Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (18)

Prvi obaveštajni zadaci

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Problem protoka informacija i obrade primarnih dokumenata bio je veoma izražen, pa je zbog toga general Novaković tražio da sve informacije dostavljam njemu lično. Naknadnu upotrebu operativnih podataka određivao je on lično.

Realizacija obaveštajno-operativnih zadataka u inostranstvu je vrlo složen i opasan posao. Delatnost je ilegalna i sračunata je na prikupljanje podataka o oružanim snagama Hrvatske, njenoj politici, ekonomiji i drugim oblastima života i društvene prakse. Većina podataka za koje sam bio zainteresovan bili su tajna.

U uslovima rata koji je bio u toku, svaka aktivnost pa i ona najbezazlenija, kvalifikovane su kao špijunaža. To je osnovna karakteristika rada u ratnim uslovima. Dakle, po nalogu države i njene vojske ja sam se prihvatio posla koji podrazumeva delatnost kažnjivu po zakonu svake države, pa i Hrvatske.

Problem je bio veliki. Krajina je bila samoproglašena država koju nijedna država međunarodne zajednice nije priznala.

Krajina je imala delimično razvijene službe u samoj Krajini, ali i u Srbiji kojoj je dato da Krajinu predstavlja u svetu. Vlada je imala ministra inostranih poslova, ali nije imala nijedan objekat u inostranstvu, a Srbija nije dozvoljavala da se njeni objekti koriste u te svrhe. I ne samo to, Srbija nije dozvoljavala da se na njenoj terotoriji sprovodi bilo kakva obaveštajna delatnost, da se organizuju sastanci i prihvat lica koja dolaze iz inostranstva po našem planu ili samoinicijativno.

U Beogradu je funkcionisao Biro Vlade Krajine u čijem okviru je delovao još jedan obaveštajni centar, koji će u narednom periodu biti ukinut, jer je otkriven i to je zamereno Vladi Srbije da dozvoljava takvu aktivnost na vlastitoj teritoriji.

Još u pripremi formiranja obeveštajnog centra otpočeli smo aktivnosti za prvi odlazak u Hrvatsku, s ciljem da se na njenoj teritoriji prikupljeju informacije obaveštajnog sadržaja. Prvo je vršen odabir mogućih kandidata za tako delikatnu misiju, potom njihova provera, validnost postojećih putnih isprava, okolnosti pod kojima su napustili Hrvatsku i sva druga pitanja od značaja za bezbednost lica i celokupne akcije.

Pored toga osmišljavali smo pitanja koja su nas interesovala, procenjivali realnost i mogućnost da se dobiju odgovori i sve drugo s tim u vezi.

Trebalo je pronaći lice koje ima makar minimalne mogućnosti kontakta, sagledati njegove potencijalne veze, njihove pozicije u društvu, trenutni položaj, zaposlenje u interesntnim sredinama i sl.

Sva ta i druga pitanja smo užurbano rešavali, jer je sve izvesnije bilo, da će Hrvatska napraviti incidentnu situaciju, da će doći do borbi na nekom od delova fronta, i naša želja je bila da blagovremeno ponudimo indikatore koji ovakve pretpostavke potvrđuju. Prvi putnik u Hrvatsku je krenuo 19.01.1993. godine, tri dana pre nego što je Hrvatska napala Krajinu.

Mi nismo bili u mogućnosti da na bilo koji način ponudimo nove podatke, jer nas je razvoj događaja u tome preduhitrio.

Operacija "Maslenica"

U prethodnim procenama i na osnovu najnovijih obaveštajnih podataka znali smo da Hrvatska sprema napad na Krajinu i da će taj napad imati ograničen karakter iz više razloga. Prvo, Hrvatska vojska će izvršiti napad da bi ispitala snagu odbrane Vojske Krajine, i

Drugo, oni će u nastaloj situaciji nastojati maksimalno da eksploatišu eventualni uspeh u napadu.

U proceni smo smatrali da bi za Hrvatsku najveći uspeh bio povezivanje dalmatinskle obale i komunikacija koje su bile u prekidu zbog mosta u Maslenici koji nije bio u funkciji. Međutim, takva procena nije bila jednoglasno prihvaćena iz razloga što je bilo onih koji su verovali da će Hrvatska prvo planirati i izvesti napad na Zapadnu Slavojiju koja je u odnosu na centralni deo Krajine dislocirana i sa najslabijim snagama.

Napad na Krajinu otpočeo je 22.01.1993. godine oko 06,00 časova. Napad je otpočeo u zadarskom zaleđu iz nekoliko pravaca, ali je odmah bilo jasno da je glavni pravac napada ka Maslenici. Pomoćni pravci napada bili su na Velebitu u pravcu Gračaca sa verovatnim ciljem presecanja komunikacije Obrovac - Gračac i pravac iz pravca Sinja sa verovatnim ciljem oslobađanja HE "Peruča".

Prvi dan napada odavao je sliku dobro planiranog i organizovanog napada, jer je u odnosu na našu stranu postignuto određeno iznenađenje. Međutim, sutra dan i narednih dana, pa sve do završetka operacije neprijatelj je delovao stihijski i prilično neorganizovano. Ja sam bio dva dana u selu Žegar gde je Glavni štab imao svoje IKM, gde se nalazio general Novaković. Iz razgovora s njim nedvosmisleno sam došao do zaključka da on nema odrešene ruke u komandovanju i neko mu postavlja ograničenja u odlučivanju.

Trećeg dana napada HV, naše jedinice su se nalazile u povoljnom taktičkom položaju u odnosu na neprijatelja i bilo je moguće zadati im odlučujući udar. Zašto to nije urađeno nikada nisam doznao, ali je sigurno da je rešenje celokupne situacije odrađeno van granica Krajine. Hrvatska vojska je oslobodila HE "Peruča", a na Velebitu su posednuti objekti na Tulovim gredama i Maloj Bobiji. Naše sange su odbačene u zadarskom zaleđu. Veće bezbednosti UN je donelo Rezoluciju 802, ali to nije bitno menjalo stvar. Dostignutu liniju u napadu Hrvatska vojska nije napustila i sve se zavšilo kritikom međunarodne zajednice. Operacija "Maslenica" ukupno gledano je promašena vojna operacija, ali je i takva donela uspeh Hrvatskoj, a Krajini još jednu glavobolju, poraz i nesigurnost sa kojom je trebala da nastavi dalje.

Činjenica je da su nam u odbrani pružili veliku i nesebičnu pomoć pripadnici garde kojom je komandovao Željko Ražnatović "Arkan" i pripadnici Vojske Republike Srpske u kojoj su prednjačili Vukovi sa Vučjaka i njihov komandant Veljko Milanković, koji je prilikom dejstva neprijateljske artiljerije ranjen. Heroj Milanković Veljko je podlegao ranama 14.02.1993. godine. Dana 26.01.1993. godine pozvao me je Boško Božanić kako bi zajedno otišli u Benkovac i tamo se susreli sa Željkom Ražnatovićem. Ja sam pored toga imao i dodatni motiv, jer mi je brat bio u gardi, pa sam hteo da ga vidim. Na ulasku u Benkovac bila je postavljena rampa i vršena je detaljna kontrola vozila i putnika. Nikakva objašnjenja i pozivanja na položaj nisu pomagala. Bilo je to naređenje i svaki pripadnik Srpske dobrovoljačke garde je slepo izvršavao isto. Na našu žalost nismo ga zatekli u Benkovcu, pa pošto nismo imali nijednu pouzdanu informaciju o njegovom povratku mi smo napustili Benkovac.

Ja sam se uvek trudio da kod Ražnatovića odvojim onog koji je ratnik i komandant i onog drugog, koji je kotirao kao vrhunski kriminalac. Njegova povezanost sa Službom bila je dosta stara i sada je bilo očigledno da je on vrlo povezan sa Službom državne bezbednosti Srbije. Njegovo iskustvo u sukobu na prostoru Hrvatske datira gotovo od samog početka tog sukoba. Ostalo je u sećanju njegovo hapšenje 29.11.1990. godine u Dvoru na Uni, potom suđenje i izricanje presude od 20 meseci i na kraju, neverovatan obrat. Pušten je u Srbiju. To je izazvalo veliku pažnju javnosti i spekulisalo se na sve moguće načine od toga da je u stvari pobegao, do toga da je Franjo Tuđman, po nagovoru Gojka Suška i Josipa Manolića, pristao na ponudu iz Srbije da za milion maraka oslobodi Arkana iz zatvora.

Šta se stvarno desilo za mene će ostati večna tajna, jer nikada nisam lično upoznao Arkana mada sam poznavao dosta ljudi iz njegove jedinice i neposrednog okruženja. Tako sam dana 11.10.1994. godine uputio telegram-čestitku povodom godišnjice formiranja garde. Svečanost je organizovana u Manastiru Pokajnica kod Velike Plane i ja sam na tu adresu poslao telegram. Nekoliko dana kasnije časopis "NIN" je objavio tekst pod naslovom "Pogled zmije" u kojem piše o Arkanu i obeležavanju godišnjice njegove garde. U tom tekstu je spomenuto i moje ime. Pored svih mogućih prijatelja, drugova i simpatizera na navedenu adresu u manastir Pokajnicu stigla su dva telegrama, moj i KUD "Jedinstvo" iz Prištine. Glavni gost na svečanosti bio je general Andrija Biočević, bivši komandant Novosadskog korpusa. Moj gest čestitanja izazvao je negativne reakcije u Beogradu, u Generalštabu, pa je traženo da u Kninu objasnim motive i razloge upućivanja čestitke Ražnatoviću.

Razgovor sam vodio sa pukovnikom Smiljanićem, koji je u to vreme bio postavljen za pomoćnika komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove u GŠ SVK. Otvoreno sam mu rekao da mi je velika muka od dvoličnosti i igranja dvostruke igre. S jedne strane, kada treba nešto, traži se pomoć Arkana i drugih "arkana", a kada se živi iole mirno i smišljeno ti koje prizivamo postaju kriminalci i ološ kojih se treba stideti. Jasno sam mu stavio do znanja, da mene ne interesuje Arkan kriminalac, već Arkan borac bez obzira ko šta mislio i kakve komentare davao. Arkan je sa svojim "Tigrovima" obezbeđivao konvoj vozila koja su prevozila novac "krajiški dinar", a u Kninu dočekan kao nacionalni heroj. Utrkivali su se, ko će na Tvrđavu ići s njim na večeru, a sada meni postavljaju pitanja, zbog čega sam čestitao godišnjicu osnivanja garde.

Kriminala i kriminalaca u to vreme u Krajini je bilo na pretek. Tadašnji Premijer Borisav Mikelić je imao neposredno obezbeđenje iz sastava garde kojom je komandovao Arkan, pola njegovih ljudi je bilo čas kod njega, čas u sastavu jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti Srbije i sada neko iz Beograda želi preko Smiljanića da dođe do nekih podataka. Taj neko je bio iz Vojske Jugoslavije i bio je na čelu Uprave za bezbednost. I u ovom slučaju se pokazala prevrtljivost karaktera, mešetarenje i podilaženje, traženje položaja za sebe i neprekidno menjanje strana. To su kameleoni koji se mimikrijom prilagođavaju i maskiraju u različitim situacijama i stalno vrebaju da ujedu, da bi ostali siti i zadovoljni.

Ljudi poput Dušana Smiljanića, koji je u Hrvatskoj rođen, odrastao i radio čitav svoj radni vek, među prvima je otpočeo sa organizovanjem drugih na pružanju otpora. Već krajem 1991. godine smatrao je da su njegove zasluge za Krajinu toliko velike da mora biti general, ako ne i nešto više od toga. Krajinu je napustio 15.05.1992. godine i kada je regulisao svoj profesionalni status u Vojsci Jugoslavije počeo je da dolazi i da se pojavljuje kao "vikend ratnik". Ispoljavao je nezadovoljstvo svojim statusom i neostvarenim ambicijama. Umesto da pomogne, on je odmagao. Pored njega mnogi su iz Beograda dolazili u Krajinu i tu provodili kraće ili duže vreme uglavnom na poslovima u različitim komandama. Znam pouzdano iz kontakata da su mnogi dolazili, jer nisu imali gde da borave. Kao izbeglice bili su smešteni u različite vojne objekte i hotele koji nisu nudili normalne uslove za porodičan život. Mnogi od njih nisu se trudili da razumeju situaciju u kojoj se Krajina nalazi, brojali su dane, ali i sa druge strane, nije im se mnogo vreovalo niti su uživali autoritet u jedinicama.

Vrlo dobro znam kakav sam težak i trnovit put prošao dok sam stvorio pretpostavku da postanem deo naroda iz Krajine, da me počnu zvati "svojim" i ako sam rođen tamo. Ja nisam imao nikakve predrasude niti rezervu prema bilo kome ili prema bilo čemu. Nisam ljude delio na kategorije kao što su to mnogi činili, nisam primenjivao kriterijum moralnog kodeksa iz vremena socijalizma i ljude sam delio na borce i one druge, koji ukupnu situaciju koriste za sopstvene interese. Svaki onaj koji je tokom rata na bilo koji način nudio svoju glavu neprijatelju učestvujući u borbi zaslužuje poštovanje, pa tako i svi pripadnici Srpske dobrovoljačke garde i njihov komandant Željko Ražnatović Arkan.

Prvi obaveštajni zadaci

Kako smo se nalazili u ratnom stanju, mnoge stvari nisu mogle da se rešavaju sporo. Morali smo da radimo brzo, ali sigurno. Veliki problem bio je zaštita podataka i izvora i legendiranje posla koji se nikada ranije nije sprovodio na ovim prostorima. Nije bilo većeg sistema u koji bi se mogli uklopiti, tako prikriti i nesmetano raditi. Jedina prava pogodnost bila je Nacionalni park Plitvička jezera. Bila je velika sreća da je direktor bio profesor Ilija Drakulić, koji je na toj dužnosti nasledio Stevu Samolova iz Plitvičkog Ljeskovca.

Osnovao sam preduzeće za trgovinu, turizam i konsalting usluge kroz čiji rad smo trebali koliko-toliko da se prikrijemo i da ne izazivamo pažnju okoline. Firmu nismo mogli registrovati na ovom delu Krajine iz više razloga, pa smo to uradili, gledano iz Krajine, u inostranstvu. Sva delatnost firme je fingirana, kako usluge tako i klijenti.

Izbor ljudstva bio je oskudan, posebno za operativne poslove. Za pomoćne poslove sam birao dobre i vredne ljude čije zdravstveno stanje nije dozvoljavalo da budu neprekidno na frontu. Tražio sam one koji su bili ranjeni tokom rata. Tako je popunjen osnovni deo. General Novaković mi je pružio pomoć kod formiranja operativne grupe tako što je naredio da kod mene pređe Siniša Lončar zv. "Paraga", koji je bio komandir izviđačke jedinice u Kordunskom korpusu. Ma kako planirao i nečemu se nadao, posebno kada je novi posao u pitanju, slučajnost donese i prvu radost i prvi posao. Tako se desilo i meni.

Posredstvom Lončara došao sam u kontaklt sa jednim pripadnikom UN - vojnim posmatračem, koji nam je dao vrlo dobre podatke o rasporedu snaga Hrvatske vojske na r. Kupa. To stanje i raspored manje više se nije menjao sve do početka neposrednih priprema za napad HV na Krajinu u augustu 1995. godine. Bili smo u poziciji da to stanje kontrolišemo i pravimo analizu promena, da tražimo indikatore eventualnog napada sa te osnovice i sve drugo. Osećaj uspeha je veliki, tim pre što se postiže zavidan nivo bezbednosti na relativno velikom prostoru kojeg smo u mogućnosti da kontrolišemo.

Siniša je bio ćudljive naravi i sa njim je trebalo imati strpljenja. Bio je komandir izviđačke jedinice koja je bila u sastavu Kordunaškog korpusa, ali dosta samostalan u izvršavanju izviđačkih zadataka. On i njegovi borci bili su odlični poznavaovi fronta na Kordunu i spoja Korduna sa Likom kojeg smo zvali vojni poligon. Svi pripadnici jedinice bili su dobrovoljci, a od početka ratnih dejstava nijednog dana obuke nisu imali. Vreme koje je bilo raspoloživo za obuku je nepovrat izgubljeno, niko nije niti planirao niti izvodio obuku u ratnim uslovima. Da bi to koliko-toliko promenio otpočeli smo obuku u rejonu sela Močila sa težištem na taktici izviđačkih jedinica i gađanjima uključujući gađanja iz helikoptera. Urađena je i prva selekcija ljudstva i jedinica je brojčano smanjena. Tako smo radili i na taj način ispunili i uslov da Siniša pređe u Centar, a da se reši sudbina pripadnika jedinice na obostrano zadovoljstvo. Međutim, sva nastojanja da se on odvoji i od jedinice i od Korduna nisu dala pozitivne rezultate, bio je neverovatno vezan za rodni kraj. Bez obzira na sve on je dao svoj doprinos tim prvim danima i mesecima rada kada smo svi na neki način lutali i tražili polaznu liniju, pokušavali dobro startovati, ali to jednostavno nije bilo moguće u uslovima koji su vladati u Krajini.

Paralelno sa ovim aktivnostima, zahvaljujući dobrim ljudima u Beogradu, koji su se nalazili na različitim pozicijama omogućeno mi je korištenje interneta. Bez obzira na prirodu informacija koje su tada bile prezentovane to je bio značajan napredak, pre svega što nismo morali čekati dan-dva da nam dođe dnevna štampa, da čujemo šta se oko nas dešava. Problem je bio loš kvalitet veze i nemogućnost kontinuiranog korištenja podataka. U zimskim mesecima nismo imali vezu unutar samog mesta, a dalje da se ne govori. Dešavalo se da izgubimo vezu sa jedinicom za elektronsko izviđanje na Plješivici, a time da izgubimo i praćenje aktivnosti HV na prostoru čitave Like. Nama je od posebnog značaja bila telefonska govornica u Brinju.

Na tom delu fronta smenjivali su se delovi 138. brHV (Goranska) iz Delnica. Pripadnici jedinice su redovno, svaki dan koristili telefonsku govornicu u razgovorima sa rodbinom, prijateljima i poznanicima. Iz tih razgovora doznavali smo sve njihove planove i namere, raspoloženje pojedinaca, ritam smene na frontu, lično gledanje na rat i sve drugo značajno za procenu stanja u jedinici. Delimično sličnu situaciju smo imali i za još nekoliko jedinica na ličkom delu fronta i to 128. br HV (Rijeka), 155. br HV (Crikvenica), 118. pukovniju domobransku Gospić i 133. pukovniju domobransku Otočac.

Pripadnici UN su pored posla tražili i različite oblike razonode. Mnogi su odlazili u Hrvatsku, provodili vikend po hotelima i tamo ostvarivali kontakte sa svim strukturama društva uključujući i hrvatske službe koje su se bavile obaveštajnim i bezbednosnim poslovima. U Krajini je bilo vrlo malo toga što bi zadržalo njihovu pažnju, čime bi mogli skratiti vreme i odmoriti se od dnevnih obaveza. Jedino mesto bila su Plitvička jezera, ali je i tu zbog ratnih dešavanja, ponuda bila oskudna.

Do mene je došla informacija da postoji jedna grupa oficira i policajaca iz sastava snaga UN koja voli kartanje i kocku. Kako u Krajini nije bilo ni jednog objekta sa takvom vrstom zabave, nama se otvorila mogućnost da u tome učestvujemo na krajnje diskretan način. Da bi smo otpočeli aktivnost među pripadnicima UN bio mi je potreban dobar kockar, proveren i diskretan. Znao sam za jednog takvog, koji je imao i veliki policijski dosije u Hrvatskoj, više puta osuđivan za različita krivična dela, ali je sada bio u Krajini gde je živela i njegova porodica. Bez obzira što nije bio rođen na asfaltu, on je na njemu odrastao, zavoleo ga i na njemu počeo svoju kriminalnu delatnost. Preko posrednika sam mu zakazao sastanak u motelu "Savić" u Budačkoj Rijeci kod Krnjaka. Vlasnik motela je bio moj vojnik u Zagrebu i kod njega sam se osećao komotno i sigurno.

Poslao sam mu poruku i zakazao vreme i mesto sastanka znajući da je i on dobar sa vlasnikom motela i da se tamo već održavaju međusobni kartaški dueli. Sreten ili Sreto kako su ga zvali od milja, moj izabranik i "pik" u kartaškim obračunima je imao istančan ukus, prefinjenih manira i pokreta. Videlo se da iza sebe ima bogato životno iskustvo i ako je tek ušao u rane srednje godine. Na zakazani sastanak je došao pre vremena. Ja sam ga čekao i posle srdačnog pozdravljanja, njegovu pažnju je privukla moja bliskost sa vlasnikom motela. Objasnio sam o čemu se radi i nastavili smo dalje. Bilo mu je jasno da ga tražim nekim jačim povodom, ali je odmah stavio do znanja da i on već neko vreme hoće da dođe do mene. Odabrao je obilazni put, dolazio je često kod mog oca u Ličku Jesenicu i uvek sa nekim ponudama i poklonima kako bi ga otac spominjao i hvalio.

Tako je on zapravo izneo svoj problem, da jednostavno ne može da izdrži smenu u šumi, jer se nikako ne snalazi u takvom ambijentu, zapada u depresiju i ponašanje mu postaje agresivno čime tera strah od sebe, ali i pravi sijaset problema ostalima u jedinici. Tražio je da radi bilo šta čime bi bio koristan samo da ne ide na stražu u Kapelu u predeo koji se zvao Bukvar ili u rejon Krasnice, jer su gotovo svi borci imali kompleks odlaska na te objekte. Prvo sam mu ponudio putovanje u inostranstvo, pri čemu bi Hrvatska bila na prvom mestu. On je to odbio, pravdajući se činjenicom da je tamo osuđivan, da bi vrlo lako mogao biti uhapšen i sl. čime bi svaki pokušaj propao.

Složio sam se sa njim da to ne bi bilo pametno i pitam ga, kako se snalazi sa kartama i da li trenutno ima partnere koji zadovoljavaju njegove prohteve? Kaže mi da od njega nema boljeg kockara, da zapravo ima jedna devojka, ali ona trenutno nije u Krajini, a što se tiče kartanja tu su problemi veliki. Vlada sirotinja i nema se s kim kartati, a da gubi vreme igrajući za sitniš ili džabe, to nije hteo. Pitam ga da li ima neki stranac iz UN koji bi se kartao i on mi odgovara, da za sada zna jednog Grka koji voli kockanje, ali da se još nisu međusobno sastali. Tu smo postigli dogovor. Trebao je da jedno vreme prođe obuku o pitanjima koja nas interesuju, da ga obučimo o načinu komunikacije, diskretnom postavljanju pitanja i navođenja sagovornika da sam iznosi zapažanja, a potom da krenemo u posao. Naša obaveza je bila da obezbedimo uslove za kartanje, igrače i domaće i strane i sve drugo što je s tim u vezi, a njegovo je bilo da karta i razgovara i po obavljenom poslu da nam podnese izveštaj.

Imao je status kao pripadnik jedinice, a u vezi sa iznosima koje je dobijao ili gubio na kartama bila je njegova isključiva briga. Sve je prihvatio kako smo predložili i sada je ostalo da stvaramo druge uslove. Trebali smo da rešimo i niz drugih pitanja kako bi stvorili atmosferu koja ničim neće izazivati sumnju i podozrenje. Među pripadnicima jedinica koje su bile formirane u početku rata bilo je dosta dobrih momaka, ali su ih stihija i neorganizovanost, lažna obećanja i ponude, učinile žrtvama i gubitnicima. Niko nije imao ni želje ni vremena da se upušta u sagledavanje te pojave, već su sve takve prozvali pripadnicima paravojnih sastava i stavili s druge strane zakona. Posle prošlogodišnjih događaja sa hapšenjem među njima se proneo glas da sam ja čovek Udbe iz Srbije, ali samo u poslu nosim uniformu pripadnika SVK kako ne bih odudarao od sredine.

Obilazeći mesta po Krajini nailazio sam na neverovatno dobre i obrazovane momke za koje se nije znalo, koji nisu bili angažovani na adekvatnim zadacima. Tako sam u Vrhovinama upoznao braću za koje sam još ranije znao i koje je neko svrstao u paravojnu jedinicu koju je predvodio Baklajić. Oni jesu bili sa njim nadajući se rešenju svog statusa na način da će preći u jedinicu za specijalne operacije RDB Srbije, ali do toga nikada nije došlo. Njihova kuća se nalazila u neposrednoj blizini železničke pruge i stanice, a bila je interesantna i vojnim posmatračima UN za smeštaj i rad na tom području. Sa sobom sam poveo mlađega, koji je po profesiji bio konobar, a njegovog brata ostavio u Vrhovinama, kako bi dnevno opservirao vojne posmatrače UN, njihovu aktivnost, odlaske, posete i sl.

Moj odabranik je bio lepog izgleda, kulturan, vrlo okretan i vredan. On je trebao da bude domaćin u vili, koji će goste primati i ispraćati i udovoljavati njihovim prohtevima. Tako smo počeli, taj posao je krenuo iznad očekivanja. Radili smo uz veliki rizik, jer nismo mogli postići potpunu konspirativnost niti u dolasku niti za vreme samog boravka. Jedan slučajan susret sa oficirom iz češkog bataljona u njihovom kampu na Borju kod Korenice gotovo da je sve upropastio, tim pre što on do tada nije zna da sam ja oficir. Njegovi strahovi su bili veći, jer sam bio u društvu komandanta bataljona potpukovnika Karela Blahne. Nikome se nije odlazilo iz Krajine i pored velikih napora. Primanja su bila višestruko veća nego da rade u zemlji, a to je bilo posebno izraženo za oficire i policajce koji su dolazili iz zemalja bivšeg Varšavskog ugovora i Rusije.

Svaki prekršaj ili nepoštovanje režima boravka mogao je biti kažnjen vraćanjem u zemlju, a to bi bio veliki problem za svakog od njih. Bio sam vrlo blizak sa jednim oficirom, vojnim posmatračem iz Poljske. Kada sam napustio kamp otišao sam kod njega i zamolio da prenese poruku čehu, da se ne plaši mog pojavljivanja u kampu i da ne sme nikome da pričao o susretima kod mene u vili. Tako je i bilo. Isto veče došao je kod mene sa gomilom novina iz Hrvatske, različitih imena i sve meni ponudio. Rekao sam mu da već imamo redovno snabdevanje, ali kada već svakodnevno ide u Otočac ili Gospić, a ponekad i u druga mesta može pogledati i druge stvari koje nas interesuju. On je to prihvatio i dodao da to već radi za sopstvene potrebe i da neće biti nikakvih problema. Žalim što mu u ovom tekstu ne mogu ime spomenuti i na taj način izraziti svoju zahvalnost za sve što je učinio za nas.

Mnogi su nam pomagali i na našu stvar gledali blagonaklono i navijački, ali je bilo dosta i onih koji su nam komplikovali i onako komplikovan i težak položaj. Bilo je dosta onih koji su se u raznim komandama ponašali po modelu iz mirnodopskog vremena, koji su, možda u najboljoj nameri, činili greške i tako našu delatnost dovodili u pitanje.