Eksploatacija

Ko i kako surovo eksploatiše građane Srbije koji rade za bednu nadnicu u Slovačkoj

Život u radnom logoru

Bezobzirni posrednici preko kojih radnici iz Srbije odlaze u Slovačku na rad naplaćuju svojim žrtvama svaku sitnicu, a kada im novca ponestane, izmišljaju kazne ili naknade za nepostojeće administrativne troškove. Veliki broj naših ljudi koji su tako otišli da zarade neki dinar srećni su ako se vrate živi i zdravi, a malo njih razmišlja o ponovnom odlasku u ovakav EU pakao.

Igor Milanović

Prema zvaničnim procenama u Srbiji pola miliona ljudi radi bez ikakvog radnog ugovora i prijave. Ti radnici po pravilu nemaju nikakva prava, a često ni pravo na platu. U slučaju bolesti odsustvovanje sa posla im se ne nadoknađuje, a neretko zbog toga izgube i taj bedni posao koji imaju.

Ekonomska situacija u Srbiji je užasna, zbog čega ljudi pristaju da rade i pod ovakvim uslovima svesni da inače ne bi imali nikakav posao. Pojedini se zbog nemaštine odlučuju da odu da rade u inostranstvo, verujući da će tamo bolje proći i da će makar biti zaštićeni tamošnjim zakonima koji su humaniji od ovdašnjih. U velikom broju slučajeva to se pokaže kao velika greška.

U poslednje vreme sve više naših ljudi organizovano odlazi u Slovačku na rad. Slovaci mogu bez problema da dobiju radnu i boravišnu dozvolu u bogatijim državama EU, zbog čega u svojoj zemlji od poslodavca očekuju daleko više nego naši radnici. Žele platu od 1.000 ili više evra, plaćeno zdravstveno i penziono, radno vreme od osam sati dnevno i regularne pauze, petodnevnu radnu nedelju, plaćen godišnji odmor isto kao i bolovanje, pravo na sindikalno organizovanje, topli obrok i markicu za prevoz.

Ništa od ovoga naši radnici niti traže, niti dobijaju, zbog čega su veoma traženi u Slovačkoj. Naša sirotinja odlazi tamo odakle su radnici otišli u još bogatije zemlje.

Najvažniji problem sa kojim se susreću naši ljudi koji odlaze u Slovačku je činjenica da oni niti imaju bilo kakav ugovor sa svojim poslodavcem, niti dozvolu boravka i rada, zbog čega ne mogu da zatraže ni zaštitu slovačke države. Internet, a posebno socijalne mreže, kao što je Fejsbuk, preplavljeni su oglasima raznih agencija i „agencija" koje nude posao u Slovačkoj. Veliki broj takvih oglašivača uopšte nije prijavljen u Agenciji za privredne registre u Srbiji, a ima i onih koji nigde nisu registrovani. Radnik radi za nekog posrednika koji ili uopšte zvanično ne postoji, ili i sam ima daljeg posrednika kome „pozajmljuje" radnika, a ovaj ga predaje dalje sve do konačnog poslodavca. Radi se po principu iznajmljivanja radnika na lizing.

Ceo sistem je napravljen komplikovano kako državni organi ne bi uspeli da spreče ovakav način zapošljavanja, jer jedna „agencija" prebacuje krivicu na onu drugu, a sam poslodavac je zaštićen ugovorom koji je potpisao i po kome agencija ima obavezu da prijavi radnika i da za njega plaća porez i doprinose. U celom ovom lancu svi zarađuju osim radnika koji, često, iz Slovačke dolazi bez dinara u džepu.

Agencije koje su se u ovoj godini pokazale kao nepošteni poslodavci su ili fantomske firme, ili su, navodno, registrovane u inostranstvu. „Predirecting people" je, kako se mislilo, registrovana u Srbiji, ali je nema u registru APR-a. Ona je radnike zapošljavala i, zatim, slala na navodnu obuku u Slovačku. Kako se tvrdilo, vlasnica je slovačka državljanka.

Agencija "Vella" iz Beograda, koja se često oglašavala na Fejsbuku vrbujući radnike za rad u Slovačkoj, takođe ne postoji u Agenciji za privredne registre. Mnogi koji su preko nje otišli kasnije su se žalili na loše uslove i da im je poslodavac ostao dužan. Poslednji slučaj je onaj agencije "Rasten" čiji zastupnici nisu ni tvrdili da je registrovana u Srbiji, već navodno u Slovačkoj. Ona je bez plata i prevoza za povratak u Srbiju ostavila najmanje 1.000 naših radnika.

U Srbiji postoji „Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti", ali se njega niko ne pridržava, a ni ovdašnji organi nisu posebno ažurni u kontroli. Zakon se često zaobilazi tako što se radnici šalju, navodno, na obuku ili ih već u Srbiji preuzima strana firma koja ne podleže ovom Zakonu. A i inače, pošto većina radnika radi potpuno na crno, teško je posredničkim agencijama ući u trag.

Osoba sa kojom smo o ovome razgovarali i koja je tri meseca već provela u Slovačkoj kaže kako je u kontakt sa posrednikom stupio preko Fejsbuka, a zatim je nekoliko puta sa njim razgovarao preko mobilnog telefona, kada su dogovorili sve uslove. Posrednik mu je u jednom razgovoru priznao kako radi za nekoliko „agencija". Cena za ovu uslugu posredovanja je bila 30 evra, ali je naš sagovornik tražio da mu se to, kao i troškovi puta (oko 50 evra u jednom pravcu) odbiju od prve plate. Nije hteo ništa da plaća u napred iz straha da ne bude prevaren, kao mnogi drugi.

Zborno mesto onih koji idu na posao u Slovačku u Beogradu je na parkiralištu ispred glavne železničke stanice, „kod plave lokomotive". Radnici se okupljaju u ugovoreno vreme i po njih dolazi ili kombi ili mini-bus, odnosno autobus, u zavisnosti koliko ima putnika.

Naš sagovornik je posle osam sati putovanja stigao na odredište, malo mesto Trenščenske Bogoslovice, oko devet kilometara udaljeo od radnog mesta u Novom Mestu nad Vahom. Tu je njega i ostale dočekala osoba koja im se predstavila kao koordinator i koja je bila jedina ličnost sa kojom su redovno komunicirali. Agencija za koju je radio naš sagovornik zvala se „J&C" i opsluživala je veliki lanac supermarketa „Tesco".

„J&C" je davao radnike koji su radili u magacinu pomenute kompanije poznate kao diskaunter. Po istom principu rade svi ostali diskaunteri, pa i u Srbiji poznati „Lidl". Oni robu ne drže u sopstvenim magacinima, već neke ćerke-firme, koja zapošljava radnike na lizing. Jedino tako je moguće ostvariti onako niske cene.

Naši radnici u Slovačkoj zarađuju između 3 i 3,8 evra po satu, izuzetno retko i četiri evra. Na ovu platu poslodavac ne plaća nikakve poreze, a ni doprinose. U proseku se radi 10 sati dnevno, izuzetno retko osam, a nešto češće 12, jer se radnici trude da što više rade, kako bi više i zaradili. Po pravilu se radi šest dana u nedelji, mada postoje i drugačije kombinacije. To se, kao i satnica, dogovara sa posrednikom pre polaska.

Za smeštaj se, uobičajeno, plaća 3,5 evra na dan, mada cene idu i do 7 evra, koliko je plaćao naš sagovornik. Kome se ne sviđa može da se preseli, ali onda nema organizovan prevoz do radnog mesta. Inače, kako smo saznali, cena kreveta za jednu noć u Slovačkoj, izvan velikik gradova, je od 2,5 do pet evra. Razliku između stvarne i naplaćene cene uzima agencija, u ovom slučaju „J&C" koja deo daje koordinatoru. Takođe je i satnica koju plaćaju kompanije viša od one koja se isplaćuje radniku, a i tu razliku zadržava posrednička agencija.

Pomenuta agencija „Rasten" je zapošljavala između 1.000 i 1.200 radnika, dok je „J&C" nešto manja. Ako od svakog radnika po satu uzme samo dva evra razlike, to znači da je ona na sat prihodovala najmanje 2.000 evra, odnosno dnevno najmanje 48.000 evra (pošto njeni radnici rade non stop). Ovolika zarada je kao u trgovini narkoticima. Osim toga, agencija zarađuje i najmanje evro po danu i po radniku za smeštaj, odnosno još najmanje hiljadu evra dnevno. Tu su još i vanredni prihodi.

Naš sagovornik je bio smešten u kuću izvan naselja i to u apartmanu koji se sastojao od dve sobe sa po tri kreveta, kupatilom, ve-ceom i malom kuhinjom u kojoj su bili samo mikro-talasna peć i frižider. Na spratu je bilo 10 takvih apartmana koji su imali i zajedničku kuhinju sa dva šporeta. Znači da je na tom skučenom prostoru živelo 60 ljudi.

Ovo je jedan od boljih smeštaja, jer postoje slučajevi da isti toliki broj ljudi koristi dva ili tri kupatila i isto toliko ve-ce kabina. Uobičajeno je da u sobi bude najmanje četvoro ljudi, a one su retko veće od 15 kvadrata.

Naš sagovornik je radio 12 sati dnevno, ali mu je bilo plaćeno za 11 sati i 15 minuta. Preostalih 45 minuta su pauze (ukupno tri po smeni) koje može da koristi za obed, odlazak u toalet ili da zapali cigaretu. Odlazak u WC u toku radnog vremena je zabranjen i kažnjava se sa najmanje 20 evra.

Kazne su redovna pojava i predstavljaju jedan od pomenutih dodatnih prihoda agencije. Kažnjava se svaka sitnica, kao što je na primer neuredan izgled, kašnjenje na zajednički prevoz ili pušenje u smeštaju. Najmanja kazna je 20, a najveća 50 evra i one se uredno odbijaju od plate, isto kao i kirija.

Svakih deset dana naš sagovornik je dobijao akontaciju u visini od 50 evra. Paklica cigareta u proseku košta tri evra, odnosno boks je 30 evra, tako da za hranu ostaje 20 evra, odnosno dva evra na dan. To je dovoljno za najbednije obroke koji se sastoje od nekog parčeta tosta, malo paštete ili salame, ponekad neka voćka ili paradajz. Pošto je najbliži supermarket bio udaljen devet kilometara naš sagovornik je zajedno sa ostalim radnicima koristio prevoz koji im je omogućio koordinator, a koji su plaćali evro. Kombi bi ih odvezao do prodavnice i čekao pola sata. Mogao je naš sagovornik da koristi i gradski prevoz koji košta 1,4 evra, ali je tada bio u mogućnosti da duže vremena provede u prodavnici i izabere najjeftiniju robu koja je na sniženju.

Kada pogledamo računicu, vidimo da je rad u Slovačkoj sve, samo ne isplativ. Bar ne za radnike.

Uzmimo za primer prosečnu satnicu koja iznosi 3,5 evra i uobičajeno radno vreme od 10 sati, šest dana u nedelji. To znači da će radnik za jednu radnu nedelju da zaradi 210 evra, mesečno nešto malo više od 840 evra. Od toga mora da odbije najmanje tri evra za noćenje, odnosno na mesečnom nivou 90 evra (u slučaju našeg sagovornika to je bilo čak 210 evra). Hrana i cigarete iznose oko 150 evra mesečno, a uz to dolazi najmanje jedna kazna od 20 evra koja je neizbežna (neka vrsta reketa poslodavca). Mesečni troškovi su tako 260 evra. Uz to dolaze troškovi dolaska i povratka iz Slovačke, ukupno još 100 evra za tri meseca.

Sve agencije naplaćuju izmišljene administrativne takse ili slične troškove iako radnike ne prijavljuju, pa tako ne moraju da plate nikakvu taksu. Za ovo radnik plaća između 100 i 150 evra, koliko je platio naš sagovornik za izmišljenu licencu za upravljanje viljuškarom koju nikada nije ni video.

Ukupno tokom svog boravka naš radnik plati oko 1.000 evra za razne troškove i to ako živi najskromnije moguće, što je u velikom broju slučajeva polovina ostvarene zarade. Posle tri meseca svi se radnici vraćaju nazad u Srbiju, jer su slovačke vlasti nemilosrdne ako zateknu nekog ko je prekoračio dozvoljeno vreme za turistički boravak (kako se tretira ovaj ropski rad). Da bi se sakrili tragovi ranijeg boravka i radnik ponovo otišao na rad, dovoljno je da „slučajno" opere pasoš u veš mašini i izvadi novi u kome nema graničnih pečata. Tada priča može da krene iznova.