Da se ne zaboravi

Brionski plenum, istine, zablude i posledice (28)

Sudnji dani crvene elite

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Sećam se: često je moja majka sa jaukom znala da kaže: "...E, ja sinja kukavica, kod očiju pa sam slepa! Ne znam da čitam ni da pišem". Bila je vrlo religiozna, visoko uvažavala sveštenika, ali je uvek više hvalila i blagosiljala učitelja: "Učitelj deci otvara oči! Nauči ih da čitaju i da pišu. Celi život im je onda lepši i bogatiji..."

Kada bi joj neko čitao šta je sve napisano o brionskom plenumu CK SKJ 1. jula 1966.godine ili prtepričavao šta je koji učesnik toga plenuma kazao jedan o drugom, posebno ono što je objavljeno na 957. stranica knjiga:"Četvrta sednica CK SKJ-Brionski plenum"-autor Jovan P.Popović, direktor Arhiva Jugoslavije, ona bi jauknula: "...Bog ih nagrdio! Šta su sve oni jedni o drugom kazali , pa to pas s maslom ne bi pojeo! Sačuvaj Bože o sakloni! Pomenulo se ne povratilo se! U najtežim danima svoga života bili su zajedno, a sada pri kraju ovako... E valim te Bože! Prekrstila bi se i dlanovima lupila po kolenima!"

Ja sam ateista, i uz onu napomenu: Mutatis mutandis-u svemu bi prihvatio jadikovanje i čuđenje svoje religiozne majke.

Zaista, mislim da je bila bruka i sramota za sve učesnike toga plenuma, posebno za šefa Partije Josipa Broza Tita, konačno za celu Partiju!

Okosnica svega u vezi sa tim plenumom bila je Titova ocena, tužba....da ga prisluškuju, da su mu u stanu postavljeni prislušni aparati, i da je to delo UDB-e, u krajnjem Svetislava Stefanovića-Ćeće i Aleksandra Rankovića-Marka! Čak je član Komisije za utvrđivanje istine o svemu tome-Dobrivoje Radosavljević-Bobi tvrdio da su u Rankovićevom stanu, u spavaćoj sobi, pronađeni instrumenti koji su „vodili" od Titove rezidencije, pa i spavaće sobe , pomoću kojih se u Rankovićevom stanu snimalo ono što Tito i njegova supruga Jovanka, govore međusobno, sa posetiocima...

Te tvrdnje su istina ili laž! U oba slučaja: zlo i naopako! U oba slučaja strašna kompromitacija za celi Savez komunista Jugoslavije!

Zbog svega toga još jednom ispisujem: Bruka i sramota! I za Tita , i celi Centralni komitet, i za celi Savez komunista Jugoslavije! Kompromitacija kompletna, i od tada više nema niti jedinstvenog Saveza komunista Jugoslavije , sledstveno ni jedinstva Jugoslavije kao države. Jer, pre svega Tito je stalno ponavljao:Jedinstvo Saveza komunista Jugoslavije je temelj jedinstva države Jugoslavije, osnovna nit bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije!

Centralna stvar je sledeća: Tito je optužio Rankovića i UDB-u da ga prisluškuju! To je bila laž!

Neću se pozivati na brojne dokumente , saslušanja, pretrage itd. Već ću pomenuti samo izjave Petra Stambolića i Koče Popovića.

Koča Popović je u knjizi Aleksandra Nenadovića, glodura „Politike" tvrdio da prisluškivanje Tita i sva ta druga „skalamerija" oko Rankovića-pokazalo se-nije bila istina. I to je od početka bila laž! Zbog te Kočine tvrdnje , i nekoliko drugih detalja, molio sam ga telefonom iz vile Dragoga Stamenkovića (Užička ulica br.10; Koča je stanovao preko puta, u ulici Lackovićevoj br.1), u prisutnost D.Stamenkovića, da se sretnemo i porazgovaramo o njegovoj knjizi. Poznavao me je Koča preko svoje sekretarice Mime Veber, koja je kod mene dolazila pred svako zasedanje Savezne skupštine-Koča je bio savezni poslanik-za kopije informacija, komentara koje sam redovno pisao za svoga šefa Jovana Veselinova , koji je takođe bio savezni poslanik-i Koča mi se uvek zahvaljivao preko Mime. Bilo je i drugih detalja, na koje sam podsetio Koču kad sam ga pozvao telefonom. On mi se ponovo zahvaljivao na svoj ranijoj saradnji, ali je kategorički odbio da se sretnemo. "..Vi svakako imate primedbe, kritičke, kad bi me hvalili Vi ne biste ni molili prijem. Neću da Vas primim. Kokodakao sam i sneo to jaje, tu knjigu, da li je to jaje mućak ili upotrebljivo, o tome neću više da razmišljam. Neću da Vas primim!"

Sa Stambolićem sam se i ranije često sretao, debatovali o mnogo koje čemu, bio je uvek otvoren, pa i iskren, koliko sam mogao da utvrdim.

Na moju konstataciju: "...Druže Stamboliću, po svemu sudeći Tito nije bio prisluškivan, to je bila i jeste laž, zar ne?" Odgovorio mi je: "...Nije bilo prisluškivanja Tita, to je izmišljena stvar!" Pitao sam ga: "Pa kako ste onda mogli svi vi i Tito da tu laž koristite kao krunski dokaz protiv Rankovića?" Odgovorio mi je: "...Tako nešto je dozvoljeno u politici. Mi Marku nismo odrubili glavu. Preselio se u drugu vilu, ostao je savezni poslanik, kao i Ćeća, do isteka mandata. Dobijao je platu kao poslanik. Kasnije je dobio odgovarajuću penziju!"

Zanemeo sam kad sam sve to čuo. Nije bilo fer da komentarišem: kako je tako nešto u politici dozvoljeno, pa to je čisti makijavelizam: Cilj opravdava sredstvo...

I sada je osnovno sledeće pitanje: Čime se Tito rukovodio kad se poslužio tom lažju, da li su se , pre svega, „srpski kadrovi" priklonili Titovim optužbama iz straha, ili iz nekoga uverenje da je odstranjivanje Rankovića i sve to što je išlo uz to, u krajnjem za državu, narod, pre svega Srbe i Srbiju, dobro...

Ili je neko, možda pre svega iz redova „srpskih kadrova", rezonovao, prosto kazano pro nome sua-ako ode Ranković i drugi s njim-biće više slobodnih mesta u hijerarhiji, i možda ću se ja lako „ubaciti" u ta prazna mesta. Konačno, zašto se Titu žurilo da skloni Rankovića na ovako tužan i lažan argument-prisluškivanje njegovih, Titovih, prostorija-kada je sledeće 1967.godine sledila nova rotacija, novi izbori, i po Ustavu Ranković više ne bi mogao da bude Potpredsednik republike! Drugo, bila je formirana Savezna kadrovska komisija, Komisija koja će predložiti imena budućih funkcionera u Federaciji. Predsednik te Komisije bio je Milentije Popović, što je bio za mnoge indikativni presedan-uvek je Ranković bio vrhovni „kadrovski". Ta je Komisija predložila da od 1967.godine Predsednik Savezne narodne skupštine budu: Aleksandar Ranković, ili Jovan Veselinov, ili Veljko Vlahović. Veselinov je obavestio o tome Rankovića, a on je -Ranković-odbio taj predlog, i marta 1966. napisao pimo Titu u kome ga obaveštava da ne želi i ne može, pored ostaloga i zbog stručnih kvaliteta, da u buduće bude niti na jednoj istaknutoj funkciji. Ali će se zalagati zdušno za „liniju Partije" i na sadašnjoj funkciji.

Na kraju ovoga teksta pokušaću da na postavljeno pitanje odgovorim, razume se, i sa nekim argumentima a ne samo „ja mislim". Pa pokušaću da odgovorim i na pitanje: Da je ostao Ranković na vlasti, eventualno posle Titove smrti on postao šef države i Partije-da li bi on spasio Jugoslaviju, da li bi se očuvalo jedinstvo države i Partije, ili ne?

Toliko je već kazano, napisano, objavljeno o brionskome plenumu CK SKJ 1. jula 1966. godine, posebno ću pomenuti: 1. Zbornik: "Četvrta sednica CK SKJ-brionski plenum" (Sastavio Jovan P. Popović, direktor Arhiva Jugoslavije) - obim knjige: 957. stranica normalnog formata; objavljeni su stenogrami, izjave, saslušanja - in ekstenso sa svih sednica, tela pre i posle četvrtog plenuma CK SKJ i Vi plenuma CK SKJ Srbije-14-16. septembra 1966.godine, izveštaji nekoliko političkih i tehničkih komisija koje su ispitivale optužbe o navodnom prisluškivanju: zatim „Dnevničke beleške Aleksandra Rankovića", u kojima piše , demantuje sve optužbe pre, za vreme i posebno posle Četvrtoga plenuma CK SKJ; zatim knjigu Vojina Lukića „Sećanje i saznanje" i mnoga druga dokumentarna i analitička štiva.

Šta ja sada mogu novo i važno da kažem, napišem na završetku svojih tekstova koje u nastavcima objavljujem u „Magazinu Tabloid" evo već više od jedne godine!?

Pokušaću da opišem ono što sam lično , neposredno saznavao, a što nije, koliko znam, nigde objavljeno, a u kontinuitetu može da odgonetne neke dileme , da podstakne i druge na razmišljanje i „povezivanje" u kontinuitetu. Pomenuću i neke sastanke, odluke o čijoj sam stvarnoj sadržini saznavao nekoliko godina pošto su se desili , održale, donete odluke. Razume se, ja ću iznositi svoja razmišljanja, zaključke, u najboljoj nameri, pružiti za sve opipljive logične dokaze, a na čitaocima je da sude o važnosti, upotrebljivost mojih zaključaka, komentara.

Po svemu sudeći, nesporazumi između Tita i Rankovića počeli su da nastaju 1961.godine.

Posle uspešnog višegodišnjeg privrednoga razvitka-1961. nastale su brojne teškoće, vrlo delikatna situacija u rukovodstvu zemlje: šta je uzrok svemu tome, kojim putem nastaviti dalje. Sve je to bilo i uzrokovano i za perspektivu komplikovano, jer je zadiralo u vitalne nacionalne ili bolje reći međunacionalne odnose.

Već sam dva puta pomenuo ono što sam slušao neposredno, i sa povodom, neposredno od Slobodana Penezića-Krcuna, od 1962. predsednika Izvršnog veća Srbije: "...U Jugoslaviji, više niko nikome ništa ne veruje! S nama je gotovo. Poklaćemo se ! Svake 20-te godine na našim prostorima bile su neke bune, ustanci, ratovi...Evo već 20.godina rata nema, nema ga ni na pomolu!'A naša krv je inficirana tim ratničkim, ustaničkim bacilom. Uzavrela je. Poklaćemo se, spasa nam nema. Zapamtite šta vam govorim!"

Razume se, ja tada, kad sam slušao ove Krcunove ocene, nisam verovao u „pretstojeće klanje", mada sam dosta-dobro poznavao privredne bilanse i nacionalne ranjivosti svih nas, posebno Hrvata, Slovenaca i Srba. Srba i nacionalno i privredno, perspektivno.

Dakle, da rekapituliram:1961.godine morali smo pristupiti tzv. maloj, deviznoj, reformi. Krahirao je tek usvojeni petogodišnji plan privrednog i društvenog razvoja Jugoslavije. Suša i ponovni uvoz pšenice i drugih prehrambenih artikala. Mnogi problemi u JNA (o kojima kasnije više), itd. A u zbiru sve u dilemi: hoćemo li u perspektivi jačati ulogu republika a slabiti kompetencije Jugoslavije, ili obrnuto, je li osnovni „neprijatelj" unitarizam i centralizam, ili separatizam-autarhizam republika, i sve drugo što je sa ovim osnovnim dilemama povezano.

U grubom govoreći: Tito je počeo da naginje „republikama", Ranković Jugoslaviji!

Tito je ranije dva puta bio u dilemi: ON ili Kardelj? Jedan mora otstupiti; Kardelj je nepopravljivi nacionalista-u tom smeru"verovao je" ili smišljeno, lukavo testirao Rankovića u intimnim, poverljivim razgovorima!? Nije ovo ni jedini, ni najvažniji lukavi potez, ili stvarna dilema Josipa Broza Tita. U mnogo slučajeva, u mnogo svojih poteza, često i veoma ozbiljnih, kao da se rukovodio onom devizom: Divide et impera! Razdvajaj (zavadi) pa vladaj! Bilo je toga, i takvoga ponašanja, eto i među najvišim YU funkcionerima, između Tita i njegovih višedecenijskih najbližih saradnika. To nisu mogli odmah da shvate i oni najupućeniji, a kamoli mi: "naivni i pošteni SKOJ-evci-kako sam ne jednom slušao od nekih svojih nadređenih, nikada od Veselinova i Penezića!

U produžetku o nekoliko konkretnih, po mome mišljenju, vrlo značajnih i indikativnih detalja.

Bilo je uobičajeno, redovno, da je Tito svaku novu godinu dočekivao među svojim najbližim saradnicima-uvek Kardeljom i Rankovićem...Godine 1961. decembra 31. sačinjen je presedan. Novu 1962. Tito je dočekao na Brijonima u Beloj vili, ali su prisutni, dakle pozvani bili samo rukovodeći ljudi iz Hrvatske i Slovenije. Još je važnije za taj doček, zdravica koju je Tito uputio prisutnima, i odgovara-na tu zdravicu koju je tada izrekao Edvard Kardelj. I konačno, možda i najvažnije: te zdravice nikada nisu objavljene u novinama, pa čak ni u Titovim izabranim/ili celokupnim delima: knjigama koje su redovno objavljivali do 1962. izdavačko preduzeće „Naprijed" iz Zagreba, kasnije Institut za savremenu istoriju iz Beograda. Titovu zdravicu i Kardeljev otpozdrav objavio je Titov višedecenijski ađutant Luka Božović, ali tek 25. godina posle Titove smrti, ili posle 43. godine od momenta kada su te izjave iskazane!

Tito: "...Evo, iskreno smo čestitali Novu godinu i izljubili se, ali nismo ništa rekli šta jedan drugome želimo. Hoću nešto o tome da kažem. Mi jedan drugome želimo uspjeh u našem zajedničkom radu u socijalističkoj zemlji, na unutrašnjem i spoljnom planu.

Bilo je govora da moram ići vani. To je nepotrebno, jer društvo se nekako rashladilo i umrtvilo. Treba nam čim više jedinstva misli i akcije. Pripremamo ustav. Ježim se na pomisao koliko tu ima posla. To je vrlo krupna stvar. Govori se o rotaciji. Onaj ko ne bude dovoljno sposoban i vrijedan teško će da dođe ponovo na rad. Neke stvari su previše strogo definirane i moraće malo da se ublaže. Kad govorim o tim stvarima, imam nekoliko problema pred očima.

Mi sada krojimo sudbinu za nove generacije, za budućnost. U prošloj 1961.godini imali smo dosta teškoća i unutra i vani. Imaćemo ih i u 1962.godini, ali nekako ćemo izgurati. Nalazimo se u periodu veoma značajnoj unutrašnjeg razvoja, koji uslovljava i naše spoljno-političke uspjehe i podiže ugled Jugoslavije u svijetu. Moramo se još više aktivirati. Naš unutrašnji razvitak je na dobrom putu.

U Ustavu je nešto kruto definirano. Previše je oštro. Naše unutrašnje probleme treba uglavnom da riješimo u 1962.godini i da dobijemo priznanje. Do oktobra prebrodićemo teškoće. Najrealnije je da izbori budu u oktobru , a ne u maju.

Dižem ovu čašu za ono za šta smo se borili i što izgrađujemo i do Nove godine bude što uspješnije u izvršavanju naših zadataka.

Pošto je spustio čašu na sto, Tito je nastavio:

Malo smo se uspavali. Ima ih koji su se ugnijezdili i teško ih je pomeriti iz toplog gnijezda. Ako dijalektički gledamo, moramo biti da se prebacimo i u drugo gnijezdo, koje ne mora biti tako toplo.

Previše je kruto postavljeno da neko ne može više biti u Izvršnom vijeću ako je tamo proveo četiri godine. Ima zaslužnih i sposobnih ljudi i zašto takvi ne bi mogli duže ostati?

Nigde nije definirano da neko može dati ostavku ako ima opravdanih razloga, ili neko neslaganje, a dužnost mu silom prestaje kad mu istekne rok. Svako, pa i predsjednik republike, može dati ostavku, a ne da se čeka i prisiljava na rok od četiri godine. I to bi trebalo regulisati. (Javio se Kardelj: - Nije to unijeto, a treba da imaju takvo pravo). Nepravedno i nepravilno je takvo-prisiljavanje. To je bilo u Staljinovom sistemu, da budeš tu gdje si do uništenja..".

Odgovarajući na Titovu zdravicu Kardelj je rekao:

"...Imali smo posebnu sreću da imamo druga Tita na čelu naše revolucije i izgradnje socijalizma. Drug Tito nije kultna ličnost, nego ima prava rešenja na svim istorijskim prekretnicama. Izabrao je onaj pravac i one snage koje su nosile revoluciju naprijed slijedeći zakon društvenoga razvitka i društvene svijesti. Ono što nas je hrabrilo i nosilo u toku revolucije i poslije, bilo je pravilno usmeravanje druga Tita na istorijskim zaokretima.

Danas smo mi takođe na jednoj prekretnici. Riješavamo osnovne stvari našeg društvenog uređenja. Imamo da ozakonimo izvjesne stvari koje su nastale i koje su tu. Možemo da ih riješimo na jedan ili drugi način. Zajedno sa drugom Titom, ova naša generacija treba sve to da riješi. Rijetko je koja revolucija završila kao naša. Mi smo i poslije petnaest godina jedinstveni i zajedno odlučujemo o tako krupnim problemima i promjenama. Unosimo sebe u revoluciju. Treba da podmlađujemo i da osviježimo naše snage. Naši mladi naraštaji opterećeni su novim vremenom i izvjesnim uticajem sa strane i treba da im pomognemo.

Uloga Jugoslavije u svijetu od izvanrednog je značaja. Čitao sam jedan članak gdje se Beograd tretira kao prestonica svijeta. Nije slučajno da tako piše. Nije to samo zbog naše spoljne politike . Jugoslavija je to što jeste, to što iz nje zrači i što se u njoj dešava. Treba da se borimo da iz nje stalno zrači, ali nam ne treba nikakva grandomanija.

Blagodareći drugu Titu mi smo postigli to što jesmo, jer on je znao pravilno analizirati stvari na raskrsnicama.(Tito se javio-S vama!) Onaj ko nije griješio na istoriskim raskrsnicama, ako je tada imao pravo, treba da dobije priznanje. Ono što mi značimo za svijet, vezano je za Tita. To je za nas vrlo značajno.

Kad bi me neko pitao šta bih u životu izabrao-sigurno ne bih drugačiji životni put.

Ne rješavamo danas stvari za sebe, već za slijedećih desetinu godina i za mladu generaciju. Dižem čašu za druga Tita i za rotaciju svih nas, sem Tita...".

Prilikom objavljivanja Titove i Kardeljeve reči L. Božović je pomenuo: "...Začudio sam se kad sam primetio da u Sali nema ni jednoga novinara niti stenografa iz Kabineta Predsednika republike". Zato je on, Božović, snimio Titovu zdravicu i Kardeljev otpozdrav.

Sva podvlačenja u Titovoj zdravici su moja. Obrazlažem zašto sam te reči podvukao. 1. Rotacija. To je prvi put da se ta reč, to pravilo pominje. I 1963. došlo je do prve primene rotacije među rukovodećim kadrovima u državnoj upravi, pa i organima Saveza komunista. Najkraće: bio je to pravi zemljotres među ljudima koji su podlegali rotaciji. Sećam se komentara Slobodana Penezića te 1963. i 1964. godine: "...Ako mi ne izginemo u saobraćajnim nesrećama mi rotaciju nećemo moći da sprovedemo 1967. godine. Mene će sigurno imenovati za ministra za poljoprivredu Savezne vlade. Gore sada u ime Srbije sede: Petar Stambolić, Mijalko Todorović, Milentije Popović, Koča Popović i ništa ne rade za svoju republiku. Predstavnici svih drugih republika u saveznim telima još kako se bore za ono što republike iz kojih se predlažu. Dobro, za Koču su privredni i drugi unutrašnji problemi špansko selo, on se sav posvetio spoljnoj politici, ali ostali....!"

Drugo što sam podvukao: Vrlo je indikativno da Tito pominje „nekoga tamo, koji se ugnjezdio, i teško ih je pomeriti iz toploga gnijezda". Na koga je to Tito mislio? Da možda nije na Aleksandra Rankovića, koji je stalno u KPJ, njenom Politbirou, kasnije Izvršnom komitetu bio organizacioni sekretar, a time i čovek koji je raspoređivao kadrove u svim vitalnim telima? Organizacioni sekretar bio je po rangu druga ličnost u partiskim komitetima, u sluačaju Aleksandra Rankovića druga ličnost u CK KPJ/SKJ.

Indikativno je i Titovo upozorenje o promenama svih ljudi u izvršnim vijećima, posle četiri godine. To je, veli Tito, kruto, ako je neko sposoban i vredan može da ostane i duže, dakle još jedan, ili više mandata. Konačno, predlaže i instituciju „ostavke"-može i Predsednik republike da podnese ostavku, veli Tito!

Aleksandar Ranković je prva ličnost iz vrha, koja je podnela ostavku! Bilo je pravilo u KPJ-osoba koja je pod pritiskom istragom-dok traje istraga obavezno podnosi ostavku da svojih funkcija. Ranković je podneo ostavku i na položaj potpredsednika republike, bez detaljnijeg obrazloženja. A kada je Savezna skupština usvajala njegovu ostavku, on-kao savezni poslanik-nije toj sednici ni prisustvovao. Zašto? Rešavao se Svetislav Stefanović-Ćeća, koji je takođe bio savezni poslanik, da ode na sednicu skupštine kada je odlučivala o njegovom razrešenju. Kad se spremao da krene, došao je čovek i kazao mu: Ako pođeš bićeš Istog momenta uhapšen!"

Ćeća nije želeo da se izlaže riziku, znao je da mu poruka stiže od Tita, a sa njim nema šale. Ranković je istog momenta čuo za Ćećinu situaciju, „pokupio šipke" i odustao od eventualnog odlaska u Saveznu skupštinu. Dobar poznavalac prilika na „Titovom dvoru" general Ljubodrag Đurić, mi je to objasnio: „...Da je krenuo u Skupštinu ili nešto 'zuckao', Tito bi ga odmah uhapsio. A, drug Marko dobro zna kako je u zatvoru..." Pitao sam: „...Nije želeo sudbinu Milovana Đilasa?" „Tačno", odgovorio mi je Đurić.

Kasnije o još nekim replikama u ponašanju Đilasa i Rankovića, kada su pali u nemilost...

Znao je Tito češće da „pusti mušice", da kaže u nekom društvu nešto nejasno, dvosmisleno ili višesmisleno...I onda počne „od usta do usta" prepričavanje, komentarisanje tih Titovih nejasnih napomena: na koga li se to odnosi, šta to sutra može da znači...Pojedinci počinju da preistputuju svoja sećanja („da se to ne odnosi na mene?"), itd.

Kad je ocenio da bi mu moglo biti od interesa, šta, ko i kako komentariše njegove izjave, prikupljao je „o tome i tima", obaveštenja i od UDB-e i od KOS-a. Ali, Tito je imao i svoju obaveštajnu službu! Sa tom činjenicom upoznao general Ljubodrag Đurić, koji je pri kraju rata (u Krajovi), po oslobođenju (u Beogradu), zajedno sa Titom i i po njegovim uputstvima, organizovao delovanje Titovog kabineta, pa i Titovih obaveštajnih službi.

Ja sam kasnijih godina saznao za dvojicu poznanika koji su pripadali Titovoj ličnoj obaveštajnoj službi. Jedan je bio Vlajko Begović, španski borac, bio mi je direktor u listu „Borba", kasnije je bio direktor Instituta za društvena istraživanja. On je pretežno delovao među naučnim radnicima, profesorima univerziteta, studentima, a posebno je bio aktivan za vreme studentskih demontsracija 1968. godine. Oskar Davičo je druga osoba za koju sam saznao da pripada Titovoj ličnoj obaveštajnoj službi. On je delovao u toj ulozi među književnicima i pesnicima kao i drugim intelektualcima.

Kad sam pomenuo Oskara Daviča, ispisaću jednu anegdotu u vezi sa njim, koja je vrlo poučna, stimuliše na razmišljanje, pa i o tome kako su komunističke ideje, ponašanje, svojevrsna religija, u mnogim detaljima.

Sremski episkop Makarije, dolazio je tri puta kod Jovana Veselinova, dok sam ja bio šef kabineta kod Veselinova. Dva puta Veselinov nije bio u kancelariji kad je episkop dolazio, pa sam ja po jedan sat, koliko je Makarije obično čekao Veselinova, ćaskao sa njim. Da prethodno napišem: uvek je Makarije donosio po dve litre vina. Litar crnog i litar belog iz episkopske vinarije. Vina koja su popov proizvodili, bila su zaista vrhunskog kvaliteta.

Makarije je bio duhovnik, sveštenik u robijašnici u Sremskoj Mitrovici, kada su na robiji bili Ranković, Veselinov, Davičo i drugi. Obostrano su se dobro poznavali. Makarije i Veselinov „produbili su" poznanstvo za vreme rata: Veselinov je bio glavni partizanski rukovodilac u Sremu i celoj Vojvodini za vreme rata, a Makarije je bio već tada episkop sremski.

U toku dvokratnih, jednosatnih" razgovora sa Makarijem, slušao sam od njega mnogo interesantnih detalja, posebno dok je on bio duhovnik u robijašnici u S. Mitrovici.

Tako mi je jednom prilikom ispričao sledeći detalj o Oskaru Daviču: „...Vaskrs je, ja na tanjiru donesem tri uskršnja, ofarbana jaja i ponudim ih Oskaru u ćeliji. Oskar demonstrativno odbije da uzme jaje! Vikao je, ja sam komunista, ateista, ofarbana jaja su religija, odbijam da ih uzmem! Ja se vratim u kuhinju, oljuštim jaja i ponovo na tanjiru ih donesem Oskaru. Žao mi ga je bilo, onako mali i žgoljav, a znam da je gladan. I Oskar onda uzme jaja, posoli ih prstima desne ruke i sva tri sa apetitom pojede u mome prisustvu..."

Dugo sam tada razmišljao (a i sada) o Oskarovoj „tvrdoglavosti". Neće uskršnje, ofarbano jaje, to je religija, a on je komunista ateista! Kakva je to, zar ne, indoktrinacija! Svojevrsna religija. Samo umesto Boga, za komuniste je vrhovni bog bila partija, njen generalni sekretar, Lenjin, Staljin, a kasnije kod nas Tito! A, kada ideja ovlada masama ona postaje materijalna sila, pisao je Karl Marks.

Te Marksove misli su i danas usvojene, mislim da su opšte važeće i dejstvjujuće!

Oskar Davičo je svojevremeno, biće za vreme desetogodišnjice osnivanja OZN-e, napisao odu tim službana: „OZNA sve dozna a nikog ne pozna!"

Kasnije je i on bacio kamenčić na Rankovića. U produžetku, pokušaću da napišem o druženju svakodnevnom između Rankovića i Veselinova, kad je došlo do razlaza među njima, zbog čega je konačno i došlo do žestokih međusobnih optužbi i „ispiranja prljavog veša".

Da li je neko podbadao odnose između ove dvojice višedecenijskih poznanika i drugara, eventualno ko i zbog čega?