Misija
Džulijan
Asanž: Sajferpank, sloboda i buduænost Interneta (6)
Duh
iz Štazijeve arhive
Diskusije
heroja antiglobalizma Džulijana Asanža, koje je vodio sa svojim saborcima
Džejkobom Apelbaumom, Endijem Milerom-Magunom i Džeremijem Cimermanom,
objavljene su 2012. godine u knjizi "Sajferpank". Knjiga je štampana
istovremeno i u Njujorku i u Londonu. Zahvaljujuæi izdavaèkoj kuæi Albion Books
iz Beograda, koja je objavila 2013. godine srpsko izdanje "Sajferpanka",
Tabloid donosi najznaèajnije delove iz ovog znaèajnog svedoèanstva o borbama za
medijsku slobodu i savremenim oblicima informativnog porobljavanja.
Džulijan Asanž
DŽULIJAN:
Endi, nedavno sam razgovarao sa predsednikom Tunisa i pitao sam ga šta æe se dogoditi
sa obaveštajnim dosijeima iz vremena vladavine diktatora Ben Alija -
tuniški ekvivalent arhivi Štazija - i on mi je rekao da iako su ti dosijei
interesantni, pravi problem su obaveštajne agencije, one su opasne, tako da æe
morati da se izbori sa svakom od njih. Ali kada se radi o dosijeima, on smatra
da je zarad jedinstva društva u Tunisu najbolje da ostanu tajni, da bi se
izbeglo optuživanje. Ti si bio mlad u vreme pada Štazija u Istoènoj Nemaèkoj,
ali da li bi mogli malo da razgovaramo o arhivi Štazija i o tome šta ti misliš
o dosijeima bezbednosnih službi?
ENDI: Nemaèka verovatno ima najbolje dokumentovanu obaveštajnu službu na
planeti, ili bar jednu od najboljih. Sva dokumenta iz istoènonemaèkog
Ministarstva za državnu
bezbednost (Staatssicherheit) - sve beležnice,
proceduralni dokumenti, dokumenti za trening, interne studije - su otprilike
javni. Kažem
otprilike jer nije lako pristupiti svima, ali veæini jeste, a uz to je država otvorila
agenciju koja se brine o dosijeima tako da graðani Nemaèke imaju pravo da vide svoj Štazi dosije.
DŽULIJAN: Nemaèka Vlada je osnovala BstU (Bundesbeauftragte für
die Stasi-Unterlagen), velikog distributera dokumenata iz Štazi arhive.
ENDI: Da, i novinari mogu da se prijave za tzv.
istraživanja, što verovatno podseæa na zahteve za
pristup informacijama od javnog znaèaja, da bi mogli da izuèavaju razlièita pitanja.
Postoji mnogo knjiga, kao i priruènika za izuèavanje strateškog ponašanja Štazija. I mislim da se od njih mnogo može nauèiti. Razumem da
je previše oèekivati da Tunižani objave sve
liène dosijee koje
je sastavila bivša obaveštajna agencija,
jer predsednik - mislim na sadašnjeg predsednika - mora da uzme u obzir i svoj dosije,
kao i dosijee svojih saveznika i sl. Te obaveštajne agencije
ne poštuju
privatnost tako da se u liènim dosijeima nalaze informacije o vašim seksualnim
navikama, vašim
telekomunikacijama, novèanim transferima, o svemu što ste uradili,
a što možda ne biste želeli da bude
javno.
DŽULIJAN: Da li si pratio zbivanja sa egipatskom bezbednosnom
službom, Amn
el Davlom? Hiljade ljudi je upalo unutra, opljaèkali su arhivu jer je Amn el Davla pokušala da iz
zapali, uništi, baci
u ðubre, tako da je
veliki deo materijala završio svuda naokolo. Dosije je mogao da se kupi za 2 amerièka dolara na lokalnoj
pijaci. Ali to nije uništilo
egipatsko društvo.
ENDI: Ne, samo kažem da razumem ako ljudi ne žele da njihovi
lièni podaci budu
javni. Ja mogu to da razumem jer sam živeo u državi u kojoj su 40 godina èuvani podaci o
meni i u kojoj je zabeležen svaki
put kada kada bih otišao u
toalet.
DŽULIJAN: Ali koja je cena toga? Što se mene tièe, jednom doušnik uvek doušnik.
ENDI: Da, ali hakerska etika, u principu podrazumeva
upotrebu javnih informacija i zaštitu privatnih informacija ili podataka, i smatram da
ako se zalažemo za
privatnost - a imamo jako dobre razloge za to - onda ne bi trebalo da
jednostavno prièamo o
uravnoteženosti u
ovom sluèaju.
Ovde možemo
napraviti razliku. Ne moramo sve uèiniti javnim.
DŽEJKOB: Postoji dobra strana te asimetriène tajnosti.
Hajde da se vratimo malo unazad. Mislim da ti je polazište pogrešno, jer smatraš da su podaci
privatni kada su ogranièeni, a
to jednostavno nije taèno. Na
primer, ako je u mojoj zemlji milion ljudi prošlo bezbednosnu proveru i imaju dozvolu
za pristup liènim
podacima...
DŽULIJAN: 4,3 miliona...
DŽEJKOB: Kako onda ti podaci mogu biti privatni? Problem je
u tome što ti
podaci nisu 100 posto tajni svim osobama na planeti.
DŽULIJAN: Tajni su onima koji nemaju moæ.
ENDI: U pravu si. Ali ako želimo u potpunosti
da otvorimo arhive...
DŽULIJAN: Neke evropske zemlje su to uradile.
ENDI: Ne. Ne znam ni za jednu državu u kojoj su
svi dosijei postali javni.
DŽULIJAN: Na primer u Poljskoj su dosijei postali javni u
mnogo veæoj meri
nego u nemaèkoj.
ENDI: Moguæe je da je tako. Ono što je bilo loše, a što se u stvari
dogodilo u Nemaèkoj
jeste da su koristili bivše
oficire istoènonemaèke državne bezbednosti
da bi obezbedili da Štazi
administrira ne samo Štazi
arhivu, veæ i deo
tzv. „nove Nemaèke", ujedinjeni bivši istoèni deo. Postoji
jedna zanimljiva prièa o
kompaniji koja je pobedila na tenderu, a trebalo je da oèisti zgradu u
kojoj su èuvani
dosijei. Ta kompanija je pobedila na tenderu samo zato što su bili
najjeftiniji ponuðaèi. Nakon šest godina
kompanija koja je bila zadužena za èuvanje arhive, saznala je da su posao dali kompaniji koju
je napravio bivši istoènonemaèki obaveštajac a koja je
trebalo da èisti
njihove arhive.
DŽEREMI: Na Vikiliksu sam našao
i proèitao izveštaj o tome. Sjajan je.
ENDI:
Vikiliks je baš o tome izveštavao, tako da si u pravu kada kažeš da kada jednom stvoriš te dosijee i kada ih poveriš lošim ljudima ne može se govoriti o privatnosti.
DŽULIJAN: Možemo to posmatrati i kao širu pitanje. Internet je doveo do eksplozije informacija
koje su dostupne javnosti - potpuno neverovatno. I obrazovna funkcija interneta
je neverovatna. A sa druge strane, ljudi vide šta
radi Vikiliks i pomisle „pogledaj, sve tajne vladine informacije su sada
javne, Vlada ništa ne može da saèuva".
A ja mislim
da su to gluposti. Vikiliks je senka senke. U stvari, to što smo objavili informacije koje broje više od milion reèi samo ukazuje na
eksploziju kolièine tajnih informacija. I zaista,
moæne grupe sada poseduju toliku kolièinu tajnih materijala da je kolièina javno dostupnih informacija zanemarljiva, a
informacije koje je Vikiliks objavio èine samo deliæ tih materijala koji se tajno èuvaju. Kada, sa jedne strane, uporedimo te moæne insajdere koji imaju podatke o svakoj transakciji
kreditnim karticama u svetu i, sa druge, ljude koji guglovanjem mogu da pronaðu bilo koji blog i komentare ljudi na njemu, šta da kažemo o tom odnosu snaga?
Ubijanje
glasnika
ENDI: Ja
mislim da je dobro da se sve te informacije razotkriju, jer æe tako ljudi nauèiti da ako koriste
kreditnu karticu ostaje trag o tome. Nekim ljudima, ako im samo objašnjavamo, æe to biti previše komplikovano i apstraktno. Ali, onoga trenutka kada
vide svoje liène dosijee, sve æe razumeti.
DŽULIJAN: Ili ako dobiju svoj Fejsbuk dosije koji sadrži 800 MB informacija o njima.
ENDI: nakon
pada Istoènog bloka, nemaèki kancelar Helmut Kol je želeo da ujedini Nemaèku, ali su Amerikanci postavili tzv. Uslov pregovora 2 plus 4.
Rekli su
da još uvek žele da drže telekomunikacije u nemaèkoj pod kontrolom, pod svojim nadzorom, a Kol je smatrao
da to nije bitno, jer nije razumeo šta podrazumeva nadzor
telekomunikacija. Razgovarao sam jednom sa jednim èovekom iz njegovog kabineta i on mi je rekao da su bili
veoma ljuti zbog toga tako da su na kraju organizovali da dobiju 8.000 stranica
transkripata njegovih telefonskih razgovora koje je Štazi napravio. Bila su im potrebna dva mala kombija da bi
ih dovezli u njegovu kancelariju. Kada je video te dokumente rekao je „Doðavola, šta je to?" a oni su mu odgovorili „to su
vaši telefonski razgovori u
poslednjih 10 godina, ukljuèujuæi one koje ste obavili sa vašim devojkama, sa vašom suprugom, sa vašom sekretaricom, itd." Tako je najbolje razumeo šta znaèi presretanje
telekomunikacionih podataka.
I zaista,
ti dosijei pomažu ljudima da razumeju šta rade obaveštajne službe. Ali ako bismo se zalagali za potpuno razotkrivanje
sada i ako bismo glasali nisam siguran da li bih se protivio tome.
DŽULIJAN: Ne bih želeo da previše prièamo o tome, ali oèigledno je da postoje situacije u kojima dokumenti treba
da budu tajni, recimo kao u sluèaju istrage protiv
mafije. U takvim sluèajevima to je zakonski
opravdano. Ne kažem da je legitimno kao politika,
kažem da je politièki neizbežno.
Postoje
politièki uverljivi zahtevi - poput „ovi
momci su veæ ubijali i sada
pripremaju drugo ubistvo" - kada bez obzira da li
mislimo da bi presretanje trebalo da bude dostupno ili ne, ono æe se dogoditi. Ne možemo da pobedimo u toj
politièkoj borbi.
Ali ta vrsta
taktièkog nadzora može bar delimièno da bude zakonski
regulisana i šteta se može svesti na minimum. Kada se ova taktièka presretanja koriste u radu agencija koje sprovode
zakon (nasuprot obaveštajnim agencijama), èesto se koriste za prikupljanje dokaza. Ti dokazi se
koriste u sudskim procesima i tako postanu javni. Samim tim bar neko vreme
postoji neka vrsta nadzora nad tim što se dešava.
I na suðenju možete ispitati ljude kako
su došli do tih dokaza i zbog èega bi trebalo da ih smatramo važeæim. Možemo da ih kontrolišemo. Ali regulisanje
strateškog presretanja je potpuno
apsurdno. Po samoj definiciji ono podrazumeva presretanje svaèijih podataka, tako da se postavlja pitanje koji zakon
bismo primenili u sluèaju kada nam je polazna
osnova nadzor svih?
DŽEREMI: Ova diskusija o potpunom razotkrivanju me je
navela da se setim grupe zvane LulzSec koja je objavila 70 miliona Sonijevih
dokumenata - podatke svih Sonijevih korisnika - tako da ste mogli da vidite sve
adrese, imejl adrese i lozinke korisnika. Mislim da su mogli da se vide i
podaci o kreditnim karticama 70 miliona korisnika. Kao borac za osnovna prava
pomislio sam „uh, mislim da nešto nije u redu kada, da bi pokazao da si u pravu
ili da bi se zabavio, objavljuješ liène podatke ljudi". Oseæao sam se veoma loše kada sam video imejl adrese ljudi tako objavljene.
Mislim da su se oni mislili da je zabavno da pokažu
da neka kompanija, poznata i moæna kao Soni nije u stanju
da saèuva podatke o svojim korisnicima
i da æe, kada tih 70 miliona korisnika
bude pronašlo svoje imejl adrese na internet
pretraživaèima,
odmah shvatiti i zapitati se „Uh, šta sam uradio kada sam otkrio svoje podatke
Soniju? Šta znaèi poveriti svoje liène podatke nekoj kompaniji?"
DŽEJKOB: I time su ubili glasnika.
Pacovi u operi
DŽULIJAN: Razmatrali smo sve te pesimistiène scenarije
tako da bih sada želeo
da prièamo
o jednom moguæem
utopijskom scenariju. Došlo
je do radikalizacije internet omladine, a internet omladina se sve više uveæava tako da
sada gotovo da èini
veæinu.
Sa druge strane imamo oèajnièke pokušaje
anonimizacije i slobode objavljivanja, slobode od cenzure - imamo mnoštvo i državnih i
privatnih tela koja se bore protiv toga -i hajde da pokušamo da
pretpostavimo da doðe
do najpozitivnijeg moguæeg
razvoja dogaðaja.
Šta
to onda znaèi?
DŽEJKOB: Pravo da èitamo i izražavamo se slobodno i to bez izuzetka, bez izuzimanja i
jednog pojedinca, bez ikakvih izuzetaka, da pogrešno citiram Bila Hiksa.
On je
to govorio u vezi sa obrazovanjem, odeæom i hranom, ali se
sve svodi na to: svi imaju pravo da èitaju i svako ima
pravo da govori slobodno.
Zatim
tu je i pravo anonimnog govora, onda i moguænosti da izvršimo neku uplatu ljudima a da nas u tome ne ometa treæa strana, moguænost da slobodno
putujemo, moguænost da ispravimo svoje podatke
u sistemu. Transparentnost i odgovornost za svaki sistem u kome postoji bilo
kakva agencija.
ENDI:
Dodao bih da iako imamo poveæan broj sistema za
procesiranje informacija, kao i mreža, i uz dostupne
alatke poput Tora, šifrovanja i slièno, obim podataka koji može biti ugušen je vema mali, što znaèi da vlade moraju
to da rade i oni to znaju. Oni znaju da je period u kome nešto može ostati tajno
veoma kratak, da æe to postati javno
kad tad, što je jako dobro. I to menja
naèin na koji rade. To znaèi da su svesni da postoji odgovornost.
I
to znaèi da oni u stvari neminovno
dovode do pojave uzbunjivaèa unutar procesa,
kao Sarbanes-Oksli Zakon koji od kompanija koje su registrovane na amerièkoj berzi zahteva da stvore strukturu za uzbunjivanje,
tako da ljudi koji žele da prijave neku
kriminalnu radnju ili proneveru svojih pretpostavljenih imaju kanal za
prijavljivanje a da ne trpe direktne sankcije od strane tih koje su prijavili.
To je
dobra stvar i to æe nam dugoroèno doneti održivije procese.
DŽEREMI: Da se nadovežem na ono što je Džejk upravo rekao,
mislim da svima moramo da objasnimo da je slobodan, otvoren i univerzalni
internet verovatno najvažnije sredstvo kojim
se borimo za globalna pitanja koja su ugrožena, da je njegova
zaštita verovatno jedan od najvažnijih zadataka koji je poveren našoj generaciji, i da, kada neko negde - bilo da je u
pitanju vlada ili kompanija - ogranièi ljudima moguænost da pristupe sveopštem internetu, to utièe na celokupan
internet. To ogranièava celokupno èoveèanstvo.
S
obzirom da vidimo da udruženi možemo poveæati politièku cenu takve odluke, svi graðani koji pristupaju slobodnom internetu mogu ih
odvratiti od takvog ponašanja. Poèinjemo da uviðamo da kao internet
graðani imamo moæ u procesu donošenja politièkih odluka i da možemo da uèinimo da naši izabrani
predstavnici i vlade snose veæu odgovornost zbog
loših odluke koje donesu, a koje
utièu na naše osnovne slobode i na slobodni svetski univerzalni
internet.
Zbog
toga mislim da treba da vežbamo to.
Treba
da nastavimo da razmenjujemo znanje o tome. Treba da poboljšamo naèin na koji izvodimo
svoje akcije, naèin na koji razmenjujemo
taktike koje koristimo kada se obraæamo parlamentu, naèine na koje obznanjujemo šta politièari rade, na koji
obznanjujemo informacije o uticaju industrijskih lobija na proces donošenja politika. Treba i da nastavimo da stvaramo alatke
pomoæu kojih æe graðani moæi da izgrade svoju decentralizovanu kriptovanu infrastrukturu,
da bi mogli da poseduju svoju komunikacionu infrastrukturu. Trebalo bi da
predstavimo ove ideje celom društvu kao ideje koje æe pomoæi da se stvori
bolji svet. To je ono što smo poèeli da radimo i samo treba da nastavimo.
DŽULIJAN: Džejk, ako pogledaš objašnjenja problema na
internetu koja daju ljudi poput Evgenija Morozova, videæeš da su ih
sajferpanks odavno predvideli.
I
nisu zastupali stav da se samo treba buniti protiv pojaèanog državnog nadzora i slièno, veæ da možemo, tj. moramo stvoriti sredstva za novu demokratiju.
A možemo ih stvoriti svojim umom,
dati ih ostalim ljudima i ukljuèiti ih u kolektivnu
odbranu. Tehnologija i nauka nisu neutralne. Postoje odreðene forme tehnologije koje nam mogu pružiti ove osnovne slobode i slobode za kojima mnogi
ljudi teže tako dugo.
DŽEJKOB: Apsolutno. Mislim da je kljuèna stvar koju ljudi treba da znaju - posebno ako je tu
negde neko ko ima 16 ili 18 godina i želi da menja svet
na bolje - da niko ko sedi ovde i niko bilo gde u svetu se nije rodio sa
zacrtanim dostignuæima. Svi stvaramo
svoje alternative. Svi mi ovde smo stvorili svoje moguænosti, tako da svako, posebno uz internet, ima moguænost da to uradi u svojom životu. Ali nisu obavezni da to urade, veæ ako žele, mogu. A ako
urade to, imaæe uticaj na mnogo ljudi,
posebno uz pomoæ interneta. Stvaranje
alternativa ima moæ uveæavanja, i pojaèavanja.
DŽULIJAN: To znaèi sami za sebe, ako
izgradiš nešto možeš da ga daš milijardama ljudi
da ga koriste.
DŽEJKOB: Ili ako uèestvuješ u izgradnji
anonimne mreže - kao što je Tor mreža - pomažeš da se izgradi alternativa za
anonimne komunikacije, moguænost koju ljudi tu pre toga nisu imali.
DŽEREMI: Radi se o slobodnom prenošenju znanja i omoguæavanju slobodnog
protoka na komunikacionim kanalima znanja. To je ono što ti radiš. Tor je slobodni
softver, koji je raširen toliko koliko
je raširen danas jer smo ugradili
taj oseæaj slobode u alternative koje
gradimo, u tehnologije i modele koje stvaramo.
"...Šifra
je zakon!"
DŽEJKOB: neophodan nam je softver za slobodni svet, a i
slobodan i otvoren hardver.
DŽULIJAN: Kada kažeš slobodan misliš bez
ogranièenja, da ljudi mogu da lenèare na internim mrežama, da vide kako
funkcionišu?
DŽEJKOB: Da. Neophodan nam je softver koji je slobodan poput
zakona u demokratiji, koja omoguæava svima da ga
prouèavaju, menjaju, da ga u
potpunosti shvate i da obezbede da radi ono što su i želeli kada su ga napisali. Slobodan softver, slobodan
i otvoren hardver.
DŽULIJAN: O sajferpanksa su preuzeli premisu da je „šifra zakon".
DŽEREMI: Od Leri Lesinga.
DŽULIJAN: Programi koji postoje, koji se
koriste, definišu ono što možeš da uradiš na internetu, tako da je šifra zakon.
DŽEJKOB: Apsolutno. A to samo znaèi da možeš da stvaraš alternative,
posebno kada se radi o programiranju, ali èak i kada je reè o 3D štampi ili društvenim pitanjima kao što je hakerski prostor.
Možeš da pomogneš u stvaranju alternativa, samo je kljuèno da ih ukljuèiš u proces normalizacije, takav da ljudima postane
normalno da mogu da naprave sopstvene trodimenzionalne objekte, da mogu da
menjaju sopstveni softver, i da budu svesni da ako neko želi da ih spreèi u tome, to nije
neko ko im obezbeðuje pristup
internetu, da su oni ti koji imaju moæ filtriranja ili
cenzurisanja, i da, oni samo krše sopstvenu dužnost pažnje.
Svaki
od nas je to uèinio sa svojim životom, tako da bi ljudi trebalo da shvate da i oni
imaju moguænost da to urade za buduæe generacije, ali i za ovu generaciju sada.
Zbog
toga sam ja sada ovde - jer ako ne podržim Džulijana sada, sada kada prolazi kroz sve ovo, kakav
onda svet stvaram? Kakvu poruku šaljem kada
dozvoljavam gomili svinja da me guraju kako hoæe? Nema šanse, nikada. Moramo da
gradimo i da menjamo. Gandi je rekao: „Ti moraš da postaneš promena koju želiš da postigneš u svetu", a ja bih dodao da moraš i da budeš nevolja koju želiš da vidiš, takoðe.
To
se odnosi na Svet softvera, nije baš isto kao Gandijeva
poruka, ali mislim da je jako važno da se to uradi i
da ljudi shvate da ne mogu samo da sede dokoni, veæ da moraju nešto da urade. A ja
se nadam i da hoæe.