Postdemokratija

DAN POSLE

Proćiće i ovaj cirkus od izbora, zapravo već je prošao samo što ja u trenutku dok ovo pišem ne znam rezultate. Ali, bez obzira na to znam da se ništa neće promeniti, jer pobednik je unapred poznat, a zna se i da izlaznost neće biti ubedljiva što će ugroziti snagu stare-nove vlasti. Znači, ćeraćemo se još. Bez obzira što će manjoj izlaznosti doprineti virus koji još preti, jednako kao bojkot, nova Skupština neće imati legitimitet. Pošto su ovo izbori na kojima se nije birala vlast, nego opozicija, jedina njihova zanimljivost je u tome hoće li je u celini izabrati Vučić ili će građani koji izađu na birališta, pre svega da bi sačuvali ili osvojili lokalnu vlast, uspeti da i na republičkom nivou proguraju i neku istinski opozicionu grupaciju. Ni to, ako uspe, neće ništa promeniti u državi ali moglo bi u opoziciji, što bi bio prvi neophodan korak, jer ne može biti promenjen Vučićev režim, dok se najpre ne promeni opozicija, tvrdi Miodrag Isakov, kolumnista Magazina Tabloid, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Krajnje je nezahvalno pisati o izborima nekoliko dana pre održavanja, tekst koji će se pojaviti par dana posle već poznatih rezultata glasanja. Ali, tako je to u Magazinu Tabloid, zabranjenom za štampanje, pa i čitanje, u zemlji Srbiji.

Ipak, o čemu bi drugom mogao pisati u vreme izbora, ma šta ko o njima mislio. U jednu ruku, nije to ni tako teško jer pobednik se unapred zna, ali sa druge strane, i upravo zbog toga, nije ni lako jer o tome ko će sve proći cenzus osim onih iz vlasti, SNS i SPS, ništa se ne zna. Ne zna se ni ko će sve od onih koji na izborima nastupaju kao opozicija, zaista to i biti ako uđu u Skupštinu.

Većina neće i baš zbog toga je zanimljivo videti hoće li u Parlamentu uopšte biti opozicionih poslanika. Ako ih ne bude ispašće da se bojkot dokazao, što mož da bude al ne mora da znači. A ako ih ipak bude, mogao bi to biti početak kraja bojkotaške opozicije, jer neki novi opozicioni poslanici mogli bi se nametnuti kao novi predvodnici u borbi protiv diktature, korupcije i bezakonja. A mogli bi to biti i neki opozicioni pobednici na lokalnim izborima.

U sveopštoj konfuziji argumenata za i protiv bojkota, pa time i građana koji imaju dilema da li da izađu na parlamentarne izbore ili ne, u prošlom broju sam ponudio ideju za razmišljanje da bi ovi izbori, baš zbog bojkota, mogli biti prilika za čišćenje opozicije u kojoj dominiraju korumpirani i politički impotentni lideri i njihove male i kilave stranke, kojima je teško setiti se čak i naziva.

Pošto sad ti nisu u konkurenciji, građani koji će izaći sa željom da spašavaju svoj grad ili primorani da spašavaju radno mesto, svoje ili svoje dece, mogli bi usput da pripomognu afirmisanju neke nove opzicije. Dok se to ne dogodi, dok se ne zameni samoetablirana opozicija nekom drugom, čistijih obraza i sa više kredibiliteta, uveren sam, ne može biti srušena Vučićeva tvrđava laži, kriminala i korupcije.

Za taj tekst, pod naslovom "Zašto da ne", dobio sam žestoke kritike od urednika Milovana Brkića, koji ga je ocenio potpuno suprotnim politici ovog magazine, ali ipak pustio u celini i bez ikakvih intervencija. To je sasvim u skladu sa našim dogovorom još od početka saradnje pre više od deset godina, ali i shvatanjem slobode medija, koja podrazumeva i slobodu novinara, ne samo u odnosu na pritiske spolja, nego i unutar medija.

Tim povodom moram da ispričam iskustvo iz moje nekadašnje povremene saradnje sa Peščanikom, kada sam kod dve Svetlane, sa kojima se znam još iz vremena borbe za slobodu medija devedesetih, kao i sa Brkićem, objavio jedan tekst na kojem su mi se bog zna kako zahvaljivale hvaleći ga.

Prvih nekoliko dana taj tekst je imao ubedljivo najveću čitanost uz vrlo pozitivne ocene, a onda odjednom nestao sa portala. Pomislio sam da su ga možda zagubili i pitao da li treba ponovo da im ga pošaljem, ali sam ostao zapanjen odgovorom u kojem mi se urednice izvinjavaju jer nisu znale da redovno pišem za Magazin Tabloid. Znači, tekst je skinut zbog toga.

Dakle, tekst nije bio sporan, nije bio ni autor dok ih neko nije obavestio da piše u ozloglašenom Magazinu Tabloid, ali od kako to znaju više ne može da figurira na stranicama njihovog puritanističkog portala, bez obzira što je bio odlično prihvaćen i od urednica i od čitalaca. Zahvalio sam im se na saradnji za sva vremena sa jedinim pitanjem, u čemu je onda razlika između njih i Tabloida? Otkud im pravo da budu gadljivi na MagazinTabloid?

No, da se vratim nesaglasnosti sa urednikom Brkićem, koji nije ni prvi a verovatno ni poslednji. Iskustvo me je naučilo da ne može svaki tekst biti najkvalitetniji, naročito da ne može uvek svima da se dopadne, tako da ne sporim pravo nikome na kritiku, naprotiv, vremenom sam naučio da na osnovu njih mogu i unaprediti svoj izraz. Ovoga puta, međutim, ni posle deset dana razmišljanja, nisam siguran da li sam i koliko pogrešio pišući tekst rukovođen i svojom ličnom dilemom, izaći ili ne na ove izbore.

Nisam za bojkot, a nisam ni nešto raspoložen da izađem na ovakve izbore. Od njegove najave nisam bio pristalica bojkota, ni načelno, ni praktično jer ne verujem njegovim inicijatorima, a posebno zbog načina na koji je praktično nametan opozicionim strankama pa i građanima, godinu dana pre raspisivanja izbora.

Sa druge strane, nemam nikavog motiva da izađem na glasanje u situaciji potpune zbrke, kad se ne zna ni ko će se sve kandidovati, sa kime u koaliciji i zašto. Ali, pokušavajući da razumem one koji su iz najboljih namera odlučili da se ipak uključe u tu neravnopravnu, pa i nerazumnu trku, pokušao sam da pronađem bar nekakve razloge i motive za takav naizgled uzaludan čin. Svestan da se taj moj gest takođe može pokazati kao uzaludna rabota.

Znajući da nemaju skoro nikave šanse, a da se time izlažu napadima i vlasti i opozicije, političkim, moralnim i ljudskim diskvalifikacijama, pretnjama, podsmehu i najgrđim uvredama, imao sam potrebu da im nekako pomognem. Bar razumevanjem. Baš zbog toga što je beznadežan i izložen surovim kritikama, to je hrabar potez koji zaslužuje uvažavanje, pa i podršku, posebno zato što su se time pomešali sa onima koji glumeći opoziciju brinu samo o svojim interesima i pozicijama.

Šta bi radili do penzije, od čega bi živeli Tadić, Čanak, Čeda, Čomićka i slični bez politike i sinekure na koju su navikli decenijama.

Hteo sam da izdvojim one kod kojih prepoznajem iskrenu želju da se nešto promeni i koji iskreno veruju da je učešće na izborima, uprkos svemu, bolje, odnosno manje loše rešenje od bojkota. Takvima treba dati podršku, makar verbalnu, makar u jednom tekstu, jer ja nemam drugog načina.

I nema štete, jer nema bitne razlike ako će to pokrenuti neku manju ili malo veću grupu ljudi da izađe da glasa. Ništa neće ozbiljno promeniti. A, ako izađe to ne znači da je za Vučića, isto kao što ako ne izađe ne znači da je za bojkot. Jedina šteta bila bi za Vučića, ako bi kojim neverovatnim slučajem uspeo da nagovorim veliki broj neodlučnih da izađu i glasaju za one koje sam za primer izdvojio kao moguće vesnike promena. To su, da podsetim, PSG, "Nek padnu maske" i "Jedan od 5 miliona". Kako stvari stoje po poslednjim istraživanjima, niko od njih nema velike šanse, čak ni za census, što je, ako ništa drugo, dokaz da su čisti. Zaista bi bila šteta, ali ja bar rekoh i spasih dušu.

Inače, utisak je da će izlaznost na izbore biti uočljivo manja nego obično, pre svega zbog virusa koji se poslednjih dana povampiruje. Vlast pokušava da to prikrije, ali i tako brojke novozaraženih su zabrinjavajuće.

Ako se tako nastavi, evo danas je i zvanično već skočilo na devedeset i šest, i ako prave informacije procure u naredna tri dana do izbora, mogle bi da postanu i zastrašujuće, što bi moglo i drastičnije da smanji broj glasača.

Sve u svemu, nije pravo pitanje šta će biti na izborima, nego šta sledi posle. Nije uopšte isključeno da čim prođu izbori ponovo budu pooštrene mere bezbednosti i da se vratimo u vanredno stanje, koje će Vučiću odgovarati ne samo zbog epidemije, već i više od toga zbog ekonomske krize koju je pred izbore takođe prikrivao, a koju ćemo neumitno svi sve više osećati.

Dakle, dan posle će u Srbiji biti poprilično sličan tragičnoj sudbini ljudi u istoimenom filmu. Kad se predizborna šminka istopi i razmaže, pokazaće se pravo lice i naličje ovog režima.

Građani koji sa oprezom prate zbivanja, već su preoznali podmićivanje sa sto eura i zamajavanje obećanjima o našem razvoju i za vreme velike svetske ekonomske krize, a oni lakoverni će sve laži i prevare vrlo brzo osetiti na svojoj koži. I svi će biti jednako nezadovoljni, i oni kojima je najvažnije pitanje egzistencije, životnog standard i ljudskih prava, kao i oni kojima su nacionalni interesi i Kosovo na prvom mestu.

Već prezadužena država dodatno se zadužila za vreme vanrednog stanja zbog epidemije, ali i zarad zamazivanja očiju biračima i kupovine glasova, pa će se tako dug od oko 15 milijardi evra, koliki je bio u trenutku kad je Vučić preuzeo vlast, udvostručiti i preći preko 30 milijardi.

Zbog ekonomske krize koju je stvorila svetska pandemija, mnogi će ostati bez posla, a prenaduvana obećanja o većim platama i penzijama, raspašće se kao mehur od sapunice i pretvoriti u svoju suprotnost. Istovremeno, svetski moćnici će, u želji da zavaraju svoje birače, pojačati pritisak za priznanje Kosova, kako bi to predstavili kao svoj veliki uspeh. Sve to će, Vučića učiniti još ranjivijim i nervoznijim, pa će se istresati na građanima.

Autokratija, kojoj je Evropa dosad gledala kroz prste, pokazaće se kao istinska diktatura, pa kad dođe do pobune ni svet više neće biti spreman da ga toleriše. Ali, tome se ne treba radovati, jer i zbog toga nama će biti još gore.