Druga strana
Lustracija
Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije, Goran Petrović,
dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac zadužen za američki sektor, prvi
Beograđanin koji je stao na čelo te Službe, specijalno za Tabloid piše o
fenomenu lustracije i njenim mogućim posledicama.
Piše: Goran Petrović
I danas, krajem 2012. godine, kada pojedini
političari, ostrašćeni stranački funkcioneri, nabeđeni eksperti, dežurni davači
izjava i analitičari svega i svačega govore o Lustraciji i neretko je koriste
kao alibi za neispunjena obećanja ili neobavljene poslove, za koje su bili
nadležni oni lično ili njihove stranke, koalicije i vlade u kojima su participirali
ili institucije u kojima su radili, ja ne znam da li da se smejem ili da plačem.
Dvanaest godina nakon
demokratskih promena i skoro deset godina nakon donošenja takozvanog Zakona o
lustraciji, odnosno Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koji uz
prećutnu, gotovo sveopštu neformalnu saglasnost političkih faktora, uopšte nije
primenjivan u praksi i kome tiho i neprimetno, daleko od očiju javnosti, na
sramotu države Srbije, svih postpetooktobarskih vlada, svih demokratskih,
reformskih i proevropskih snaga i svih nas, za nekoliko meseci ističe rok
trajanja.
Danas, kada je više nego
očigledno da lustracije nije bilo niti će je biti i kada jedino možemo da se
pitamo da li bi produženje roka važnosti ovog zakona, koje je predložila jedna
politička partija, a koje niko i ne pominje niti stavlja na dnevni red skupštine,
imalo bilo kakvog smisla!?
Ali bez obzira na sve što se tokom prethodnih
godina, na javnoj i političkoj sceni, govorilo i pisalo o toj famoznoj
lustraciji, osim činjenice da se ona nažalost nije desila, tragična je i
neverovatna i činjenica da najšira javnost o njoj uglavnom ima ili površne ili
što je još gore potpuno pogrešne predstave. Jer da se ne lažemo za ogromnu većinu
građana, čak i za one koji pretenduju da su dobro informisani i upućeni u tu
stvar, lustracija je nešto vezano za ''tajnu policiju'' to jest UDBU odnosno zle udbaše i njihove još gore
saradnike koji se zlurado nazivaju cinkarošima, drukarama ili u najboljem slučaju
doušnicima. Koji su po definiciji krivi za sva zla ovoga sveta i sve loše
stvari koje su im se dogodile ne samo u prethodnom periodu već i čitavom
životu, pa ih stoga treba ne samo apriori
kazniti već i raskrinkati i javno prezreti i poniziti.
A da li je sve baš tako? Naravno da nije.
No pođimo redom. Pošto je u pitanju
strana reč najpre ćemo zaviriti u te leksikone stranih reči i videti da u njima
piše da je lustracija ''svečano čišćenje od grehova..razgledanje, razmatranje''.
Ako izuzmemo reč svečano
koja asocira na neki mističan verski obred ili ceremoniju, jasno je da se tu
radi o stvari u kojoj najpre treba pogledati i razmotriti nečije grehe u smislu
njegovog i njihovog očišćenja. Obzirom da to zvuči previše teološki treba odmah
reći da je u stvarnom svetovnom životu lustracija jedan pravni institut odnosno
postupak koji se koristi u post totalitarnim društvima i ima za cilj da one
koji su u tom prethodnom nedemokratskom, totalitarnom društvu kršili ljudska
prava onemogući da i novom pretpostavlja se demokratskom društvu ponovo zauzmu
neke odgovorne funkcije, koje bi im omogućile i da izbegnu odgovornost za ono što
su činili ali i da nastave da se tako ponašaju i dalje.
Lustracija dakle nije čišćenje ili očišćenje
onih koji su grešili, odnosno kršili nečija ljudska prava, od njihovih grešaka
i grehova već čišćenje ili bolje reći udaljavanje takvih ljudi iz državne
administracije odnosno čišćenje društva od onih koji su grešili. Što na prvi
pogled zvuči primamljivo i pravedno...
A gde su u svemu tome udbaši i
njihovi doušnici i da li se pomenuti zakon odnosi samo na njih? Još jednom
moram reći - naravno da ne. Jer pomenuti
zakon u članu 10. u 2. tačaku ili ti stavova, taksativno nabraja lica
koja podležu procesu lustracije među kojima su u stavu 18. i ''funkcioneri i ovlašćena
službena lica u BIA odnosno drugoj odgovarajućoj službi''.
A ko je u ostalih 20 tačaka? Verovali ili ne, narodni
poslanici republičke i pokrajinske skupštine, predsednik, sekretar i ostali
skupštinski funkcioner, predsednik Srbije, članovi kabineta i njegovi najbliži
saradnici, premijer, ministri, njihovi zamenici, pomoćnici i ostali brojni
funkcioneri republičke i pokrajinske administracije, gradonačelnici i ostali
funkcioneri lokalnih samouprava, rukovodioci to jest direktori javnih preduzeća,
direktori i članovi upravnih odbora svih javnih ustanova, predsednici i sudije
Ustavnog i Vrhovnog suda, predsednik i članovi Visokog saveta sudstva, sudije,
tužioci, guverner narodne banke, direktori državnih banaka i njihovi najbliži
saradnici, šefovi diplomatsko-konzularnih predstavništava odnosno ambasadori i konzuli,
načelnik generalštaba i ostali visoki vojni funkcioneri, upravnici zatvora i
njihovi saradnici i naravno i direktori, predsednici i članovi upravnog odbora,
glavni urednici i njihovi zamenici organizacija koje se bave javnim informisanjem
i izdavaštvom (čitaj: novine, radio i TV...).
I kako se sada svi oni lustriraju? Tako što
nadležna Komisija koja je zakonom ovlašćena da sprovodi ovaj postupak ide ''preko zemlje Srbije'' i otkriva i kažnjava one
koji su kršili ljudska prava? Nažalost ne, već tako što proverava samo da li su oni koji se kandiduju za
navedene funkcije ili ih već obavljaju ta prava kršili. Što naravno znači da se
zakon ne odnosi i ne primenjuje na sve one koji su kršili ljudska prava ali ne
obavljaju nikakvu funkciju niti se za nju kandiduju! Njima bi ako budu hteli i
umeli trebali da se bave neki drugi zakoni i institucije.
Jasno je dakle da lustraciji podležu ne
samo pripadnici DB-a već i armija državnih funkcionera gotovo svih fela
i profila.
Ono što DB i njegove
pripadnike razlikuje od drugih institucija i ostalih državnih činovnika je po
meni pogrešna pretpostavka da u svim totalitarnim režimima u kršenju ljudskih
prava prednjači ''tajna
policija'' i
još pogrešnija da se u njenim arhivama mogu naći podaci o ovakvim događajima i
njihovim akterima. Shodno čemu se korišćenje arhiva i dosijea OZNE-UDBE-SDB-BIA
u procesu lustracije doživljava kao njen osnovni, nezamenljivi i najvažniji
deo. Ruku na srce zakonodavac je ovde bio pošten, pa je rekao da će se u
procesu lustracije koristiti i arhive i dokumentacija svih ostalih državnih
institucija pa to moramo posebno istaći.
Lično mislim da je, i pored toga što su
pojedini pripadnici službe počinili brojne teške zločine, institucionalno mnogo
više ne samo kršenja ljudskih prava već i kriminala svih vrsta i korupcije bilo
u vojsci i policiji i drugim državnim institucijama u oblasti privrede,
finansija, obrazovanja, zdravstva...a o medijima da i ne govorimo, i da bi se
lustracija kada je u pitanju DB uglavnom svela na to da neki Rade Marković,
Legija, Gumar, Rambo, Glavonja i još po neki koji su i onako u zatvoru iz
drugih mnogo ozbiljnijih razloga, više ne bi mogli da budu pripadnici službe i
ostanu na svojim funkcijama. Što me je i navelo da napišem nekoliko tekstova na
ovu temu od kojih je ovaj prvi, ma kako edukativan i neophodan, ipak najmanje
atraktivan za najširu publiku. Zato ne sudite prebrzo ni prestrogo, jer će priče koje slede biti mnogo
konkretnije i interesantnije...
Što se tiče saradnika oni se u pomenutom članu10
ovog zakona, nigde ne pominju ni jednom rečju i ni jednim slovom. Pominju se
samo u članu 6 ali je i to pominjanje po mom mišljenju paušalno, krajnje
tendenciozno i diskutabilno, a to je priča za sledeći tekst.