Feljton

Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (6.)

Vreme variljivih ideala

U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela "Crveni kralj" (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, "demokratskim vlastima" je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju "Usponi i padovi Ivana Ivanovića", koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka

Ivan Ivanović

Problem je bio u tome što ja nisam hteo da tavorim u Srpskoj ligi, borio sam se za Prvu ligu. Iako je posle Tita bio Tito, ipak je postalo očigledno da je Tito umro. Da li će posle oseke doći plima? Ponovo se, kao Hemingvejev Santjago, otiskujem na more, tražim veliku ribu. Borim se da objavim „Jugovac..."

Ja sam „Jugovac..." počeo da pišem praktično još u Kuršumliji. U vreme dešavanja oko „Crvenog kralja" beležio sam šta mi se događa, vodio neku vrstu dnevnika, pod naslovom „Roman oko romana Crveni kralj". (Prilikom pretresa stana, Udba je zaplenila ovaj dnevnik i uvrstila ga u dokazni materijal o mojoj neprijateljskoj delatnosti. Više od toga, umnožila je dnevnik i podelila ga rukovodiocima Kuršumlije da vide kako sam ih karikirao. Ako sam dotle bio društveno politički omražen, sad sam postao i lično, palanka je u mom ogledalu videla svoje lice, kao zla maćeha. Stekao sam moćne neprijatelje!)

Kad sam se u Beogradu obreo kao izbeglica, neki ljudi su hteli da mi pomognu. Tako mi je kolega sa Svetske Ostoja Đurić, direktor cirkusa Adrija (u propadanju), ponudio da čuvam delfina! Jedan od onih koji su mi želeli dobro bio je i Matija Bećković. On je tad bio zaposlen u tiražnom Čiku koji se odvojio od Ježa. Komunisti su ga stalno napadali, ali mu nisu ugrozili egzistenciju, kao meni. Matija je u Čiku doneo izvode iz „Crvenog kralja" (Sad su kurve najveće gospođe!) i ponudio me da za list pišem roman u nastavcima. Ponuda kao Himalaji, jedino što je bila lažna! Čik je, dabome, imao svog direktora, to je bio neki karikaturista Katić, zapamtio sam ga po crvenom nosu, kao babura, što je odlika alkoholičara. Taj Katić je ušao u igru sa mnom, Matiji je govorio da je okej, ali nije puštao moje nastavke. Razume se da ja to nisam mogao da znam, a uveren sam da nije znao ni Matija. Tako sam ja pisao tekst, Matija ga je redigovao, a Katić bunkerisao! Posle tri četiri neobjavljena nastavka bilo mi je jasno da od tog posla nema ništa, pa se taj cirkus završio, kao i onaj čiji je direktor bio Ostoja.

Kakav sam to roman počeo da pišem za Čik? Pa onaj koji sam jedino mogao, koji sam znao, „Jugovac...", po beleškama koje mi je zaplenila Udba.

U Čiku mi je propao posao, ali nije u Ježu! Kad je u listu pao Alek Marjano zbog aforizma o Kardelju, za urednika je došao mlađani Milovan Vitezović. Šezdesetosmaš od glave do pete, darovit pisac, autor himne studentskog pokreta Sa kolena na koleno. I Jež je imao svog glodura, to je bio novinar Bane Jovanović, komunistički kadrovik, koga su u Jež doveli iz Politikine kuće da sredi ovaj odmetnički humoristički list, kao što je uradio karikaturista Katić sa Čikom. Ali Bane je bio sasvim drugi tip čoveka od Katića, ne samo da nije uškopio Jež, nego ga je učinio još plodnijim. Milovan mu je tu bio desna ruka. Što je za mene bilo najvažnije, rukovodeći tandem Ježa nije me oterao sa te adrese, nego mi je još overio. Naime, pozvali su me da za Jež pišem roman u nastavcima!

Razume se da sam nastavio sa „Jugovcem..." započetim u Čiku. Dakle, palanka sa svojom filozofijom, malograđanski socijalizam, karikaturalna škola, izgubljeni ljudi, smešni rukovodioci. Karikatura zbog koje se ne dobija krivična prijava, ali koja je nepoželjna u vladajućim krugovima. Štampam „Jugovac..." u nastavcima, uporedo sa uspesima u BIGZ-u.

Ali, opet se nešto iza brda valja. Moji književni junaci, nezadovoljni kako sam ih prikazao, rade svim silama da zaustave štampanje „Jugovca..." Palanački rukovodioci vrše pritisak na uredništvo Ježa, obilaze partijske i državne rukovodioce, traže intervenciju države, prete odmazdom, potežu silu... A za to vreme „Jugovac..." osvaja čitalište, Srpske Mrtve duše - piše Vita Teofilović.

Svakog dana idem u Jež da igram šah sa Alekom Marjanom, koga su razvlastili pa mu je preostao šah. (U Ježu se, inače, igrao šah, sve dok ga nije ukinuo onaj karikaturista koga su doveli posle Baneta da Ježu ošiša bodlje. Od Aleka igram bolje, uzmem mu poneki dinar, ali sve to posle uzme Todor Terzić, pesnik i šahista, koji se izdržavao igrajući šah u opkladu. Čak i u Americi!) Ulazim u redakciju taman u trenutku kad Bane Jovanović drži sastanak Redakcije: Ljudi, pa ja ovo više ne mogu da izdržim. Cela Južna Srbija je ustala da se zabrani Jugovac...Onda ugleda mene: Ivane, izvini, ali pojele su te ale i vrane. Moram da obustavim štampanje tvog romana...

U Ježu je izašlo ukupno devetnaest nastavaka, gotovo cela prva knjiga. Opisao sam kako su BIGZ i Prosveta odbili da štampaju roman. Godina je 1986, pedeset su mi leta, već sam star. Izgubio sam adresu, ponovo sam beskućnik, lutam od redakcije do redakcije, na sve strane tražim izdavača za „Jugovac..". Nisu mi dali da pređem reku na mostu, pokušavam na ćupriji. Baš nekako u to vreme država je odlučila da obnovi rad Književnih novina, koje je ugasila kad je krenula na Tasu Mladenovića. Za početak, Novine su raspisale konkurs, učestvujem sa prvom knjigom „Jugovca..." Žiri, predsednik Zoran Gavrilović, članovi Raša Livada, jedan profesor ruskog jezika koga sam upoznao u Savremeniku, gde je dolazio na votku koje je u redakciji uvek bilo, Dragoslav Mihailović i još jedan član koga ne mogu da se setim. Na moje veliko iznenađenje odbijen sam, a kako se to desilo, ispričao mi je Dragoslav Mihailović.

Dragoslav je bio u društvu Živojina Pavlovića kad me je ispred SKZ ugledao kako idem drugom stranom ulice. Prešli su ulicu na crveno, da mi Dragoslav to ispriča. (Žika Pavlović je veoma cenio moju literaturu, da nije i sam došao pod udar snimio bi film po njoj.)

Čim je video moj rukopis, Dragoslav je uzeo da ga pročita. Dotle mu nisam bio baš u ljubavi, jer je umislio da sam ga plagirao, budući da njegove „Tikve..." i moj „Kralj..." imaju itekakve dodirne tačke. (Milosav Mirković: Ova dva romana liče jedan na drugi kao tikva na tikvu!) Nije voleo ni „Arizane", jer su komplementarni sa njegovom „Petrijom..." Neću da ulazim u to čije je pravo prve bračne noći, ali ako su „Tikve..." starije od „Kralja...", „Arizani" su nastali pre „Petrije...", samo što je Srpska književna zadruga odbila da ih objavi, iako ih je preporučio Branko Ćopić, a „Petrijin venac" je uvrstila u redovno kolo. Kad je u pitanju „Jugovac..." Dragoslav tu nema dileme. Govori mi: „Originalno delo, veliki roman! Od Sremca niko nije palanku tako razgolitio kao ti. To je naš Klošmerl!"

Rad u žiriju je tekao ovako. Onaj profesor ruskog što pije votku u Savremeniku i još jedan član automatski su bili protiv „Jugovca..." Nisu ni hteli da ga čitaju, autor je neprijatelj države, antikomunista, protivnik našeg samoupravnog sistema. Nije vredelo da ih Dragoslav ubeđuje, on je za njih bio robijaš, informbirovac. Za divno čudo, pesnik Raša Livada stao je uz Dragoslava. (Dragoslav kaže za divno čudo jer je Rašin otac bio partizanski pisac, kao, recimo, onaj Mališa Vučićević. Ali Raša je bio šezdesetosmaš, kao Milovan Vitezović.) Kao u trileru, rezultat je bio 2:2! Na predsedniku Žirija je bilo da odluči, kao u Areopagu. A predsednik žirija je Zoran Gavrilović, moj profesor sa Svetske, glavni satelit Dobrice Ćosića, otkad je ovaj ispao iz komunističkog heliocentričkog sistema. I - moj profesor donosi presudu: Nije vreme da se Ivan Ivanović rehabilituje! (Ne umem da odgonetnem ovu zagonetku. Sa Dobricom Ćosićem se nikad nisam upoznao (nije se za mene zainteresovao), valjda je to bio nastavak partizansko - četničkog sukoba. Pisac je oko sebe stvorio kamarilu koja do današnjeg dana vlada na književnoj sceni Srbije. Ja u SKZ - koja je bila njegovo čedo! - nisam mogao da uđem, iako sam u dva tri navrata bio predlagan. Poslednji predlog je učinio profesor niškog Filozofskog fakulteta Jovan Pejčić, bar tako mi je rekao.)

Ipak, život je pun iznenađenja, u njemu ima mnogo komendijanata slučaja. Meni su se takvi slučajevi uvek dešavali. I - jedne večeri ispred moje kuće u Sremčici zaustavlja se žuti fića. Na kapiji dva meni nepoznata čoveka, Leskovčanin Dragan Stojković, šef Bigzove knjižare u Leskovcu, i Beograđanin Mile Milenković, šef Bigzovog magacina u Zemunu. Obojica poreklom Pustorečani, kao i pisac ovih redova. Druže Ivane (tad nije bila u opticaju reč gospodin, svi smo bili drugovi, od Tita pa da Milana Deme, čuvara stoke u Žitnom Potoku) čuli smo za tvoje nevolje (kod Šopova nema Vi!) sa novim romanom, došli smo da ti ponudimo novac za štampu! Možeš li da nađeš izdavača? Obojica su trgovci knjigama, dobrostojeći, imaju nekakve hacijende u zavičaju.

Izdavača imam, to je Književna zadruga Altera, koju smo nas nekoliko pisaca bez adrese u međuvremenu osnovali. Imam urednika, to je Vita Teofilović, koji je u „Jugovcu..." video Mrtve duše; imam recenzenta, to je Žika Lazić, koga su, kao i mene, prevremeno penzionisali; imam dizajnera, to je Milan Arnaut, koji je i vlasnik štamparije. Što je bilo najvažnije, „Jugovac..." je dobio pisca pogovora, filozofa Miladina Životića, koga je za roman zainteresovao jedan zajednički prijatelj. Miladin je za prvu knjigu „Jugovca..." napisao tekst koji je jedan od najboljih tekstova napisanih o meni: Živeti u Jugovcu - nismo li svi u njemu? Pošto su se stekli svi uslovi, tokom 1988. i 89. godine odštampana su sva tri toma „Jugovca... 1,2,3".

Tako, dotad svoj najobimniji roman, štampam privatno! Opet na početku, opet Mašić, samo što ovoga puta ne dajem pare ja (razume se da sam bez dinara, kao i danas!) nego oni trgovci iz BIGZ-a.

Gle, imam promociju, i te kakvu, u Domu omladine. Tamo su tribinu vodili Nenad Daković i Ratko Peković; Nenad je bio Životićev čovek, Ratko moj. Opet na promociji celokupna opozicija, kao na premijeri „Fudbalske groznice..." (zapamtio sam da su Šešelj i Vuk Drašković bili zajedno, možda poslednji put!) Šta je tu čudnovato? Neposredno pre početka skupa u Domu omladine stigla je vest iz Kuršumlije da je dogođeni narod u antibirokratskoj revoluciji srušio onog Korčagina, koji me je toliko proganjao u Toplici.

Kao „Crveni kralj", kao „Arizani"... „Jugovac..." je imao svoj život van korica knjige. Pokušao je da se popne na scenu i da se uslika na ekran, ali nisu dali.

Tako je glumac Aleksandar Hrnjaković gurao projekat dramatizacije „Jugovca..." Dramaturg Miodrag Zupanc napisao je prema „Jugovcu..." dramu, čini mi se, pod naslovom „Foteljerosi", koju je primilo Pozorište na Terazijama. Uprava Pozorišta (direktor Vasilije Marković) odredila je reditelja Slavenka Saletovića da je postavi na scenu. Činilo se da će stvar da uspe. Ali, opet onaj ometajući faktor. Na prvu zakazanu probu došli glumci, ali ne i direktor pozorišta i reditelj! Slavenko čak napisao pismo da odustaje od projekta. Došao i ja, dabome. Pitamo se o čemu se radi, šta se desilo iza brda? Aca Krne (nadimak Hrnjakovića) kaže mi da je „to tako u pozorištu". Dramaturg Zule (nadimak Zupanca), bolje informisan, kaže mi da na tu stvar „jednostavno zaboravimo".

Ali nismo zaboravili. Glumci su ipak hteli da igraju „Jugovac..." (vaninstitucionalno, kao i „Arizane") pa smo napravili dramatizaciju dve glave iz treće knjige, o borbi dva direktora za fotelju, pod nazivom „Krstaški rat u Jugovcu". Glumci su napravili predstavu, krajnje siromašnu ali smešnu, našli su čak i reditelja, poslastičara Bracu Petkovića, diplomiranog dramaturga, dosta uspešnog pisca, koji je s Acom Krnetom bio u drugarskom odnosu. (Bratislav Petković će u naprednjačkoj eri postati ministar kulture, a kad su ga iz nekih razloga makli, savetnik predsednika Republike; naravno, zaboraviće da se družio s Acom Krnetom i da je režirao moju dramatizaciju.)

Krstaši su odigrali komad desetak puta po unutrašnjosti, čak su učestvovali na festivalu u Vrnjačkoj Banji, gde su izuzetno primljeni. Stigli su i u Skadarliju. Ugasili su se kad im je nestalo gorivo!

Ipak, nisu sasvim nestali. Tadašnja urednica na Televiziji Beograd Jelica Zupanc (supruga mog dramaturga Miodraga Zupanca), i sama uspešna spisateljica, pravila je za televiziju mini seriju Smešne priče. I gle, u jednoj epizodi eto „Krstaša..."! Jelica, veoma agilna i odgovorna urednica, uspela je da zainteresuje redakciju humorističkog programa za „Jugovac...", pa su me pozvali na razgovor. Glavni urednik tog programa Predrag Perišić (napisao seriju „Policajac sa Petlovog brda"), ne bez egzaltacije predložio mi je da po „Jugovcu..." napišem seriju od 14 epizoda. Dogovorili smo se da sastavim sinopsis i da skiciram prvu epizodu (dobiću dramaturga).

Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po mene. Javila mi se urednica Televizije Sarajevo, sa prezimenom Slavnić (kasnije ću reći zašto je to važno), da mi javi da se njena televizija pridružila projektu. Pišem, nego šta! „Jugovac..." će da uđe u BIGZ i Prosvetu preko televizije, na glavni ulaz! Kontakt održavam sa Jelicom Zupanc, javila mi je dan kad treba da dođem na Televiziju da donesem sinopsis i potpišem ugovor.

Ne mogu više da potežem onog komedijanta. Rečenog dana odlazim na Televiziju, sa akt tašnom, državni pisac! Bogati, serijaš, kao, recimo, Žika Lazić! Ali, zaustavljaju me na portirnici. Kažem da imam sastanak u Humorističkoj redakciji, pozivam se na Predraga Perišića. Portir me poznaje, otkad sam ušao na televiziju propuštao me je bez legitimisanja, ne vredi, naređeno da danas ne može niko u zgradu! Po holu se muvaju novinari, snimatelji, još neki, niko ne može unutra. Ne treba imati mnogo rezona, nešto se u međuvremeno desilo na Televiziji što ja ne znam, neki udar, puč, zemljotres, cunami!

Pokušavam iz obližnjeg parka da doznam šta se desilo. Dramaturg koji mi pomaže kaže da ni njega nisu pustili. Zovem Predraga Perišića, isključen telefon. Konačno dobijem Jelicu Zupanc. Urednica mi kroz suze govori da je na Televiziji noćas izvršen puč, da je smenjena cela Redakcija na čelu sa Prežom, za glavnog urednika Humorističke redakcije postavljen je dosadašnji TV voditelj Vojislav Milenković. Direktor i glavni urednik cele Televizije postao je Ratomir Vico. Tvoji Topličani su došli na vlast!

Prvi ukaz nove uprave bio je da se odbaci projekt „Jugovac..." jer je to delo četničkog pisca! To je Jelici saopštio novopostavljeni partizanski urednik programa Vojkan Milenković. Tačno, čovek je poreklom iz Gornjeg Statovca, jedanaest kilometara od Žitnog Potoka. Otac mu je bio partizan, dogurao je do čina pukovnika, bio je vojni ataše u ambasadi u Turskoj, direktor vazduhoplovne gimnazije u Mostaru. Još jednom se ponovio građanski rat. Ovde je paradoks u tome što je nekoliko godina kasnije Vojkan Milenković promenio stranu, prišao Vuku Draškoviću, što znači da je od partizana postao četnik, kao i njegov šef. Dobio je da bude direktor Niške televizije, dalje nisam pratio.

Za Ratomira Vica sam prvi put čuo 1973. godine, kad sam dobegao u Beograd. Ne sećam ga se iz prokupačke gimnazije, nešto je mlađi od mene. Tad mi je Pavle Zorić, koji je bio zaposlen na Radio Beogradu, ispričao da su ga na jednom partijskom sastanku napali što je pisao povoljno o „Crvenom kralju". Naročito je bio glasan direktor Ratomir Vico, kaže da si ti četnički pisac, ali da on nije za preduzimanje administrativnih mera. Ovde je paradoks u tome što je i otac Ratomira Vica bio četnik! Žandarm iz Like, koji je dobio službu u Prokuplju i tu se oženio. Razume se da se borio u redovima Draže Mihailovića, kao i moj otac.

Za razliku od mog oca, uspeo je da prebegne na Zapad, valjda u Ameriku. Ratomirovi politički rivali iskopali su njegovo četničko poreklo i obelodanili da je ovaj Miloševićev rukovodeći kadar u više navrata posećivao oca. Valjda su hteli da ga nacrne kod Miloševića. Vico se u jednom pismu Politici posipao pepelom, odatle znam ove podatke. Dokazivao je da njegov otac nije bio zločinac, ali zašto se onda nije vratio u zemlju? Bilo kako bilo, tek jednim potezom dvojice boljševičkih bojovnika, ode moj „Jugovac..." na đubrište! Gde se i danas nalazi, potpuno zaboravljen.

E sad, ona urednica Televizije Sarajevo. Zapamtio sam joj prezime po čuvenom košarkašu Zoranu Slavniću, idolu moje generacije, pripadniku one slavne generacije svetskih prvaka. Pre dve godine nekako sam dobio nagradu za satiru Radoje Domanović (bez novčanog dela, Kragujevac nije hteo da dv pare!) Na prijemu diplome, prilazi mi čovek da mu potpišem knjigu, drži sva tri dela „Jugovca..." Gospode Bože, Zoran Slavnić! Zbunjen sam, nikad ga dotad nisam video uživo, mora da sam izgledao blesavo. Nema veze, Vaš čitalac. Moja sestra Vas obožava, poslala me je da mi potpišete ove tri knjige...Nije u Beogradu, u Sarajevu je. Pored nje, i ja sam Vaš obožavalac!

Tada nisam shvatio da sam potapanjem „Jugovca..." nestao i ja sa književne scene. Sa svojim kritičkim realizmom mogao sam da igram na pozornici samo u titoizmu, u vremenu koje je došlo posle Tita moja tema izvitoperenog društva više nije bila važna. Jugoslavija se raspadala, Srbija je ušla u nove balkanske ratove. Tražili su se nacionalni pisci, bojovnici, novi balkanski ratnici. Na istorijsku pozornicu su se popeli Vuk Drašković, Danko Popović, Momo Kapor, Danilo Nikolić... Pisci crnog talasa su potonuli kao putnici sa Titanika.

Za ovu priču je bitan moj trotomni roman-drama „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije". Kako je došlo do pisanja ovog romana?

Devedesetih godina stvoreni su politički uslovi da mogu slobodno da promovišem četničku temu, koja me je pritiskala još iz detinjstva. (Slično se desilo i sa Dragoslavom Mihailovićem. I on je morao dugo da čeka svoju temu o Golom otoku.)

Za ovaj posao sam se veoma dugo pripremao, svakako pod budnim okom Udbe. Kad god sam boravio u Žitnom Potoku, razgovarao sam sa preživelim četnicima, kojih je bilo sve manje. Jednog leta sam obilazio terene na kojima je dejstvovala brigada mog oca, prikupljao sam materijal za istoriju odozdo. Udba je proglasila da se krećem tragom četničkih odreda. Bio je to specijalni psihološki rat, za kakav se Titova tajna policija specijalizovala još iz vremena Ozne.

Od sredine osamdesetih godina postala nam je dostupna druga strana istorije. Pojavile su se neke nove knjige (Vladimir Dedijer, Veselin Đuretić...), koje su bacile novo svetlo na građanski rat 1941/45. godine. Počela je da puca po svim šavovima komunistička dogma. Što je bilo jako važno, postala nam je dostupna emigrantska literatura: Majkl Liz, Dejvid Martin...Pojavio se i novi talas istoričara (Kosta Nikolić, Bojan Dimitrijević, Momčilo Pavlović, Miloslav Samardžić...) koji su oblikovali četničku istinu o ratnim zbivanjima. Razume se da sam sve te pročetničke knjige pomno čitao, kao ranije antikomunističke (Solženjicin, Isak Dojčer, Karl Štajner...)

Ovde je važna knjiga emigranta Miloša Mladenovića, "Lažni idoli i varljivi ideali". Miloš je bio borac u brigadi mog oca i uspeo je da prebegne na Zapad. Nekako se dokopao Londona i tu stekao novi dom. Iako polupismen, napisao je memoarsku knjigu bez koje se ne može proučavati građanski rat na jugu Srbije. Objavio ju je o svom trošku (mislim da je imao mali hotel u Londonu) 1965. godine. Interesantan je bio put ovog političkog emigranta: do 1943. godine bio je u partizanima, posle u četnicima. Seljak iz Bregovine (selo pored Žitnog Potoka) svedočio je pošteno, nije štedeo ni jednu ni drugu stranu.

Miloš je iz Londona pokušavao da doturi svoju knjigu u Jugoslaviju, tačnije u Toplicu, slao je na razne adrese, najviše u Žitni Potok. Ali Udba je te pošiljke plenila. Ja sam bio čuo za tu knjigu, ali je nisam imao. Jedan Žitnopotočanin je bio dobio i imao je nameru da mi je pokaže, ali ga je Udba sprečila, oduzela mu je knjigu. (Kasnije sam saznao da je Miloš knjigu slao mojoj majci, ali ta pošiljka nije stizala na našu adresu.) Ipak, krajem osamdesetih godina došao sam do knjige. Jedan inženjer iz Niša je dobio stipendiju u Londonu i tamo kontatktirao Miloša. Inženjer je rizikovao da knjigu unese u zemlju, vlasti na njega nisu sumnjale. U svakom slučaju, meni je ta knjiga mnogo značila. (Napisao sam predgovor za izdanje Instituta za savremenu istoriju.)

Rečju, i teorijski i praktično, bio sam spreman da napišem roman za koji sam unapred godinama bio optuživan. Izučio sam novu istoriju i odozdo i odozgo. Nema sumnje da je Udba dobro znala da ću ja taj roman da napišem, ali nije znala kako da me u tome spreči. Zastrašivanja topličkih Udbaša više nisu bila efikasna, kao u vreme "Crvenog kralja". Mogao sam da se dam na posao.

(Nastavak u sledećem broju)