Feljton

Jovo Stanisavljević Čaruga između mita i stvarnosti (1)

Ko nije bio s njim, taj je protiv njega

Slavonski Robin Hud danju je bio ugledni građanin Vinkovaca, noću se transformisao u hajduka, koji je vršio zločine kakvi su do tada bili nezamislivi. Iza Čaruge i njegovog „Kola gorskih tića" ostalo je 12 mrtvih glava. Razbojnik i ubica bio je i zavodnik, kockar, kicoš i prva jugoslovenska medijska zvezda. U trodelnom feljtonu objavljujemo priču o krvavom putu Jovana Stanisavljevića, koji je završen na vešalima osječkog Kraljevskog suda.

***

Jovan Stanisavljević rođen je 1897. godine u slavonskom selu Bare, kod Našica. Imao je samo deset godina kad mu je umrla mama Ilinka. Otac Prokopije se mesec dana kasnije opet oženio. Pošto se nije dobro slagao sa maćehom, otac ga je odveo kod rođaka u Osijek, da uči bravarski zanat.

Od tada, Jovo je sam birao svoj životni put. Školovanje je prekinuo 1915, kad je dobio poziv za regrutaciju u austrougarsku vojsku. Na Istočnom frontu se dobro snašao. Falsifikovao je dokumente i predstavljao se kao potporučnik Albert Fet. Od ratovanja više ga je zanimalo zavođenje lokalnih devojaka. Uspeo je da osvoji lepu Kalinku, ali sreću im je pokvario Jovin saborac, osječki Mađar, koji mu je zapretio da će otkriti njegov pravi identitet ako se ne mane devojke. Jovo je pristao na ucenu, da bi isto veče ubio Mađara i sam sebe povredio.

Nadređeni komandir je poverovao u Jovinu priču da je ranjen u napadu ruskih vojnika, pa mu je odobrio da ide kući na lečenje. Jovan Stanisavljević je tako završio svoje kratkotrajno ratovanje, ali nije pobegao iz senke svog prvog ubistva.

Po okončanju Prvog svetskog rata, pre nego što je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenca formirala sve svoje institucije, Stanisavljević je organizovao lični odred „Narodne straže". Sa grupom ratnih veterana, uglavnom golobradih mladića, nameravao je da haos iskoristi za reketiranje bogataša.

Neko vreme uspevali su da bez mnogo muke „konfiskuju" imovinu slavonskih kulaka. Problem je nastao kad su se namerili na izvesnog Stanka Bošnjaka. I Bošnjak je platio „Narodnoj straži" koliko mu je traženo, ali dobro se raspitao o Stanisavljeviću. Kad je otkrio šta se desilo na frontu, zapretio mu je da će ga prijaviti zbog ubistva Mađara. Prošao je kao Mađar.

Stanisavljević ga je proglasio narodnim izrabljivačem i, bez ikakvih ovlašćenja, osudio na zatvor. Sa drugovima iz „Narodne straže" došao je u Bošnjakovu kuću i ubio ga na pragu. „Pravda je zadovoljena", vikao je Stanisavljević.

U svojoj 22. godini već je imao dva ubistva iza sebe. Vlast Kraljevine SHS uhapsila ga je i osudila na izuzetno blagu kaznu, dobio je samo četiri godine robije. Zbog mladosti nije tretiran kao dezerter i razbojnik. Kaznu je počeo da služi u Sremskoj Mitrovici. Iskoristio je prvu priliku za bekstvo. Pod stražom, grupa zatvorenika je krenula u opštinsku zgradu, da cepaju drva. Stanisavljević se usput iskrao i pobegao.

Upravnik zatvora Josip Furlanović je raspisao poternicu za njim, vojska i žandari su ga tražili uz obale Save i Dunava. Kroz to vreme, on se skrivao u Sremskoj Mitrovici, u zagrljaju jedne mlade udovice. U skupom odelu, sa šeširom i kicoškim štapom, šetao se gradom slobodan kao ptica. U kafanama je jeo, pio i kartao se sa stražarima iz zatvora, koji nisu mogli ni da pretpostave da je to ubica koji im je pobegao.

Kad se situacija smirila, potera je prekinuta, pa je Jovan Stanisavljević od svoje ljubavnice pozajmio fijaker, tobože za poslovni put u Novi Sad. Otišao je u Našice, ali tamo je saznao da ga vlast još traži. Lokalni bogataši nisu hteli da mu oproste ubistvo Stanka Bošnjaka.

Nije smeo da se vrati u očevu kuću u Barama, pa se uputio na slavonsku planinu Krndiju, da prezimi u gustim šumama. Tamo je naišao na bandu Bože Matijevića, starijeg i iskusnijeg ratnog dezertera. Matijević je tada već bio dobro poznat državnim organima, ali ne kao običan razbojnik, već i kao komunistički tribun. Nije ga zanimala samo pljačka, nego i promena državnog uređenja, zbog čega je stekao nadimak Crveni Božo. Oko sebe je okupio grupu dezertera i proletera, drvoseča i seljaka.

Jovo Stanisavljević se dobro snašao u „Kolu gorskih tića". Po njegovoj ideji, banda je pljačkaške pohode izvodila odevena u žandarske uniforme. U kratkom roku, u leto 1920. godine, opljačkali su nekoliko najbogatijih ljudi u tom kraju, među kojima su bili trgovac Natan Školsberger i slatinski grof Drašković. Vlast nije mogla da dozvoli takvu torturu.

Banda je upala u zasedu žandara. Crveni Božo je uhvaćen i ubijen, a Jovo Stanisavljević je preuzeo vođstvo u „Kolu gorskih tića". Osim saboraca, poštovali su ga i voleli siromašni slavonski seljaci, kojima je davao deo plena, novac i hranu. Jedno vreme su mu pomagali da se skriva pred poterama. I tada se izvukao zahvaljujući lukavstvu. Dok su ga žandari tražili po šumskim zabitima, Stanisavljević je, pod lažnim imenom, radio u pilani u Donjoj Andrijevici. Pauzu u pljačkanju iskoristio je za vrbovanje novih članova bande, uglavnom ličke i dalmatinske drvoseče.

Tokom zime opljačkao je skladište firme „Gutman", kod Nove Bukovice, a zatim i romskog kneza Stevu Šajina u selu Poreč kod Donjeg Miholjca. Tom prilikom oteli su 46.000 dinara i ubili Šajinovog sina.

Za sledeće pohode, Stanisavljević je u osječkoj firmi „Weiss i Hermann" kupio nove vojne i žandarske uniforme. Od maja 1921. godine „gorski tići" izvršili su seriju oružanih pljački. Oteli su veliku količinu novca i ubili Bertolda Bindera i Pavla Sekeljija.

Posle nekoliko meseci skrivanja po Papuku, Čaruga je otišao u Zagreb. Pun para, odeven u skupa odela, predstavljao se kao bogati knez iz vinkovačkog sreza. Vlast ga je tražila po slavonskim šumama, a on je, iako ucenjen na 120.000 dinara, „živ ili mrtav", uživao u čarima zagrebačkih lepotica. Buran život uzeo je svoj danak. Stanisavljević se razboleo od sifilisa. Posle kraćeg lečenja kod doktora Mije Pešla, odlučio je da se vrati u Vinkovce.

Godinu dana je i tamo uspevao da nesmetano igra ulogu uglednog bogataša. Predstavljajući se kao Nikola Drezgić, družio se s predstavnicima lokalne vlasti, veleposednicima, sudijama i žandarima. Igra je završena 26. decembra 1926. godine, kad je uhapšen. Nedelju dana je odbijao da otkrije svoj pravi identitet, da bi se preko noći slomio i otvorio dušu.

Priznao je da je on taj legendarni Jovo Čaruga i do detalja je opisao sve zločine koje je izvršio tokom četiri godine hajdučije. S njim su uhvaćeni Marko Drezgić iz Gračaca, Pavle Prpić iz Karlobaga i Mato Krmpotić iz Gospića. Svi su prebačeni u Osijek, gde im je suđeno.

Nema pouzdanih dokaza o tome ko je otkrio identitet Jovana Stanisavljevića i omogućio hapšenje. U leto 1921. godine, Jozo Matuta, član „Kola gorskih tića", pristao je da žandarima, za veliku novčanu nagradu, preda Čarugu. Uvukao ga je u zasedu, ali Čaruga je uspeo da pobegne. Zbog izdaje, Stanisavljević je lično ubio Matutu u selu Krešković. Na osnovu tih događaja nastala je priča da je Čaruga uhapšen posle još jedne izdaje.

„Hrvatski list" je pisao da je slavnom razbojniku glave došla Manda Smolčić, ljubavnica iz sela Ratkovac. Žandari su, navodno, zaplenili jedno pismo koje je Mandi uputio Milan Barić. U pismu je pomenut pokušaj pljačke jednog kulaka iz Ratkovca. Istraga je žandare dovela do Nikole Drezgića, da bi na kraju utvrdili da je to ime, kao i Milan Barić, samo pseudonim iza koga se skrivao najtraženijih zločinac u Hrvatskoj. U drugoj verziji događaja, Manda je, željna nagrade, sama predla pismo žandarima i odvela ih do Jovana Stanisavljevića.

Poslednja dva meseca života, Čaruga je proveo kao prva prava medijska zvezda, kojom su se bavili sve novine Kraljevine SHS. U tim tekstovima opisan je neobični put slavonskog Robina Huda.

U dvorištu Kraljevskog suda u Osijeku 27. februara 1925. godine, u sedam sati ujutru, okupilo se više od 3.000 ljudi. Hladnoća nikome nije smetala. Ljudi su visili po drveću i telegrafskim stubovima, a najsrećniji su imali propusnice s kojima su mogli da uđu u dvorište. Pažljivi posmatrači uočili su jedan čudan prizor. Na vrhu obližnje zgrade, na krovu, čučala je neka bakica, zamaskirana crnom maramom.

Svi su došli da vide vešanje vođe "Kola gorskih tića" Jove Čaruge i njegovog ortaka Pavla Prpića Velikog, najveću javnu egzekuciju svih vreman na jugoslovenskim prostorima. U centru pažnje nalazilo se stratište s dvoje vešala pored kojih su stajala dva dželata.U skladu s tradicijom, bili su svečano odeveni, s blistavim polucilindrima na glavi i belim rukavicama na rukama. Scenu je obezbeđivalo nekoliko desetina žandara i sudskih stražara.

Puške su imale metak u cevi i nataknute bajonete. Oprez je bio maksimalan, deo "Gorskih tića" još je bio na slobodi, postojala je opasnost da pokušaju neku diverziju kako bi oslobodili svoje vođe. Pavao Prpić Mali, brat Čaruginog najvernijeg saradnika Pavla Prpića Velikog, izbegao je hapšenje. Da se nije on, onako sitan, maskirao u bakicu i popeo na krov susedne zgrade?

Cela osječka i slavonska elita danima je, uz silan trud, pokušavala da osigura mesta u gledalištu. Došli su i neki ministri iz Beograda. Redakcije jugoslovenskih listova poslale su najjače autore. Osim novinara osječkog "Hrvatskog lista", kojima je Čaruga godinama bio glavna tema, dopisnike su poslale i zagrebačke novine "Novosti" i "Obzor", kao i beogradska "Politika".

Predrag Milojević, doajen jugoslovenskog novinarstva, koji je u dugoj karijeri upoznao brojne značajne ličnosti dvadesetog veka i boravio na mestima na kojima se pred njegovim očima stvarala velika istorija, tada mladi reporter "Politike" stigao je u Osijek na zadatak koji nikad nije zaboravio. Iako je pravio reportaže o Hitleru i Čerčilu, uvek je isticao da mu je u pamćenju uklesan slučaj Jove Čaruge. - Kad sam jutros rano stigao u hotel Rojal" i kod portira popunio prijavnu listu za stanovanje, on je napravio što je mogao ljubaznije lice i obratio mi se molećivim glasom: "Gospodine, tako vam Boga, izvadite i za mene jednu ulaznicu, vi ste novinar, pa to možete. Moram da vidim Čarugu kako visi o konopcu..." - napisao je Milojević u izveštaju za "Politiku". - Jovo Stanisavljević ima bistre crne oči, koje sevaju kao u sokola. Lice mu je nešto hrapavo, ali nije neprijatno. Uopšte, cela njegova pojava odaje utisak bistrog i promoćurnog vašarskog kartaroša - opisao je Čarugu novinar "Hrvatskog glasa".

Skoro pet godina taj bistrooki kartaroš držao je u strahu Slavoniju i pola Srema. Bio je državni neprijatelj broj jedan. Čaruga je razbio sve razbojničke konvencije svog vremena. Pljačkao je na način koji ni pre, ni kasnije nikad nije viđen. Svoje razbojnike je oblačio u vojničke ili žandarske uniforme, umarširao bi u selo, grad, dvorac ili trgovinu, pravo prema unapred određenoj meti. Predstavio bi se kao narednik, inspektor ili tako nešto, pa bi zatražio novac, odnosno "gotovinske pozajmice".

Nekim žrtvama je ostavljao pismo - zahvalnicu, koje bi po običaju završavao ljubaznim pozdravom. Preko dana je glumio "gospodina Nikolu Drezgića", čestitog i mladog gospodina, poslovnog čoveka, vojnog liferanta, koji se družio s uticajnim ljudima. Ugledni gospodin Drezgić danju bi se zgražavao nad zločinima koje je noću izvršavao Čaruga. Od žandara, koji su ga godinama lovili, najtraženiji čovek Jugoslavije znao je da mirno zatraži da mu zapale cigaretu, a s nekim od njihovih komandira često je delio sto za kartanje belota. O svojim zlodelima često je pismima obaveštavao policiju. Iako sve to pokazuje da je bio opušten i samouveren, Čaruga je, čim bi procenio da je ugrožen, odmah izvlačio pištolj i pucao na svakoga koga doživi kao pretnju.

Svoje žrtve, uglavnom pripadnike kaste bogataša, gradskih i seoskih gospodara, godinama je vukao za nos. Uživao je u tome, iako njegov ulog nije bio mali. Od 1921, pa do polovine 1922. godine, da je uvaćen, ne bi mogao da izbegne dugogodišnju robiju. Posle toga, kad je izvršio nekoliko ubistava, znao je da ga čeka vešanje. Ista sudbina je čekala i njegovog, kako su ga nazivali hroničari tadašnjih novina, "doglavnika" Prpića.

U osječkim novinama, autor koji se potpisivso kao "Informator", u tekstu "Vešanje Jove Stanisavljevića Čaruge i Pavla Prpića Velikog", objavio je detalje tog događaja. Ko god bio "Informator", očigledno je imao dobre izvore u policiji i sudu, koji je vodio postupak protiv pripadnika "Kola gorskih tića".

Pavle Prpić je predstavljen kao mlad čovek, "momak od oka". "Rodio se u Karlobagu i kao sin kršne Like ne može da se potuži na svoju kršnu konstrukciju. Sa Čarugom se upoznao u Andrijevcima. Pre rata živeo je kojekako i zarađivao hleb uglavnom na različitim sezonskim poslovima. Tako je išlo sve do svetskog rata. Prpić nije hteo da se odazove svojoj vojnoj dužnosti i tako je postao vojni dezerter za kojim su tragale vlasti. Pred poterom Prpić se uspešno krio po šumama. Na taj način supoznao se sa odmetnicima i hajducima i konačno, tako je duboko pao da je, upoznavši Čarugu, postao njegova desna ruka..." - navodi "Informator".

Prpića je optužnica teretila za četiri krvava dela. Novine su pisale da su "njegova krvava zlodela upravo grozna i optužnica ga kvalifikuje kao teškog razbojnika i zločinca". Međutim, izveštači su isticali da se ponaša mirno i dobroćudno, pa niko ne bi rekao da je on tako opasan razbojnik. Na početku sudske rasprave, Prpić je, poput ostalih članova "Kola gorskih tića" negirao sve navode optužnice. Iznosio je razna opravdanja i neuverljiva objašnjenja. Kad mu je dosadilo da se tako upliće i zapliće, pomirio se sa sudbinom, raspričao se i priznao sve što je uradio. - Vlasti su dugo i neumorno tragale za ovom razbojničkom četom, ali im, uprkos žilavog nastojanja dugo vremena nije uspevalo da se dočepaju razbojnika. Istina, tu i tamo je žandarima pao u ruke po koji ortak ili jatak Čarugine razbojničke čete, ali to sve nije značilo ništa dok se na slobodi nalazi vođa čete Jovo Stanisavljević Čarug i gros razbojnika - navodi se u tekstu "Informatora".

Novine su u to doba Stanisavljevića nazivale "Čarug". Nije poznato kako se ono "a" na kraju nadimka uobičajilo, ali danas ga svi znaju kao Čarugu. Jovo Stanisavljević se potpisivao kao "Čarug". Ponekad bi tome dodavao i čin kapetana. Nije poznato ni kada je dobio taj nadimak i šta on znači. Možda je u pitanju turcizam, kojim se tada nazivala jedna vrsta seljačkog opanka. Ipak, vlada uverenje da je taj nadimak označavao nekoga ko je strašan, opasan, smrtonosan.

"Informator" je demantovao i glasine o Čaruginim dobročinstvima prema sirotinji, zahvaljujući čemu je dobio status slavonskog Robina Huda. "Praznoverni seljački narod počeo je da priča fantastične priče o toj četi i da joj pripisuje neku jaču nadmoć, koja po pučkoj predaji štiti legendarne hajduke od ruke zakona. Pripovedalo se čak da je Čaruga zaštitnik sirotinje i da se bori za pravdu, pa je narod, koji nije imao sreću da se sastane s njegovom krvničkom četom, pripovedao kako Jovo štiti sirotinju od bogatih gazda i da ga zbog toga čuva ruka božja", pisao je "Informator".

Bog je, međutim, sa Čarugom imao mnogo drugačije namere.

U publici, koja je došla da gleda vešanje, bila je i gomila malih Roma, koja je Stanisavljeviću pevala čudan rekvijem. U jednom od svojih najbrutalnijih pohoda, Čaruga je njihovo pleme zavio u crno. Osvetili su mu se pevanjem: "Čar, čar, sav si krvav, Čaruga! An pan, čarapan, čara u pe, guze te u dupe, iza šupe! Čaruga, oj, Čaruga, bem ti oca na konopca, bem ti majku na svirajku, bem ti ženu na mom terenu, bem ti seku u apoteku, bem ti brata iza vrata..."

Osječki tamničar Ante Šarić vodio je dnevničke beleške u vreme dok je Čaruga bio "gost" u zatvoru. Tamničarevi lucidni zapisi nedavno su objavljeni u zagrebačkim medijima. U jednom od njih opisano je kako se Čaruga ponašao.

"Čarug se pretvarao da ne čuje cigančiće, no kako sam stajao korak do njega, primetio sam da ga je ostrašćena ritmička povika cigančića pogodila usred živca. Bolnije ga je dojmila nego što je to pokazao, a grudi su mu se nadimale od ljutnje", napisao je zatvroski stražar Šarić.

On je zabeležio i kako su male bukače utišali žandari, koje je poslao "uzrujani upravitelj zatvora gospodin Drakulić". U svojim poslednjim danima, najvećeg hajduka tog vremena, ismejavala je grupa malih Roma, a on nije mogao ni da ih ućutka, ni da ih kazni. No, poniženi Čaruga je skupio snagu i prikrio osećaje. U tome je uvek bio majstor.

U jednom od pljačkaških pohoda, Čaruga je orobio najbogatije slavonske Rome, porodicu Steve Šajna, kome je ubio sina.

"Nastradali Šajnovi, koji su bili ključni svedoci na suđenju Čarugi, Prpiću Velikom i ostalim tićima, dostojanstveno stoje odeveni u crno. Njihovi ugašeni pogledi traže Čarugine oči da se upiju u njih. Kao da ga hoće upitati da li ih pamti. To smo mi, Šajnovi, kojima si, nakon što si nas zverski prebio u našim kućama, oteo i zadnji marijaš, a s novcem i sve što je bilo vredno. Ali, to što si nas ogolio, ništavno je prema onome kad nam je ruka zlotvora kome si ti bio poglavar, u dvorištu, nama pred očima, ustrelila našeg sina i rođaka Ivana, koji je još bio dečak.

Doživotno si nac ucvilio i zavio u crno. Zašto, Čarugo? Pa i da te jutros hiljadu puta obese, bila bi to premala kazna! Večno se kuvao u paklu, dabogda!" To je zabeležio tamničar Ante Šarić, svedok poslednjih dana života Jovana Stanisavljevića Čaruge.

(U sledećem broju: "Zakon Jove Čaruge" )