Umesto nekrologa
Odlazak iz Doline Senki i
Plača
Risti Kuburi, prijatelju
Slavko Drinski
Još jedan dobar
drug je zauvek napustio Dolinu Plača koja se nekada zvala Srbija. Još jedan
vitez za istinu je upao u staru zamku smrti; prošavši sve njene zasede, živo
blato i stranputice, izašao je na čistinu obasjanu životom i suncem, i tu
slobodno udahnuo, misleći da je posle očajne borbe za život nadmudrio Nezasitu.
I tu ga je strela pogodila. Uzdah slobode i olakšanja je postao poslednji
izdah. Tako ona radi sa svima koji izazivaju na dvoboj sopstveni strah;
zastrašuje ih na mestima opasnim da bi u njima izazvala žudnju za životom,
dopušta da bude pobeđena - i odmah svoj poraz pretvara u pobedu.
Tako je
zaspao Risto Kubura; za mnoge javna ličnost koja je drugima davala inspiraciju
da se bore, da se ne predaju; za prijatelje stidljivi dečak jos iz vremena kada
se ptice nisu sasvim plašile da pevaju, i dok se nebo jos uvek usuđivalo da
bude plavo.
Došao je iz
provincijskog grada gde su ljudi sumnjičavo gledali i u sopstveni lik u
ogledalu, i plašili se da ih ne špijunira. Na beogradskim ulicama se svima
sklanjao sa puta, jer su mu delovali jako važno i činili se mnogo većim od
njega, iako su u stvarnosti, zbog njegovog rasta, gotovo svi bili niži nego on.
Zastrašujuća
je slika u sećanju na Ristu, kako sedi u jednoj od beogradskih kafana, blizu
vrata, malo podalje od stola, bez kafe, bez pića, bez novca, dok se nad njim
svijaju senke dva crvena žandara, misleći da se radi o skitnici. Izgledali su
zloslutno kao tamni lešinari koji svijaju nad umornim čovečanstvom, ili sve
sile sveta nad jednom malom i nemoćnom zemljom. Bilo je očigledno da
su mu trebali
prijatelji...
Prvo je na
fakultetu sreo Čudeta, pesnika i skandalistu, koji je kršio
sve norme ondašnjeg jadnog društva; javno govorio skaradne stihove o Diktatoru, vređao manje političare
koji su dolazili
da drže predavanja,
kupao se na javnim mestima jogurtom - sa stranim
studentkinjama, naravno.
Preko njega
se upoznao sa drugim boemima, pre svega Jašom Grobarovim, a onda sa studentskim
pokretom i drugim disidentima. Počeo je da čita literaturu prokaženih i
odbačenih, koju fini, lepo vaspitani i lojalni građani ne čitaju.To je bilo
vreme kada je Risto prestao da se drugima sklanja s puta. Klicu pobune, bez
koje nijedan čovek nije ponosan čovek, plašljivo i pažljivo čuvanu u srcu
od rođenja, je mogao da izvadi i zasadi na ovom plodnom tlu. I ona je rasla, ni
brzo ni sporo, da se razvije u jako drvo na koje će, kako davni Prijatelj reče,
ptice nebeske sletati i praviti gnezda.
I to vreme je
bilo carstvo nemaštine i opasnosti, ali je bilo vreme smeha, smeha koji je pobegao
iz Beograda, da se smeje na nekom drugom mestu na svetu - ako takvo mesto
uopšte postoji. Bilo je muke naći Risti samačku sobu sa bračnim krevetima da bi
onako visok mogao komotno da se opruži i spava po dijagonali. Šalili smo se na
njegov račun, ali ne onako žestoko kao jedan sa drugim, jer on je uvek bio i
ostao onaj "Mali". On je, međutim, bio više nego žestok sa samim
sobom, nazivajući sebe teškim imenima, jer pošten čovek je prvi kritičar među
svojim kritičarima.
Jednom
je davno u krilu držao svoju ćerku, tek rođenu. Bila je tako malena da je stala
u njegove otvorene šake. Na licu mu je bio izraz divljenja, ali i neka
neobjašnjiva i daleka tuga. Rekao je: "Zar to nije veliko čudo kada
ovako veliki kreten, kao ja, može da ima ovako lepo dete?"
Sedeo je sa
pijancima, ali nikada nije bio pijanac - osim u jedan ludi, čudni i
neobjašnjivi dan u godini, bez datuma, kada su svi alkoholičari Beograda bili
trezni, a trezvenjaci pijani. Tada bi bio viđen sa Jašom Grobarovim, sa čašom
vina u ruci, dok je Grobarov pijuckao limunadu.
Imao je
neverovatno sećanje. Mogao je da prijateljima citira njihove sopstvene
rečenice, izrečene pre nekoliko decenija i potpuno zaboravljene od svojih
autora. Veliki je gubitak sto na papir nije stavio svoje uspomene. Zbog toga su
mnogi ljudi, potpuno ili delimično, otišli u zaborav. Teško ga je pogađao
odlazak svakog boema, svakog pesnika u poslednja vremena, ali ga je najviše
potreslo kada su umrli, prvo Čude, a onda Grobarov. Govorio je da "najbolji
umiru, a da niko iza njih ne ostaje", to jest da nema vise pesnika i
boema.
Bio si u
pravu, Risto! I tvoja smrt potvrđuje da najbolji odlaze.
Naša
generacija je poslednja. I pre nas su postojali neobični, ali ne i posle nas.
Stariji od nas su nam pričali neverovatne događajaje o onima jos pre njih, i mi
smo ih upijali. Umirali su, ali su bili srećni zato sto mi ostajemo posle njih.
Odmah posle sahrane njihovih vršnjaka neki od nas, mladi i osioni, smo im
govorili da ne idu kuci, i da bi to bilo gubljenje vremena kad su već ionako na
groblju. Smejali su se i voleli nas, a nama nema niko ni to da kaze.
Beograd ima
sile mraka da njime vladaju, a sve manje hrabrih i ponosnih; sve više mobilnih
telefona. Grad bez pesnika i boema i nije grad, nego stovarište polovne robe i
polovnih duša - pomoćna železnicka stanica, čije ime niko ne moze da zapamti.
Sve što mu valja je u grobovima.
Prijatelju, a
prijatelj je onaj koga volimo sa svim njegovim malim manama i nesavršenostima,
neka te otprate, ili bolje reci dočekaju na onoj strani, reči jednog od
najmudrijih među vama, Propovednika i Kralja: "...Pre nego pomrkne sunce
i videlo i mesec i
zvezde, i opet dođu oblaci
iza dažda, kada će drhtati
stražari kućni i pognuti se junaci,
i stati mlinarice,
kojih je malo, i potamneti
koji gledaju kroz prozore, i
kad će se zatvoriti vrata sa ulice, i
oslabiti zveka od mlevenja, i
kad će se ustajati na ptičji
glas i prestati
sve pevačice, i visokoga mesta
kad će se bojati i strašiti
se na putu, kada će badem
ucvetati i skakavci utezati i želja proći,
jer čovek ide u kuću svoju
večnu, i pokajnice će hodati
po ulicama; pre nego se prekine uže srebrno, časa
se zlatna razbije i raspe se vedro
na izvoru i slomi se točak
na studencu..."