Francuska

Do Jelisejske palate preko Libije i Majota

 

Svaka stolica je bolji kandidat

Pred predstojeće izbore, svi beže od Sarkozija. Čak i kandidati njegove partije na poslednjim lokalnim izborima nisu hteli da napišu na plakatima u kojoj su partiji, jer bi ih narod, kao Sarkozijeve prijatelje - bojkotovao

 

Mile Urošević

dopisnik iz Francuske

 

Istorija ima dugo pamćenje i svako dobro zna da su pacovi oduvek prvi napuštali lađu koja tone. Tako je i u Francuskoj danas, godinu dana pred predsedničke izbore. Tu i tamo, sve češće se čuju kritike na automatsku kandidaturu obesnog i nevaspitanog predsednika Sarkozija za sledeće izbore. Iako se on nije zvanično izjasnio, svi ga već predstavljaju kao jedinog kandidata desnice. To je političko samoubistvo, tvrde mnogi saradnici Sarkozija, ali samo u privatnim razgovorima ili kada napuste neku fotelju. Oficijalno, svi u vladi i partiji su iza Sarkozija i podržavaju ga čak i u glupim i ratobornim potezima, mada zapuše nos i zatvore oči kada klimnu glavom. Takva je politika, kurvinjski zanat gde su laži i prevare usko povezane sa laskanjem i lizanjem čizama.

Ove ljudske strasti važe za najvažnije kvalitete svih političara sveta, bez izuzetka. Tako bar misle glasači koji su sve više zainteresovani za program Marine Le Pen. Ovu plavušu više ne treba ni predstavljati, jer je ona sama postala glavna politička partija zemlje slobode i ljudskih prava. Jedna žena - cela partija, koju bi svi voleli da vide u drugom krugu predsedničkih izbora 2012.

Razlog je jednostavan. Marina ima šanse da sakupi 25 posto glasova, ali - ni jedan više. Tada se levica i desnica udruže u takozvani republikanski front protiv fašizma i, hokus-pokus, predsednik prolazi sa bar 90 posto glasova. Običan konj ili neka polomljena stolica bi pobedili u Francuskoj kada bi se biralo između njih i Marine Le Pen. Ova partija je odavno proglašena za antisemitsku, iako se Marina trudi da pokaže da to nije istina. Bilo kako bilo, plan Sarkozija je da probudi strah i mržnju prema muslimanima ne bi li Marina izbacila socijaliste u prvom krugu. Opozicija pokušava to da spreči, ali je nažalost podeljena jer svi žele fotelju. Da nije tih izbora i bednih 18 posto predsednikove popularnosti, možda ove svirepe i ničim izazvane agresije na Libiju ne bi ni bilo. Jer, Sarkozi je bolesno zaljubljen u sebe i svoju funkciju. Da bi zadržao fotelju spreman je na sve, pa i da izazove rat. Ovo su reči bivšeg predsednika Širaka još iz vremena kada je Sarkozi bio njegov ministar policije i samo kandidat za predsednika. Mnogi tvrde da je i dan-danas Sarkozi više kandidat nego predsednik.

Sarkoland

Demokratija ima i svoje dobre strane. Može da se pljuje po vladarima i da se ne ide u apsanu. Ni u Francuskoj vlast nije više ono što nekad beše. Nasuprot tome većina Francuza se plaši svoje senke i nikada se ne usuđuju da na ulici ili u metrou ukrste pogled sa nekim crncem ili Arapinom, jer imaju strah da oni to ne shvate kao provokaciju, rasizam ili slično. Kao da jedino predsednik sme da se ismejava.

Otvoreno ga vređaju, kako za njegove akcije tako i za fizički izgled. Nazivaju ga pogrdnim imenima: Niki Patuljak, Mali Napoleon ili Mini Rambo (zbog rata u Libiji). Njegova karijera je u kritičnoj fazi, jer se mandat bliži kraju, a on bi hteo novi, još pet godina pa posle nek vlada ko hoće. Novi fenomen je da svi beže od Sarkozija. Čak ni kandidati njegove partije na poslednjim lokalnim izborima nisu hteli da napišu na plakatima u kojoj su partiji, jer bi ih narod bojkotovao kao Sarkozijeve prijatelje. Nikola je ostao skoro sam. Njemu izgleda kao da više niko nije prijatelj. Osim onog razdrljanog nazovi filozofa i nadrihumaniste Bernara Anrija Levija, koga nazivaju Mirođija, jer gde god se nešto zakuva, on je tu da prodaje pamet i brani slabije, pogotovo ako nisu u pravu i ako su zakon i pravda na strani jačih i zvaničnih.

Od Bosne do Libije, uvek ista priča. Uostalom, ovaj srbomrzac sve ovo čini radi svoje karijere a ne zbog drugog mandata svog mondenskog prijatelja Nikole Sarkozija. Ostale partijske kolege francuskog predsednika takođe su dosta rezervisane, čak i kada ga podržavaju. Zapuše nos i dignu dva prsta, tek da mu se ne protive, jer mali je grozan kad se razgoropadi. Poznati političar Nikola Dupont-Aignan izašao je iz predsednikove partije i tvrdi da Sarkozi nije nepopularan, nego - omražen. Dajem mu šest meseci i ima da padne k'o trula kruška, tvrdi ovaj deputat. Sve je moguće s obzirom da se u septembru glasa za obnovu mandata senatorima. Ako Senat pređe u socijalistički tabor, bilo bi to prvi put u istoriji i verovatno bi se pojavile nove kandidature za predsedničke izbore. Desnica bi se raspala. Prvi ministar Fransoa Fijon ili ministar spoljnih poslova Alan Žipe najbolje se kotiraju, tako da ne bi iznenadilo da preuzmu mesto Sarkozija. Eto, kakva je situacija u Sarkolandu tačno 12 meseci pred izbore.

Očigledno, nešto hitno mora da se menja, jer 70 posto Francuza više ne veruju političarima i mnogi nisu zainteresovani čak ni da glasaju, do te mere da vlada razmišlja da uvede zakon o obaveznom glasanju, kao u Belgiji, na primer. Ali pre ovakvog zakona možda bi bilo bolje da se nađe neki novi kandidat za predsednika ili predsednicu Francuske, koji neće da žvaću žvakaću gumu i da brukaju državu kao što je to radio francuski predsednik u zvaničnoj poseti Turskoj, tvrde dojučerašnji saveznici predsednika koji je Francusku uvukao u tri glupa rata, u Avganistanu, Libiji i Abiđanu u isto vreme. Ima se, može se. A svako poletanje aviona košta državu 200.000 evra, dok država ima četiri miliona nezaposlenih i 1.600 milijardi duga. O rasizmu i ksenofobiji da i ne govorimo. Napoleonov duh se budi.

Kvasa, kvasa

Svake godine 500.000 novih ilegalaca uđe u Evropu. I dok hajka na 5.000.000 već pristiglih nepoželjnih emigranata traje godinama, od Kineza i Brazilaca, preko crnaca i Arapa, sve do naših radnika na crno, dotle Nikola Sarkozi potpuno legalno odvaja ostrva Majot od matice Islamske Republike Komori i pripaja Francuskoj jednu teritoriju punu bede i izbeglica. Gotovo da je sve ovo prošlo nezapaženo kada je 31. marta Majot postao 101 departman francuske države. Sa svim povlasticama i privilegijama države članice EU, naravno.

Nezavisna Komorska unija, koja Majot smatra svojom teritorijom, protestuje u Evropskom parlamentu jer pitanje ostrva Majot nikada nije bilo potpuno rešeno. Francuzi su im za kaznu uveli vize i tako je na pomolu novi sukob o kome se nigde ne piše. Ovo bi bila tema koja nas danas interesuje i o kojoj se malo zna kod nas. Doduše, ništa više ne zna se ni u Francuskoj, jer nije politički podobno da se mnogo priča o ovome. Za one koji nikada nisu čuli za Majot, i ne bi mogli ni da ga nađu na mapi, evo nekoliko podataka koji su rečitiji od svakog komentara.

Majot je deo arhipelaga Komori koji je nekada bio francuska kolonija. To su zapravo dva ostrvca od svega 350 kvadratnih kilometara, na kojima živi 200.000 ljudi, uglavnom crnih Maora muslimanske veroispovesti, bez posla i bez prirodnih bogatstava. Životni standard im je daleko ispod naše bede, ali je to deset puta više od okolnih ostrva države kojoj po geografskom pravilu pripadaju. Svake noći na ovu francusku Lampeduzu pristižu novi čamci marke kvasa kvasa prepuni izbeglica. Ovo kvasa kvasa je ime jedne igre, koja takođe "ljulja" kao čamci, iz noći u noć. Danas su skoro polovina stanovništva Majota ilegalni doseljenici iz cele Afrike, a mnogi su čak i kriminalci pobegli nakon genocida u Ruandi. I sada je ovo deo Francuske.

Na prvi pogled nema nikakvog razloga da Francuzi usvajaju "ovakvu bebu", osim što je mesto idealno za - vojnu bazu podmornica. Sve do 1975. arhipelag je bio francuska kolonija, a onda im je Širak dao nezavisnost! Komori su proglasili nezavisnost i primljeni su u Ujedinjene nacije kao skup četiri ostrva (Grande-Comore, Anjouan, Moheli i Mayotte). Francuzi nisu dozvolili referendum na najvažnijem ostrvu Majot i nakon priznanja nezavisnosti odvojili su ga za svoje vojne potrebe. Ujedinjene nacije su protestovale, ali je zbog francuskog (prava) veta sve palo u vodu. Sada se očekuje invazija siromašnih u potrazi za korom francuskog hleba, bageta.

Pokret gili, gili

Ostrva Majot su zapravo kupljena 1841. godine, i to na kredit. Postoji faktura. Cena je bila jedna dobra penzija za sultana Adrinasulija, 5.000 ondašnjih franaka, plus troškovi školovanja njegove dece. Interesantno je i to da prodavac nije bio baš najlegalniji vlasnik. On je Majot zapravo oteo od svog šuraka i legalnog sultana Bvana Komboa, a prodao ga je kad je izbila opasnost da ga Englezi ili gusari uzmu za džabe. Godine 1866. sva okolna ostrva takođe padaju pod vlast ratobornog Napoleona III.

I tako sto godina. Tek 1966. pojavio se jedan neverovatan pokret žena koji je ostao poznat u istoriji kao gili gili revolucija. Neke dame, kao što su bile gospođa Zena M. Dere ili Zaina Meres, organizovale su bandu ženturača koje golicaju političare. Prepadnu ih na ulici, aerodromu ili kancelariji i golicaju po celom telu sve dok ovi ne obećaju da je Majot francuski. To je zapravo i bio cilj, da Majot ostane na strani onih koji mogu da ga izdržavaju. Ako već treba da budemo nečije roblje, najbolje da budemo francusko. Prva žrtva gili gili komandosa od 50 golicačica bio je tadašnji ministar Mohamed Dahalane, koji umalo nije umro od smeha na aerodromu Dzuauzi i koji je jedva pobegao istim avionom kojim je došao.

Oni koji su bili za nezavisnost često su napadali ovu bandu žena pa je čak bilo i žrtava. Kada je došlo vreme referenduma 1974. i 1976, Majot je jedini bio za ostanak u francuskoj zajednici i to zahvaljujući gili gili revoluciji. Danas im se san ostvario, ali to ni malo ne veseli obične Francuze. Oni znaju da je Majot njihovo ostrvo Lampeduza - zona sumraka, kroz koju će ulaziti mnogo ekonomskih izbeglica. Možda bi trebalo ponovo da se pojavi neka gili gili revolucija koja bi imala za zadatak da, ovoga puta, malo zasmeje namrgođene Francuze. Treba ih shvatiti, sa takvim predsednikom nije im lako.

 

 

 

 

Poznati političar Nikola Dupont-Aignan izašao je iz predsednikove partije i tvrdi da Sarkozi nije nepopularan, nego - omražen. Dajem mu šest meseci i ima da padne k'o trula kruška, tvrdi ovaj deputat.