Zaječar
Jedan o najatraktivnijih turističkih objekata u Zaječaru
već šest godina zvrji prazan i zaboravljen
Vodenica "melje" paučinu
Objekat je pre šest godina zatvoren sa obrazloženjem da ga je potrebno
hitno rekonstruisati i da će to biti urađeno za samo par meseci. Tek posle pet
godina objekat je rekonstruisan sredstvima iz NIP-a, ali je i posle toga ostao zamandaljen
Vuksan Cerović
Jedan od retkih i dragocenih spomenika iz otomanskog vremena - Turska
vodenica u samom centru Zaječara, već šest godina zvrji prazna i zaboravljena.
Njena ulazna vrata prekriva gusta mreža paučine, koja nedvosmisleno svedoči da
u objekat bogomdan za turizam, ugostiteljstvo i kulturu niko ne zaviruje.
Kada će
zaviriti nismo uspeli da pouzdano saznamo, mada smo razgovarali sa mnogim
ljudima doskorašnje vlasti u Zaječaru, koji su po prirodi posla za to trebali
da se interesuju. Razlozi tog "neznanja" su manje više banalni,
izuzimajući činjenicu da Zavod za zaštitu spomenika iz Niša nije dao neophodnu
saglasnost na na projekat i izvedene radove, koji su završeni pre osam meseci.
Bez tih saglasnosti nije moguće izdati upotrebnu dozvolu...
Svedok burnih vremena
Kada je Turska vodenica u Zaječaru izgrađena niko pouzdano ne zna. Ne zna
se ni ime vlasnika koji je izgradio, niti šta se sa njom dešavalo pre 1833.
godine, kada je Timočka krajina definitivno oslobođena od Turaka. Posle toga se
zna da je bila zapala za oko Knjaza Miloša Obrenovića, koji je uglavnom za male
pare kupovao vredniju imovinu Turaka koji su odlazili iz Srbije, ali nije uspeo
da je kupi, jer ga je pretekao neki Kosta Nišlija, kome je vlasnik vodenice
dugovao 500 dukata.
Milošu Obrenovuću,
koji je bio posebno zainteresovan za vodenice po Timoškoj krajini, jer su to
bili veoma rentabilni objekti, nije bilo svejedno što nije postao vlasnik
vodenice usred varoši Zaječar, pa je i dalje nastojao da je preko lokalnih
poverljivih ljudi kupi. Prema raspoloživim podacima u tome nije uspeo, jer je
Kosta Nišlija 1837. godine vodenicu prodao Jeremiji Zdravkoviću, "členu
Magistrata Okružija Aleksinačkog", a kako je kasnije dospela u posed Lale
Dimkovića, pisanih tragova nema.
Iz Popisa stanovništva
i imovine varoši Zaječar iz 1863. godine vidi se da je bila u vlasništvu Lalilnih
sinova Jovana i Nikole Lalovića (prezime su dobili po ocu) i tada se po njima
zvala Lalovića vodenica. Vodenica je ostala u vlasništvu te ugledne zaječarske porodice
sve do završetka Drugog svetskog rata, kada je nacionalizovana i data na
upravljanje preduzeću "Žitopromet". Kratko je korišćena a onda
zapuštena da bi odlukom Radničkog saveta "Žitoprometa" od 31.10.
1954. godine bila preneta bez naknade novoformiranom Narodnom muzeju u
Zaječaru. Nedugo potom, 1959. godine stavljena je pod zaštitu Republičkog
zavoda za zaštitu spomenika. Pošto je bila prilično zapuštena, jer Narodni
muzej nije imao para da je konzervira i održava, ustupljena je na korišćenje
Ugostiteljskom preduzeću "Srbija" koje je obnovilo i pretvorilo u
ekskluzivan ugostiteljski objekat "Vodenica". Kasnije je poverena
Turističkoj organizaciji opštine Zaječara u čijem je sastavu restoran radio sve
do početka 2007. godine.
Obećali pa zaboravili
Dve godine nakon dolaska na vlast Boška Ničića, doskorašnjeg
gradonačelnika Zaječara, početkom januara 2007. godine, odlučeno je da se
restoran "Vodenica" zatvori radi "ozbiljne rekonstrukcije i
podizanja kvaliteta usluga na mnogo viši nivo". Upravni odbor Turističke
organizacije, na čijem je čelu bio potpisnik ovih redova, doneo je takvu
odluku, jer je imao uveravanja Zorana Stamenkovića, direktora Turističke
organizacije i gradonačelnika Ničića, da će rekonstrukcija biti završena
"za par meseci, do početka turističke sezone".
Pošto obećanje nije ispunjeno, predsednik Upravnog odbora je podneo ostavku
i imenovan je novi. Prošlo je od tada punih pet godina a Stamenković i Ničić se
nisu nimalo uzbuđivali što izuzetno atraktivan objekat samuje zamandaljen u
centru Zaječara. Jedini posetioci "Vodenice" u tom periodu bili su
vetar i pauci.
Konačno, u
drugoj polovini 2012. godine "Vodenica" je rekonstruisana sredstvima NIP-a.
Izvođač je bilo, gotovo po običaju preduzeće "Hajduk" iz Male Jasikove,
a vrednost radova je bila oko 20 miliona dinara. Radovi su zvanično okončani
12. oktobra 2012. godine, bez obzira što Zavod za zaštitu spomenika iz Niša
nije doneo rešenje o davanju saglasnosti na projektnu dokumentaciju, dok se ne
isprave nedostaci na koje je ukazano dopisom broj 152/2 od 2. marta 2012.
godine. Komisija za tehnički prijem je bez obzira na to primila objekat, ali upotrebna
dozvola do danas nije izdata jer nema saglasnosti Zavoda za zaštitu spomenika
iz Niša ni na izvedene radove.
U Direkciji
za izgradnju grada Zaječara, čiji su stručnjaci vršili nadzor nad
izvođenjem radova, tvrde da su nedostaci na koje je Zavod za zaštitu spomenike
iz Niša ukazao ispravljeni, a da je problem sa saglasnostima finansijske
prirode. Šank od rostfraja u objektu starom 200 godina, čiji je autentični
enterijer i eksterijer trebalo sačuvati, kao i neki drugi detalji, ozbiljno
dovode u sumnju tvrdnju da su ispravljeni nedostaci na koje je Zavod za zaštitu
spomenika iz Niša ukazao.
Nezvanično
smo saznali da je prilikom rekonstrukcije jedan vodenički kamen polomljen, da u
objektu više nema nijednog i da je vitlo bilo ukradeno i prodat kao staro
gvožđe.Srećom je pronađeno i vraćeno, ali izgleda da nije postavljeno na mesto
na kome je inače stajalo. Drugim rečima od stare Turske vodenice je ostala samo
prazna ljuštura.
Vlast Boška Ničića
nije se mnogo obazirala na odredbe Zakona o planiranju i izgradnji kojima je
predviđeno da objekat mora imati upotrebnu dozvolu kako bi mogao biti predat na
upotrebu. U tom maniru u novembru 2012. godine raspisan je oglas za davanje u
zakup "Vodenice" ukupne površine 105 kvadrata. Stigle su dve ponude,
koje su otvorene 12. 12. 2012. godine, Komisija je predložila koja je ponuda
povoljnija, ali ugovor nije sklopljen, jer je gradonačelnik Ničić 17. 1. 2013.
godine doneo rešenje kojim su ponude odbijene, a Odeljenju za urbanizam,
građevinarstvo i komunalno stambene poslove naloženo da pre ponovnog
oglašavanja tačno utvrdi površinu nepokretnosti uključujući objekat površine
110 kvadrata, nadstrešnicu površine 114 kvadrata i popločane staze 67 kvadrata.
Odmah su po
Zaječaru počele da kruže priče da se tako priprema teren da
"Vodenicu" u zakup uzme Slobodan Pajkić Paja, zaječarski ugostitelj i
prijatelj gradonačelnika Ničića. To je, međutim, ostalo u domenu nagađanja, jer
novi oglas do danas nije raspisan.
Prema rečima Veselinke
Živanović, načelnika Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i stambeno
komunalne poslove koja je pre nekoliko dana smenjena, novi oglas o davanju u
zakup "Vodenice" nije raspisan jer u važećoj Odluci o davanju u zakup
poslovnog prostora grada Zaječara nema odredaba kojima je regulisano pod
kojim uslovima i po kojoj ceni se u zakup daju opremljeni objekti. Na pitanje
zašto tokom minulih sedam meseci nisu predložene izmene i dopune pomenute
odluke odgovor nismo dobili.
Nova
zaječarska vlast je ovih dana naložila Turističkoj organizaciji grada Zaječara
i Narodnom muzeju u Zaječaru da se objekat "hitno stavi u funkciju".
Paučina sa ulaznih vrata je skinuta, popisan inventar i sročen zapisnik o
stanju u kome je objekat zatečen. Svi su izgledi da će taj izuzetno atraktivni
prostor ubuduće biti u nadležnosti Narodnog muzeja, kome po katastarskim
knjigama i pripada. Naravno, da bi bilo što moglo u njemu da se radi moraće da
se dobije saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša, a to bi moglo
potrajati...