https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Pogled iz Moskve

Šta se krije iza masovnog medijskog napada na Rusiju

Nemačka + Ukrajina = Merkel-rajh?

Nemački mediji, po oceni ministra spoljnih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova, po rusofobiji danas „prednjače na planeti". Duhovni naslednici Jozefa Gebelsa, prema proceni Ruskog instituta za strateška istraživanja, godišnje objave pet puta više negativnih i otvoreno klevetničkih materijala o Rusiji, nego svi američki mediji zajedno. To je visokoprofesionalna, moćna, dobro razvijena mašina, koja izvršava zadatke svoje elite, i to visokokvalitetno, piše ruski novinar istraživač Aleksandar Pronin

Piše: Aleksandar Pronin

Odnos pozitivnog i negativnog u tekstovima nemačkih autora na rusku temu sada izgleda kao da je u odnosu 1 : 20. Evo samo nekoliko činjenica. Poznati nemački „stručnjak za Putina" Boris Rajtšuster (od 1999. do 2015. godine bio je šef moskovskog dopisništva časopisa Fokus), prilično vešt u širenju kleveta na račun našeg predsednika i njegovom demoniziranju, koji seje u svojoj domovini pometnju i užas o savremenoj Rusiji, otkrio je celu „podzemnu Putinovu armiju" u Nemačkoj. O tome je pisao u svojoj novoj knjizi „Tajni Putinov rat" (Putins verdeckter Krieg), a nemački internet portali su jakim marketingom podržali ovo lažno delo.

Tako se, prema Rajtšusteru, „pod direktnom Putinovom kontrolom" nalazi mreža elitnih škola borilačkih veština Systema u Nemačkoj koja navodno priprema „specijalce za izvršavanje terorističkih ciljeva". Uzgred, Rajtšuster je pre ove napisao još nekoliko provokativnih knjižica na osnovu ličnih „pouzdanih informacija" o ruskoj propagandi, „ruskim internet trolovima" i pokušajima Rusije da destabilizuje političku situaciju unutar Nemačke posredstvom svojih zavničnih medija.

Rajtšuster i njemu slični istrajno promovišu, u nedrima NATO-a razvijene teze o vojnoj ugroženosti od strane Rusije, „ruskoj agresiji", o „mešanju Putina u unutrašnje stvari Evrope".

Ruski predsednik, drsko lažu autori takvih dela, navodno je „izgradio novu međunarodnu mrežu antidemokrata", a ona je, zauzvrat, navodno „prisajedinjena krajnje levim i ultradesnim grupama unutar EU". I time oni sada zastrašuju prosečne građane. Lakom rukom Rajtšustera i njegovih saučesnika, svest građana Zapadnih zemalja, a pre svega Nemačke, tone u paranoju hladnog rata.

Nije se bez razloga glavni urednik nemačkog magazina Bild usudio da, u celom svetu uvaženog ruskog ministra Sergeja Lavrova, nazove „ratnim zločincem, sa kojim ni u kojem slučaju niko ne treba da komunicira".

Upravo nemački mediji, govoreći o Velikom otadžbinskom ratu, po pravilu dodaju ovom terminu frazu „takozvani". U ovoj, za narode svih postsovjetskih republika uvredljivoj formulaciji, krije se podmukli smisao. Umanjujući značaj pobede Sovjetskog Saveza nad nemačkim fašizmom, nemački propagatori, uključujući se u informaciono-psihološki rat, pokušavaju da deluju na istorijsku svest Rusa, na njihovu istorijsku pamet i da neprimetno, postepeno prave mostić prema savremenim danima. Tako se vodi koordinirana politika diskreditacije Rusije, kao naslednika SSSR-a, sa ciljem radikalnog umanjenja značaja zemlje u sistemu međunarodnih odnosa.

„Vodeće zemlje Zapada ne sprečavaju pokušaje falsifikovanja ruske istorije", izjavio je, nastupajući nedavno na vojno-istorijskoj konferenciji u Centralnom muzeju Velikog otadžbinskog rata, zamenik načelnika Vojne akademije Generalštaba oružanih snaga, general-lajtnant Sergej Čvarkov. On je istakao da u nastavaku sledi podrivanje duhovnog potencijala Rusije posredstvom formiranja javnog mnenja unutar zemlje koje odbacuje najvažnije opštenarodne istorijske vrednosti. „Antiruska usmerenost pokušaja falsifikovanja istorije aktivno podržava Parlamentarna skupština Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju", istakao je Čvarkov. „Ova skupština je 2009. godine donela rezoluciju koja je izjednačila uloge nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza u izazivanju Drugog svetskog rata." Možemo da pomenemo i rezoluciju Evropskog parlamenta donetu u aprilu 2010. godine, kojom se izjednačavaju fašizam i komunizam.

Ove aktivnosti su usmerene na potvrđivanje zasnovanosti politike potiskivanja Rusije koju sprovodi Zapad, a takođe za njeno predstavljanje kao pravnog naslednika SSSR-a, zbog pretenzija i zahteva za moralnom, a povremeno i materijalnom naknadom za nanetu „štetu".

Nemački mediji predstavljaju svetskog lidera po broju objavljenih antiruskih publikacija. Načelnik sektora za probleme regionalne bezbednosti Centra evroatlantskih i odbrambenih istraživanja Ruskog instituta za strateška istraživanja, Igor Nikolajčuk na okruglom stolu u Međunarodnoj informativnoj agenciji Rusija danas, sa temom Rusofobija kao faktor globalne politike, otkrio je uzrok, ne tako upadljiv, koji se po njegovom mišljenju nalazi iza antiruske histerije koja se širi Nemačkom.

On je istakao činjenicu da su do sredine 2012. godine odnosi Rusije i Nemačke bili ne samo dobri, već su „oni bili idilični". To se zvalo politikom „modernizacijskog partnerstva". Ali, u februaru 2012. godine održan je huliganski „moleban" u hramu Hrista spasitelja, a oko pola godine kasnije, od juna, nemačka štampa je počela da prema Rusiji baca otrovne strelice dezinformacija i žučne kritike, stvarajući izrazito negativnu sliku o njoj. Počela je moćna, informativno-psihološka operacija sračunata na duži rok, čiji je cilj da se nemačkoj publici dokaže da je Rusija zemlja u kojoj se sistematično narušavaju ljudska prava, grubo krši zakon, a „poznate devojke, koje su podigle glas za slobodu" šalju u zatvor po ličnoj Putinovoj naredbi...

Zatim je Angela Merkel počela da preuveličava temu o tome kako se kod nas navodno LGBT populacija drži pod stegom. „Ova tema uopšte nije nemačka", primetio je I. Nikolajčuk. I postavio razumno pitanje: „Zašto je to važno Merkelovoj i Nemcima uopšte?" A radi se o tome da upravo u ovom vremenu Nemačka čini prve korake u pokušaju da ponovo postane velika država na geopolitičkom planu. Berlin je počeo svoju igru za stvaranje Četvrtog rajha, koji sami Nemaci nazivaju „Merkel-rajh". Nemačka (tačnije, određeni deo njene političke elite) ponovo je poželela da postane suveren Evrope, koristeći svoju lidersku poziciju u EU, pa i mnogi događaji koji deluju čudno mogu da se objasne uzimajući u obzir ovu činjenicu.

Kada je počeo iznenadni talas antiruske retorike u nemačkim medijima, nemački preduzetnici su skoro bez izuzetka bili užasnuti i otvoreno su pitali Merkelovu zašto se to radi. Odgovor koji su dobili glasio je da „tako treba". Godinu dana nakon početka antiruske kampanje u nemačkim medijima, sprovedena su istraživanja javnog mnenja koja su pokazala da je Putinov rejting značajno pao i da se generalno promenio odnos prema Rusiji. Takva tehnologija predstavlja početak informativnog rata. Specijalizovana sociološka jedinica koja ocenjuje rezultate nemačkih informativno-psiholoških operacija, deluje u Pribaltiku. Ona takođe sistematski sprovodi ankete i analizira koliko je efikasna antiruska propaganda usmerena ka stanovništvu baltičkih zemalja.

U poslednje vreme alarmirali su naši mediji i javnost na zapadnoj predstraži Rusije - u Kalinjingradskoj oblasti, zbog podvrgavanja germanizaciji.

Pod devizom jačanja humanitarnih veza, odvija se agresivan upliv nemačke kulture u taj region. Jedan deputat litvanskog Sejma već je otvoreno izjavio da treba „uzeti od Rusije Kalinjingradsku oblast", koja je nekada ulazila u sastav nemačke Istočne Pruske, i vratiti je u naručje „otadžbine". Po svemu sudeći, određeni krugovi u Nemačkoj i uopšte u Evropi, ozbiljno razmišljaju o preispitivanju rezultata Drugog svetskog rata.

U sadašnje vreme vodi se napeta borba za Ukrajinu, između SAD i Nemačke. Preovlađuje mišljenje da Sjedinjenim Državama Ukrajina nije naročito potrebna, oni imaju dovoljno svojih resursa, ta zemlja interesuje Jenkije isključivo kao instrument vojnog pritiska na Rusiju. A za Nemačku, preuzimanje Ukrajine sa njenim bogatstvima, predstavlja najvažniji faktor vaspostavljanja nekadašnje moći. „Nemačka sa ukrajinskim resursima, to će biti „Velika Nemačka", „Četvrti rajh"."

Nije bez razloga to što je 1918. godine, kada je Nemačka prema Brest-litovskom miru okupirala Ukrajinu, u rajhu bila iskovana, u čast ovog događaja, memorijalna medalja. To je bila rečita alegorija, iako zasnovana na ukrajinskim resusrima, Nemačka zamalo da je pobedila u Prvom svetskom ratu, i samo ualazak SAD u rat je doveo do njene kapitulacije. U Velikom otadžbinskom ratu, gotovo za svaki kvadratni metar ukrajinske teritorije, skoro tri godine se vodila krvava borba između fašističke i sovjetske vojske.

Istoričari govore o tome da su nacisti, kao i njihovi prethodnici iz kajzerovog Drugog rajha, nemilosrdno pljačkali Ukrajinu, izvozeći svu hranu i druga materijalna bogatstva. I nije slučajno glavni dželat ukrajinskog naroda, gaulajter Erih Koh, na čuvenoj fašističkoj paradi u Rovnu 1943. godine izjavio: „Celo ukrajinsko pitanje ne vredi ni centa (100kg) ukrajinske pšenice."

Simptomatično je da je januarsko, novo pogoršanje vojno-političke situacije u Donbasu, koju su isprovocirale ukrajinske snage, došlo u trentuku Porošenkove posete Nemačkoj. A njegov hitan povratak u Kijev očigledno je predstavljao ne previše delikatan pokušaj da zakamuflira vezu krvavih provokacija sa prećutnim podsticanjem evropskih gazdi, koji javno zastupaju bezuslovno ispunjenje Dogovora iz Minska, a tajno dopuštaju upravo suprotno.

Ne treba zaboraviti ni to da je 2017. izborna godina u Nemačkoj i Francuskoj, te da svaka sitnica ima značenje i težinu, odnosno da je, figurativno govoreći, svaka muva sposobna da se pretvori u slona. Zato će povodom „ukrajinskog pitanja" vladajuće elite smanjiti rizike na minimum. Na kraju krajeva, do kasne jeseni, Berlin i Pariz, a zajedno sa njima i Brisel, stoički će trpeti bukvalno sve što bude radio i govorio zavnični Kijev, samo da ih birači ne bi „uhvatili" da su nesposobni da zavedu red na istočnoj periferiji kontinenta. To, naravno, daje Porošenku odrešene ruke.

Bez ukrajinskog bogatstva, mogućnosti Nemačke da suštinski postane evropski lider su ograničene, sve nade za neki proboj u budućnost, za oslobađanje nemačke zemlje od okupacije armije SAD su iluzorne.

Nemački narod već treću generaciju živi bez suverene istorijske perspektive. Sve vojne baze SAD koje je trebalo da se povuku iz Nemačke, ne povlače se, one kao i pre drže iznad Nemačke nuklearni štit (koji ne štititi toliko od ruskih raketa, koliko pretvara nemačke gradove u mete za njih), odbijajući i sva pitanja o nezavisnim evropskim oružanim snagama.

Iz iste kategorije je i pitanje sa kakvim ciljevima se uporno reanimira NATO. Za Amerikance je to trostruki izazov: prvo, da ne puste SSSR, a zatim i postsovjetsku Rusiju u Evropu; drugo, to je efikasan instrument stalnog prisustva SAD u Evropi i treće, i najvažnije, na ovaj način se ne daje Nemačkoj da se uzdigne, ne dozvoljava joj se da stane u isti red sa najmoćnijim, u vojnom smislu, državama i da obnovi svoje nekadašnje suparništvo sa Anglosaksoncima...

Sumirajući pokušaje nemačkog establišmenta da pretvore ekonomsku moć svoje zemlje u političke dividende, valja zaključiti da ovaj poduhvat nije uspeo. Upravo sa tim je povezano i to kako nemački mediji govore i iskrivljuju situaciju, izmišljajući sve nove bauke za zastrašivanje Evropljana ruskom pretnjom.

Ali, mediji samo ponavljaju ili prevode ono što javno ili privatno govore političari. Nezadovoljna pozitivnim predizbornim populizmom, Angela Merkel i njeni istomišljenici stalno se okreću ka negativnom, zato što vešti propagandisti ne znaju šta bi bez lica spoljneg neprijatelja. Zato se i produžavaju napadi na Rusiju, izbacuju zahtevi poput onog o produžavanju sankcija, ako ne i o njihovom pooštravanju (što bi opet značilo udar za nemačku ekonomiju, da ne govorimo o ostalim evropskim zemljama). Merkelova uporno održava svoj imidž glavnog i gotovo poslednjeg zaštitnika evropskog projekta i savremenih evropskih vrednosti, što je u potpunom saglasju sa strategijom usmerenom na jačanje liderske pozicije u EU.

Nemački vladajući krugovi, čini se, sa zabrinutošću razmatraju perspektive rusko-nemačkih odnosa. Ako je u SAD došlo do neuspeha u pokušajima da se nametne globalna dominacija, a Trampov slogan su postale reči o tome da prvo treba rešiti probleme same Amerike, oživeti njenu ekonomsku snagu, koju će onda pratiti i dominacija, u Nemačkoj se proces odvija obratno. Zbog apstraktnih ideja i vrednosti, kojima je dat gotovo sakralni smisao, Merkelova deluje kao da je spremna da prinese na žrtvu političku svrsishodnost, pa čak i ekonomske interese države. U međuvremenu, nada se da će na osnovu nekih lepih parola uspeti da se sačuva i ojača liderstvo Nemačke u Evropi, pa čak i da se iz državnog budžeta finansira razvoj tog projekta, samopouzdano gradeći „novi rajh". Sa takvom protivrečnom ideologijom i politikom moguće je postići suprotan rezultat: ne samo da se ne bi sačuvala jedinstvena Evropa i centralna uloga Nemačke u njoj, već bi se konačno razbio projekat EU i spostvena zemlja dovela u tešku krizu.

Uzgred, Nemačka se u poslednje vreme bavi i finansijskim mahinacijama koje nisu baš poštene prema njihovih partnerima. Šef američkog Nacionalnog saveta za trgovinu Piter Navaro je 31. januara u intervjuu Fajnenšel tajmsu izjavio da, prema njegovom mišljenju, evro predstavlja „prikrivenu nemačku marku", a regulisanjem njegove vrednosti Nemačka može da dobije prednost nad trgovinskim partnerima. Prema njegovim rečima, Nemačka značajno snižava realni kurs jedinstvene evropske valute, kako bi iskoristila SAD i njihove partnere u EU za svoje interese. Navaro je, takođe, istakao da smatra Nemačku „velikom preprekom na putu ka mogućem dogovoru SAD i EU".

U toj složenoj igri koju vodi Nemačka, ukrajinska karta, pod povoljnim uslovima, može da postane adut. Ipak, nameću se određene istorijske paralele. Ne želimo da nastupimo u ulozi proroka, ali nije naodmet podsetiti da su 30. jula 1918. godine, glavnokomandujući nemačke okupacione vojske u Ukrajini, feldmaršal Herman fon Ejhorn i njegov ađutant bili ubijeni tako što je na njih bačena bomba. Ubica je bio Boris Donskoj, u prošlosti mornar Baltičke flote, član borbene grupe esera - bacivši bombu, nije ni pokušao, niti je želeo da pobegne. On se potrudio da u svoj teroristički akt unese maksimum propagandnog sadržaja - da se nađe na suđenju na kome bi mogao da celom svetu objasni smisao svog postupka, kako bi na borbu protiv pljačkaša-Nemaca podigao seljake Ukrajine...

Istorija ima tendenciju da se ponavlja. I u novoj borbi za Ukrajinu moguć je preokret, pa i onaj koji nije poželjan za Nemačku, onaj u kome ne prolazi politika koja sanja o „Četvrtom rajhu"...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane