petsto hiljada ljudi. Komandant
vojske, general Suharto preuzeo je predsedničku vlast 1968. godine.
Do 1971. godine odluka
Sjedinjenih Država da istrgnu Indoneziju iz komunizma pojačala se kad se
Vijetnamski rat počeo činiti prilično neizvesnim.
Predsednik Nikson počeo
je celi niz povlačenja jedinica tokom ljeta 1969, a američka strategija počinjala
je usvajati više globalne perspektive. Strategija je usmerena na sprečavanje
domino efekta s jedne zemlje na drugu kad bi one jedna za drugom padale pod
komunističku vladavinu i usredotočena je na nekolicinu zemalja; ključna je bila
Indonezija. Elektrifikacija koju bi izveo MAIN svojim projektom bila je dijelom
opsežnog plana da se osigura američka dominacija u jugoistočnoj Aziji.
Pretpostavka spoljne politike SAD bila je da će Suharto poslužiti Vašingtonu na
jednak način kako je to šah učinio u Iranu.
Sjedinjene Države su se ponadale da će ovaj
narod biti model drugim zemljama u regiji. Vašington je dio svoje strategije
zasnovao na pretpostavci da će dobitak u Indoneziji imati pozitivne reperkusije
u celomu islamskom svijetu, a posebno na uzavrelom Bliskom istoku. Ukoliko to
nije dovoljan podsticaj, Indonezija ima i naftu. Niko nije bio siguran kolike
su količine i kakav je kvalitet naftnih rezervi, ali su stručnjaci seizmolozi
iz naftnih firmi predviđali obilje.
Dok sam tako prebirao po
knjigama u Javnoj biblioteci u Bostonu, raslo je moje uzbuđenje. Počeo sam zamišljati
pustolovine koje mi predstoje. Radeći za MAIN zameniću bedni životni stil u
Mirovnim snagama puno luksuznijim i glamuroznijim načinom života. Vrijeme
provedeno s Klaudin već je predstavljalo ostvarenje nekih mojih maštanja; činilo
se predobrim da bi bilo istinito. Osećao sam da se već osvećujem za ono što sam
bio osuđen provesti osnovnu školu samo s dječacima.
Još se nešto događalo u mom životu:
En i ja nismo se slagali. Mislim da je osetila da ja živim dvostruki život. Ja
sam to objašnjavao kao posledicu ljutnje koju sam osetio kad je ona ustrajala
na venčanju. Bez obzira na to što me bodrila i slijedila kroz izazove našeg
rasporeda u Mirovne snage u Ekvadoru; još sam uvijek na nju gledao kao na
nastavak tipa mog popuštanja roditeljskim hirovima. Naravno, kad sada na to
pomislim siguran sam da je moj odnos s Klaudin bio odlučujući faktor. Nisam
mogao s En o tome razgovarati, ali ona je to osećala. Svakako, mi smo odlučili
preseliti se u dva odvojena stana.
Jednog dana 1971. godine, oko
sedam dana prije planiranog odlaska u Indoneziju, stigavši u Klaudinin stan našao
sam u maloj trpezariji prostrt sto s raznim vrstama hleba i sira, a bila je tu
i flaša odličnog beaujolaisa. Ona mi je nazdravila.
"Uspeli ste", nasmešila
se, ali mi se to nekako učinilo ne baš iskrenim. "Sada ste jedan od
nas".
Nikad nemojte nikome priznati o
našim sastancima, rekla je Klaudin ozbiljnim tonom. "Neću vam oprostiti
ako to učinite i poricaću da sam vas uopšte upoznala".
Značajno je uprla pogled u mene
- to je možda bila jedina prilika kad sam osećao da mi ona preti - a zatim se
hladno nasmijala. "Ako budete nekome govorili o nama, to bi vam moglo život
učiniti opasnim."
Bio sam zbunjen. Užasno sam se
osećao. No kasnije, kad sam se vraćao prema centralnoj kancelariji, morao sam
priznati sam sebi da je shema pametna. Činjenica je da su svi naši sastanci
bili u njenom stanu. Nije bilo ni traga dokazu o našem odnosu, a i niko u
MAIN-u nije ni na koji način bio uključen.
Jedan moj dio cenio je njenu
iskrenost; ona me nije prevarila onako kako su to učinili moji roditelji u vezi
sa Tiltonom i Midlbarzom.
Nekad sam imao romantičnu sliku
o Indoneziji, o zemlji u kojoj ću živeti tri sledeća meseca. Neke su knjige
sadržavale fotografije lepih žena u šarenim saronzima, egzotičnih plesačica sa
Balija, vračeva što izdišu vatru i ratnika koji veslaju u dugim kanuima po
smaragdnoj vodi na podnožju vulkana iz kojih suklja dim.
Posebno je upečatljiv bio niz
prekrasnih galiona nepoznatih Bugi pirata, koji još plove u
vodama arhipelaga, a koji su nekad tako terorisali evropske pomorce da su se
ovi vraćali kući govoreći svojoj deci: "Ponašajte se pristojno ili će vas
odneti Bugi." Kako su mi te slike uzbuđivale dušu!
Istorija i legende o toj zemlji
predstavljaju izobilje likova većih nego što je prirodno: gnevnih bogova,
zmajeva, plemenskih sultana i prastarih priča koje su davno prije Hristovog rođenja
kružile po azijskim planinama, persijskim pustinjama te preko Mediterana, da bi
se nastanile u najdubljim sferama naše kolektivne svesti. Sama imena njihovih
bajkovitih ostrva - Java, Sumatra, Borneo, Celebes - zavodila su um. Bila je
ovo zemlja mistike, mita i erotične lepote; izgubljeno blago što ga je tražio
Kolumbo, ali ga nije nikada pronašao; kraljevina koju su opsedali Španci, ali
je nisu dobili kao ni Holanđani, Portugalci ni Japanci; mašta i san.
Moja očekivanja bila su velika i
mislim da su reflektovala mišljenja velikih osvajača. Kao i Kolumbo, tako sam i
ja trebao da smirim svoju maštu. Možda sam morao shvatiti da svetionik obasjava
sudbinu koja nije uvijek onakva kakvom je mi sami sebi predočavamo. Indonezija
nam nudi blaga, ali nije škrinja s lekovima baš za sve, kao što sam očekivao.
Zapravo, prvi dani koje sam proveo u indonezijskom uparenom glavnom gradu Džakarti,
ljeta 1972, bili su šokantni.
Ljepota je svakako bila
prisutna. Divne žene šetaju odevene u šarene saronge. Bujni vrtovi sjaje svojim
tropskim cvećem. Egzotične plesačice s ostrava Bali. Taksi na biciklima s
prizorima duginih boja, oslikanim na stranama visokih sedala, gdje bi putnici
sedeli ispred vozača koji je okretao pedale. Holandski kolonijalni dvorci i džamije
ukrašene malim tornjevima.
Ali, postojala je i ružna, tragična
strana grada. Gubavci koji su pružali krvav patrljak umjesto šake. Mlade
djevojke koje su nudile svoje tijelo za nekoliko novčića. Nekada sjajni
holandski kanali pretvoreni su u kloake.
Skloništa od kartona, gdje bi
cele porodice živele uz obalu crne rijeke pune otpada. Treštave trube i izduvni
gasovi koji guše. Lijepo i ružno, elegantno i prostačko, duhovno i profano. To
je bila Džakarta, u kojoj su se opojni mirisi bijelog luka i pupoljaka orhideja
borili za dominaciju sa smradom otvorenih kanala.
Već sam i prije upoznao siromaštvo,
ali me ništa od toga nije pripremilo na Džakartu.
Naša grupa bila je, naravno, smeštena
u najlepšem hotelu u zemlji - Intercontinental Indonesia. Otvorila ga je
Pan American Airways. Poput drugih iz lanca Intervontintala, raštrkanih
po zemaljskoj kugli, ovaj hotel gostio je bogate strance sa svim njihovim
hirovima, a najviše od svih šefove naftnih kompanija i njihove porodice. Prve
večeri naš menadžer projekta Čarli Ilingvort bio je domaćin na večeri u čast
nama, u otmenom restoranu na najvišem spratu.
Čarli je bio znalac o ratu;
najviše slobodnog vremena provodio je čitajući istorijske knjige i romane o
velikim vojnim komandantima i bitkama. On je bio utelovljenje vojnika
Vijetnamskog rata koji sedi u fotelji. Kao i obično, te večeri imao je na sebi
kaki pantalone i košulju kratkih rukava s vojničkim epoletama. Pošto nas je
pozdravio za dobrodošlicu, zapalio je cigaru i, podižući čašu šampanjca,
nazdravio "dobrom životu".
Pridružili smo mu se. Naše su čaše
zazvonile sa željom o "dobrom životu".
Oko njega je kružio dim cigare,
a Čarli je prostoriju obišao pogledom. "Ovde ćemo biti dobro tetošeni,"
rekao je važno klimnuvši glavom. "Indonežani će se o nama dobro brinuti,
kao i ljudi iz Ambasade SAD. Ali nemojmo zaboraviti da moramo obaviti
misiju." Spustio je pogled na šaku punu kartica sa beleškama. "Da,
ovde smo da doradimo stručni projekt za elektrifikaciju Jave - najnastanjenije
zemlje svijeta. Ali, to je samo vrh ledenog brega."
Izraz lica mu se uozbiljio;
podsetio me na Džordža C. Skota, koji je glumio generala Patona,
jednog od Čarlijevih heroja. "Ovdje smo da ne učinimo ništa manje nego da
spasimo zemlju od kandži komunizma. Kao što znate, Indonezija ima dugu i tužnu
istoriju. Sada, kad lebdi u mogućnosti da se ubaci u 20. vek, ponovo se nalazi
na ispitu. Naša odgovornost je da obezbedimo uslove da Indonezija ne ponovi greške
svojih severnih suseda Vijetnama, Kambodže i Laosa. Integrisan električni
sistem je ključni element. Taj faktor više od svih drugih (s mogućom iznimkom
nafte), jamčiće da vladaju kapitalizam i demokratija", rekao je Čarli.
Proganjala su me njena izlaganja
o stranim dugovima. Pokušao sam se utešiti predavanjima koja sam slušao na
kursevima makroekonomije u Poslovnoj školi. Napokon, govorio sam si, ja sam
ovde da pomognem Indoneziji kako bi se uzdigla iz srednjovekovne privrede i
zauzela svoje mesto u modernom industrijskom svijetu. Ali znao sam da ću ujutro
pogledati kroz svoj prozor i vidjeti bujne hotelske vrtove i bazene, ali i
potleušice koje se protežu miljama daleko. Znaću da bebe umiru zbog nedostatka
hrane i pitke vode, da deca i odrasli pate od užasnih bolesti živeći u strašnim
uslovima.
Bacajući se i okrećući po
krevetu nisam se mogao oteti utisku da su Čarli i svi ostali iz naše grupe ovde
iz sebičnih razloga. Mi reklamiramo američku spoljnu politiku i interese
kompanija. Tjera nas pohlepa više nego želja da većini Indonežana učinimo život
boljim. Jedna mi je riječ pala na pamet, korporatokratija. Nisam bio siguran
jesam li je čuo već prije ili sam je izmislio, ali činilo mi se da ona savršeno
opisuje novu elitu koja je odlučila da pokuša zavladati planetom.
Ovo je bilo blisko bratstvo
malog broja ljudi koji su delili iste ciljeve, a članovi toga bratstva lako i često
su se selili od korporacijskih odbora do položaja u vladama. Upalo mi je u oči
da je tadašnji predsednik Svetske banke Robert Meknamara savršen primer. On se
sa pozicije predsednika firme "Ford Motor Company" preselio na položaj
ministra odbrane tokom mandata predsednika Kenedija i Džonsona, a sada je
zauzeo vodeće mesto u najmoćnijoj svetskoj monetarnoj instituciji.
Shvatio sam takođe da moje
kolege profesori nisu razumeli pravu prirodu makroekonomije: da u mnogim slučajevima
pomoć rastu privrede čini još bogatijima samo nekoliko osoba koje sede na vrhu
piramide, dok ništa ne menja za one pri dnu, već ih gura još niže. Zaista,
promocija kapitalizma često ima kao posledicu sistem koji liči na srednjovekovno
feudalno društvo. Da iko od mojih nastavnika to zna, oni to ne bi priznali -
verovatno zato jer velike korporacije i ljudi koji njima rukovode finansiraju i
fakultete. Prokazivanje istine bi bez sumnje te profesore koštalo vlastitog
zaposlenja - upravo kao što bi otkrivanje takvih činjenica koštalo i mene.
O autoru
Američki ekonomista, novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski
ubica", Džon Perkins, rođen je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi
Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington
post" i "Njujork Tajms", bio je u "mirovnim
misijama" SAD u Ekvadoru (1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja
globalne imperije zajedno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim
finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država
i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih
finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu,
posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi
tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori -
prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog
trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu
o svojim iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an
Economic Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili
sličnu temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u
svojim dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač
globalnog terora, Boris Malagurski.