Francuska
(dopisnik iz Pariza)
Sila zakon ne poznaje. Svaki francuski predsednik, od De
Gola do Sarkozija, morao je da započne neki rat, da pobije neki narod, izbombarduje
bar neku teritoriju. Proslavili su se Žandari, Legioneri i Miraži 2000 širom
belog sveta. Od Indokine i Alžira preko
Libana, Ruande, Čada, Avganistana, do
Obale Slonovače i još nekih banana republika zakukalo je na hiljade
majki i udovica. I sve to za dobrobit čovečanstva i trijumf demokratije. Pompidu je odradio svoje, Žiskar de Sten je namestio Ajatolaha
Homeinija i zakuvao u Iranu, dok je raspad bivše Jugoslavije zapao u dva različita mandata.
Malo je našoj tragediji
kumovao Miteran, ali je glavnina ostala za Širaka. Tradiciju mešanja u tuđe integritete
i pomaganje pobunjenika nastavio je Sarkozi. On je u zadnjem momenatu svog mandata odradio Gadafijevu Libiju i tako ispunio želju
Bernara Anrija Levog i nekih engleskih bankara. Za kratko vreme pretvorio je afričku
Švajcarsku u gnezdo terorizma crnog kontinenta.
Libija je pretvorena u islamski super market za nabavku oružja. Tako se mali Sarkozi
upisao velikim slovom u modernu Istoriju.
Do juče pljuvan, danas ga dozivaju na sve strane i rone suze za dobrim
prošlim vremenima.
Da bi se tradicija nastavila i da se Legionari ne bi
dosađivali i vukli plate za izležavanje, novi predsednik Fransoa Oland, se
takođe sve više vodi mišlju da bi jedan dobro odrađen mali rat dobro došao tek
koliko da narodu malo zatreperi patriotska žica i da se Francuzi okupe oko Marseljeze.
Minijaturan, čovečuljak pun kompleksa, još i mlakonja, kako su ga prozvali
neki njegovi socijalisti, kao da se povampirio pa evo oštri noževe i bajonete
dok sa tribine Ujedinjenih nacija poziva svoje saveznike i istomišljenike,
najviše Amere i Engleze, da krenu na islamiste
i teroriste.
Naravno da je u
pravu kad vidi šta se radi u Siriji, Libiji ili Avganistanu , samo on ne misli na njih, jako je to opasno.
Francuski Hari Poter u godinama (kako Olanda nazivaju neki razočarani birači , verovatno zbog
fizičke sličnosti sa malim vešcom), misli na sekciju Al kaide u bivšoj
francuskoj koloniji. Oland je ubeđen da sever Malija može da se " uradi
" za par dana, što avionima i
raketama iz vazduha, što dole u pesku uz pomoć lokalnog topovskog mesa. Jedna munjevita
pobeda u Maliju i plan povećanja poreza u Francuskoj ima da prođe "ko
pismo u sanduče".
Od Cezara
pa na ovamo, svaki je rat doneo pobedniku lovorov venac a u moderno doba to je
bar desetak odsto poena popularnosti. Tu je upoređenju kraj, jer ni Oland,
ni Dejvid Kameron ili Obama nemaju
namere da lično stanu na čelo svoje
vojske i viteški je povedu u boj. Moderan Predsednik je tu samo pozove u
rat i sve ostalo radi NATO pakt, pametne bombe i plaćeni psi rata. Svaki je rat
samo nastavak politike drugim sredstvima, rekao je Čerčil u svoje vreme i svi
se političari drže grčevito ovog pravila. Ratom se nabija popularnost.
Obezbeđuju mandati. Ratom
bi čak mogao i da se rešio i jedan drugi bolni problem Francuskog prisustva u
Africi, a to su taoci.
Sindrom Gadafi
Olandu je imidž spao na niske grane pa bi mu jedno bombardovanjce dobro došlo da se malo izvadi iz krize koju
je u Maliju zakuvao njegov prethodnik Sarkozi kada je razorio skladišta oružja
u Libiji. Doduše mnogi Francuzi ni dan
dani ne razumeju zbog čega je ta Libija i bila preorana bombama i zašto je
ubijen Gadafi. Objašnjenja su često toliko providna da čovek ne može a da se
smeje iako je zapravo tragično. Recimo, kaže propaganda da je Gadafi, taj "obesni seksualni
manijak", žestoko mučio svoj narod, i svi slepo poveruju medijima. Ovaj diktator je ne samo gradio
stanove za beduine i ostalu sirotinju, što već samo po sebi nije normalno, već
je i svesno odbijao je da im naplaćuje struju dok im je benzin namerno prodavao
u bescenje! On je čak svoju
rođenu omladinu proterivao iz zemlje i naređivao studentima da sami biraju
zemlju gde će da studiraju!
Toliko se pravio
važan, da im je davao velike stipendije i još plus plaćao kirije svoj toj studentariji
rasutoj po belom svetu: u Bostonu, Londonu ili Parizu. Slično je maltretirao i
svoje radnike kojima je davao platu i kad ne rade, tek koliko da ih potceni i
pokaže se da je pun ko brod. Kao evo vam za život i ostalo ali da se
ne bunite. A kako da se ne pobune kad su bili jedini na svetu koje je neki
diktator mučio na ovaj način. Priznajte da je to vrhunac cinizma i da takav
čovek ne zaslužuje da živi. Sva sreća da se tako nešto više nikada i nigde neće
ponoviti nakon intervencije NATO aviona.
Sada je nafta u rukama zapadnih demokratija dok su mnogi
strani radnici pokupili oružje iz porušenih skladišta i odmetnuli se u susedne
zemlje da prave veliki svetski pašaluk. Zato je teško izbeći taj rat.
Predsednik Oland mora da ispravlja ono
što je njegov prethodnik iskrivio. Mali
je idealna prilika s obzirom da je Francuska jedina svetska sila koja
još uvek ima vojne baze u Africi. Elem, iako se senka rata i strah od i bombi
atentata nadvio nad Francuskom, po
narodu se ipak mnogo više priča o poreskoj sablji koja treba da odseče 20
milijardi od poreskih obveznika nego o maču pravde koji treba da protera islamiste
iz Sahare.
U isto vreme dok
je u Njujorku predsednik Oland prozivao svetske sile u intervenciju protiv
terorista u Maliju, šef njegove vlade je najavljivao ceh od 20 milijardi poskupljenja poreza na
prihod. Ima li ko od čitalaca ideju o
zapremini novčanica koje prave hrpu od 20 milijardi evra? To je tačno
onoliko blaga koliko je bivša Jugoslavija dugovala i koliko nije mogla da vrati
tokom svoga postojanja. Neki misle da se država upravo zbog tog duga i raspala.
Svaka politička igra ima svoju ekonomsku pozadinu.
Nekom rat nekom brat
Naravno ova
neviđena globa, pravi holdap, naručen je u Berlinu i Francuzi moraju
maksimalno da reketiraju svoju raju da bi zadovoljili prohteve gospođe Merkel.
Francuzi imaju utisak da im socijalisti udaraju porez na pravo života i disanje
vazduha kako bi smanjili astronomski državni dug od preko 1700 milijardi evra. Oland
je potpisao da će dogodine stopa deficita biti samo 3 odsto. Jedino zvanično
objašnjenje za istorijski neviđeno poskupljenje života u zemlji slobode I
ljudskih prava je čista retorika. Kao i
u svim drugim državama sveta kada se menja vlada; dug je direktna posledica
loše politike prethodnika. Tako je svuda u svetu pa tako mora biti i u Francuskoj.
Narod je i ovde beznačajna količina za potkusurivanje,
tvrdi opozicija koja je do juče vodila gotovo identičnu politiku. Koliko je jaz
veliki između vladajuće klase i naroda najbolje se možda vidi iz raporta koji
je nedavno podnela državna finansijska kontrola.
Kao što rat nije tragedija za svakoga tako ima i jedan
sloj društva kome kriza ne može ama baš ništa. Dok su radni ljudi bez posla i
velike firme zatvaraju fabrike dotle vlada i njihovi štićenici otvaraju sve više državnih firmi koje ne služe ničemu
osim da službenici primaju plate i sakupljaju poene za penziju. Nedavno je
izbio skandal kada su inspektori proverili državne kase i pronašli veliki broj
rupa kroz koje je iscureo budžet.
Na stotine neregularnosti , afere na ivici lopovluka ili maskirane
organizovane pljačke naroda. Oko 1500 raznih državnih agencija koje ne služe
ničemu a zapošljavaju pola miliona
funkcionera i vuku toliko plata i ostalih privilegija državne službe. Tako
postoji državna agencija za promociju kulture starosedelaca Nove Kaledonije, institute
za kontrolu zaprašivanja komaraca ili stotinak drugih sličnih firmi koje su kreirane
za neko vreme a ostale su za stalno i još slobodno sebi povećavaju plate dok su
ostalim Francuzima smanjena primanja. Ukupno ovakva uhlebljenja za
privilegovane koštaju prezadužene Francuze oko 50 milijardi evra godišnje.
Tačno koliki je interes kamate na državni dug ili dva
puta više od povećanja poreza koji mogu da budu tragični po Francusku privredu.
Nikada ni jedan Predsednik nije za ovako kratko
vreme izgubio kapital svoje popularnosti. Vlada se brani tako što ističe da je sve
to rezultat politike ne samo Olandovih prethodnika već i prethodnikovih
prethodnika. Mentalitet jednog naroda je da što manje radi i da vuče što veću
platu. "Lezi lebu da te
jedem", al' sa kavijarom i uz šampanjac! Sad može malo bolje da
se razume tolika otkud ljubav francuske vlade prema nekim afričkim državama da je
spremna da krene i u rat da bi im obezbedila demokratiju i mir.
A1
Moćnija banda od svetske sile
Šest
saradnika francuske firme za eksploataciju uranijuma, Areva (među kojima je i
jedan naš Legionar, Sergej Lazarević) već dve godine leže negde u pesku,
zarobljeni od strane Akmi bande. Napad
bi značio smrt talaca, kako prete islamisti ali bi se tako i udarila tačka na nerešiv
problem ucene. Ne može jedne banda da ucenjuje četvrtu silu sveta.