Na nišanu

Da li je osveta najbrži i najsigurniji način da se stigne do pravde

Vučiću i kartelu treba da sudi revolucionarni sud

Kad padne s vlasti, Aleksandar Vučić će se povući iz politike, zaposliće se u marketinškoj agenciji „Profajler Tim", pisaće memoare, putovaće svetom, na uglednim univerzitetima držaće predavanja i uživaće u prevremenoj penziji. On bi to voleo, ali taj film neće gledati. Kad padne s vlasti, Vučićeve opcije biće bitno drugačije. Možda će pokušati da pobegne iz Srbije, možda će se šlogirati od straha ili će izvršiti samoubistvo. Ako ni to ne uspe, moraće da sedne na optuženičku klupu i odgovara za sve zločine koje je izvršio otkad je zaveo diktaturu.

Predrag Popović

I prilikom prvog boravka na vlasti, pre 20 godina, Vučić je, kao ministar protiv informisanja, učestvovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu crno-crvene bande, koja je uništavala Srbiju. Mlad, neoprezan i agresivan, uništavao je sve i svakoga ko se suprotstavljao njegovim privatnim lukrativnim kombinacijama i nacionalnom avanturizmu. Nemaran, ostavio je bezbroj tragova. Na njegovim rukama je krv Milice Rakić, još osamdesetak dece i nekoliko hiljada civila i vojnika koji su ubijeni tokom NATO agresije. Huškanjem na rat, on ih je gurao pod bombe, pa u grobove. U jednoj parceli na beogradskom Novom groblju završio je i Slavko Ćuruvija, koji je na Uskrs 1999. godine izrešetan sa 18 metaka. Vučić nije pucao, ali uradio je sve ostalo što je dovelo do tog zločina. Javno je pretio Ćuruviji, predvodio je politički, policijski, pravosudni i medijski linč, kojim je pripremio teren za atentat. Lično je uništio Dnevni telegraf, a, da je imao više vremena, to bi uradio i još nekim novinama i novinarima. Iz te nesreće, Srbija je izašla bez Kosova i Metohije, s devastiranom infrastrukturom i fabrikama, a Vučić sa stanom u "Ju biznis centru" i zamkom u Jajincima.

Posle petooktobarske tzv. revolucije, Vučić se malo skrivao kod drugara iz Crne Gore. Nepotrebno se plašio da će morati da odgovara za sve zločine koje je vršio kao ministar. Nova vlast je krokodilskim suzama ožalila njegove žrtve i zaboravila da ga privede pravdi.

Kaznu su izbegli i tadašnji Vučićevi šefovi i saučesnici u zlodelima nad državom i narodom. Posle svega što su uradili, Slobodan Milošević je optužen za zloupotrebu službenog položaja, kojom je kršio izbornu proceduru, a Mira Marković za podsticanje jedne sekretarice da podstakne nekog funkcionera da u Požarevcu dodeli stan od 37 kvadrata njenom sinu Marku Miloševiću. Za sve ostalo - politička i mafijaška ubistva, pljačku građana i društvenih i državnih preduzeća... - vladarski par i njihovi trabanti nikad nisu odgovarali. Tobože, nije bilo dovoljno dokaza.

Sad ima bezbroj dokaza naprednjačkih zločina. Na svima su vlastoručni potpisi Vučića i njegovih razbojnika. Vučić je lično parafirao Briselski sporazum i 70-tak pratećih dokumenata, kojima je prekršio Ustav i desetine zakona Srbije. Zorana Mihajlović je, na Vučićevo insistiranje, overila projekat "Beograd na vodi", najveću evropsku perionicu novca. Njen drhtavi rukopis nalazi se i na spornim ugovorima o izgradnji Koridora, koji su naneli stotine miliona evra štete srpskom budžetu. Zlatibor Lončar je imao glavnu ulogu u nameštanju tendera za nabavku medicinske opreme za KBC Niš, izgradnju doma zdravlja na Kopaoniku, ugovorima s Novartisom i ostalim kombinacijama te koruptivne vrste. Spisak zloupotreba Siniše Malog duplo je duži od njegovog plagiranog doktorata. Baš kao i optužnica protiv Nebojše dr Stefanovića.

Većina dokaza je objavljena u Službenom glasniku. Na tim stranicama štampani su tragovi pljačkaških privatizacija RTB Bor, Poljoprivrednog kombinata Beograd, smederevske železare, brojnih građevinskih firmi i državnog zemljišta. Od javnosti su, zasad, skriveni ugovori s arapskim Etihadom i francuskim Vansijem, koji su u bescenje dobili državnu avio-kompaniju i beogradski aerodrom. Nisu objavljeni ni svi detalji transakcije između Telekoma i Kopernikusa. Javni ili tajni, svejedno, dokazi Vučićevog čerupanja državne imovine postoje i čekaju da budu priloženi u sudske spise u postupku protiv njega.

Postoje i svedoci. Postoji 1,7 miliona penzionera koje je Vučić opljačkao. Ima i 30.000 paora kojima je naprednjački kartel oduzeo mogućnost da zakupljuju i obrađuju zemljište, od čega žive njihove porodice. Na štetu svih građana, Vučić uzima novac iz budžeta i deli lažnim stranim investitorima. Pljačku je nazvao reforomom, kojom je, kaže, Srbiju uveo u "zlatno doba".

U Vučićevom zlatnom dobu Srbija je postala najsiromašnija država u Evropi, više od 70 odsto zaposlenih prima platu do 250 evra, kupovna moć je duplo manja od proseka u Evropskoj uniji, u bedi živi oko 400.000 dece, a registrovano je 18.287 maloletnih beskućnika. Taj broj je višestruko veći, pošto se nijedna institucija ne brine za decu koja odrastaju na ulici, bez osnovnih uslova za život. Deca su prepuštena sebi, ne mogu da se redovno hrane, ali zato im je Vučićeva vlast omogućila da skoro cele godine uživaju u pogledu na novogodišnje ukrase, najskuplje na svetu. Za njihov smeštaj, lečenje i obrazovanje novca nema, potrošen je za kupovinu podrške mračnog bračnog para Klinton, Tonija Blera, Gerharda Šredera, Rudolfa Đulijanija, Aleksandra Babakova, arapskih šeika i ko zna koga sve ne.

Po Vučićevom cenovniku, jedan Srbin vredi 2.000 dinara. Toliko plaća za glas na izborima. Večeru u Njujorku, kod svog turskog gej-drugara Nusreta Gokčija, plaća 6.000 dolara. Uz "Pingus" vino, dok ćaska sa Suzanom Vasiljević, popije 300 podmićenih očajnih srpskih glasača.

U ratu protiv Srbije, Vučić koristi sva sredstva. Uvek je bilo izdajnika, ali nikad nijedan predsednik nije dobrovoljno podržavao otcepljivanje dela teritorije države kojom vlada. Vučić godinama nekažnjeno vodi kampanju za razgraničenje Srbije od Kosova. Izjavama u kojima tvrdi da "Srbiji više ne pripada ni metar Kosova", da je "Kosovo pripalo Albancima u vreme dosmanlijske vlasti" i da "Srbija mora da se odrekne Kosova, kao što su Nemci svog Kenigsberga", Vučić priprema javnost za definitivnu i trajnu predaju "kolevke srpstva", kako je nekad nazivao Kosovo i Metohiju. Svojim partnerima iz UČK, Hašimom Tačijem i Ramušom Haradinajem, bez ikakvih moralnih dilema prepustio je Kosmet. Ne radi to zato što je lud, nego zato što je plaćen. Ako se u nešto razume, to je zgrtanje materijalnih vrednosti, novca i nekretnina. Albancima je dao Pećku patrijaršiju i Dečane, a istovremeno je legalizovao svoj zamak u Jajincima od 236 kvadrata. Vučićeva kriminalna logika je jednostavna: što je moje - moje je, što je srpsko - dobro je za rasprodaju.

Tako se ponaša i prema ostatku Srbije. Za solidnu proviziju, omogućio je prodaju državnog zemljišta, fabrika, rudnika, reka i ostalih prirodnih bogatstava. Sa Džordžom i Aleksanderom Sorošem napravio je povoljan posao. On je dobio pare, Srbija će dobiti više od milion migranata.

Kad je potpisao Briselski sporazum, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije služili su opelo za pokoj duše Aleksandra Vučića. Ne mari on za to, dušu je odavno prodao gospodaru resora koji je suprotstavljen vladikama. Međutim, za telo brine. Za sedam i po godina njegove tiranije, Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal pokrenulo je nekoliko stotina postupaka protiv ljudi koji su, uglavnom na društvenim mrežama, koristili prejake reči u optužbama na Vučićev račun. Iako je za gotovo sve optužene očigledno da nisu nameravali, niti su imali mogućnosti da ugroze sigurnost vladara, izloženi su pravosudnom progonu, hapšeni su i pritvarani, provlačeni kroz blato režimskih medija, a neki su i osuđeni.

Zbog verbalnog delikta saslušan je i narodni poslanik Srđan Nogo. U jednom intervjuu, Nogo je rekao da Ana Brnabić mora da odgovara ako potpiše Dablinski sporazum, kojim će Srbija pristati da primi 1,2 miliona migranata iz Azije i Afrike. Funkcioner Dveri smatra da bi to bila izdaja nacionalnih interesa, zbog koje bi Brnabićka i Vučić trebalo da budu obešeni na Terazijama. Tužilaštvo je to shvatilo kao pretnju i odmah angažovalo policiju, da utvrdi da li je Nogo već pripremio konopac i izabrao bandere o koje će da okači vladare.

Niko iz tog ili bilo kog drugog tužilaštva nije se setio da pokrene istragu protiv Vučića zbog gaženja Ustava. Nema istrage ni o PKB-u ili Kopernikusu, a za fantomski državni udar, koji je izvršen prilikom rušenja Savamale, osumnjičen je samo jedan niži pripadnik MUP-a.

Diktatura, garnirana mazohističkim terorom nad građanima, iz Srbije je, za poslednjih šest godina, oterala više od 600.000 mladih i obrazovanih. Pravda, isterana na ulicu, sad se Vučiću vraća s ulice. U Beogradu svake subote protestuje pedesetak hiljada ljudi, a još toliko demonstrira u gradovima u unutrašnjosti. "Pomračina pritisnula ove naše dane, gotovo je, diktatore, vreme je da svane", kaže pesma, nezvanična himna protesta koji traju.

U vreme protesta, na ulici se prodaju vudu lutke s Vučićevim likom. Ko hoće, može da ih kupi za 300 dinara, pa da eksperimentiše s iglama, kanapima ili nekim drugim sredstvom za deratizaciju. Prodaja dobro ide, ogorčeni građani žele da bar na vudu lutkama iskažu svoje mišljenje o Vučiću. Sve je više onih koji mu predviđaju sudbinu Čaušeskua, Miloševića ili Grueskog. Prevareni, očajni i poniženi, ljudi sve teže sputavaju nemoćni bes, pa utehu traže u psovkama, uvredama i kletvama. Vučić takve slučajeve razvlači po tužilaštvu i prekim sudovima u svojim biltenima. Kad mu neko opsuje majku ili ćerku, Vučić ga proglasi za teroristu koji preti članovima njegove porodice. I sam zna da je to brutalna laž, ali svesno želi da kazni i da nanese što veće zlo svakome ko, makar i običnim vulgarnostima, pruža otpor diktaturi.

U strahu su velike oči. Vučić je svestan nesreće koju nanosi građanima, pa se plaši osvete. Uostalom, dok je pretio Ćuruviji i Đinđiću, Vučić je pametno isticao da je osveta najbrži i najsigurniji način da se stigne do pravde. Sad ga hvata panika da i njega ne stigne pravda.

Kad je penzionerka Stojanka Stojanović ubila građevinskog investitora Zorana Trifunovića, Vučić je danima vodio medijsku kampanju u kojoj je osuđivao taj zločin, ali i one koji su pokazali razumevanje za baku Coku. Nije to radio iz opravdanih, humanih razloga, već iz vlastitog straha od mogućih tragičnih posledica prilikom susreta s nekom od svojih žrtava. To je dokazao nedavno, kad je sprečio da se u režimskim medijima objavi vest da je Milenija Petričević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, 26. decembra 2018, pretučena isped ulaza u zgradu u kojoj stanuje. Iako je sudija pretrpela ozbiljne posledice, polomljen joj je nos, nijedne novine nisu objavile vest o napadu. Nije Vučić, glavni urednik svih srpskih medija, zabranio širenje te informacije zbog sudije, nego zato da se ne bi saznalo da sve više unesrećenih građana uzima pravdu u svoje ruke.

Deo naroda to već radi na demokratski, civilizovan način, protestima. Liderske uloge preuzeli su sumnjivi likovi - feminizirani hipster, propali novinar i NVO aktivistkinja iz laboratorije u Lengliju. Uz pomoć pojedinih lidera Saveza za Srbiju i njima bliskih medija, oni pokušavaju da amortizuju nezadovoljstvo građana. Pozivaju ljude na proteste, ali ne iznose nikakve zahteve režimu. Bes usmeravaju na RTS i Dragana Bujoševića, a ne na Predsedništvo i Aleksandra Vučića. Marširaju pod duginim zastavama LGBT populacije, iako u Vladi ima više lezbejki i pedera nego među demonstrantima. Ne dopuštaju da se istakne nijedan transparent koji bi nekoga mogao da podseti da je Dragan Đilas desetak godina bio na vlasti koja je nanela štetu Srbiji i stvorila Vučića. Bez obzira na sve to, pokret otpora se širi, energija raste, a s njom i strah diktatora.

Vučić sve nade polaže u Đilasa. Ako baš mora da padne s vlasti, najmanje loše bi mu bilo da ga nasledi neko njemu blizak, moralni brat blizanac, s istim političkim i korupcionaškim genom. I Đilas to zna, zato se otvoreno preporučuje. I njemu bi odgovaralo da dođe "Peti oktobar", ali ne i "Šesti". U takvom raspletu događaja, on bi nasledio Vučića i njegovu politiku, vratio bi novac u tokove Dajrekt medije, sve bi se promenilo, ali tako da suština ostane ista.

- Savez za Srbiju nije protiv Aleksandra Vučića lično, nego protiv onoga što on i njegov režim rade - tvrdi Đilas, pokušavajući da svog starog ortaka abolira od odgovornosti za zločine nad Srbijom.

Lično Aleksandar Vučić, vođen svojim karakterom i razumom, zaveo je diktaturu, pogazio Ustav, zakone, ljudska prava, slobodu medija i preuzeo ulogu gospodara života i smrti. Lično Vučić je, teatralno i agresivno, tobože štiteći svoje saradnike Gašića i Lončara, preuzeo je na sebe odgovornost za smrtonosnu aferu "helikopter"; on je predvodio hajku na Olivera Ivanovića, koja je završena sa šest metaka u leđima; Vučić se hvalio kako je svojevoljno odlučio da otme penzije; on je pisao montirane optužnice i presude, reketirao tajkune i kriminalce; samo Vučić je izdavao naredbe za torturu u izbornim kampanjama i krađu glasova; on je neprikosnoveni vođa i komandant naprednjačkih batinaških odreda; on je glavni urednik i autor medijskih kampanja u kojima je satanizovan svako ko više veruje svojim očima nego njegovim lažima. Ma koliko se Đilas naprezao, neće uspeti da minimizira Vučićevu ulogu. Počev od Vučića, svi znaju ko je kapetan naprednjačke lađe koja tone.

Naravno, to ne znači da treba oprostiti Vučićevim saradnicima, saučesnicima u uništavanju države i naroda. Naprotiv, neophodno je kazniti sve naprednjake i njihove koalicione partnere koji su zloupotrebili položaj u vlasti, na bilo kom nivou. Da bi Srbija dobila šansu za izlečenje od vučićevskog karcinoma, potrebno je pravdi privesti sve sudije koje su štitile od zakona diktatora i njegovu kriminogenu svitu i progonile političke protivnike, nepodobne novinare i reketirane bogataše. Za trgovinu uticajem moraju da odgovaraju svi članovi nadzornih i upravnih odbora javnih preduzeća, koji su učestvovali u pljačkaškim akcijama. Na tom spisku istaknuto mesto imaju i zaposleni u raznim institucijama, koji su zanemarivali ili zaobilazili propise i izdavali dozvole diktatorovim kumovima, rođacima i poslovnim partnerima za otimačinu državne imovine i javnih resursa. Zna se ko je potpisivao rešenja kojima je dopuštena izgradnja restorana na Pančićevom vrhu ili hidrocentrala u parkovima prirode. U Srbiji ima desetak hiljada građana kojima su, unazad četiri godine, javni izvršitelji oduzeli kuće i stanove i, pod sumnjivim okolnostima, prodali ih u bescenje, zaradivši na njima više desetina miliona evra. U skupštinskim stenogramima zabeležena su imena poslanika koji su podržali predloge zakona kojima je legalizovano uništavanje srpske privrede. U MUP-u i BIA arhivirani su izveštaji o nezakonitim postupcima pojedinaca iz vlasti. Sve se zna, samo se čeka politička volja da se pokrene čistka.

Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke i jedan od lidera Saveza za Srbiju, u intervjuu Magazinu Tabloid, u prošlom broju, najavio je borbu protiv naprednjačkog kriminala i korupcije. Jeremić predlaže da buduća vlast stvori zakonski okvir koji će omogućiti specijalnom timu tužilaca da sprovedu lustraciju. Hrabri, pošteni i stručni pravnici zaista bi mogli da pomognu u primeni pravde, koja bi za cilj imala sprečavanje mogućnosti da se u budućnosti ponovi zlo kakva je Srpska napredna stranka.

Jeremićev legalizam je politički korektan, ali, u suštini, bezopasan za Vučića i njegov gang. Na Vučiću treba primeniti princip iskazan u narodnoj izreci - prema svecu i tropar. Upravo je Vučić dao dobar primer kako treba rešavati ovako komplikovane slučajeve. Kad je pripremao pljačkaški projekat "Beograd na vodi", da bi oteo sto hektara zemljišta u centru glavnog grada, upotrebio je vanredni zakon. Na isti način trebalo bi se obračunati s njegovim kartelom. Kako to u praksi izgleda videlo se i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kad su Los Anđelosom harale ulične bande, jače od policije, političari su problem rešili primenom leks specijalisa. Država Kalifornija je donela zakon kojim je u pravni sistem unela kategoriju kolektivne odgovornosti. Za svako krivično delo koje je počinio bilo koji pripadnik "Kripsa", "Bladsa" ili bilo koje druge bande, odgovarali su svi članovi. Iako je tim leks specijalisom opstruisan deo opštih ljudskih prava, rezultat nije izostao. Za nekoliko meseci uspostavljen je red na ulicama Los Anđelesa. Na sličan način rešen je problem s huliganskim grupama u Velikoj Britaniji, pa bi to moglo da pomogne i prilikom obračuna s naprednjačkim kartelom.

Kad bi za svaki Vučićev zločin odgovornost snosili svi funkcioneri i članovi SNS-a, banda bi se razbežala za pola sata. Svi koji se sad kriju iza njega, zloupotrebljavaju pozajmljenu moć i zgrću pare, nadaju se da će sutra, kad monstruoznoj igri dođe kraj, odgovornost prebaciti na Vučića. Opraće ruke od njega, medijima i glasačima objašnjavaće kako su bili zavedeni, nisu znali šta vođa radi, imali su dobre namere i samo su radili svoj posao. Ambiciozniji će se prebaciti u pobednički tabor, da nastave gde su stali, a plašljiviji će se sakriti u mišje rupe, da krckaju ono što su oteli za naprednjačkog staža. Taj proces, koji se video posle pada režima Slobodana Miloševića i Borisa Tadića, već 30 godina drži Srbiju u okovima. U njegovom nastavku i Vučić vidi jedinu spasonosnu opciju.

- Ako Srbija prihvati da se vrati na staro i odbije promene koje smo ponudili i na kojima istrajavamo, prvi ću da im čestitam i ostaću u svojoj zemlji i nastaviti borbu za pristojnu i modernu Srbiju. Imam samo Srbiju, rezervna otadžbina za mene ne postoji. I spreman sam da platim svaku cenu terora onih koji ga danas najavljuju, bez straha i ponosan na sve što sam radio. Nisam vas se uplašio, svih zajedno - poručuje Vučić opozicionarima iz Saveza za Srbiju.

Možda se zaista ne plaši njih, ali s narodom je druga priča. Vučić, kao i članovi njegove porodice, kumovi i najbliži saradnici, posle smene vlasti, sigurno više nikad neće slobodno, opušteno da hodaju ulicama, bez zaštite telohranitelja. Svi oni dobro znaju koliko su zla naneli običnim ljudima, žrtvama njihovih pljačkaških pohoda, zato strepe od osvete.

- Vučiću će suditi revolucionarni sud - tvrdi sociolog Jovo Bakić.

To bi možda bilo pravedno, ali ne i dobro za Vučića, pa ni za Srbiju. Vučić je naneo nemerljivu štetu državi i građanima, uništio je sve što je mogao, za to zaslužuje primerenu kaznu, baš kao što Srbija zaslužuje da ga vidi na optuženičkoj klupi. Posle fer i korektnog sudskog procesa, kad završi na robiji, gde će u krugu porodice i prijatelja provesti ostatak života, Srbija će dobiti šansu za resetovanje političkog sistema i početak obnove.

Iako se Vučić plaši, kako kaže, terora koji najavljuju kandidati za buduću vlast, za njega bi najstrašniju osvetu predstavljalo javno suđenje i zatvorska kazna, a naročito oduzimanje nezakonito stečene imovine. Sve bi mogao da podnese - egzil kod Orbana ili Erdogana, pravosudni i medijski progon - samo ne prazne džepove, sefove i račune. Ako bude imao sreće, pa završi u Zabeli, u zatvorskoj kantini neće moći da naručuje butelje "Pingosa", ali moći će da u miru čita Magazin Tabloid, koji će mu redakcija redovno slati, kao što već radi drugim robijašima.