Postdemokratija

Nestabilna stabilnost

Nema stabilnosti sa nestabilnim liderom. Mora se priznati da se Vučić promenio, ali problem je u tome što ne prestaje da se menja. Samo budale ne menjaju mišljenje, pa bi to trebalo da je dobar znak, bar kao dokaz da nije budala, ali pitanje je koliko se ozbiljno može shvatiti onaj ko se stalno menja. Naročito ako pri tome ide iz krajnosti u krajnost. Ako menja mišljenje a ne menja način razmišljanja, konstatuje Mile Isakov, Tabloidov kolumnista, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Bio je napaljeni delija i radikal, beskompromisni borac za Veliku Srbiju, sad tvrdi da je on ozbiljan i odgovoran državnik a Srbija mala zemlja, toliko mala da joj nema spasa ako se ne prikloni Nemcima i ne utopi u EU, po svaku cenu. Baš kao što je do juče bio siguran da mora u savez sa Rusijom. Predstavlja se kao faktor mira i stabilnosti, ali i dalje se pali na guranje i ljutito reaguje na svaku provokaciju. Sa takvima nikad ne znaš na čemu si. Ima stabilnu većinu a nestabilnu vlast, pa opet ide na izbore u potrazi za stabilnošću. Ma koliko glasova dobio neće je naći, jer on je faktor nestabilnosti.

Na časovima obuke žena za samoodbranu u Americi, prva lekcija je da kada su ugrožene ne treba da viču upomoć, nego požar! Jer na poziv za pomoć niko ne reaguje, a na požar se svi pale. Kao da je prošao baš tu školu, Vučić se neprestano igra vatrom. Vlast je započeo sa alarmantnom uzbunom da je Srbija pred bankrotom, pa je sa tim opravdanjem uveo genocidnu štednju smanjujući plate i penzije. Morao je tako dramatično jer je u kampanji garantovao upravo obrnuto, da u penzije nikako neće dirati.

Pošto nije uradio ništa osim toga, od pompezno najavljenih reformi, požar u budžetu nije ugašen, pa je morao ponovo da uključi alarm, organizujući privid državnog udara. Naravno i to se vrlo brzo pokazalo kao lažna uzbuna pa je, shvativši da mu niko neće priteći u pomoć kad vuk zaista napadne njegovo stado, odlučio da preventivno pozove narod u hajku (izborna kampanja) na sve buduće vukove koji bi uskoro mogli da ga ozbiljnije ugroze. Proglašavajući izbore, ponovo je povikao požar, a proizvodeći dimne zavese da se ne vidi pravo stanje stvari, očekuje da mu narod poveruje po onoj tradicionalnoj, gde ima dima ima i vatre. Mada ima apsolutnu podršku i vlast, tvrdi da je situacija u zemlji nestabilna, jer mnogo je piromana, a zapravo on je taj koji je nestabilan, kao ličnost, on je taj koji podmeće požare da bi mu ljudi pohrlili u pomoć.

Mislio sam da ću moći bar u jednom broju da zaobiđem Vučića, da se, dok se požar koji je podmetnuo ne razbukti, malo odmorimo od njega, ali on ne da. Ne može bez njega više ništa da prođe ni jedan dan, a kamo li u izbornoj kampanji, koju je započeo i pre nego što je zvanično proglašena, sve vičući da on u njoj neće ni učestvovati. Možemo zamisliti kako li će biti odsad kad je i po zakonu stekao pravo da ne silazi sa televizora u kampanji u kojoj ne učestvuje, kao što Miloševićeva i njegova Srbija nije učestvovala u ratovima devedesetih.

Pa dobro, kad već insistira, hajde onda opet o njemu, polazeći od starog nauka da više vredi krdo magaraca koje predvodi jedan lav, nego čopor lavova koji predvodi jedan magarac. Pošto se nikad nećemo svi složiti ni da je lav, ni da je magarac, niti o tome koliko je kao vođa doneo koristi a koliko štete, ko je,kakav je i kuda vodi, ajmo ovako- Ja neću da tvrdim ni da je ovakav, ni da je onakav, samo ću da postavim neka pitanja, obična, ljudska, a svako na njih neka odgovori za sebe. Ne mora javno, ali mora iskreno, a kad to učini biće mu sve jasnije. I šta je ovo i kuda to vodi.

Prvo. Gde je nestao onaj smerni i fini Vučić s početka mandata koji, sklopljenih šaka kao u molitvi, govori tiho i polako, pomirljivo birajući reči, sa dugim misaonim pauzama, kao da upravo smišlja ne samo šta će, nego i kako će reći a da nikog ne povredi? Jeli to bio neki novi Vučić ili samo poza? Odakle je izronio ovaj bahati Vučić koji viče na sve, maše rukama i preti? Koji se nervozno svađa i inati sa novinarima i opozicijom, pa čak i sa onim finim Vučićem koji bi da poveća penzije a on ne da kurčeći se: "Mogao bih ali baš neću. Eto, ne dam". Otkud sad ovaj prostak koji Borislava Pekića burazerski naziva Bora, kao da su zajedno ovce čuvali, mada svi znaju ko je tu bio pastir a ko ovca.

Odakle ova baraba koja se jednom princu i nasledniku Karađorđa, o kojem je pre desetak dana govorio kao simbolu nacionalne slobode i časti, obraća na TI uličarskim žargonom: "Samo ti genije plati struju pa onda tuži koga hoćeš"? Iz kog je vica banuo ovaj lažov koji tvrdi da su danas plate najveće u istoriji, da se on uopšte ne bavi partijskim stvarima i da u stranci nije bio više od 2-3 puta u poslednjih nekoliko meseci. Ovaj hvalisavac koji nas skromno obaveštava da u ovoj zemlji nema fabrike koju on ne poznaje, nema sela i nema njive koje nije obišao. I da se razumemo, ne tvrdim ja da je baš to Vučić, samo pitam, koji je pravi? I kakav je to čovek koji može i tako, koji može biti i ovo i ono?

Drugo. Običan svet mu odaje priznanje da zaista mnogo radi, priznaju ljudi da oni tako ne bi mogli da žive i pitaju se, kad taj jede i spava, a ja pitam kakav je to čovek koji ništa ne radi osim što radi? Nećemo sad da mu merimo vreme, da li je 12 ili više sati u pogonu, kao što sam kaže, pa ni kvalitet onoga što čini, više me zanima kvalitet takvog života i koliko to utiče na njegovu fizičku i psihičku stabilnost.

Dakle, nije sporno da previše radi jer to svi vidimo preko televizije koja, manje više, sve to prenosi. To je odista fenomen vredan pažnje. Ali pitanje je koji normalan čovek može da izdrži sve to, da svaki dan od sedam izjutra bude u kancelariji, gde obavi bar tri-četiri ozbiljna razgovora, za koje se mora ozbiljno i pripremiti, pa da stigne na otvaranje fabrike, škole ili mosta par stotina kilometara udaljeno od Beograda, gde će u decimalu tačno znati da kaže koliko je novca utrošeno, koliko je ljudi na tome radilo ili koliko će ih tu biti zaposleno. Treba to i naučiti, kao što treba saznati i sve o čemu će razgovarati sa domaćim ili stranim delegacijama koje će primiti popodne u vladi.

I na kraju dana da svež i ispeglan stigne još i na neku televiziju ili bar održi konferenciju za štampu, što takođe zahteva određenu pripremu. U međuvremenu sasvim sigurno obavi najmanje dvadesetak telefonskih razgovora u kojima mora da odgovara na razna pitanja saradnika iz vlade ili stranke i da im uputstva na sasvim različite teme, a zna se da se on pita za sve, od najbanalnijih do najsloženijih i najodgovornijih tema. Uz to, u toku tog istog dana mora biti uredno obaveštavan o svemu što se u državi i svetu dešava, kao i o svim tekstovima u medijima u kojima je pominjan, prozivan i kritikovan, i na koje odmah javno i odgovora.

Evo na primer, pre neki dan je prepodne paradno dočekao princa Čarlsa, a onda skoknuo do Svilajnca da se slika u firmi "Panasonik", koja je nešto proširila proizvodnju i povećala broj zaposlenih. Tamo je pred kamerama govorio ne samo o poslovanju i planovima te firme, sa preciznim podacima o broju zaposlenih (trenutno 398 a biće još), nego i o povećanju naplate PDV za pet posto, o čemu je tog jutra obavešten pre nego što je otišao na aerodrom. Uveče se ponovo morao presvlačiti za svečanu večeru koju je priredio za Britanskog prestolonaslednika i vojvotkinju od Kornvola. Radi tobož spontanog ćaskanja tom prilikom, morao je da nauči šta je i gde je to Kornvol, dok je saradnicima diktirao kako da sroče njegovu ljutnju na hrvatskog premijera Oreškovića, zbog toga što je princu i princezi, juče predstavio i neke posledice srpske vojne intervencije devedesetih. "Treba li ja sad da ih upoznajem sa svim onim nesrećnicima koji su pobegli iz Hrvatske", glasilo je njegovo retoričko pitanje odmah objavljeno u medijima.

Uz to morao je da smisli i šta treba Vulin da dosoli tim povodom i da mu to poruči. U međuvremenu je cinično poželeo sreću svom dosadašnjem poslaniku, generalu Momiru Stojanoviću, koji je odlučio da na lokalne izbore u Nišu izađe sa grupom građana a protiv Srpske napredne stranke. Svečana večera mu je dodatno presela i zbog izveštaja koji mu je podneo brat Andrej, koji vodi izbornu kampanju Naprednjaka u Vojvodini. Naime, u kratkom susretu brat Andrej ga je obavestio o nezadovoljstvu i svađama u vrhu pokrajinske stranačke nomenklature. Ajd sad budi fin sa kraljevskim parom, posle svih psovki kojima si častio Maju Gojković, Mirovića i Kneževića.

Tako, manje više, izgleda svaki radni dan premijera Vučića. A gde su tek žena i deca, familija, prijatelji, njihovi rođendani i najrazličitije slave, gde knjige, kulturni i sportski događaji? Kako sve to izdržati? Možda bi poneko i mogao dan ili dva tako, možda i celu nedelju, ali dve-tri godine, nikako bez nekog dopinga. Doping može biti i alkohol i švalerka, ali u ovom rasporedu prosto za to nema mesta.

Dakle, moraju postojati neki stimulansi koje koristi, na bazi droga, sadržanih u prirodnim ili sintetičkim supstancama. Uvek "dobro obavešteni krugovi" kažu da se u takvim slučajevima pribegava transfuziji krvi bar jednom nedeljno, posle čega čovek bude ko nov. Ali, zar nisu zbog toga neki od najslavnijih sportista bivali doživotno diskvalifikovani, pa su im čak oduzete i sve titule koje su osvojili.

U Vučićevom konkretnom slučaju, posebno treba imati u vidu da svako malo leti avionom po svetu uprkos činjenici da je pre stupanja na vlast, po sopstvenom priznanju, imao ogroman strah od letenja. Kako je to savladao ili savladava svaki put kad treba da putuje. Kakve sve posledice na psihu čoveka sve to stvara i ostavlja. Da li i koliko utiče na rasuđivanje? Može li se reći da je to normalan život i normalan čovek?

Treće i poslednje pitanje za ovu priliku. Zašto sam Vučić češće od svih huligana ponavlja njihov slogan "Vučiću pederu", kad ni malo ne krije da i sam mrzi pedere? Ima li to neke veze sa grafitom koji protivnicima gej parade poručuje: "Ne jebu vas pederi, nego kapitalizam"?