Podsećanje

Grofovska vremena: kako su naprednjaci, još u XIX veku, krenuli na Zapad i kako je njihov vođa skončao gladan u Londonu (4)

Prezirao je rod svoj

Stara je istina da se istorija ponavlja kao farsa. Dok u današnje vreme Evropska unija ucenjuje Srbiju, zanimljivo je malo pogledati u prošlost i videti kako su te ucene izgledale pre skoro vek i po...Naime, po okončanju Berlinskog kongresa 1878. godine, u Srbiju su dolazili zahtevi iz Beča da se Austrougarskoj da status najpovlašćenije nacije, a u suprotnom postojale su pretnje carinskim ratom i zatvaranje srpskog tržišta, zbog čega bi došlo do sloma srpske privrede. Smatrajući da bi time Srbija došla pod punu kontrolu Beča, ondašnji predsednik vlade Jovan Ristić je pokušavao da problem reši sklapanjem trgovinskih ugovora sa Rusijom, ali je na kraju podneo ostavku 1880. godine. Tada na scenu stupa Čedomilj Mijatović, koji osniva Naprednu stranku kojoj je Knez Milan poverio formiranje vlade oktobra 1880. godine. Mijatović je tada izabran za ministra finansija i inostranih dela. Program vlade je bila izgradnja institucija po zapadnom uzoru. Naprednjaci, na čelu sa Mijatovićem, krenuše, kao i danas, u pravcu Zapada... Ko je ustvari bio Čedomilj Mijatović, koji je najpre izdao svoga "političkog oca", liberala Jovana Ristića i krenuo da sa svojim naprednjacima vodi prozapadnu politiku, opisuje književnik i publicista Radovan Kalabić, u svojoj knjizi "Grofovska vremena". Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavio je izvode iz ovog njegovog dela.

Radovan Kalabić

Bračni par Mijatović živeo je u onom delu današnjeg Vračara, koji se nekada zvao Englezovac, po Fransisu Makenziju (1833- 1895), u vili Laudon, u današnjoj Oraškoj ulici.

„Prostrano, ranije nenaseljeno zemljište ovog posebnog dela Vračara, zapisao je Feliks Kanic, kupio je 1.877. trezvenjak Makenzi od ministra Simića za bagatelnu sumu od 5.000 dukata, odnosno 85.000 dinara. Makenzijev sledbenik Girdon izdelio je ovo zemljište na manje parcele sa baštama i uspešno ih je prodavao, i pored toga što u ovom novom naselju nije davano odobrenje za otvaranje krčmi i zanatskih radnji koje prave buku; s druge strane, kirija je na Vračaru već i za male stanove iznosila 15-20 dukata mesečno, pa se samo imućnijim ljudima ovde pružala mogućnost da za 800-1000 dukata dođu do sopstvene kuće. Godine 1887. otvoren je na isturenom špicu Englezovca, sasvim pristojan hotel Slavija..."

Makenzi, koji je poreklom bio Škot, podigao je, pored svojih nekoliko kuća i malu kapelu, koju je nazvao Salom mira, i hotel u kome su se služili samo čaj, kafa i limunada. Tu Srbi nisu zalazili.

A taj Makenzijev hotel, kupili su Mijatovići, pretvorili ga u svoj dom i nazvali vila Laudon.

Makenzi je prvo bio kalvinista, a onda se pridružio maloj protestantskoj zajednici Plimutska braća.

I on i Elodija pripadali su, dakle, tzv. protestantskim nekonformističkim denominacijama. Makenzi je bio stalni gost u vili Laudon kod Mijatovića, na nedeljnim ručkovima, razgovorima i molitvama. Osim na poslovno-trgovačkim poduhvatima Makenzi se u Beogradu poprilično angažovao i na drugim poljima. Recimo na zaštiti Nazarena, koji su odbijali da služe vojsku.

Iako je država za takvo ponašanje predviđala zakonske kazne Makenzi i Elodija su, zahvaljujući Čedomiljovom ministarskom položaju, uspevali da izdejstvuju stalne dozvole za dvojicu Nazarena-kažnjenika, koji su se s tim dozvolama pridruživali molitvama u vili u Oraškoj ulici. Dakle, u domu u kome je živeo ministar Čedomilj Mijatović, koji je na sve primedbe tim povodom, imao spreman odgovor. On je, naime, uporno ponavljao da to ionako nije njegovo vlasništvo.

I zaista, vila u Oraškoj ulici vodila se na Elodiju Mijatović. U saradnji sa Mijatovićem Makenzi obavlja široku delatnost u pomaganju Nazarenima, ranjenima, duševnim bolesnicima, prostitutkama...Zato je prvenstvo u istoriji borbe za ljudska prava u Srbiji objektivno vezano za imena Makenzija i bračnog para Mijatović, čiji je dom u Oraškoj ulici na Vračaru predstavljao i rodno mesto potonjim nevladinim organizacijama sa sličnim programskim usmerenjima.

Kako bi koliko-toliko odobrovoljio krugove oko mitropolita Mihaila (1826- 1898), sa kojim je bio u dugogodišnjoj opreci, Makenzi je Društvu za izgradnju crkve Svetog Save poklonio nešto preko pola hektara, od 22,6, koliko ih je za bagatelnu sumu kupio. Prodajom parcela nekadašnjeg Simićevog majura Makenzi je, inače, višestruko uvećao svoj dobitak, o čemu svedoči i Kanic.

Kanic, inače, i navodi ime Čedomilja Mijatovića među prvim slobodnim zidarima u Srbiji, koji su 1894. osnovali Srpsku braću. Tom bratstvu pripadali su i Đorđe Vajfert, general Bogićević, bivši ministar Vujić, Raša Milošević...

U dom u Oraškoj, skoro svakodnevno, navraćao je i Aleksa Ilić (1842-1920), prota bez parohije, Mijatovićev vršnjak i drug iz gimnazijskih dana. Ilić je već skoro dve decenije bio u lošim odnosima sa mitropolitom Mihailom. Njihov sukob datirao je još od ubistva kneza Mihaila, kada je Ilić i izgubio mesto gimnazijskog veroučitelja.

Dugački prsti naprednjačke ruke

Mitropolita srpskog Mihaila, najučeniju glavu ondašnje Crkve u Srbiji, školovanu u Kijevu, nije podnosio ni Čedomilj Mijatović, kao izraziti rusofob.

Otvoreni simpatizer liberalne politike svog školskog druga Jovana Ristića i omiljena ličnost u zvaničnim ruskim krugovima, mitropolit Mihailo predstavljao je trn u oku vladajućoj garnituri u Srbiji. A ona se namerila da evropeizuje i reformiše sve čega se dohvati u Srbiji, pa i instituciju Crkve, na šta, razume se, ni po Ustavu nije imala pravo.

Mijatović predlaže Iliću da pokrenu jedan verski časopis, koji bi bio nezavisan od Crkve i čija bi uređivačka politika zagovarala neodložne reforme u verskom i moralnom životu srpskog društva. Makenzi je odmah finansijski podržao ovu Mijatovićevu ideju, pretplaćujući se na 30 primeraka po broju. Ilić je pristao i tako je Srbija 1879. dobila Hrišćanski vesnik. Tada jedini crkveni časopis, koji je izlazio nezavisno od Crkve i, s kratkim prekidima, sve do 1914, smatran je organom njene oštre opozicije.

U vreme kada se pojavio Hrišćanski vesnik u Srbiji su izlazila samo još dva lista. Srpske novine, zvanični organ Kneževine Srbije, i liberalski Istok.

Ministarstvo finansija na čijem je čelu bio Mijatović, predložilo je, a napred- njačka Vlada prihvatila, da se aprila 1881. donese Zakon o taksama, kojim je uvedeno obavezno plaćanje taksi i na rukopolaganje, hirotoniju, hirotesiju...Pa čak i na monaški postrig!

Prema tom Zakonu, i neko ko bi da ode iz ovog materijalnog sveta, da se skrušeno moli u monaškim kelijama, na hlebu i vodi, morao je prethodno da plati državi, kako bi služio Bogu! Mitropolit Mihailo odlučno se usprotivio ovom zakonu, koji je na najgrublji način rušio kanone Crkve i njeno unutrašnje ustrojstvo. Da je pristao na to on bi počinio simoniju (Simonov greh), kanonski strogo zabranjenu radnju kupovine ili prodavanja svetih stvari, a naročito crkvenih zvanja.

Kao ulične izgrednike u policijsku stanicu, tako Stojan Novaković, ministar prosvete i crkvenih dela, naređuje da se na saslušanje prvo privedu vladike u vladu. On ih saslušava lično i traži da se pojedinačno izjasne o Zakonu. Nakon saslušanja episkopa Stojan Novaković oglašava da je mitropolit srpski Mihailo buntovnik i predlaže knezu Milanu da ga smeni! Knez Milan, koji se pred svojim saradnicima javno deklarisao kao ateista, jedva je dočekao ovaj predlog.

Arhiepiskop beogradski i mitropolit srpski Mihailo smenjen je 18. oktobra 1881, pet meseci nakon potpisivanja Tajne konvencije. Četiri i po meseca pošto je Mijatović tajno predao Bontuu prvu avansiranu obveznicu na iznos od trideset miliona franaka! Osamnaest dana nakon tajne predaje i druge državne obveznice sa istim iznosom! Kasnije je usledila smena svih preostalih episkopa, aprila 1883!

Država je formirala tzv. Izborni sabor, bez i jednog episkopa i sa svetovnjacima kao većinom (9:7), koje je sama odredila. Tako je teku martu 1883. država izabrala novog mitropolita, Srbina iz Ugarske i profesora bogoslovije, Teodosija Mraovića. Srbija je godinu i po dana bila bez mitropolita.

Nakon izbora Teodosija pojavio se, međutim, novi problem. Njega nije imao ko da uvede u zvanje mitropolita. Naprednjačka vlada dolazi na „spasonosnu ideju" kako da reši i ovaj problem. Ona predlaže karlovačkom patrijarhu Germanu Anđeliću da on obavi čin hirotonisanja i uvede Teodosija u zvanje mitrpolita, na teritoriji strane države, u Ugarskoj. Na zaprepašćenje naroda i gnev Rusije, drugi mitropolit srpske autokefalne crkve hirotonisan je u tuđini! Ispostavilo se da su i dvojica od trojice novoizabranih vladika, takođe, Srbi prečani.

U samoj Srbiji to se, s pravom, doživljavalo kao dodatno podleganje austrougarskom uticaju. Ni novi mitropolit, ni nove vladike, nisu imali podršku u narodu. Ali su zato uživali Kneževu i naročitu podršku Čedomilja Mijatovića. Tako su episkopat i sveštenstvo Srpske Crkve pod knezom Milanom i naprednjacima nasilno izvedeni iz vinograda Gospodnjeg i gurnuti u arenu političkih sukoba i partijskih obračuna. Nekanonski uklonjen sa vrhovnog crkvenog položaja i izložen provokacijama i pritiscima napredanjačke vlade, mitropolit Mihailo kreće 11. aprila 1883, sa Vračara gde je živeo, na trnoviti emigrantski put.

Dugački prsti vladajuće naprednjačke ruke iz Beograda, uz pomoć i podršku sa Zapada, osujećuju Mihailovu nameru da se nastani u Carigradu, pa i u Bukureštu. Mitropolitu Mihailu, rodom iz Soko Banje, utočište pruža Hercegovac Vaso Nikolajević, vlasnik hotela „Balkan", u Ruščuku, u Bugarskoj.

Tu su se i upoznala, a kasnije i sprijateljila, dva najznamenitija izganika iz Milanove naprednjačke Srbije, radikalski vođa Nikola Pašić, rodom iz Zaječara, i nekadašnja glava Srpske Crkve u Srbiji, mitropolit Mihailo. Ni u Ruščuku, međutim, naprednjaci nisu ostavljali Mihaila na miru. Oni su od bugarske vlade tražili da mu „otkaže gostoprimstvo", što je zvanična Sofija odbila. Ali, kako ne bi pravio nikakve smetnje tamošnjim vlastima Mihailo odlazi u Srpsko Podvorje u Moskvi, gde ostaje punih pet godina.

Do abdikacije kralja Milana, kada se nakon sedam godina i sedam meseci vraća u vršenje crkvene dužnosti, ukazom namesnika, među kojima je bio i Mihailov stari prijatelj, liberal Jovan Ristić. Dr Đoko Slijepčević, vrsni poznavalac naše crkvene istorije, takođe i sam poli- tički emigrant, ovako je sagledao istorijske prilike u kojima se našao mitropolit Mihailo, za koga kaže i da je bio izuzetni čovek, koga je jedna carevina poštovala i pomagala, a druga nemilosrdno progonila:

„On oličava u sebi celu jednu epohu i naše Crkve i našega naroda, u kojoj su se, na njegove oči, i država i najveći deo inteligencije okretali protiv Crkve; on je bio osuđen da gleda kako novi duh koji je prodirao u Srbiju, odvodi i sveštenstvo iz Crkve i sa svoga posla na političku arenu i u vrtlog međusobnih borbi političkih partija, koje su Crkvu, nepripremljenu za to, teško pogađale."

Mijatović se suočio sa nizom praktičnih problema u Londonu, kada je po drugi put, početkom 1895, imenovan za našeg posebnog poslanika u Velikoj Britaniji. Sa oskudnim sredstvima valjalo je pronaći prostor za Poslanstvo. Mogućnost kupovine nameštene kuće, ili stana, nije dolazila u obzir. Zato je on na tri godine iznajmio praznu kuću u Kensingtonu i, uz obećanje Ministarstva inostranih dela da će snositi najnužnije troškove, svojim ličnim sredstvima započeo adaptaciju.

Propao je i kao provodažija

U septembru iste godine u Londonu umire Fransis Makenzi, koga je Mijatović u Srbiji predstavljao kao filantropa i velikog srpskog prijatelja.Brojni lakoverni Srbi nadali su se da će on bar deo svog bogatog imetka u Beogradu zaveštati Srbiji. Makenzi je, međutim, imao samo jednog intimnog prijatelja, kome je u oporuci ostavio sve. Hari Gratan Gines, član kraljevskog kolegijuma hirurga, imao je da nasledi svu Makenzijevu imovinu u Engleskoj, u Srbiji, i u kolonijama.

Ni iz Londona, ni u dubokoj starosti, Mijatović ne odustaje od namere da reformiše Srpsku crkvu u Srbiji, vođen prevashodno političkim motivima i dinastičkim razlozima. Međutim, fizički odaljen i bez poluga moći koje su mu nekada stajale na raspolaganju, njegov glas je izgubio pređašnju snagu odlučivanja. Mijatović se sad iz engleske prestonice oglašava oštrim napadom na mitropolita Inokentija (Pavlovića) (1840- 1905), koji je svoj uspon u crkvenoj hijerarhiji dugovao upravo kralju Aleksandru. Mitropolit Inokentije je i venčao Aleksandra sa Dragom Mašin.

Mijatović je bio protivnik tog braka i on se do poslednjeg momenta nadao da će uz pomoć krugova oko kraljice Viktorije pronaći za mladog srpskog kralja ženu sa odgovarajućim plemićkim pedigreom i stranim poreklom. U provodadžiluku na dvorskom nivou, međutim, Mijatović nije imao uspeha. Kako u Engleskoj, tako i u Rumuniji, odakle je sa mesta našeg poslanika u Bukureštu, predlagao grčku princezu Mariju, kćerku kralja Đorđa, za buduću nevestu poslednjeg Obrenovića.

Čedomilj ne samo da nije uspeo ni u tom provodadžisanju, već je po hitnom postupku iste 1894, vraćen iz Bukurešta u Beograd, pošto je rumunska princeza Marija, prestolonaslednikova žena, odbila da ga primi u zvaničnu audijenciju. Smatrajući ga za jednog od najvećih krivaca u postupku razvoda kraljice Natalije, inače Ruskinje poreklom, rumunska je princeza tim nesvakidašnjim činom poslala Mijatoviću alegoričnu, ali i otrovnu poruku da je mnogo uspešniji u ras- turanju, nego u sklapanju brakova.

Do koje mere je išla prevrtljivost Mijatovićeva, njegova zloupotreba ljudi, manipulacija njima, govori i podatak da je on, kao jedan od najvećih aktivnih protivnika bračne veze između Aleksandra i Drage Mašin, nakon njihovog ubistva, srdačno u Londonu prihvatio sestru Draginu, Katarinu Petrović Lunjevicu. Ženu kojoj je najverovatnije on pomogao da „sazna", ali i objavi i potpiše 1906. da je Rusija osujetila sklapanje braka između grčke princeze Marije i Aleksandra Obrenovića, na čemu je upravo, Čedomilj, bezuspešno radio.

Navodno su Rusi, saznavši za tu kombinaciju, odmah u Grčku poslala i jednog od svojih velikih kneževa. On je stigao pre Aleksandra u Atinu i ciljno ugrabio mladu pre njega. To engleskoj javnosti „otkriva" Katarina, iz koje, nema sumnje, trbuhozbori grof bez grofovije i provodadžija bez uspešnog bračnog rezultata.

Početkom 1905. Mijatović ulazi u otvoreni sukob sa prvosveštenikom Srpske crkve u Srbiji, i iz Londona poručuje da ne može ostati ravnodušan u pogledu onih „...jezoviti sablazni koje Mitropolit Inokentije narodu svome daje, od koji se ceo pravoslavni i nepravoslavni svet grozi".

Mijatović je osuđivao Mitropolitove postupke, preduzete odmah nakon ubistva kraljevskog para 1903. Naime, Inokentije je tada u Sabornoj crkvi blagosiljao „hristoljubivo vojinstvo", koje je, prema njegovim rečima, spasilo Srbiju. Taj njegov postupak ni u svetu, a ni kod kuće nije ostao bez reakcija, ali se Mijatović na njega osvrće nakon nepune dve godine i sa strane, tek početkom 1905. Mitropolit Inokentije je umro četiri i po meseca nakon ovog Mijatovićevog javnog napada. Njegovo se telo nije ni ohladilo, a Mijatović i Ilićev Hrišćanski vesnik ulaze u novu bitku, sa novim mitropolitom Dimitrijem.

Njega je Mijatović optužio što je nad odrom mitroplita Inokentija, uz opelo koje je služio, izgovorio pohvalne reči o pokojniku, svom prethodniku na tronu Srpske crkve. Međutim, vlast se, u međuvremenu, bitno promenila. Samo u jednoj, 1901. godini, pomrli su kralj Milan i kraljica Viktorija, njegovi moćni politički zaštitnici. Iste godine umrla je i Mijatovićeva majka, za koju je bio izuzetno vezan. Među živima nije bilo ni njegovih najbližih partijskih saradnika.

Piroćanac je umro 1897, a Milutin Garašanin godinu dana kasnije. Na vlast je došla dinastija Karađorđevića, tačnije njegovi osvetoljubivi politički protivnici, sa kojima se, uz kralja Milana, surovo obračunavao i progonio ih. A na čelu vlade nalazio se vođa radikala Nikola Pašić.

(Kraj)

Narudžbenica

........................

Drugo, dopunjeno izdanje knjige Radovana Kalabića, "Grofovska vremena", izlazi iz štampe krajem januara 2015.

Izdavač je "Grafiprof", Beograd, Braće Krsmanovića 23.

Knjiga je formata B 5, tvrdog poveza, ilustrovana.

Cena u pretplati: 590 dinara.

Telefoni za pretplatu: 011 2637 088; 064 8497 024; 064 8927 035