Da se ne zaboravi

Tajni razgovori 5. februara 1966. na Brionima: Tito-Stambolić-Veselinov, o Rankoviću (33)

Vreme lutanja i zabluda

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Upravo mislim kako sam u naslovu ispisao: Brionski plenum CK SKJ 1. jula 1966. godine, bio je poslednji Titov korak u njegovoj višegodišnjoj, samo njemu poznatoj, stazi, kako bi moja pokojna majka kazala: "Udaranja mazne na prazne!"

Tema je veoma ozbiljna, odgovorna, i zahteva mnogo više prostora i eksplikacija od onoga što sam do sada ispisao u ovome feljtonu, i što ću izložiti u ovom i završnom tekstu. Najkraće: u prošlom broju "Magazina Tabloid" konstatovao sam da je krajem 1965. i početkom 1966. godine bilo mnogo elektriciteta u političkim vrhovima Jugoslavije (u osnovi i državi Jugoslaviji kao zajednici nekoliko republika, nacija, nacionalnih manjina, nacionalno neopredeljenih građana SFRJ).

Konstatovao sam da je i početkom 1966. nastavljena kampanja protiv "nacionalizma, šovinizma i unitarizma u Srbiji, naročito u Beogradu" a povodom pisma-protesta general-pukovnika Miloja Milojevića, komandanta prve (beogradske) vojne oblasti, u kojem je optužio DSNO i posebno ministra vojske general-pukovnika Ivana Gošnjaka, zbog „diskriminacije oficira iz Srbije!", itd.

Konstatovao sam da je 5. februara 1966. na Brionima održan "sekretni" razgovor Tita, Petra Stambolića i Jovana Veselinova o Rankoviću, koga je Tito u početku toga razgovora, kvalifikovao kao izrazitoga srpskoga nacionalistu, "sa kojim više ne može ni o čemu da razgovara".

Stambolić i Veselinov su sutradan, 6.februara, upoznali Rankovića sa tokom i ocenama toga razgovora, a Ranković je odbio sve optužbe kao neosnovane. Pokazalo se dalje da je taj razgovor na Brionima bio svojevrsna uvertira u pripremama Trećeg plenuma CK SKJ, koji je održan 25. i 26. februara, a drugi deo 11. marta 1966. godine.

Bilo je statutarno pravilo da se Kongresi SKJ održavaju svake četiri godine, a plenumi CK SKJ svaka tri meseca. U zakazivanju kongresa i / ili plenuma CK SKJ Tito je , kao generalni sekretar KPJ, odnosno predsednik CK SKJ , imao presudnu ulogu; inicijativa je uvek bila u njegovim rukama. Činjenica je, međutim, da od 1958. godine, kada je održan Sedmi kongres SKJ u Ljubljani, prolazilo je i po šest godina a da se sledeći kongres ne zakazuje, odnosno sledeći plenum zakazuje i posle 6.-8. meseci. To je bio slučaj i sa Desetim kongresom SKJ, odnosno sada Trećim plenumom CK SKJ.

Tito ili neko drugi nikada nisu saopštili članstvu SKJ zašto se ovako odstupa od partijskog Statuta. Titov savetnik za štampu B. Mandić je jednom pisao da je Tito ponekada odlazio u inostranstvo samo da bi izbegao međurepubličke svađe, uglavnom u vezi sa ekonomijom, investicijama i trvenjima o oceni prošlosti, nekih događaja iz istorije.

Jednostavno: vladala je sve intenzivnija nesloga u rukovodstvu političkome i državnome Jugoslavije, pre svega u odnosima među republikama, pa su odlagani kongresi i/ ili plenumi CK SKJ.

Treći plenum februara i marta 1966. došao je u jeku političke pa i državne konfuzije, i Tito je konačno zakazivao te skupove kad je ocenio da će njegova "linija" lakše i potpunije pobediti.

Treći plenum CK SKJ, o kome je reč, karakteriše, po mome sudu, nekoliko novina. Prvo, ovaj plenum je zakazan i održan u dva dela. Prvi deo bio je 25. i 26. februara, a drugi deo 11. marta 1966. godine. Drugi novum: za Treći plenum bile su prethodno urađene, od strane odgovarajuće komisije, teze, kao okosnica budućih zaključaka Plenuma. Teze su razmatrane i usvojene na Drugom plenumu 11. marta 1966. godine. Tito je bio majstor da uvek neke nove detalje lansira kao, malte ne, odlučujuće, spasonosne, po formi, nove znakove uspešnosti u željenom pravcu. Da pomenem i jednu „sitnicu": odmah posle oslobođenja rabljen je termin "beogradska čaršija". Nju su činili pojedinci ranije beogradske buržoazije, tzv. monarhistička kamarila, rečju: ljudi, pojedinci ranije "eksploatatorske klase". Kasnije se pod pojmom "beogradska čaršija" podrazumevao skup beogradskih intelektualaca, pre svega: pisci, glumci, novinari, slikari...koji su se okupljali "na čašice razgovora" u kafanama hotela "Moskva", "Balkan", "Kasina", "Mažestik", klub pisaca, pozorišna kafana itd. I koji su uvek bili kritički nastrojeni prema aktuelnoj političkoj situaciji. Često ih je Tito apostrofirao, ponekad im davao svojstvo "klasnog neprijatelja".

A, ako je reč o klasnom neprijatelju, Tito je kao vođa revolucije, imao odrešene ruke u merama represalija. I kad je bila reč, da spomenem samo jedan konkretan primer: o sedmoro profesora filozofskoga fakulteta, Tito je jednom graknuo: "...Sudije se drže propisa, zakona kao pijan plota! Na kontrarevolucionarne mere odgovorićemo revolucionarnim merama!"

I naterao je Nikezića i Latinku Perović da odstrane iz nastave sedam profesora, što su oni, preko mera Skupštine i učinili!

U svome referatu na Trećem plenumu Tito više puta pominje "čaršiju", ali je ne locira na Beograd i Terazije, već ovoga puta njegova čaršija se odnosi na sve sredine u zemlji, koje imaju kritičke opaske na "liniju" Saveza komunista, posebno ako je reč o privrednoj reformi, a tada je ona bila u centru politike i svekolike aktivnosti Saveza komunista. Ali je Tito tom prilikom izgovorio i opasku da su i mnogi članovi SKJ po svome delovanju, kritičkome ustrojenju, deo te "čaršije".

Na Trećem plenumu 25. februara 1966. Tito je podneo uvodni referat. Bio je to vrlo, vrlo obiman referat. Tretirao je desetinu pitanja, ali dva su, po mome sudu, bila osnovna: Sprovođenje privredne reforme, i drugo: Odgovornost komunista za uspeh reforme. Tom prilikom za mnoge sa iznenađenjem Tito je konstatovao da se u mišljenjima i kritikama "izmešali" komunisti i čaršija, i više se ne zna ko šta zastupa. Tom prilikom je naglašeno konstatovao da su među glavnim "kočničarima" sprovođenja reforme i neki rukovodeći komunisti. I s tim u vezi naglašava "da smo bili prilično bolećivi" prema mnogim komunistima, pa i onim na najistaknutijim položajima u državi i Savezu komunista. S tom i takvom praksom moramo odlučno raskrstiti! Tito nije konkretnije naveo imena i funkcije osoba na koje se misli kad govori to što govori.

Ali, kasnije je bilo jasno: mislio je prvenstveno na Aleksandra Rankovića i ljude oko njega, ali i na mnoge iz izvršnih veća republika, biće pre svega one u Srbiji.

Jer, podsetimo se: posle Četvrtoga plenuma CK SKJ Tito je u jednom govoru kazao: "...Ljudi se stalno pitaju pa ko je glavni 'kočničar' sprovođenja privredne reforme, i traže od mene da kažem ko je konkretno i na koji način koči sprovođenje zadataka koje nameće privredna reforma...". "Evo", kaže Tito, "...kazao sam sada, kazali smo to na Četvrtom plenumu CK SKJ. Dakle-Aleksandar Ranković i ljudi oko njega su glavni kočničari..."

Tito ni tada ni kasnije nije konkretnije kazao u čemu i kako su Ranković i ini sabotirali sprovođenje privredne reforme. Pa, po mome mišljenju, nije mogao ni da govori konkretnije, jer nije imao valjanih, konkretnih dokaza. Ali, nije bio mali broj građana, pa ni članova Saveza komunista Jugoslavije , koji su i poverovali tim Titovim, paušalnim, iskazima.

Važno je da "karavan" prođe; vremenom se sve ublažava ili zaboravlja. Tito je još govorio: moramo sprečiti zatvaranje u komune i republike; radni ljudi su u pravu kad traže poboljšanje životnoga standarda, "neće više olako da podnose stezanje kaiša!"

I tako dalje, i tako dalje, sa naglašenim stavom: "...Komunistima koji ne sprovode odluke našega Saveza nema mesta u Savezu".

Treći plenum je posebno značajan i zbog obimnog govora, diskusije Aleksandra Rankovića; njegova reč na plenumu može se kvalifikovati kao koreferat. Po obimu i po sadržini , izjavama i ocenama koje je izrekao. Vrlo obimno i konkretno govorio je o nacionalizmu i šovinizmu u Srbiji. Bitno obrazloženje dao je izjavom: "...Odlučna borba protiv pojava šovinizma u Srbiji, olakšaće komunistima drugih republika borbu protiv vlastitog šovinizma".

Njegovo obimno, konkretno nabrajajući, dokazivanje, apostrofiranje pojava nacionalizma, šovinizma i unitarizma u Srbiji, po mom mišljenu verovatno je posledica razgovora Tita, Stambolića i Veselinova 20 dana ranije na Brionima "o Rankoviću", po Titovoj oceni, kao "izrazitom srpskom nacionalisti".

Kao da je ovim svojim govorom, konkretnim nabrajanjima primera nacionalizma i šovinizma u Srbiji, želeo da Titu izbije argumente iz ruku. Ali, možda se u Rankovićevoj diskusiji, osudi nacionalizma i šovinizma u Srbiji, kao "otkačenoj dasci" komunistima u drugim republikama, da u svojim republikama povedu odlučniju i uspešniju borbu protiv njihovoga nacionalizma-krije jedna trajno dejstvujuća konstanta još od Komiterninih dana. Naime, tvrdilo se da je nacionalizam i šovinizam najopasniji u Srbiji, jer time podseća ostale u Jugoslaviji, na velikosrpsku vladavinu u Kraljevini Jugoslaviji, i da zbog toga komunisti Srbije imaju posebnu, naglašenu odgovornost.

Toj tezi, posebnoj obavezi Srbije, komunista Srba, žestoko se suprotstavio Slobodan Penezić 1964. godine. „...Dosta sa tom pričom! -Kraljevina Jugoslavija trajala je 23. godine (od 1918. do 1941.). Evo i nova, socijalistička Jugoslavija traje već 23. godine (od 1941. do 1964.) i u tom vremenu ako su Srbi imali neke krivice, 'odužili smo to', i nemoj više niko da mi pominje tu naglašenu odgovornost Srbije!"

Da, ali kasnije je sledila druga politika: Srbija, srpski narod, komunisti Srbije imaju naglašenu odgovornost za prilike u Jugoslaviji, jer je Srbija najveća republika, sa najbrojnijim stanovništvom. Kad se tim kvalifikativima i obavezama Srbije suprotstavila činjenica o ravnopravnosti republika, nacija, onda se rodila nova "obaveza"; u Srbiji živi najbrojnija skupina ljudi-pripadnika nacionalnih manjina,kasnije promenjen izraz „nacionalna manjina" u manjinskim nacionalnim zajednicama.

Polazilo se i od Lenjinove teze: "...Na račun velike nacije bolje je presoliti, nego ne dosoliti". Lenjin je to govorio za prilike u SSSR-u i Rusima kao najbrojnijem narodu SSSR-a. Još je on govorio: "...Kad zagrebeš Rusa ispod kože, kod svakoga ćeš naći elemente Velikorusa"!

Po analogiji, tako je i u Jugoslaviji, i pojedinci su se zaista pozivali na te reči, ocene Lenjinove kada su podvlačili posebnu odgovornost Srbije i Srba za skladne međunacionalne odnose u Jugoslaviji: FNRJ, odnosno SFRJ.

Možda je Rankovićevo vaspitanje u duhu pomenutih kvalifikativa i Lenjinovih ocena bilo u temelju njegove diskusije na Trećem plenumu CK SKJ, marta 1966. godine!? Sve skupa svodi se na devizu koju je obelodanio Lazar Koliševski: "...Da, vođena je politika: Slaba Srbija-jaka Jugoslavija!"

Na drugom delu Trećega plenuma 11. marta 1966. godine usvojene su Teze, ranije pripremljene, kao zaključci plenuma.

U jednom razgovoru posle Trećeg plenuma Dragi Stamenković meni kaže: "...Izmigolji se drug Marko na Trećem plenumu!" Pitam ga kako i u čemu?

Stamenković meni odgovara: "...Tito je bio rešen da na Trećem plenumu odstrani druga Marka iz članstva CK SKJ, kao velikosrpskog nacionalistu. Kao čoveka koji vidi, po Titovoj oceni, bujanje nacionalizma i šovinizma u Srbiji, a drug Marko ništa protiv tih pojava ne preduzima. Marko je u svome istupu na Trećem plenumu, faktički koreferatom, vrlo konkretno i obimno govorio o pojavama nacionalizma i šovinizma u nekim sredinama u Srbiji, posebno u Beogradu..."

Odgovorio sam tada Stamenkoviću, a to i danas mislim: nije mi uverljiva tvrđenja da je Tito na Trećem plenumu želeo da odstrani Rankovića iz članstva CK SKJ, kao srpskoga velikonacionalistu. Tako nešto teško bi prihvatili mnogi članovi CK SKJ, posebno ne partijsko članstvo, pa ni narod u Srbiji, jer je opšte poznato da je Ranković i kao rukovodilac u Partiji i u državnim institucijama, stalno i vrlo uspešno vodio borbu protiv srpskog nacionalizma i šovinizma. Možda ispirisan i onom Komiterninom tezom: Srbi su u Kraljevini Jugoslaviji bili hegemonisti, i sada i zbog toga, moraju biti u prvim redovima boraca za ravnopravne međunacionalne odnose. Pa su u vezi sa tim naglašeno, i to ne samo Ranković. Isticali posebne obaveze srpskih komunista u borbi protiv pojava koje su sa vrha partije kvalifikovane kao velikosrpstvo, sa primesama hegemonizma. Tito je možda "pustio mušice" da se nosi mišlju da na Trećem plenumu odstrani Rankovića iz CK SKJ, kao velikosrpskoga nacionalistu, e da bi time, i onim o čemu je razgovarao sa Stambolićem i Veselinovim na Brionima 5. februara 1966., dakle 20 dana pre Trećeg plenuma, prisilio Rankovića da se javno, glasno ogradi od pojava nacionalizma i šovinizma u Srbiji, i da se time olakša Titu kombinacija koju će izložiti na Četvrtom plenumu, Brionskome plenumu 1. jula 1966. godine.

Jer, Rankovićeva žestoka, konkretna osuda pojedinih manifestacija, koje se mogu krstiti nacionalizmom, šovinizmom, unitarizmom, starim optužbama Srba i Srbije, on će izgubiti prestiž koji uživa u Srbiji i među Srbima u Jugoslaviji, a time će biti olakšana Titu ofanziva koju priprema za Četvrti plenum 1. jula 1966., Plenum protiv Rankovića, pre svega kao šefa policije, UDBE, a kritika, napadi na te službe uvek nailaze na dobar prijem kod naroda, pa i mnogih komunista.

Tito je bio veliki majstor da stvari okrene u tokove koji njemu odgovaraju. A, to mu i nije bilo teško budući da je bio prva ličnost i u državi, i u partiji, i u vojsci. Demokratski centralizam-vrlo je rastegljiva i često zloupotrebljena vladavina!

Između "sekretnih razgovora": Tito, Stambolić,Veselinov (o Rankoviću), 5. februara 1966. na Brionima i Trećem plenumu CK SKJ 25. februara u Beogradu desio se jedan privatni "randevu" koji je kasnije pretvoren u prvorazredni politički i ideološki nepovoljan indikator po učesnike, ali pre svega po Jovana Veselinova, sekretara CK SK Srbije.

Naime 6. februara 1966., dakle dok su Stambolić i Veselinov razgovarali sa Aleksandrom Rankovićem, u njegovom kabinetu, o razgovorima sa Titom, upoznavali Rankovića sa Titovim ocenama, tvrdnji da je Ranković postao "prvorazredni srpski nacionalista", njegova supruga Stanka, tada sekretar za kulturu u Vladi Srbije, bila je na "privatno-političkom" sastanku sa novinarem "Ježa" - M. Bećkovićem, u jednom stanu u zgradi Topličin venac br. 15 u Beogradu. Preskačem mnoge važne tehničke detalje, ali taj stan bio je toga dana "ozvučen"-UDBA je na magnetofonu snimila čitav boravak i razgovor i druge detalje sa sastanka pomenutih osoba. U njihovim razgovorima, komentarima, bilo je mnogo politički osetljivih tema, Stanka je kritikovala sve, "i levo i desno", a u šali su pominjali i mogući atentat na Tita.

Sutradan je čovek iz Izvršnoga komiteta CK SK Srbije upoznao Stanku sa svim detaljima, njenim politički neprihvatljivim izjavama, itd. I obavestili je da je cela stvar snimana na magnetofon, dakle "sve je provereno"!

Stanka je bila zaprepašćena, odmah je telefonom obavestila M. Bećkovića: "...Pa oni sve znaju, sve je snimano na magnetofon". Tada se dogovore da se toga dana sretnu kod Botaničke bašte, i šetajući ulicama o svemu porazgovaraju. Tako su i učinili. Sve mi je ovo ispričao M. Bećković u njegovoj kancelariji u Francuskoj br. 7, nekoliko dana kasnije, kada sam ga zamolio da o svemu čujem i njegovu verziju. Pominjem samo dve stvari iz toga razgovora: prvo, kaže mi M. Bećković "...Kad smo se približavali zgradi u Topličinom vencu br.15, primetio sam pred ulaznim vratima parkirana kola Hitne pomoći. Bilo mi je to vrlo sumnjivo, ali Stanka je manula rukom: nema veze, možda je u pitanju neki hitan slučaj...".

Drugo, izrikom a i inače iz celoga bića M. Bećkovića, bilo mi je jasno da on duboko ljudski pati, da je eto i on doprineo toj jako neprijatnoj stvari za Stanku, pa i njenoga supruga Jovana.

Izvršni komitet CK SK Srbije formirao je Komisiju u sastavu: Vojin Lukić, Dušan Petrović-Šane i Stevan Doronjski, sva trojica članovi Izvršnoga komiteta, Lukić uz to i organizacioni sekretar IK CK SK Srbije, sa zadatkom da saslušaju Stanku i o tome, i eventualno kaznenim merama, upoznaju kasnije Izvršni komitet.

Nikako nisam mogao da ustanovim ko je predložio pomenutu trojicu, kao Komisiju! To mi je dosta važna okolnost, ali eto nikako nisam uspeo da saznam tu činjenicu. Iz daljega izlaganja čitaoci će moći da zaključe zašto mi toliko stalo da saznam ime predlagača. Ranković i Dušan Petrović više puta, ranijih godina, počev od 1964. su se sastajali povodom-kako se kvalifikovalo, Stankinog nedoličnog i politički-ideološkog problematičkog ponašanja. Nisu ništa preduzimali iz pažnje prema Jovanu Veselinovu, jer bi nju javno reagovanje protiv supruge razumljivo teško palo.

U jesen 1965., grupi Ranković-Petrović priključio se, po pozivu njih dvojice, a i po funkciji: bio je organizacioni sekretar CK SK Srbije -Vojin Lukić. I po mom mišljenju, Vojin Lukić je bio glavni organizator UDBI-nog angažovanja da se snimi razgovor Stanke i M. Bećkovića, i konačno „pukne tikva". Prema tome, po meni sva trojica: i Ranković i Petrović i Lukić bili su i lično zainteresovani da se rigoroznim odlukama kompromituje Stanka, ali i Jovan Veselinov. Zašto-Veselinov? Ranković je bio načisto da se Veselinov priklonio Titu i da će u predstojećem obračunu sa Rankovićem biti žestoki kritičar Rankovića. Petrović je bio godinama opsednut da na svaki način konačno on postane glavna politička ličnost u Srbiji. Rezonovao je-ako oduvamo Veselinova, eto šansi da ja-Petrović-budem sekretar CK SK Srbije, dakle, prva politička ličnost u Srbiji.

Vojin Lukić je bio dvostruko zainteresovan da se Veselinov dovede u nepovoljan položaj: prvo time će onemogućiti Veselinova da "punom parom" bude protiv Rankovića u predstojećem Titovom planu. Drugo, možda je računao: kad Veselinov bude u nezavidnom položaju moraće da demisionira sa mesta sekretara CK SK Srbije, a u tom slučaju bi on, Vojin Lukić, mogao biti bar privremeni sekretar CK SK Srbije, i sa te funkcije lakše ostvariti planove koje je imao.

Nije mi bila jasna pozicija trećega člana komisije: Stevana Doronjskog. Prijatelj je i saborac i sa Jovanom i sa Stankom Veselinov!? Tu mi je dilemu ubrzo razrešio u jednom razgovoru Mirko Tepavac, istaknuti političar iz Vojvodine, inače kasnije na visokoj diplomatskoj dužnosti. Tepavac mi objašnjava: "...Pa Doronjski je krvno bio zainteresovan da Veselinov bude politički potopljen. U tom slučaju on-Stevan Doronjski biće prva politička ličnost Vojvodine..."

Veselinov je to bio i u ratu i posle oslobođenja: dete siromašnih vojvođanskih paora, kao mladić počeo je da radi u pogonu kasnije Smederevske železare u Smederevu. Tu je kao mladić, nepunoletan, postao član KPJ. Poslat je ubrzo u Moskvu, na Komiternin univerzitet. Po povratku u zemlju biva uhapšen, suđeno mu je i osuđen je na 14. godina robije. Robovao je u robijašnici u Sremskoj Mitrovici. Godine 1941. njega i nekoliko drugih robijaša oslobađaju hrabro SKOJ-evci Vojvodine, među kojima Stanka Munćan (kasnije Veselinov) ima odlučujuću ulogu, ispoljila posebnu hrabrost i snalažljivost. Posle toga Jovan Veselinov postaje organizator i rukovodilac partizanskoga pokreta u Vojvodini, posebno u Sremu. Postao je još u ratu sekretar Pokrajinskoga komiteta KPJ za Vojvodinu. Posle oslobođenja jedno vreme je u Vladi Srbije ministar za agrarnu reformu i kolonizaciju.

Hiljade i hiljade kolonista, pretežno Srba iz tzv. Pasivnih krajeva Srbije, Bosne i Hercegovine, kolonizirano je tih godina u Vojvodini na imanje i stambene objekte odbeglih Nemaca i Mađara, koji su bili saradnici Hitlerovih jedinica u ratu. Među kolonistima bilo je i Crnogoraca, Makedonaca, Hrvata i Slovenaca.

Veselinov je uspešno savladao sve aktuelne, ne male probleme oko kolonizacije, a istovremeno i oko agrarne reforme-konfiskacije poljoprivrednih površina i njihovo "knjižene" kao društvene svojine, itd.

Doronjski je tada bio u trećem-četvrtom ešalonu, ali je kasnije postao sekretar Pokrajinskoga komiteta SK Srbije za Vojvodinu. I stalo mu je da konačno ne bude više u senci Jovana Veselinova, već da on bude ta prva politička ličnost u Vojvodini. Kasnije sam se i sam potpuno uverio u osnovanost Tepačevoga objašnjenja-zašto se Doronjski tako zdušno zalagao za rigorozne mere protiv Stanke, a time i za detronizaciju Jovana Veselinova.

Najkraće: Stanka je saslušavana u komisiji, koji su činili pomenuta trojica, kažnjena je rigoroznim merama: isključena iz Partije, skinuta sa položaja sekretara za kulturu, člana Vlade Srbije i odlukom da mora napustiti dom Jovana Veselinova, kako bi se sačuvao autoritet i integritet Jovanov. I ona je preseljena iz vile u zgradu u ulici Strahinjića bana, ako se dobro sećam, br. 22, u jednom dvosobnom stanu. Taj stan joj je odmah stavljen na raspolaganje, jer je bio prazan.

Bili su komentari i komentari, od slaganja do gnušanja sa partijskim odlukama.

Stanka je jednom kazala Brani Perović, supruzi Blagoja Neškovića: "...Sve je ovo meni priredio drug Marko!", dakle Ranković. Što uzgred kazano i nije bilo netačno, ali nije Ranković sam sve to organizovao!

Godine 1975. bio sam u velikoj depresiji, pomišljao i na samoubistvo, zbog progona policije. U toj situaciji moja supruga sedne u svoja kola i ode do Veselinova, da moli za pomoć. Veselinov je bio odsutan, ali je Stanka odmah sela u kola i došla u moj stan-Takovska 33. Hrabrila me, i i ispričala mi i sledeće: od prvoga trenutka kad je videla Jovana Veselinova, kad su ga izbavili iz robijašnice-zaljubila se u Veselinova: „O kako je on imao guste, lepe crne obrve, crne oči, pa još: Kominternin učenik, robijaš, itd." Drugo, priča mi kako ju je Jovan Veselinov uhvatio za ruku, izveo u dvorište, napomenuo je da su prisluškivani u vili, i kazao joj: "Ti sada moraš da odeš. Ali ti ćeš se brzo vratiti!"

I zaista, Stanka se sutradan po okončanju Brionskoga plenuma vratila i nastavila život sa Jovanom Veselinovim. Za mene je bilo posebno važno ono Veselinovljevo: "...Ti ćeš se brzo vratiti!" Znači, znao je da će uskoro biti obračun sa Rankovićem, koji je i došao posle tri meseca! Stanka je optuživana da se nedolično ponaša kao supruga, ali i kao i funkcioner Vlade Srbije: protežira svoje ljubimce za nagrade, putovanje u inostranstvo, kupuje po Beogradu od starih, građanskih porodica umetnine i njima često ulepšava svoju kućicu, koja je bila pored njihove porodične vile u Tolstojevoj ulici, na Dedinju.

Od svega toga ja znam samo dve stvari: samo jednom sam bio u vili Veselinovljevoj, u Užičkoj ulici. Otišao sam ujutru sa Jelenom Zečević, sekretaricom, koja je inače često odlazila u njihovu vilu, da bismo Veselinovu čestitali 60-ti rođendan: 20. januara 1966.(Veselinov je rođen 1906. godine, upravo 20. januara, na Svetoga Jovana, pa otuda i ime: Jovan). Bio sam zadivljen šta sam sve video u salonu te vile: koliko najlepšega stilskoga nameštaja, sa koliko ukusa i simetrije sve to raspoređeno, itd. Zaključio sam da je to delo Stanke Veselinov, Vojvođanke iz okoline Vršca-Češka, ka-und-ka kultura, smisao za lepo, za simetrije, itd.

Taj nameštaj je sav bio nov, nisu bile to neke dobre očuvane starine. Sa toga područja znao sam jedan slučaj: Stanka je od jedne starije dubrovačke porodice kupila jedan dobroočuvani, iz starijega vremena, originalni klavir. Jednoga dana Petar Kojić, šofer Veselinovljev, uzeo je iz garaže Izvršnoga veća Srbije kamion, otišao do Dubrovnika, utovario taj klavir, koji je prethodno bio propisano upakovan, i dovezao u vilu Veselinovljevih na Dedinju. Kojić je dobio tri dnevnice, koliko je proveo na tome putu; dnevnice su mu isplaćene na blagajni Izvršnoga veća Srbije, po nalogu sekretara Veća Radovana Grkovića. Verovatno je da Stanka nije ni benzin, ni amortizaciju kamiona-platila.

Hoću da kažem: kultura, ponašanje, tzv. skala vrednosti itd. U Vojvodini su blagodareći uticaju Beča, Budimpešte, Praga, dakle Austrougarske, bili na višem nivou od shvatanja, ponašanja nas u Srbiji, koji smo pod Turcima bili toliko decenija. Pa i danas još: kad gledam mažoretkinje iz Vršca, spravljenje sira u mlekari upravo u Kruščici, rodnom selu Stanke Munćan, to je ono pravo!

I jedan strogo intiman detalj. Verujem da je Veselinov znao za "izlete" svoje supruge. Bio je 14 godina stariji od nje, svi robijaši, pa i oni na Golom otoku, bili su seksualno hendikepirani, pa ako je reč o Jovanu i Stanki, verujem da su oni znali šta ko radi od njih i na tome polju. I ti muškarci bili su toleratni prema svojim suprugama: kad su oni impotentni, njihove supruge imaju pravo na blagodeti prirode, itd. Nešto od ovoga može se naći i u epohalnom romanu Miloša Crnjanskog "Seobe"!

Setio se i one Srbijanke, koja svome mužu u zarobljeništvu šalje veću količinu šargarepe, jer to povrće povoljno utiče na svežinu i lepotu očiju, pa da bude lepši kad joj se vrati iz zarobljeništva. Ali, pismo završava: „Znaš za ono-što se mora, mora, pozdravlja te tvoja Zora!"

Razgovor sa Stankom u mome stanu morali morali smo da prekinemo, jer je "iznenadno" banuo moj Topličanin i komšija Radošin Rajović. On je često dolazio kod mene u stanu po očiglednom nalogu UDB-e i uvek je imao neka "tugaljiva" pitanja. Stan mi je bio ozvučen-dakle bio sam prisluškivan. To vrlo dobro znam i jednom ću sve detaljnije opisati.

Ubrzo, Stanka kreće svojoj kući. Moja supruga je ispraća i hoće da je svojim kolima vrati na Dedinje. Vraga! Oko kola moje supruge parkirano je u međuvreme desetak drugih kola, ali tako da kola moje supruge nikako ne mogu da se izvuku. U tome trenutku Rajović kavaljerski kaže: "...Pa evo moja kola su pri kraju, ja ću odvesti drugaricu Stanku". I tako je i bilo!

Tri dana kasnije, Stanka me zove telefonom. Pita kako sam. Velim joj loše, nepromenjeno. Ona meni: "...Druže Pešakoviću, imate dva deteta. Morate za njih da živite! Vodite računa!" Veoma mi je godio taj razgovor. I danas se trgnem kad ga se setim! I danas, Stanki Veselinov kažem: mnogo Vam hvala, drugarice Stanka!

Još jedan, od više detalja, u vezi kola moje supruge. Otišli smo jednoga prepodneva u poseti našoj kumi Zlati Anđelković, koja živi u stanu sa ocem, majkom i sestrom. Prethodno sastanak dogovorili telefonom. Posle jednog sata razgovora spremamo se da idemo. U tome trenutku na terasi, iza zavese, ustaje jedan sredovečni drugar, pali cigaretu...Očigledno: udbaš! Mislili su ako ja koje što "sekretno" predam domaćinima, on će da skoči i tu smo! Bio je postiđen kad je video da nema ništa. Domaćini su znali za njegov boravak na terasi i nisu se mnogo iznenadili, kad se on pojavi, sa cigaretom u ruci.

Siđemo, da posedamo u kola moje supruge. Ali, u kolima nema ni kap benzina, sve su to drugari istočili...Onda jedan sused-šofer na crevo iz svojih kola preli litar-dva benzina u kola moje supruge, odnosno na prve pumpe u Šumicama i nabavismo benzin.

Sve ovo ističem da bi pomenuo samo neke detalje od stotinu koje su kreirali drugari iz UDB-e da bi ulovili "ruskoga špijuna" (Titova sumnja-to mi je detaljnije objasnio Slavko Zečević, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije). O tome možda drugom prilikom-mnogo zanimljivih detalja je godinama trajalo-i na kraju: "Bili smo u zabludi!".

(Nastavak u sledećem broju)