Diplomatija
Bivši ministar Vuk Jeremić zaposlene je smatrao ovcama, a novi ministar
Mrkić ih mrče
Diplomate kao ovce za davljenje i mrkanje
Vuk Jeremić, dečak Borisa Tadića, samo je, sa svojim generalom Zdravkom
Ponošem, privremeno odsutan iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije.Sada
tiraniju nad zaposlenima obavlja njegov
naslednik Ivan Mrkić, koji svakodnevno iz Njujorka dobija instrukcije. Dok se
Vuk ne vrati kući, Mrkiću treba razbiti njušku za svo zlo koje sprovodi po
nalogu svoga prethodnika
Piše: Insajder D-9
Nije neznačajno upoznati javnost da su pojedinci iz bivših
jugoslovenskih republika i dalje aktivni u našoj diplomatskoj službi, a u čijem
interesu tačno rade, i nije baš najjasnije.
U toku je završno uništavanje
najvažnijeg segmenta diplomatske službe, svake iole ozbiljne zemlje -
bilateralne službe. Radi se o službi bez koje nijedno ministarstvo spoljnih poslova ne može da postoji.
Sve ostale službe u ministarstvu su pomoćne službe, iako se ovo neće mnogima
svideti, to je ipak tačno. Tu se obrazuju i kale diplomate. Tu se uče veštini
slušanja, razumevanja i vernog prenošenja primljenog.
Tu se uče sporazumevanju sa
drugim kulturama, ideologijama, interesima, naravima i potrebama. Tu se uče
različitim načinima zastupanja interesa svoje zemlje. Tu bi trebali da nauče da
nijedan trud u interesu svoje zemlje Srbije nije zaludan, već da je to samo
jedan mali kamen koji treba ugraditi u odbrambeni bedem svoje zemlje. Tu bi trebalo neprestano da se usavršavaju i obrazuju.
Doskorašnji ministra spoljnih
poslova Vuk Jeremić je dozvolio da se od početka njegovog rukovođenja u Kneza Miloša 24 kompletna bilateralna služba
pretvori u servis za rezervaciju njegovih prenoćišta, dobijanja odluka Vlade o
putovanjima (kako bi mogao da naplati
troškove puta - dnevnice i usluge avio službe i Princ aviejšena,
za sebe i najbliže saradnike).
Ovakav nipodaštavajući odnos prema svojim podređenima, uglavnom
profesionalnim diplomatama, nastavljen
je i kroz negativna ocenjivanja rada, neunapređivanje, posredno kažnjavanje za
pokazivanje inicijative, posredno kažnjavanje za iznošenje mišljenja i posredno
kažnjavanje za sastavljanje tekstova sa više od tri suvisle rečenice.
Naravno, podređeni su odavno primetili da njihov ministar ne čita
materijale koje pišu, jer je tokom zvaničnih bilateralnih razgovora više puta
demonstrirao osnovna neznanja o tematici o kojoj bi trebao da govori (uredno ukoričene
materijale koje su pripremili podređeni držao
je u rukama tokom razgovora), ali je zato svaki put sa sagovornikom razgovarao
u četiri oka. Odavno su podređeni shvatili da su u bezizlaznoj situaciji, da i
dalje mogu profesionalno da rade svoj posao ili da svoj posao otaljavaju kao i
mnogi drugi, jer u svakom slučaju, razlike nema. Ministar sve zna.
U takvoj situaciji vratimo se organizovanom urušavanju Službe za bilateralnu
saradnju Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, koju čine Odeljenje za
susedne zemlje, Odeljenje za Evropu, Odeljenje za Rusiju, Odeljenje za Ameriku,
Odeljenje za Afriku i bliski istok i Odeljenje za Aziju. Tu jeo ceo svet na
dlanu. U zgradi ga čini svega nekoliko ljudi koji zaista nešto rade.
U Sektoru za bilateralnu saradnju, nema više od petnaest diplomata koji
su u stanju da "počnu od praznog papira". Naravno, ovih što švrljaju
po njima je mnogostruko više, na čelu sa bivšim generalom Ponošem koji je prvi
put u svom životu došao na rad u '' trupu'' u MSP. Svoje komandne mogućnosti je
višestruko pokazao.
Ulizivanje višim činovima od
svog, a satiranje nižih od sebe je stvar manira i refleksa. Neznanje,
nesigurnost i bezobrazluk su bile osnovne karakteristike njegove komunikacije
sa strancima. Prema našima je naravno, bio
gori, pogotovo ako nešto pokušavaju da mu objasne, što bi moglo biti u
interesu Srbije. Šteta što nije shvatio da u MSP nije kriv desetar, što
vojničke čizme nisu izglancane, već šef koji ne zna da naredi i to
pravovremeno, precizno i u interesu Srbije.
Pošto je sazdan od materijala koji je jednog klinca iz Knina, vinuo do
načelnika generalštaba Vojske Srbije, sasvim je prirodno da na mestu pomoćnika MSP
Vuka Jeremića posluša bivšu ministarku kulture Snežanu Samardžić-Marković,
pa na mesto direktora za susedne zemlje postavi karijernog smutljivca sa crngorske
kadrovske liste Danila Vučetića, koji je u tadašnji SSIP došao
kao "bajni" crnogorski policijski obaveštajac, koji je u praksi cinkario
i maltretirao svoje kolege Srbe u Ambasadama.
Kao nagradu za svoj rad dobio je dve ambasadure, u Portugalu i u
Sofiji. Naravno, nakon 2006. ostao je u Srbiji, iako je u procesu pomagao
koliko je mogao. Odeljenje za susedne zemlje je uvek bila najznačajnija
direkcija u ministarstvu, po prirodi i obimu posla. Pa su ga sad dali Vučetiću,
verovatno opet kao nagradu za nešto, da nastavi sa praksom cinkarenja i blaćenja
podređenih Srba.
Iako je nasledio direkciju sa najvećom i najkvalitetnijom produkcijom,
on je od prvog dana krenuo sa omalovažavanjem podređenih, kako bi sakrio svoje
lične nedostatke i nesposobnosti i čvrsto opredeljenje da radi što je manje
moguće (uz pomoć uvek poslušnih zamenika, na nepostojećem radnom mestu zamenika
odeljenja).
Da skratimo, Danilo unapređuje po naređenju i urgenciji, blati po
širini, pismeno opanjkava od slučaja do slučaja a za sve to leđa su mu generalska.
Klasika latinska, teza - antiteza i na kraju sinteza! Nema problema, Danilo
napravi problem i naravno na kraju za problem optuži podređenog - uz posredno
odobravanje barem još jednog podređenog (pa makar to bio i nepostojeći
zamenik). Danilo i stvorio i rešio problem, i optužio, a bogami i svedočiće
protiv podređenog, jer naravno General je to odobrio. Kao posledica gore
navedenog Direkcija za susede je popunjena sa 40 odsto jer niko neće da dođe da
radi za Danila i generala (osim kad im obećaju unapređenje i nameštenje u
inostranstvu). Shvatili ste, idu napred i u inostranstvo oni koji ne rade, koji
ne znaju da rade, i koji neće da rade.
I ode mali smutljivi Vuk Jeremić u Njujork, i povede svog generala Zdravka
Ponoša, da mu pomaže u radu, i životu. Upućeni tvrde da ih je zadnjica zbližila.
Haos koji je ostao iza ministra-smutljivca Vuka Jeremića je neopisiv. U njegov kabinet se, na
predlog Miodraga Rakića, uselio Ivan Mrkić, karijerni diplomata. Najpre je Aleksandar
Vučić unizno molio Milicu Delević da uđe u novu Vladu Srbije, kao ministar
spoljnih poslova, želeći na taj način da se dodovori američkoj ambasadorki Meri
brus Vorlik, koja se družila sa Milicom, svakodnevno. Zahvaljujući poluinformacijama
Milice Delević, Vorlikova je dobila najlošiju ocenu za svoj rad, i povučena je.
Kada je Milica odbila Vučićev predlog, on je prihvatio nalog Miodraga Rakića da
n to mesto postavi servilnog Ivana Mrkića, podanika Vuka Jeremić.
Mada ministar Mrkić prezire Vučića,
vodi računa da mu se ne zameri previše. Po nalogu Rakića, ministru Ivanu Mrkiću
ne pada napamet da povuče Jeremićeve diplomate. Recimo Anu Hrustanović, (32)
bivšu konkubinu Borisa Tadića, ambasadorku u Rimu (!) i njenu svekrvu Radmilu
Hrustanović iz Bratislave (Slovačka), kao i mnoge druge idiote koji nose titulu
ambasadora, a sa svojim neiskustvom i pojavom predstavljaju Srbiju kao banana
državu.
Srpska diplomatija je u punom
rasulu! Njoj, po svemu sudeći, nema spasa.
Zloduh Vuka Jeremića i Zdravka Ponoša
još je prisutan u zgradi u ulici Kneza Miloša 24. Dok je Vuk Jeremić zaposlene
tretirao kao svoje ovce (Vuk na ovcu svoje pravo ima), sadašnji ministar Mrkić
nastavlja da ih, mrče. Njega zanima samo
da udomi svoju rodbinu, prijatelje...Svakodnevno iz Njujorka prima naređenja od
Vuka Jeremića. Kakva nam je država, takva nam je i diplomatija.
(Redakcija Tabloida poziva svoje insajdere
iz Ministarstva spoljnih poslova, a i ostale zaposlene, da nam i dalje
dostavljaju podatke o rasulu u ovoj kući, da o tome upoznamo javnost).