Ekonomija

Novac i monetarna politika u funkciji razvoja (2)

Operacije „na otvorenom tržištu"

U monetarnoj teoriji i politici se sve manje postavlja pitanje: šta je novac, već kako se stvara, ko njime raspolaže i kako deluje na ekonomsku aktivnost i sve podsisteme ekonomskog sistema , odnosno kako njime efikasno upravljati. Znatno je češće i istraživanje mehanizma uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora reprodukcije. Shvatilo se , konačno, da nije bitno poreklo novca, već njegova upotreba i efekti. Moderna monetarna teorija prelazi na aktivnu ulogu novca i monetarne politike i njeno delovanje na visinu BDP i raspodelu dohotka, cene, tržište novca i kapitala, zaposlenost, potrošnju, kamatu i profit, ponašanje investicija i štednje, platnobilansnu ravnotežu i odnose u eksternoj ekonomiji. Radi se, dakle, o prihvatanju teze o brojnim i složenim uzajamnim odnosima novca i drugih realnih agregata privrede, zaključuje u svom istraživanju prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

5. Pravci , mehanizam i mogućnosti razvojnog delovanja monetarne politike

U ekonomskoj teoriji vidimo vode se velike diskusije u ulozi i zadacima monetarne politike. Razvojem ekonomske teorije menjali su se i pogledi na monetarnu politiku.

Teorijski je široko istraženo i dokazano da monetarna politika svojim merama mora delovati na količinu novca u opticaju, starajući se da ona bude na optimalnom nivou. Monetarna politika preko toga deluje i na realne procese u privredi, posebno kretanje proizvodnje , prometa , prodaje , investicija i platno-bilansne odnose.

Monetarna politika postaje veoma aktivno sredstvo , koje zajedno sa fiskalnom politikom učestvuje u vođenju stabilizacione, odnosno razvojne politike.

Monetarne vlasti (centralna banka) delujući na osnovne makroagregate i procese moraju pratiti situaciju i osnovne tendencije u razvoju privrede i blagovremeno reagovati na sve eventualne poremećaječ kako bi se obezbedio stabilan dugoročan privredni rast i razvoj. Ako privreda ulazi u fazu degresije, praćene padom privredne aktivnosti, monetarna politika svojim instrumentima i merama mora delovati ekspanzivno, kako bi se povećala privredna aktivnost, odnosno sprečilo dalje produbljavanje recesije ili krize.

Fazu degresije karakteriše pad ukupne privredne aktivnosti. Usled toga privreda se susreće sa nedostatkom likvidnih sredstava , zalihama i neiskorišćenim kapacitetima. Privredni ambijent nije povoljan za investicije zbog čega privredni subjekti uglavnom drže i čuvaju svoja likvidna sredstva. Zbog velike neizvesnosti i rizika privreda i stanovništvo izbegavaju zaduživanje kod banaka, opada kreditna aktivnost banaka. Monetarna politika mora delovati ekspanzivno da bi se sprečila kumulativna negativna kretanja u privredi. Smatra se da treba ići na pojeftinjenje kredita, kako bi došlo do povećanja svih vidova potrošnje, odnosno do podizanja ukupne privredne aktivnosti. Obaranje kamatne stope kao cene novca i kredita, smatra se, prvi je korak u oživljavanju investicija, a preko njih i potrošnje i ekonomskog razvoja.

Dakle, ranije se smatralo da se na pojeftinjenje kredita (obaranje kamate) može uticati samo kroz manipulisanje cenom novca i zajmovnog kapitala. Međutim, danas se u savremenoj teoriji ističu i mogućnosti dejstva pored cene kredita i drugim instrumentima monetarne politike. Recimo danas se sve više upotrebljavaju operacije eskontnom stopom i operacije „na otvorenom tržištu" i referentnom kamatom kojima se snižavaju kamatne stope i doprinosi povećanju opšte potrošnje oživljava finansijsko tržište, rast, tražnja novca i kredita uz oživljavanje privredne aktivnosti.

Zato polazimo od stava da to mora biti dugoročan, održiv ekonomski optimalan rast? Upravo iz razloga različitog delovanja i mogućnosti monetarne politike u kratkom i dugom roku. U kratkom roku monetarni stimulansi mogu podstaknuti proizvodnju i razvoj, ali se postavlja pitanje koliko se takva kontrola može održati.

Na osnovu osnovnog usmerenja monetarnu politiku možemo podeliti na ekspanzivnu i restriktivnu monetarnu politiku.

Monetarne vlasti sprovode ekspanzivnu monetarnu politiku u uslovima kada u privredi dolazi do pada proizvodnje, porasta nezaposlenosti, nelikvidnosti privrede i banaka s ciljem da se poveća tražnja, a na osnovu toga i proizvodnja, odnosno ukupna privredna aktivnost. Na ovaj način se ustvari nastoje otkloniti posledice depresije , tj. obezbediti izlazak privrede iz depresije , ali i ex ante sprečiti ulazak u kriznu fazu ciklusa.

Različiti su instrumenti koje koristi ekspanzivna monetarna politika , ali najčešći su: snižavanje eskontne i kamatne stope, smanjenje stope obavezne rezrve, povećanje kredita privredi i stanovništvu i sl.

Pod dejstvom ekspanzivne monetarne politike dolazi do povećanja tražnje i povećanja privredne aktivnosti. Međutim, da bi se obezbedila privredna stabilnost mora se merama uticati i na obezbeđenje ekonomskog rasta. Ako bi na dugi rok ekonomski rast izostao onda bi kratkoročni efekti ekspanzivne monetarne politike veoma brzo iščezli. Došlo bi do pada privredne aktivnosti i produbljenja privredne depresije praćene inflatornim rastom cena.

Za efikasno sprovođenje ekspanzivne i razvojno usmerene monetarne politike bitno je postojanje razvijenog finansijskog tržišta. Praksa je pokazala da u zemljama koje nemaju razvijeno finansijsko tržište ekspanzivna monetarna politika nema pozitivne rezultate u povećanju proizvodnje , naprotiv njen glavni rezultat jeste povećanje cena u privredi. Ovde se nalaze i argumenti pristalica stavova da ekspanzivna monetarna politika uglavnom vodi opštem rastu cena , ali ne pokreće proizvodnju i privredni rast. Upravo želimo da ukažemo u radu na pogrešnost ovakvih en blok koncepcija o ulozi novca i kredita u procesu privrednog razvoja.

Suprotno od ekspanzivne restriktivna monetarna politika predstavlja povlačenje određene količine novca iz opticaja za koju je procenjeno da predstavlja višak. Restriktivna monetarna politika ima zadatak da smanji stopu inflacije u privredi, odnosno, osnovni cilj ovako usmerene politike je stabilnost cena i deviznog kursa. Kao posledice dejstva restriktivne monetarne politike javlja se pad privredne aktivnosti , uz porast nezaposlenosti rada i kapitala i nelikvidnost privrede i banaka.

Novac se povlači iz opticaja i to se automatski odražava na povećanje cena kredita (kamate). Zbog povećanja kamate privreda teže dolazi do kredita, čime se automatski smanjuje privredna aktivnost. Stoga restriktivna politika mora biti precizno i jasno definisana, a prilikom upotreba njenih instrumenata treba biti veoma obazriv zbog snažnih kontrakcionih efekata, ali i delovanja negativnog monetarno-kreditnog multiplikatora.

Instrument koje restriktivna monetarna politika koristi su različiti, među najznačajnije spadaju: povećanje eskontne stope, povećanje kamatnih stopa banaka, povećanje stopa na otvorenom tržištu, restrikcija kredita uopšte, povećanje stopa obaveznih rezervi, plafoniranje kredita banak, neutralizacija deviznih rezervi i dr.

Kad se privreda nalazi u krizi , proizvodnja se nalazi na minimumu, investicije su veoma male ili ih uopšte nema, proces dezinvestiranja je u toku, veoma su velike količine robe koje preduzeća drže na zalihama. U ovakvim uslovima operisanje kamatnom stopom neće dati velike rezultate, isticali su kejnzijanci u svojim raspravama.

Nakon velike ekonomske krize promenilo se shvatanje o ulozi i mogućnostima monetarne politike . Uvideo se veliki značaj i efikasnost aktivne monetarne politike . Posebno su se istraživali tradicionalni instrumenti, kao što su kamatne stope , obavezna rezerva itd. Kasnije je u analize uvedena i fiskalna politika kao instrument za povećanje zaposlenosti, odnosno državnog intervencionizma u otklanjanju disproporcija u razvoju, raspodeli dohodaka, troškovima i „korekciji" automatizma delovanja tržišta.

Razvojem privrede i ekonomske teorije uopšte menjao se i položaj i uloga monetarne politike. Monetarna politika sve više dobija na značaju. Savremena privreda je zahtevala takvu monetarnu politiku koja će biti u mogućnosti da blagovremeno deluje na određene promene u privredi . Uveden je ustvari dinamički aspekt monetarne politike. Monetarne vlasti moraju da planiraju akcije koje će preduzimati u određenim uslovima , ali isto tako moraju brzo delovati i na iznenadne promene do kojih često doalzi u privredi.

Ovakav pogled na monetarnu politiku i novi položaj monetarne politike doveo je do toga da se monetarna politika u osnovi najviše bavi regulacijom količine novca u opticaju, odnosno optimalnim snabdevanjem privrede novcem i kreditom.

Monetarna politika je pod delovanjem spoljnih i unutrašnjih faktora razvoja. Prilikom formulisanja monetarne politike mora se voditi računa o svim faktorima koji utiču na monetarnu politiku. Upravo zbog toga je monetarna politika veoma kompleksna. Monetarna politika se brine i za za spoljnu i za unutrašnju privrednu i finansijsku ravnotežu. S obzirom da je nemoguđe obezbediti istovremeno i spoljnu i unutrašnju ravnotežu često se žrtvuje jedan od zacrtanih ciljeva , da bi se ostvario drugi. Naime, često se žrtvuje eksterna ravnoteža )platnog bilansa) da bi se ostvarili interni ciljevi razvoja (dinamičan rast i veća zaposlenost).

Stabilizacione politike se danas u praksi uglavnom sprovode na klasičan način, tako što se u vreme krize vodi ekspanzivna monetarna politika , dok se u vreme inflacije monetarne vlasti odlučuju za sprovođenje restriktivne monetarne politike. Samo, pri tome se postavlja novo pitanje: kakvu monetarnu politiku voditi u uslovima stagflacije , naime postojanja niske stope rasta , nezaposlenosti i visoke inflacije.

Da bi se uvidela uspešnost u sprovođenju monetarne politike monetarni agregati se obično stavljaju u odnos sa pojedinim realnim varijablama. Različite ekonomske škole posmatraju različite varijable. Tako predstavnici kvantitativne teorije analiziraju promene obima novca prema promenama nacionalnog dohotka , odnosno mase realnog novca i realnog dohotka.

Fiskalni modeli polaze od promena i delovanja kamate na formiranje tražnje novca i kapitala, pri čemu promene kamatnih stopa odslikavaju promene u delovanju monetarne politike. Treći polaze od promene i visine ukupno odobrenih i iskorišćenih bankarskih kredita. Ovaj koncept je danas sve više prisutan u monetarnoj teoriji i politici, posebno kada se razmatra novčana masa (M1), masa kredita u privredi, tako da kreditna masa (bez prelivanja) sve više dolazi u prvi plan.

Predstavnici svih koncepscija nastoje da veoma jednostavno objasne svoje stvove . Monetaristi su smatrali da je u kontekstu stabilizacije privrede monetarna politika dalko efikasnija od fiskalne politike. Držeći pod kontrolom ponudu novca istovremeno se drže pod kontrolom i realni privredni procesi.

Monetarna politika stoga mora biti aktivna. Privredni sistem i privredni procesi su dinamični i stalno se menjaju. Osnovni zadatak monetarne politike mora biti obezbeđenje opšte ravnoteže u privredi, tj. ravnoteža između količine novca u opticaju i količine robe i usluga u privredi. Da bi ovaj zadatak ostvarila monetarna politika mora da deluje zajedno sa merama fiskalne politike i sa ovim se slažu gotovo sve ekonomske teorije.

Savremena monetarna i fiskalna teorija se sve više orijentišu na istraživanje finansijskih tržišta i realnih tržišta. Iz njihovog ponašanja i reagovanja pojedinih elemenata ovih tržišta traži se i adekvatna monetarna i fiskalna politika.

U radu ćemo kasnije istražiti da li je monetarna politika u našoj privredi dovoljno i optimalno snabdevala privredu novcem i kreditom, koji su osnovni kanali emisije, ali i kakav je položaj privrede i banaka i osnovnoj orijentaciji i zaokretima naše monetarne politike. To je i stav naše zvanične monetarne politike i politike centralne banke. Centralna banka redovno ističe da je „osnovni cilj monetarne politike u toku godine stabilnost cena i stbilnost deviznog kursa". Ostali ciljevi razvoja se izuzetno retko ističu. To je, očito, prihvaćeni stav MMF-a, pri čemu se ne uvažavaju osnovni razvojni i strukturni problemi naše (i svake druge) privrede.

Pred monetarnu politiku se pored ovih stavljaju i drugi ciljevi. Tako se često kao jedan od zadataka javlja i obezbeđenje stabilnog privrednog rasta i obezbeđenje ravnoteže platnog i deviznog bilansa, ali i oživljavanje potrošnje i investicija i porast zaposlenosti. Osnovni zadatak monetarne politike je borba protiv nekontrolisanog rasta cena u privredi.

Pri tome se ističe da preveliki rast cena sprečava privredni rast, jer povećava se kamatna sklonost štednji , što negativno utiče na platni sistem zemlje. U ovakvim situacijama monetarna politika svojim merama restriktivno usmerena mora eliminisati deo preterane tražnje. Monetarna poiltika stoga mora biti usaglašena sa politikom cena i dohotka, ali i sa drugim delovima makroekonomske politike (fiskalna, spoljnotrgovinska, štednja, investicije i dr.).

Monetarna politika pored unutrašnjih faktora je pod snažnim delovanjem i spoljnih faktora. Dejstvo spoljnih faktora uglavnom se odražava kroz platni bilans zemlje. Zato je jedan od zadataka monetarne politike obezbeđenje ravnoteže platnog bilansa , odnosno politika adekvatnih deviznih rezervi i deviznog kursa.

Ovaj cilj je, međutim u suprotnosti sa ciljem obezbeđenja privrednog rasta. U ovome se ustvari i ogleda kompleksnost monetarne politike , jer se pred nju stavlja ispunjenje međusobno suprostavljenih ciljeva. Ti ciljevi se istovremeno ne mogu ostvariti zbog čega se u određenom vremenu monetarna politika mora opredeliti koje će ciljeve istaknuti kao prioritetne. Ova protivrečnost ciljeva istovremeno predstavlja i granicu delovanja monetarne politike , odnosno konfliktnost ciljeva i težnja da se većina njih istovremeno ostvari, često dovodi do opšte neefikasnosti monetarne politike.

6. Stabilizacioni ili razvojni prioriteti monetarne politike

Kejnzijanska teorija je poznata po stavovima u kojima su isticali da se regulacija privrede ne može prepustiti samo tržišnom mehanizmu. Smatrali su da pored delovanja zakona tržišta privredu mora regulisati i država svojim zakonima. Isticali su da tržište uspostavlja tavnotežu u privredi , ali da se ta ravnoteža uspostavlja na nivou ispod nivoa pune zaposlenosti proizvodnih faktora.

Zbog toga se zalažu za učešće države u regulisanju privrednih procesa, jer država svojim učešćem treba da reguliše ekonomske procese i obezbedi punu zaposlenost svih faktora rasta.

Osnovni instrument kojim država interveniše u privredi po njima treba da bude fiskalna politika, dok će monetarna politika pratiti mere fiskalne politike i pomagati ostvarivanje definisanih ciljeva. Predstavnici kejnzijanske teorije smatraju da mere monetarne i fiskalne politike treba da budu tako postavljene da onemoguće recesiju u privredi i da uvek obezbeđuju punu zaposlenost faktora proizvodnje i ostvarenje optimalnog ekonomskog rasta.

Kejnzijanci su smatrali da ukoliko je privreda dugo u fazi recesije inflacija nema veliki uticaj na privredu. Protiv inflacije treba se boriti odgovarajućom politikom dohotka i smanjenjem troškova proizvodnje, tj. efikasnijim korišćenjem proizvodnih faktora.

U svojim istraživanjima kejnzijanci su isticali da na formiranje društvenog proizvoda i zaposlenosti najveći uticaj ima agregatna efektivna tražnja. Agregatna tražnja se po njima sastoji iz investicija , lične potrošnje i budžetske potrošnje. Investicije su nezavistan faktor koji kroz proces multiplikacije utiče na društveni proizvod. Ostala dva dela agregatne tražnje su zavisne varijable i zavise od visine društvenog proizvoda.

Kejnzijanci su se zalagali za primarnu ulogu fiskalne politike u dinamiziranju privrednog rasta , ali su bili i za ekspanzivnu monetarnu politiku koja bi takav rast podržala (politikom niske kamatne tope ili „jevtinog novca", ekspanzijom kredita , deficitarnim finansiranjem preko kreditnog mehanizma i dr.).

Kejnzijanci su monetarnu i fiskalnu politiku posmatrali ciklično i dugoročno. Posmatrano na dugi rok mere ekonomske i monetarne politike treba da otklone dejstvo recesionih faktora u privredi. Recesioni faktori na privredu deluju različitim intezitetom, tako da i mere monetarne i fiskalne politike moraju biti prilagođene intezitetu dejstva recesionih faktora. Tako bi po njima u fazi krize treblo povećavati tražnju , a u fazi ekspnzije merama fiskalne i monetarne pšolitike uticati na smnjenje tražnje.

Pristalice neokejnzijanske teorije su u svojim stavovima isticali da je tržište neperfektno i nestabilno i da delovanje tržišnih zakona ne može privredu dovesti u stanje pune zaposlenosti i stalne ravnoteže. Ova pojava se posebno može sagledati kroz nefleksibilnost cena, zbog kojeg veoma sporo dolazi do uspostavljanja ravnoteže na tržištima. Cene su nefleksibilne naniže, pogotovo u situaciji kada je tražnja manja od ponude na tržištu.

Pošto cene nisu fleksibilne transakcije koje se obavljaju na tržištima obavljaju se ustvari po neravnoteženim cenama. Sve ovo dalje dovodi do toga da se reprodukcioni procesi u privredi obavljaju sa teškoćama, uz pad tražnje, porast troškova, porast neuposlenog kapitala, rast kamata, izostanak investicija , rast štednje i tezauracije , što sve vodi produbljavnju krize.

Kejnzijanci su posebnu pažnju usmeravali na tržište radne snage i potrebu da na ovom tržištu postoji ravnoteža. Kada e u privredi javlja recesija obično na ovom tržištu dolazi do poremećaja. Usled recesije smanjenja privredne aktivnosti dolazi do porast nezposlenosti i smanjenja dodataka zaposlenih. Ovo ima negativne efekte u privredi koji se ugledju u smnjenju agregtne tražnje, što vodi u još veću krizu u privredi.

Analizirajući faktore koji svojim dejstvom dovode do rcesije kejnzijanci su došli do zaključka d je glavni recesioni faktor smanjenje stope „prinosa na kapital" i povećanje kamatnih stopa u privredi. Ovakav trend utiče na to da se smnjuju investicije u privredi koje dalje automatski dovode do smanjenja privredne aktivnosti. Što je stopa prinosa kapitala manja, manje su i investicije u privredi, a samim tim i privredna aktivnost. Još jedan od problema koji se u privredi javlja jeste i problem aktiviranja štednje. Ako su kamte na štednju visoke niko od subjekata neće želeti da investira nego će štedeti zdovoljan prinosom koji ostvaruje.

Tržišni zakoni nisu savršeni i ne mogu uvek obezbediti jednakost investicija i štednje na tržištu. Tržište veoma teško može brzo da se uravnoteži pa kada stopa prinosa kapitala pada , privredna aktivnost se formira na mnogo nižem nivou od rvnoteženog, to sve doprinosi produbljenju recesije u privredi.

Kejnzijanci su se zlagali da se kao dodatni izvor finansiranja privrede upotrebljava budžetki deficit. U ituaciji kada u privredi vlada recesija , smnjuju se javni prihodi, a povećavaju rashodi budžeta nastje budžetski deficit. Razlog smanjenja prihoda nalazi se u padu proizvodnje i padu celokupne privredne aktivnosti, što dovodi do smanjenja dohotka , a samim tim i ubiranja manjih poreza za budžet.

Kejnzijanci su se zalagali za povećanje budžetske (javne) potrošnje koja će dovesti do povećanja tražnje na tržištima , što će uticati na povećanje proizvodnje, a samim tim i na pokretanje celokupne privredne aktivnosti. Na taj način bi privreda trebalo da izađe iz faze recesije.. Pri tome deficit budžeta bi uglavnom bio finansiran emisijom hartija od vrednosti koje bi izdala država. Pored toga deficit bi mogao da se finansira i iz primarne emisije centralne banke.

7. Monetarizam i neokejnzijanstvo - sukob oko prioriteta monetarne politike

Neokejnzijanci ističu vezu između količine novca u opticaju i visine kamatnih stopa u privredi. Smatrali su da je jedan od zadataka monetarne politike da kroz regulisanje odnosa „stope prinosa na kapital" i visine kamatnih stopa u privredi obezbedi da se privredni procesi odvijaju na višem nivou. Kamata je po njima cena koja se plaća za postizanje ravnoteže između ponude novca i potreba za novcem. Visina kamate zavisi od količine novca u opticaju i potreba privrednih subjekata za likvidnim sredstvima .

Smatrano je da svaka promena količine novca u opticaju utiče na visinu kamatne stope u privredi. Da bi marginalna stopa prinosa na kapital (profitna stopa) bila viša od kamatne stope država i centralna banka moraju držati kamatu na niskom nivou („politika jevtinog novca").

Kejnzijanci su smatrali da u kriznim situacijama , kada postoji veliki pad privredne aktivnosti, monetarna politika sa svojim merama ne molže podići privrednu aktivnost na potrebni nivo. Monetarna politika u borbi protiv krize i recesije je nedovoljno efikasna.

Oni se opredeljuju za mere fiskalne politike , ali uz dejstvo ekspanzivne monetarne politike koja i dalje treba da podržava podizanje privredne aktivnosti. Razlozi za ovakvo opredeljenje nađeni su u tvrdnji da fiskalna politika deluje svojim merama direktno na realni sektor, dok mere monetarne politike deluju indirektno preko kamatne stope , pošto se dejstvo monetarne politike u velikoj meri oseća od osetljivosti investicija na promene u kamatnoj stopi.

Kejnzijanci su se zalagali za vođenje kratkoročne fiskalne i monetarne politike s ciljem da se omogući ekspanzivan privredni rast, ali da istovremeno onemogući pokretanje inflacione spirale u privredi. S tim u vezi monetarna politika svojim merama mora da obezbedi da količina novca u opticaju bude dovoljna da obezbdi punu zaposlenost faktora proizvodnje, bez pokretanja inflacije u privredi.

U svojim istraživanjima kejnzijanci su isticali i veoma važnu ulogu bankarskih kredita u privredi. Smatrali su da se kroz kontrolu količine kredita u privredi lakše mogu kontrolisati procesi u privredi. Utvrdili su da količina kredita manje oscilira od odnosa količine novca u opticaju i društvenog proizvoda.

Zato su kejnzijanci u analizu uključili ceo finansijski sektor. U svojim analizama ukazivali su na vezu između količine kredita i veličine društvenog proizvoda koji ne samo da utiče na finansije u privredi nego i na ponašanje celokupne privrede , odnosno bankarskog sistema.

Suprotno neoklasičnoj teoriji kejnzijanci su nastojali da priažu što je prostije moguće kako funkcioniše tržišna ekonomija. Pri tome su se zalagali za to da se osigura dinamiziranje privrednog rasta. Oni su protiv monetarističke restriktivne monetarne politike kao načina za uspostavljanje zdrave privrede.

Dobar je primer velike ekonosmke degresije 1929-33. kada je umesto ekspanzivne monetarne politike , vođena restriktivna politika , suzdržavanje banaka od kredita , porast likvidnosti bnaka, visoka kamatna stopa, i opšta nestašica novca , uz vrlo visoku nezaposlenost. „Konje (preduzeća) je trebalo dovesti do potoka da se napiju vode". (M. Fridman) način se i povećava učešće države u bruto domaćem proizvodu. Ako se, pored toga, deficitarno finansiranje koristi za pokriće potrošnje to će neminovno dovesti do pada proizvodnje. Pad proizvodnje automatski smanjuje i prihode države pa se javljaju i problemi sa servisiranjem postojeđeg duga države. Država će se dodatno zaduživati na tržištu, a to đe imati za posledicu pokretanje inflacije u privredi.

Velike rasprave vode se i oko uloge monetarne politike koja je po kejnzijancima pasivna tj. monetarna politika treba da omogući i prati rast bruto domaćeg proizvoda , ne vodeći pri tome uopšte računa o kretanju inflacije u privredi. Problem kod ove tvrdnje je što je ustvari centralnoj banci dat zadatak da vodi neku vrstu indeksirane monetarne politike , jer mora da prati rast bruto domaćeg proizvoda zajedno sa rastom inflacije na koju se gleda kao na inflaciju troškova.

Pri tome se ova inflacija po njima može zaustaviti samo politikom dohodaka. Monetaristi polaze od stava da monetarna politika treba da osigura stabilnost cena, dok će sam tržišni mehanizam uspostaviti ravnotežu na realnim tržištima i optimalan privredni rast i zaposlnost. o Kejnzijanci su kamatne stope kao sastavni deo monetarne teorije. Zalagali su se za ekspanzivnu monetarnu politiku koja bi omogućila povećanje privredne aktivnosti. Monetarna politika je morala da obezbedi niže kamatne stope koja bi dovela do povećanja investicija u privredi.

8. Strateška usmerenost savremene monetarne politike

„Važnije je održati privredni rast i odložiti po-rast deviznih rezerve za par godina, kada privreda bude ponovo na izlaznom putu" (Stiglic). Da li prvenstevno voditi kratkoročnu (korektivnu) ili dugoročnu razvojno-stratešku politiku.

Monetarna politika ulazi u okvire makroekonomske politike čiji je osnovni zadatak , sve do nedavno, bio isključivo „regulisanje potrebne količine novca u privredi". Prema tome , kreiranje i povlačenja novca u cilju nesmetanog odvijanja procesa proizvodnje, raspodele i potrošnje je osnovna uloga monetarno-kreditne politike. Ona time treba da osigura optimalne monetarne uslove za normalno odvijanje svih tokova proširene reprodikcije.

Međutim, usvajanjem politike „aktivnog novca" i korišćenjem novca kao sredstva za postizanje određenih razvojnih i drugih ciljeva u privredi, monetarna politika dobija i druge, brojne zadatke. Pre svega, svojim selektivnim delovanjem na određene oblike proizvodnje , potrošnje (vezane z deficitno finansiranje), posebno delovanje na izvoz i dr. ona značajno deluje i na strukturu , tempo i stabilnost ekonomskog razvoja (kroz poljoprivredu, turizam, energetiku).

Zadaci i ciljevi monetarne politike danas mogu biti sledeći :

Kvantitativni (regulisanje potrebne količine novca u privredi, novčane mase),

Kvalitativni (selektivni krediti, kreditiranje budžeta , kao i drugih neposrednih korisnika emisije)

Ako je učešće uvoza u bruto domaćem proizvodu 44%, a izvoza 21%, što čini 65% bruto proizvoda - može se monetarna politika vezati samo za BDP, ali i za eksternu privredu. Isto tako, ako se deviznim transakcijama (deviznim rezervama) često vrši dominantna emisija ili povlačenje primarnog novca , šta je ostalim kanalima novca? Da li zbog navedenog novčana masa (M1) može biti adekvatan agregat koji određuje karakter monetarne politike ili je to bankarski kredit.

Primarni zadatak monetarne politike svakako je i dalje ostao - snabdevanje privrede potrebnom količinom novca i kredita, ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta i održavanje relativne stabilnosti privrede i nacionalne novčane jedinice . Isto tako, u bitne ciljeve monetarne politike spada i održavanje uravnoteženih odnosa u platnom bilansu i očuvanje monetarne stabilnosti (cena i deviznog kursa). Odgovornost monetarne politike da pravilno dozira i održava masu novca u privrednim tokovima, posebno naglašena u uslovima otvorene privrede.

Monetarn politika u ostvarivanju svih navedenih ciljeva mora redovno da ostvaruje osnovni zadatak: snabdevanje proizvodnje i prometa potrebnom količinom koja neće izazvati negativna kretanja , odnosno poremećaje. To znači da istovremeno treba nastojati da preko novca i kredita otklanja i onemogućava negativne tokove u privredi, posebno one koji mogu poticati od preterane ili nedovoljne količine novca u privredi (monetarne inflacije ili deflacije).

Monetarna politika , kada se racionalno i efikasno koristi, pozitivno utiče na razvojni tok proizvodnje, zaposlenost, spoljnu i unutrašnju stabilnost novca, kao i na olakšanje ostvarivanja drugih ciljeva tekuće ekonomske politike.

U sprovođenju monetarne politike , treba voditi računa o suprotnim efektima njenog delovanja. Naime, videli smo, restrikcija novca i kredita dovodi do usporavanja tempa ekonomskog rasta , do pojave nelikvidnosti i nezaposlenosti, uz eventualne pozitivne efekte na području stabilizacije cena i smirivanje potrošnje i stabilnosti deviznog kursa. Ekspanzija novca i kredita, s druge strane, dovodi do ubrzavanja stope rasta , do povećanja investicija, porasta likvidnosti i potrošnje i zaposlenosti.

Međutim , ta pozitivna delovanja , praćena su istovremenim pritiskom na rast cena , inflacionim ponašanjima privrednih subjekata i pritiskom na platni bilans (preko brzog rasta uvoza, koji u tom slučaju često brže raste od rasta proizvodnje), a to dovodi do porasta deficita trgovinskog i platnog bilansa. Konačno, sve ovo skupa izaziva monetarnu nestabilnost privrede i precenjenost deviznog kursa.

U tome se i sastoji protivrečno delovanje monetarne politike u njenom planiranju , sprovođenju i pokušaju ostvarivanja određenih ekonomskih ciljeva. Optimalno vođena monetarna politika u svakoj privredi mora voditi računa i o opasnostima do kojih može dovesti preterana restriktivna ili preterana ekspanzivna politika, jer negativni efekti takve politike mogu biti veći od pozitivnih. o Osnovni ciljevi monetarne politike mogu biti dvojaki:

Dugoročni, strateški ciljevi delovanja monetarne politike , vezani pre svega za razvoj i finansijsku situaciju privrede, i

Kratkoročni, trenutni (korektivni) ciljevi, vezani za politiku stabilizacije finansijskog sistema.

Strateška ili dugoročna usmerenost monetarne politike

Dugoročni ciljevi monetarne politike predstavljaju njenu osnovnu orijentaciju u ostvarivanju određenih razvojnih i stabilizacionih zadataka. To su, ustvari, i njeni osnovni ciljevi. U duhu opštih koncepcija „aktivnog" novca, najveći deo ciljeva monetarne politike orijentisan je (ili bi to trebao biti) na dugoročni oblik delovanja. Dakle, ciljevi se određuju ne samo u pravcu stvaranja potrebne likvidnosti privrede i stvaranja „optimalne količine novca", što je u duhu gotovo „neutralnog novca" i neutralne monetarne politike , već sve više, i u pravcu određenog strukturnog i dugoročnog delovanja u privredi.

U osnovne ciljeve monetarne politike mogli bismo navesti:

Ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta,

Ostavrivanje politike pune zaposlenosti,

Stabilnost nivoa cena (monetarna i ekonomska stabilnost privrede),

Stabilnost spoljne vrednosti novca, vezna za ravnotežu platnog bilansa i spoljnih finansija

uopšte,

Ostavrivanje određenih strukturnih promena u privrediposebno određene proizvodnje i investicija, odnosno potrošnje podržavanih kroz monetarno-kreditnu politiku,

Stimulacija ili destimulacija stvaranja akumulacije (štednje) u privredi i dr.

U pogledu osnovnih ciljeva monetarne politike, treba istaći da je već odavno prevziđeno klasično načelo da su održavanje stbilnosti cena i deviznog kursa (spoljne vrednosti novca) - osnovni cilj monetgarne politike , a održavanje optimalne stope privrednog rasta i pune zaposlenosti - sekundarni ciljevi. Sada su, uglavnom , jedinstveni stavovi u pogledu opštih ciljeva, naime, stopa rasta i puna zaposlenostz uz monetarnu stabilnost, su ravnopravni ciljevi monetarno-kreditne politike.

To se ogleda u stalnom zahtevu, da se, uz optimalnu stopu rasta, osigura dovoljna unutrašnja i spoljna vrednost novca , da se uz ravnotežene robno-novčane odnose u privredi osigura i uravnoteženost platnog bilansa. Upravo se tu i ogleda sva složenost vođenja monetarne politike, koja treba kroz ekspanziju novca podstiče proizvodnju i zaposlenost, ali da ne dovede do inflacionih ili deflacionih poremećaja. Jer, to su međusobno suprostavljeni (isključivi) ciljevi, za šta su potrebne i druge mere ekonomske politike (fiskalna politika, politika dohotka i cena, spoljno-trgovinska politika , devizna politika, politika raspodele i dr.).

Ovaj zadatak monetarne politike svakako treba posmatrati u sklopu i drugih ciljeva ekonomske politike, a, pre svega, ostavrenja pune zaposlenosti kapaciteta i radne snage i uravnoteženosti platnog bilansa - jer ovo nisu samo područja delovanja monetarne politike , već i drugih segmenata opšte ekonomske politike.

Snabdevanje privrede potrebnom količinom novca danas je jedan od najsloženijih zadataka monetarne i ekonomske politike uopšte. Za razliku od zlatnog važenja , čiji je automatizam omogućavao i automatizam regulisanja „potrebne količine novca" unutar privrede (preko slobodnog kovanja i prekrivanja zlata) i stabilnost novčane jedinice, danas je to izuzetno složen zadatak. U slučajevima pada vrednosti domaćeg novca na svetskom tržištu, što je bilo praćeno sniženjem monetarnih rezervi (zbog intervenisanja za njegovo podržavanje), dolazilo je do monetarne restrikcije , dizala se domaća i intervalutarna vrednost novca. Cena ove politike je gotovo redovno bila deflacija, pad nivoa zaposlenosti, opadanje stope domaćeg rasta , ali i ne obavezno snižavanje cena. Tempo proširene reprodukcije odvija se ispod optimalnog.

Regulisanje porasta novčanog opticaja , u skladu s razvojem proizvodnje i prometa, danas, u uslovima papirnog važenja i depozitnog novca, predstavlja otvoreno i osnovno pitanje papirnog važenja i depozitnog novca, predstavlja otvoreno i osnovno pitanje aktivnosti kreditnog i bankarskog sistema. U savremenom bankarskom sistemu ne pojavljuje se samo centralna banka kao emisiona ustanova, već se i sve ostale poslovne banke u savremenim uslovima javljaju kao emisione banke.

One preko emisije bankarskog kredita , posebno potencirano procesom multiplikacije , istovremeno višestruko kreiraju novac (kredit je, podsetimo se, osnova savremenog novca). Nije problem samo regulisanje novca koji emituje centralna , problem se javlja, pre svega, u regulisanju kredita poslovnih banaka i procesa multiplikacije, jer kreditni mehanizam predstavlja jedan od najvažnijih faktora kreiranja novca. Takvi procesi otežavaju i gotovo onemogućavaju vođrenje adekvatne monetarno-kreditne politike i snabdevanje privrede „optimalnom novčanom masom".

Operativni ciljevi monetarne politike

Monetarna politika preko kratkoročnih ciljeva proizvodi koreltivne mere, kojima treba da se, u okviru dugoročnih ciljeva monetarne politike, operativnim potezima , rešava određene disproporcije nastale u procesu ekonomskog razvoja. Ovde se radi, istovremeno, o korektivnoj politici novca i kredita , o pilitici koja ne traži dublje zahteve u strukturu privrede, u lečenju većih strukturnih poremećaja , u delovanju na razvoj određenih grana, oblasti ili regiona privrede i dr. Time kratkoročna monetarna politika treba da otklanja manje i prolazne disproporcije u privredi, što znači da ovako usmeravana monetarna politika mora biti vrlo elastična, brzo reagovati na uočene slabosti privrede, ali i davati brze efekte (bez drugih odgođenih efekata).

Ciljevi kratkoročno vođene moneatarne politike obično se postavljaju u toku jedne godine, u toj godini se nastoje i ostvariti, tako da je svaka godina u okviru dugoročno planirane monetrno-kreditne politike ustvari obeležena specifičnim ciljevima kratkoročne monetarne politike (jednom je to stimulacija izvoza, kroz selektivnu kreditnu politiku, drugi put je povećanje ili smanjenje neodgovarjuće formirane likvidnosti privrede ili banaka prenesene iz prethodne godine, likvidnosti reprodukcije, treći put podsticanje poljoprivredne proizvodnje idr.).

Ciljevi kratkoročne monetarne politike , dakle, moraju se poklapati s ciljevima postavljene dugoročne monetarne politike, kada ulaze u sastav dugoročnog ekonomskog ciklusa u kojem se ostvaruje dugoročni ciljevi ove politike . To je, prema nekim autorima , „taktička konkretizacija strateške orijentacije dugoročne monetarne politike".