Tragom vesti

Slučaj kombinata "Trepča": ko i kako sprema poslednju otimačinu srpske imovine na Kosovu i Metohiji

Jame bez dna

Dok u centralnoj Srbiji preostaje uglja tek za narednih 35 godina, na Kosovu i Metohiji ga ima za još punih 16 vekova. Ako se zna da američki stručnjaci procenjuju da zalihe uglja na Kosovu vrede petsto milijardi dolara ne treba da čudi zašto je ova srpska pokrajina postala poprište multinacionalnih kompanija koje se bore za što bolju poziciju na tom prostoru. Nekadašnji kombinat "Trepča", rudarsko - topioničarski gigant nekadašnje Jugoslavije, danas je podeljen između "severa" i "juga", između angloameričkih i nemačkih interesa. "Trepču" danas ponovo otimaju od Srbije, ali ovaj put uz pomoć "pravno obavezujućeg dokumenta" kojim će Vučićev režim konačno predati svu srpsku imovinu na KiM u ruke albanskih separatista. Profesor Muhamet Mustafa iz Prištine tvrdi da je jedini put kada je Srbija bila uključena u upravljanje "Trepčom" bilo u vreme Miloševićevog režima, čije pravne akte donete tokom devedesetih godina, Unmik proglasio nevažećim.

Nikola Vlahović

Prvi put nakon usvajanja Zakona o "Trepči" 2016. godine, o njegovoj implementaciji govorio je više puta tokom prošle 2017. godine (i početkom 2018.) neosuđeni ratni zločinaca, a sada predsednik vlade samoproglašenog Kosova, Ramuš Haradinaj, gde je od tri nadležna ministarstva zatražio usvajanje statuta i registraciju novog preduzeća tvrdeći da je Zakonom o "Trepči" promenjen je vlasnički status "Trepče", te da je ona, kao akcionarsko preduzeće praktično prešla "u vlasništvo vlade Kosova, koja ima 80 odsto deonica". U ime "mirnog" rešavanja ovog pitanja, Haradinaj je dodao i jednu ciničnu opasku, da su "...vlasnici preostalog dela akcija radnici novog preduzeća"! Tačnije, ko hoće tako, ostaje na poslu, a ko neće...

Po svemu sudeći, "pravno obavezujući dokument" o Kosovu koji će Vučić uskoro da potpiše, podrazumeva priznavanje zakonskih odredbi separatističke vlade u Prištini. A, to znači i "Trepča" u rukama samoproglašenog Kosova. Šta Srbija može da izgubi u "slučaju Trepča"?

Svetski istraživači rudnog blaga znali su još pre trideset godina da se na Kosovu i Metohiji nalaze ogromne količine hroma (20 odsto od ukupnih svetskih rezervi!), ali i nikla, cinka, magnezijuma, bakra, žive, srebra, zlata, bizmuta i drugih retkih metala. Okupacijom ove srpske pokrajine, nakon potpisivanja takozvanog Kumanovskog sporazuma 1999. godine, sve vodeće svetske kompanije za eksploataciju ruda i plemenitih metala, dobili su priliku da dodatno ispitaju pomenute zalihe. Rezultati su bili više nego fascinantni: procenjeno je da rezerve uglja, prirodnog gasa i metala na Kosovu i Metohiji vrede ukupno petsto milijardi dolara!

Tu procenu, nešto kasnije, potvrdila je i američka CIA ("World Factbook") u jednom od svojih "nalaza", u kojem je navedeno da, prema međunarodnim standardima "...Kosovo vredi dva puta više od Srbije", odnosno da ta srpska pokrajina vredi petsto milijardi dolara, dok je prema toj računici, Srbija sa Vojvodinom, bez Kosova vredna tek oko dvesto milijardi dolara.

Samo na lokacijama Belo brdo, Crnac, Stari trg, Ajvalija i Novo brdo ima ukupno oko 21,5 miliona tona rude koja sadrži olovo, cink i srebro, u količinama ekonomski isplativim za eksploataciju. Osim toga, nudi se još i oko 1,7 miliona tona boksita (uz potencijalnih još četiri-pet miliona), kompleks „Feronikl" sa oko 14 miliona tona rude u kojoj ima oko 1,3 odsto nikla i 0,07 odsto kobalta, zatim magnezit iz Strezovca (2,8 miliona tona) i Goleša (1,7 miliona tona).

Rezerve lignita procenjene su na 8,3 milijarde tona uz još deset milijardi potencijalnih rezervi, koje je potrebno dodatno ispitati. U najveće vrednosti kosovskih rudnika ubrajani su retki minerali, pre svega indijum, kadmijum, germanijum, talijum i galijum. Ti retki minerali koriste se u industriji visokih tehnologija, zbog čega mnogi smatraju da su ti resursi glavna meta svetskih kompanija.

Eksploatacija olovno-cinkanih ruda obavljala se u više rudnika. Sa jamskim načinom eksploatacije aktivni su rudnici Belo brdo, Stari trg, Ajvalija, Kišnica, Novo brdo, Badovac i Žuta prla, a površinski su Koporić i Kišnica II.

Kad je Nezavisna komisija Kosova za rudnike i minerale (ICMM) pod monitoringom međunarodne administracije predstavila prve rezultate vazdušnog geofizičkog istraživanja samoproglašenog Kosova, Naser Peci, tadašnji zamenik direktora ICMM-a, hvalio se istraživanjima koja su pokazala da Kosovo ima "neočekivano veliki stepen potencijala u oblasti metala i minerala". Posebno velike rezerve zlata, nikla i hroma, nalaze se ispod površine Kosova. Veće nego što se to mislilo. Ali, takođe i aluminijuma, bakra, železne rude i rezervi olovo-cinka. Istraživanje je počelo u septembru 2006. godine, a traje i danas.

Međunarodne vojne snage su angažovale specijalno dizajnirane letelice za niske letove koje su sakupljale geofizičke podatke širom Kosova uključujući i magnetna polja, elektromagnetiku i radiometriku gama zracima. Istraživanje je sprovela zajednička Vazdušna geonaučna grupa (Joint Airborne Geoscience Capability) sastavljena od stručnjaka iz Finske institucije za geofizička istraživanja (Geological Survey of Finland) i Britanske institucije za geološka istraživanja (British Geological Survey).

Mada im sever Kosova i Metohije nije bio sektor, i tamo su (sa jakim snagama Kfora) došli i Amerikanci i Nemci. Prvi koji je za račun SAD došao povodom ispitivanja stanja u kompleksu "Trepča", bio je tadašnji ambasador Kristofer Del, a Nemačku je predstavljala lično kancelarka Angela Merkel, koja je od Srbije (to nikako ne treba zaboraviti!) prva tražila da se odrekne pokrajine i prizna nezavisno Kosovo. Pre sedamnaest godina, spekulisalo se idejom da "Trepča" pripadne nemačko-francuskim firmama, međutim, stvari su se okrenule u pravcu podele na severnu i "južnu "Trepču". Rudnike "Trepče" na severu Kosova i Metohije, gde žive isključivo Srbi, angloameričke okupacione sile kontrolišu iz baze Notting hill kod Leposavića.

Oko dve hiljade vojnika u sastavu Kfora na Kosovu i Metohiji, dovedeni su isključivo radi zaštite poslovnih interesa Vašingtona u regionu. Ipak, Srbi na severu su uspeli izvesno vreme da se izbore da makar izvozom olovnog i cinkanog koncentrata u Bugarsku i Italiju (odatle u još nekoliko zemalja), sačuvaju ono što im pripada.

Direktor "Trepče" Jovan Dimkić godinama je izbegavao da objasnio kako posluje ovo preduzeće i pod čijom je kontrolom, a ovim pitanjima mnogo se, bar javno, nisu bavili ni Kfor ni Euleks, a ni Hašim Tači nije pokazivao preterano interesovanje za preuzimanje "Trepče" jer mu je stavljeno do znanja da je rudno bogatstvo plen onih koji su ga bombama doveli na vlast te da ne sme da dira u njihove interese. Pitanje "Trepče" je nanovo pokrenuo sadašnji premijer samoproglašenog Kosova, Ramuš Haradinaj. Njegov zamenik, Bedžet Pacoli uporno pokušava da ovaj privredni kompleks proda britanskom princu od Kenta, Majklu. Pojedini strani analitičari smatraju da je Pacoli iz Švajcarske na Kosovo došao upravo iz razloga da bi trgovao bogatstvom u koje je Srbija ulagala milijarde dolara. Pre Drugog svetskog rata Britanci su dugo gazdovali "Trepčom" i iz nje izvlačili ogroman profit. I danas smatraju za "Trepču" da je "njihova". Isto to misle i neke nemačke kompanije (ne treba zaboraviti da su u Kosovskoj Mitrovici, nacisti ozbiljno eksploatisali "Trepču", a jedan od supervizora te pljačke bio je niko drugi nego Kurt Valdhajm, koji je kasnije postao predsednik Ujedinjenih nacija!).

Albanski separatisti otvoreno su zahtevali da "Trepča" i njeni rudnici (Stari trg, Belo brdo, Crnac, Koporić), brana, jezero i hidrocentrala Gazivode kod Zubinog Potoka, trafostanica Valač kod Zvečana, potpuno bude oduzeta Srbiji. U nečemu od toga su već uspeli. Ali, sa "Trepčom" ne ide lako, jer je, barem na severu, ulaz u većinu rudnika sa kosovskometohijske strane, ali se rudna bogatstva nalaze duboko ispod Kopaonika, na srpskoj strani, dakle, izvan granica nasilno otcepljene pokrajine...

Svu ovu imovinu u Prištini smatraju vlasništvom države Kosovo i žele da prodajom napune praznu kasu, ali i "vrate dug" Medlin Olbrajt, Vesliju Klarku, Kristoferu Delu, Vilijamu Vokeru i drugima koji su Kosovo gađali uranijumskim bombama, a sada se pojavljuju kao vlasnici ili predstavnici velikih kompanija koje žele da kupe najveće energetske objekte u pokrajini.

Na žalost, postavljanjem graničnih prelaza i potpisima na autonomiju Srba unutar otetog Kosova, "Trepča" je od strane albanskih separatista proglašena ključnim privrednim resursom njihove paradržavne tvorevine.

Koliko su građani Srbije dugo držani u neznanju od strane svojih vlastodržaca i njihovih medija, dovoljno govori i podatak da su albanski separatisti, neposredno posle proglašenja nezavisnosti, postavilo svoje granice, uz pomoć NATO pakta i Amerike, na južnim obroncima Kopaonika, na nadmorskoj visini od 1.300 metara, kod rudnika Koporić, koji je u vreme socijalizma (i pre njega) pripadao širem delu koncerna "Trepča" u Kosovskoj Mitrovici, ali nije nikada u svojoj prošlosti nije pripadao Kosovu i Metohiji, ni geografski ni etnički ni administrativno.

Usvajanje Zakona o Trepči koje je donela separatistička vlada u Prištini, bio je poslednji korak koji je usledio nakon niza odluka kojima je ovaj nekadašnji rudarski gigant prelazio pod ingerencije albanskih vlasti. Iako Vučićevi trabanti (Marko Đurić i vođe "Srpske liste") danas burno reaguju na odluku Skupštine Kosova da praktično nacionalizuje imovinu "Trepče", činjenica je da je još 2009. "Trepča" registrovana u kosovskom APR-a kao pravno lice koje se nalazi pod administracijom Kosovske agencije za privatizaciju. To znači da porezi i doprinosi idu u kasu kosovskih institucija. Dok se danas predstavnici Srbije pozivaju na rezoluciju UN, 1244, problem "Trepče" postaje sve veći i sve više govori o propaloj politici Aleksandra Vučića. U očajanju, Vođa šalje svoga trbuhozborca Marka Đurića, direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, da na raznim "vanrednim" konferencijama za medije, saopštava kako su odluke o konfiskaciji kombinata "Trepča" za Srbiju nevažeća, a da će, pošto EU ćuti, predložiti da Vlada Srbije traži hitno zasedanje Saveta bezbednosti UN povodom kršenja rezolucije 1244. Naravno, takva sednica se nikada nije desila.

I ova mizerna i providna politika Aleksandra Vučića govori kako i on i njegovi mediji uporno lažu građane Srbije. Naime, upravo tom rezolucijom, pravo upravljanja nad kapacitetima "Trepče" na teritoriji Kosova i Metohije, još 2000. godine preuzeo je UNMIK, nakon čega je formirao i registrovao novi privredni subjekat "Trepča Under UNMIK Adminsitration", sa dve celine - Trepča sever i Trepča jug. Pomoćnik generalnog direktora Trepče do 2002, Milorad Radivojević, u nekoliko navrata je govorio o tome da je ključna greška napravljena kada je UMNIK-u bilo dozvoljeno da preuzme celo preduzeće "Trepča" jer je ona tada bila akcionarsko društvo, a prema rezoluciji UNMIK je mogao da preuzme samo javna preduzeća. Nije ni danas jasno zbog čega se tadašnje rukovodstvo na čelu s Jovanom Dimkićem nije borilo za Trepču jer su čak i strani pravni stručnjaci govorili da je Srbija mogla da dobije slučaj na međunarodnom sudu pravde u Hagu, jer se radi o uzurpaciji imovine. Umesto toga, "Trepčom" je godinama upravljala kosovska Agencija za privatizaciju.

Treba se i ovde podsetiti da je zloglasni komandant NATO pakta Vesli Klark, u razgovoru sa Havijerom Solanom, isticao da "...Beograd neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region". Vesli Klark je kasnije razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći te da će SAD nastaviti da u Srbiji podstiče one snage koje imaju "mlak" pristup pitanju Kosova.

Tako je i došlo do toga da za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije" budu imenovani svi oni koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ili su bili deo bloka koji je Srbiju do pada Miloševića držao u izolaciji.

Krajem 2007. godine, istraživač Nil Klark je na internet portalu „Nju stejtsmen" objavio da se u otimačinu "Trepče" umešao" i Džordž Soroš lično, da je "...preuzeo kontrolu nad rudnikom 'Trepča', gde su ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala...", te da vlada lažne države Kosova priprema novu pljačku Srbije.

Deset godina kasnije, 2017. godine, Džordž Soroš u razgovoru sa Aleksandrom Vučićem pominje "Trepču" i sva rudna bogatstva kako na Kosovu i Metohiji, tako i u centralnoj Srbiji, pa ga "ohrabruje" da se ne plaši novih investicija, jer su tu rudna i druga prirodna bogatstva kao pokriće!

Separatistička vlada u Prištini pomognuta Vučićevim ministrima u njoj, formirala je čak i komisiju koja će se baviti Nacrtom zakona o Trepči. Navodno, tome su se usprotivili predstavnici Srba, koji su istakli da srpska zajednica treba da ima odlučujući glas po pitanju imovine u većinski srpskim sredinama, ali Komisija je ipak bila formirana, a u njoj je određeno 16 članova sa resornim ministrom Bljerandom Staviljecijem. Da ne bi bilo dileme o tome koliko su ozbiljni u nameri da pitanje "Trepče" obrnu u svoju korist, govori i činjenica da su spisak članovi Odbora za izradu Nacrta zakona o Trepči dostavili međunarodnim institucijama, naglašavajući posebno da su u Odboru i dva Srbina, koji "u ime svog naroda" rade na ovom dokumentu. Na spisku su se našli: Hajredin Kući, Ljubomir Marić, Ahmet Tmava, Petrit Gaši, Ranko Đokić, Naser Peci, Minir Duši, Šukri Keljmendi, Iljaz Ramajli, Ferat Šalja, Besim Ajvazi, Salbador Elmazi, Dukađin Avdulji i Aljban Čolaku.

I ovom prilikom je Vučić preko Marka Đurića zasmejavao Albance, tvrdeći da se tu "...razgovara o nečemu što nema suštinske veze sa imovinom bilo koga osim poverilaca 'Trepče', što su firme u vlasništvu Republike Srbije i Vlade - odnosno države Srbije koja je većinski vlasnik 'Trepče'..." I zaista bi tako bilo, da u toj albanskoj vladi ne sede predstavnici Vučićevih Srba, koji su dali legitimitet svakoj otimačini. Tadašnji ministar Vučićev ministar u separatističkoj vladi, Ljubomir Marić, pozivao se na koalicioni sporazum "...koji je predviđao da srpska zajednica ima odlučujući glas za pitanja imovine u većinski srpskim sredinama", ali je, naravno, sve dok nije smenjen (16. decembra 2016. godine), ostao u Odboru što je dovoljno govori kakvu je politiku za Kosovo i Metohiju vodio Vučić.

Danas, 2018. godine, sve izgleda da je albanska vlast u Prištini i dalje spremna na otimačinu rudnika Belo brdo i Crnac i flotaciju u Leposaviću koji godišnje prave prihod od oko 25 miliona evra i hrane više od 1.000 Srba. Računaju Albanci i na činjenicu da je administrativna granica vrh na Kopaonika, samo stotinak metara daleko od Pančićevog vrha. Ali, ne znaju kako da reše "etničko pitanje", jer ovde niti je kad bilo niti sada ima Albanaca. Međutim, kad Vučić uskoro bude potpisao "pravno obavezujući dokument o Kosovu", to će značiti da će doći albanska policija, albanske pogranične vlasti i sva prateća albanska administracija.

Do sada su mnogi Srbi radili u rudnicima Belo brdo i Crnac, pešice prelazili zamišljenu "granicu" i začas bili na poslu, ali kad stignu albanski graničari, a najavljuju da će uskoro stići, jer su na Jarinju odavno, biće to prava granica i sada, kada "preko brda" pređu u Lešak, Kfor i Euleks će sigurno primeniti ono što su već najavili: da će svaki samovoljni prelaz biti tretiran kao "ilegalan"!

Bude li se ovo primenilo, a samo je pitanje vremena, biće predat i deo rudnog bogatstva "Trepčinih" rudnika koji se nalaze na teritoriji Srbije! Tek tada će se videti besmisao i nefunkcionalnost takozvane Zajednice srpskih opština (ZSO) koja je predviđena Briselskim sporazumom, a koju Albanci uporno odbijaju da formiraju.

Ulazi u rudnike Belo brdo i Crnac, prebogate rudom olova i cinka, u kojoj ima i puno srebra, na teritoriji su Leška, odnosno Kosova, a okna su duboko na teritoriji Srbije i najveći deo rude kopa se na teritoriji Srbije. Vučić je očigledno dobio zadatak da Albancima dozvoli otimačinu rudnog bogatstva i u centralnoj Srbiji. Neko hoće da se dokopa onoga što pripada Srbiji, geografski i geopolitički, po zemaljskim i po božjim zakonima. Naime, u okolini Leška, uz samu granicu koja vodi prema susednoj opštini Raška, otkrivene su ogromne rezerve ruda bazalta i bora, a malo dalje, na padinama Rogozne, pravo blago u rudi bakra, srebra i zlata. Reč je o još neprocenjenim količinama, ali nema dileme da je reč o milijardama evra vrednosti. Bahata vlast u Beogradu je izgleda zaboravila i slučaj Orahovca (južnije na Kosovu), gde je mnogo ranije otkriveno novo nalazište zlata, sa prosečnih 1,87 grama po toni uzorka, koji ide i do čak 7,97 grama, a i bez toga, procene govore da nalazišta sedam strateških ruda (olovo, cink, srebro, nikl, mangan, molibden i bor) na Kosovu i Metohiji vrede čak 1.000 milijardi američkih dolara!

A 1. Ko ovde laže?

Vučićeva "Srpska lista", navodno se u prošlom sazivu oštro protivila usvajanju Zakona o Trepči, zbog čega je šest meseci zamrzla svoje učešće u kosovskim institucijama. Odjednom, očito opet po Vučićevom signalu, predstavnici ove stranke kažu da je to ekonomsko pitanje o kome treba razgovarati!

Ministar za povratak i zajednice samoproglašenog Kosova, Dalibor Jevtić, hladnokrvno je izjavio: "...Želimo da sada u jednom novom momentu o tome razgovaramo i svakako da će konkretno doći pre svega od menadžmenta, ne od predstavnika u političkom smislu. To je ono na čemu insistiramo, ovo nije političko pitanje, ovo treba, mora da bude ekonomsko pitanje i oni koji su eksperti iz ove oblasti treba da daju svoje mišljenje a ne mi kao političari". Jedan od autora Zakona o Trepči, profesor Muhamet Mustafa, potpuno je razobličio Vučićeve prevarante, rekavši da je do odugovlačenja u primeni zakona došlo zbog izrade studije izvodljivosti ali i zbog promene vlade u Prištini, a ne, kako to naprednjačka popaganda želi da predstavi, zbog navodnog pritiska "Srpske liste".

Mustafa tvrdi da je jedini put kada je Srbija bila uključena u upravljanje "Trepčom" bilo u vreme Miloševićevog režima, čije pravne akte donete tokom 90-tih je Unmik proglasio nevažećim.

Glosa

U situaciji koja preti da "Trepčini" rudnici na severu Kosova padnu u ruke separatističke vlade u Prištini, sasvim bi legitimno bilo da Vlada Srbije otvori nova okna na teritoriji koja nije pod administracijom samoproglašene države. Pa čak i ako nema novca, najbolje bi bilo da država da te rudnike na koncesiju Rusima, Kinezima, pa i Amerikancima ili nekom drugom ko je sprema da na tom prostoru ostvaruje dobit i za sebe i za Srbiji. Uostalom, preko 90 procenata rudnog blaga nalazi se sa srpske strane Kopaonika. Amerikanci ovo očito znaju, ali se radi na "zamrzavanju konflikta" jer je i njima jasno da Kosovo nije država punog kapaciteta i da to neće ni biti. Da je drukčije, odavno bi sa obe strane Kopaonika, velike svetske rudarske kompanije radile punom parom. Ovako, njih nekoliko na čelu sa "Rio Tintom", postoje na Kosovu i Metohiji ali ne radi ni izdaleka ono što bi realno mogli.