Razgovor sa poznatim istoričarem-balkanologom, docentom Ruskog državnog univerziteta za humanističke nauke Nikitom Bondarjevim

„Rusija na Balkanu hoda kao mesečar"

Materijal Centra za podršku i razvoj društvenih inicijativa Kreativna diplomatija

Intervju vodila: Darja Božko

DB: Nikita Viktoroviču, da li je danas „meka moć" Rusije na Balkanu još uvek nasleđe Ruskog carstva i Sovjetskog Saveza ili savremena Rusija nudi balkanskim zemljama savremeni koncept „meke moći"? Ako je odgovor potvrdan, šta on podrazumeva?

Bondarjev: Rusija ne nudi nikakav savremeni koncept „meke moći". Štaviše, koliko god razgovarao sa ruskim zvaničnicima koji su na neki način vezani sa spoljnom politikom ili javnom diplomatijom kroz ministarstvo spoljnih poslova, državnim i nevladinim fondovima, uopšte nisam sreo jasno razumevanje „meke moći". Naši zvaničnci najčešće meku moć shvataju u kontekstu tradicionalne dihotomije „štapa i šargarepe". Ali, to je potpuno pogrešno.

Džozef Naj još u svojoj prvoj knjizi „Osuđeni na vođstvo: promenljiva priroda američke moći" predlaže termin „meka moć" i oslanjajući se na iskustva svojih prvih publikacija na tu temu (koje takođe nisu bile pravilno shvaćene u Rusiji), piše da se meka moć ne odnosi na „štap i šargarepu". „Štap i šargarepa" su instrumenti tvrde moći, a meka moć se sastoji u tome da tegleća životinja sama, bez štapa i šargarepe, ide tamo gde ti želiš. Razumevanje te ideje, koju je Naj detaljno razradio još 1990. godine, apsolutno izmiče ruskim zvaničnicima; oni i meku i tvrdu moć shvataju kao „štap i šargarepu".

Prilično je težak pokušaj da se zvaničnicima objasni razlika. U toj situaciji, u nekom trenutku sam potpuno odustao od korišćenja termina „meka moć" i sada u svojim radovima i u komunikaciji sa zvaničnicima i javnim ličnostima, isključivo koristim termin smart power (pametna moć): sa te pozicije nove ideje se ipak nekako shvataju. U stvari, u Rusiji ne postoje strategije ni meke, ni pametne moći.

Sećam se govora tako iskusnog i uticajnog čoveka kao što je Mihail Jefimovič Švidkoj. On često voli da razgovara o mekoj moći. Njegovo obraćanje omladini bilo je formulisano u sledećem duhu: „Moć ne može da bude meka; ako je meka, onda i nije moć. Meka moć - to je oksimoron." To je shvatanje koje je svojstveno većini.

U Koncepciji spoljne politike RF nekoliko puta se pominje termin „meka moć", čak je i predsednik Putin u raznim prilikama pominjao ovaj termin (posebno često o mekoj moći govori premijer D. Medvedev).

U realnosti, ja ne vidim čak ni elementarno razumevanje termina soft power (meka moć). Ponekad se u oblasti meke moć kod nas ponešto dogodi „sluačajno" (to se dobro vidi na primeru Balkana), i to ispadne dobro do te mere da to jako nervira Amerikance. SAD naručuju istraživanja od srpskih nevladinih organizacija, kao što je Centar za evroatlantske studije, dobro ih i plaćaju.

Njihov zadatak je da objasne na čemu se zasniva ruska meka moć na Balkanu, zašto Rusi troše malo novca a ostvaraju dobre rezultate. Pritom, USAID ili Nacionalni fond za demokratiju koji izdvajaju višemilionske iznose za sponzorstvo, Srbi ne vole. Amerikanci anketiraju srpske lidere, pokušavaju da primene zapadnu političku teoriju na ovo pitanje, ali po pravilu, jasan odgovor na pitanje zašto ruska meka moć mnogo bolje funkcioniše na Balkanu, američke organizacije ne dobijaju.

U stvari, i nema odgovora na ovo pitanje, zato što se kod nas sve to radi nesvesno. Rusija na Balkanu, na polju javne diplomatije, hoda kao mesečar, kao u snu, ne shvatajući kuda ide i šta radi. Ali, pritom nam uspeva da uradimo nešto zaista dobro, smisleno i delotvorno.

DB:Postoji jedna protivrečnost: u Briselu vlada mišljenje da u Rusiji postoji nekakva vrsta tajne i sveobuhvatne strategije za Balkan, a ruski stručnjaci često govore da u stvari u Rusiji nema jasno formulisane balkanske strategije, a balkanske zemlje osećaju da se nalaze u neznanju povodom ruske pozicije. Gde je istina?

Bondarjev: Naravno, Zapadu je svojstveno da nas do izvesne mere demonizuje i to ne može da se odbaci. Sumnja „da li nas ovi Rusi prave budalama" uvek je prisutna. Šta ih još zbunjuje? Mi koristimo jedan poseban resurs meke moći koji zapadne zemlje, pre svega SAD i Velika Britanija, ne mogu da koriste zato što im nije sasvim jasan i dostupan, a mi u svom „somnambulnom" stanju koristimo upravo njega. Radi se o „moći istorijskog pamćenja".

Moja bugarska koleginica, rusista i profesorka Sofijskog univerziteta „Sv. Kliment Ohridski" Darina Grigorova predložila mi je da to kraće nazovem „Klio moć" (Klio - muza istorije). Postoji nekoliko vrsta meke moći koje je smislio ne Džozef Naj, već prof. Volter Rasel Mid, koji se zovu „lepljiva moć", „slatka moć", „oštra moć". A mi u potpunosti možemo da razlikujemo našu vrstu meke moći - moć istorijskog pamćenja.

Ona nam donosi određene političke dividende. Zbog istorijskih karakteristika razvoja, u SAD „moć istorijskog pamćenja" jednostavno ne postoji. SAD je po evropskim merilima - mlada država, pritom su u značajnom delu svoje istorije SAD delovale izolacionistički. Da, u vezi sa Prvim svetskim ratom predsednik Vudro Vilson je pokušao da izvede državu na svetsku arenu. Usledio je nalet aktivnosti do Drugog svetskog rata, nakon kojeg SAD ostaje učesnik međunarodnih odnosa. Ali, u celini, istorija veza SAD sa Balkanom je veoma kratka - u suštini je samo posleratna, i pri tom kontradiktorna.

Raniji primeri produktivnih odnosa SAD sa zemljama Zapadnog Balkana mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Tako je američki filantrop Endrju Karnegi u Evropi, stradaloj posle Prvog svetskog rata, gradio biblioteke. Između ostalog, sagrađena je i velika savremena biblioteka u Beogradu, na čemu su Srbi bili veoma zahvalni. U vreme Drugog svetskog rata ovo zdanje je bombardovano, i na njegovom mestu ništa nije bilo izgrađeno: sada je tamo samo pustoš. Taj primer može da se iskoristi kao presedan kada govorimo o politici moći istorijskog pamćenja. Urađeno je nešto dobro, ali sada nema ničega za sećanje, jer biblioteke više nema. Zato žive sećanja o tome kako je jednom Rusija za Srbiju, Bugarsku ili Grčku uradila u velikoj meri nešto dobro. Ljudi to pamte, za njih je to važno, i to veoma utiče na njihov današnji odnos prema Rusiji, ruskoj spoljnoj politici, Putinu.

Srbija je u tom pogledu dobar primer. Za srpski nacionalni identitet priča iz Prvog svetskog rata, kada je lična intervencija cara Nikolaja II pomogla da se spreči kolaps srpske državnosti i spasu srpski kralj, vlada i vojska, izuzetno je važna. To se do danas pamti, da ne pominjemo da je u Prvi svetski rat Rusija ušla upravo zbog savezničkih odnosa sa Srbijom. Naravno, rat je bio neizbežan, ali je mogao da počne pet meseci kasnije, što bi bilo bitno za nas. Ne treba ni reći da kod nas svi dobro znaju i sećaju se te priče, ipak u Srbiji to je isti deo nacionalnog identiteta kao i bitka na Kosovu polju, na primer.

Uspeli smo da taj fragment istorijskog pamćenja dobro utvrdimo, istaknemo i povežemo sa savremenošću, kada smo npr. u Beogradu podigli spomenik caru Nikolaju II.

U Beogradu uopšte nije mnogo razvijena tradicija postavljanja svečanih spomenika na postamentu, evropskog stila. Spomenik je podignut na mestu gde se nalazila ambasada Ruskog carstva, kasnije sovjetska ambasada, koja je takođe srušena u bombardovanju.

Na tom praznom prostoru koji se nalazi preko puta zgrade Predsedništva Srbije i Skupštine grada Beograda, podignut je spomenik. Mesto je u centru grada, istorijsko, zaliveno krvlju ruskih vojnika u vreme Drugog svetskog rata, savršeno izabrano. Određen spomenik, posvećen određenom čoveku, na određenom mestu, svakako utiče na jačanje istorijskog pamćenja, podseća na tradicionalno rusko-srpsko prijateljstvo.

Sada to nije samo običan spomenik, već prava tribina za političko izražavanje i simbol proruskog pravca razvoja. Indikativna je epizoda sa bivšim potpredsednikom SAD Džoom Bajdenom kojem, tokom posete Beogradu, kada je video spomenik preko puta zgrade Predsedništva, nije bilo pravo pa je počeo da govori da je to suprotno težnjama Srbije kao zemlje sa evropskim pravcem razvoja. Takav efekat je koristan i povoljan za Rusiju.

DB: Stvara se utisak da Rusija na humanitarnom planu u osnovi radi sa tradicionalnim partnerom - Srbijom, dok su ostale balkanske zemlje predate EU i SAD. Zašto Rusija na humanitarnom planu obraća malo pažnje na druge balkanske zemlje?

Bondarjev: Ne bih rekao da su potpuno predate. Sa Bugarskom je na primer stvar malo složenija. U Bugarskoj, moć istorijskog pamćenja deluje veoma dobro, ali se takođe koristi nesvesno. Tako je za Bugarsku suštinski važno sećanje na oslobođenje od osmanske vlasti 1877-78. godine, sećanje na desetine hiljada ruskih vojnika i dobrovoljaca koji su poginuli za slobodu Bugarske... Nezavisno od toga kakav je politički režim u Bugarskoj, običnim ljudima ta činjenica je veoma važna. U skladu sa tim, kako možemo da održimo to sećanje i da ga povežemo sa savremenom etapom razvoja rusko-bugarskih odnosa?

Postoje bugarske nevladine organizacije, npr. Pokret bugarskih rusofila koji predvodi Nikolaj Malinov, koje redovno obnavljaju i restauriraju spomenike, podržavaju podizanje spomenika u znak sećanja na Drugi svetski rat. Priča o Bugarskoj tokom Drugog svetskog rata naravno nije priča o prijateljstvu, ali bez obzira na to, i ona je takođe element istorijskog pamćenja i rusko-bugarskog prijateljstva. Postoji poznati spomenik Aljoši u Plovdivu, o kome se i danas peva pesma. To nije običan spomenik, to je odmah prepoznatljiv simbol Plovdiva. Njega takođe treba održavati u drobrom stanju, truditi se da ni Bugari ne zaborave, a da i mi pamtimo.

U slučaju Bugarske najbolje deluje moć istorijskog pamćenja iz vremena SSSR-a (to je, kao i u slučaju Jugoslavije, bio težak period). Odnosi s Bugarskom su bili veoma dobri: npr. mnogi Bugari su studirali u Sovjetskom Savezu. Bugarska je imala posebno tesne odnose sa Republikom Komi, gde su Bugari išli da rade na seči šuma i gde su za godinu-dve zarađivali veliki novac od kojeg su mogli da kupe auto, stan, te su se iz Komija vraćali veoma zadovoljni.

Postoji čak i društvo prijateljstva Bugarske sa Republikom Komi; na različitim susretima bugarskih rusofila koji se održavaju svake godine, skupi se oko 20 hiljada ljudi od kojih oko polovine čine Bugari koji su svojevremeno radili u Komiju. Oni čak nose i fudbalske dresove sa amblemom Komija itd. Da li kod nas ima mnogo ljudi koji se bave ruskom javnom diplomatijom na Balkanu i znaju o tim posebnim odnosima Bugarske sa Republikom Komi? Niko to ne zna.

U Siktivkaru (glavni grad Republike Komi) postoje, na primer, ulice koje nose imena bugarskih heroja oslobodilačkog pokreta. Oni pamte i drago im je da vide kod sebe delegacije iz Bugarske. Jednostavno, potrebno je znati takve nijanse, one se mogu mudro iskoristiti.

Ali, postoji i negativni aspekt: sa naše strane, u sovjetsko vreme, uvek je bio prisutan nekakav paternalistički element u odnosima sa Bugarskom, kao sa još jednom republikom Saveza, koja nije to formalno, ali se smatra sovjetskom. Govorilo se: „Kokoška nije ptica, Bugarska nije inostranstvo", iako se pre Prvog svetskog rata isto govorilo za Poljsku. „Bugarski slon je najbolji drug ruskog slona", „braća (bratuški)", i druge pomalo podrugljive izreke Bugari nikako ne vole. Naravno, oni razumeju kada čovek to govori savršeno iskreno, bez negativnog konteksta, ali generalno im se ne dopada obraćanje sa „bratuški".

U Bugarskoj postoji veliki broj ljudi koji dobro znaju ruski, studirali su kod nas, dobro shvataju ruski mentalitet, i pritom ne vole Rusiju i Ruse, upravo zbog tog pokroviteljskog odnosa, zbog toga što ih gledamo s visine. Sada oni teže da pronađu svoje mesto u porodici evropskih naroda, nadaju se ravnopravnim odnosima. Bez obzira na to, postoji jedan fenomen u Bugarskoj - fenomen ljudi koji dobro poznaju Rusiju i pritom su rusofobno raspoloženi.

U Srbiji toga nema, jer Srbi koji nisu želeli da putuju u Rusiju, slobodno su putovali na Zapad. U odnosima Rusije prema Srbiji nije bilo takvog paternalizma, jer odnosi sa bivšom Jugoslavijom nisu bili tako bliski kao sa socijalističkom Bugarskom. U slučaju Bugara, oni prvo moraju da prevaziđu svoj oprez: neće li nam opet taj čovek iz Moskve govoriti da smo „bratuški", da smo mlađi brat?

Bugari vole kada se pominje da je, posle prihvatanja hrišćanstva, u značajnoj meri prosvećivanje i obrazovanje u Rusiju dolazilo iz Bugarske, da su bugarski sveštenici dolazili u Rusiju i učili nas, kada se pominju imena Grigorija Camblaka, Pahomija Logoteta, mitropolita Kirpijana i drugih. I opet - to je potrebno znati! U tom slučaju, predrasude odmah padaju. To je takođe način korišćenja moći istorijskog pamćenja.

Sada o Grčkoj. Tamo nema negativnog paternalističkog faktora iz vremena SSSR-a, jer smo na Grčku gledali kao na punopravni deo zapadnog kapitalističkog sveta. Sa pozicije istorijskog pamćenja ima mnogo zajedničkog: možemo se setiti i grčke kraljice Olge Konstantinovne Romanove, koja je mnogo učinila za Grčku, i prvog guvernera nezavisne Grčke, bivšeg ministra spoljnih poslova Ruske imperije, Joanisa Kapodistrijasa.

Prvi pokušaj stvaranja savremenog demokratskog društva u Grčkoj još u 19. veku direktno je povezana sa imenima ruskih političara, što takođe ne treba zaboraviti. Zajednička verska tradicija ne deluje na taj način, mnogo zavisi od konkretnog čoveka sa kojim pokušavaš da uspostaviš kontakt.

Po pravilu, grčki tradicionalisti nemaju naročito dobar odnos prema Rusiji, iako izuzetaka naravno ima. Oni u Rusiji pre svega vide naslednika SSSR-a, prema kojem se otvoreno loše odnose. Postojala je i negativna stranica zajedničke istorije, kada se u Grčkoj vodio partizanski rat, u kojem je aktivno učestvovao SSSR, podržavajući lokalne komunističke partizane, koji su na kraju izgubili.

Na taj način, na Rusiju gledaju kroz prizmu SSSR-a, što u pomenutom slučaju nije povoljno za nas. U Grčkoj, Rusiju voli politička levica, ali sa njima je beskorisno razgovarati o pravoslavlju, o tradiciji i bilo čemu starijem od 1917. i druga Lenjina. Bez obzira na to, može se u potpunosti govoriti o dobrim odnosima SSSR i Grčke: Grčka je npr. aktivno trgovala sa SSSR-om. Generalno, u Grčkoj treba znati s kim konkretno imaš posla.

Ako u Grčkoj tragate za rusofilom, onda ćete najverovatnije naići na levičara-rusofila. Naravno, posebno značajan uticaj na javno mnenje i političke procese, kao u Srbiji ili Bugarskoj, koristeći resurs istorijskog pamćenja, u Grčkoj ne možemo da ostvarimo.

Ako govorimo o nepravoslavnim balkanskim zemljama, npr. Hrvatskoj, Bosni, možemo reći da je Rusija pokušavala da ostvari kontakt sa bosanskim muslimanima, ali to nije ispalo baš najbolje. Sa Hrvatskom postoji dobar temelj za izgradnju odnosa, u zemlji ima rusofila, ali su oni takođe u osnovi levičari.

Sa njima je moguće sarađivati, ali takva moć istorijskog pamćenja ovde se, svakako, ne uočava. Ipak, možemo se setiti da je jedan od prvih ruskih istoričara-ideologa meke moći bio naučnik hrvatskog porekla Jurij Križanič (hrvatski Juraj Križanić).

To je veoma zanimljiva priča: Križanić je u vreme vladavine Alekseja Mihajloviča (car Aleksej I Mihajlovič Romanov) došao u Moskvu, a kako je bio katolički misionar, spremao se da privuče Rusiju u uniju sa Vatikanom.

Poslali su ga u Sibir gde je radikalno promenio svoje poglede, počeo da piše tekstove o tome da Rusija treba da ujedini oko sebe slovenske narode, da je potrebno stvoriti jedinstven slovenski jezik na osnovama ruskog itd. To jest, stvarnu ideologiju ruske meke moći stvorio je Hrvat Križanić.

Ja i Mađarsku vidim kao balkansku zemlju. U Mađarskoj je jako sećanje na gušenje ustanka iz 1956. godine, kao i istorija ozbiljnog otpora Mađara Sovjetskoj armiji u vreme Drugog svetskog rata: Sovjetska armija je vodila krvaviji rat za Budimpeštu, nego za Beč. Moć istorijskog pamćenja sa Mađarskom slabo nam može poslužiti.

Pristup u ovom sluačju treba da bude veoma selektivan: na Balkanu, moć istorijskog pamćenja dobro funkcioniše, na postsovjetskom prostoru takođe, a u zemljama kao što je Poljska, iz objektivnih razloga nema potrebe čak ni da pokušavate da iskoristite resurs moći istorijskog pamćenja.

DB: Koje ruske humanitarne strukture i organizacije su najaktivnije u Srbiji i na Balkanu?

Bondarjev: Fond Ruski svet prilično dugo radi u Srbiji: otvorena su predstavništva Fonda u Beogradu, Novom Sadu, Nišu; u Republici Srpkoj (u Banja Luci) takođe je prisutan. Ali, nazovimo stvari pravim imenom: ako je Ruski svet stvoren kao neka vrsta odgovora Britanskom savetu, Gete institutu ili Institutu Konfučije, onda nije uspeo.

Problem je u tome što je, sa jedne strane, kod nas sve previše birokratizovano, a sa druge, funkcije su previše podeljene između različitih struktura. Da pojasnim: postoji Rossotrudničestvo (Federalna Agencija za pitanja Zajednice Nezavisnih Država, sunarodnika u rasejanju i međunarodnu društvenu saradnju) sa filijalama koje bi trebalo da se bavi sakupljanjem i uopštavanjem informacija o tome šta konkretnoj državi može biti potrebno od Rusije na planu kulture, obrazovanja itd.

Odnosno, postoji li interesovanje za ruski jezik, gde, u kojoj meri, šta je potrebno, da li postoji potreba za predavačima, udžbenicima. Negde se to i sprovodi, ali ne svuda, i sve zavisi od konkretnih ljudi na terenu. Dalje, naučnom obradom tih informacija ne bavi se Rossotrudničestvo, već Institut za ruski jezik A. S. Puškin. A pokušajem da se odgovori na taj zahtev bavi se Ruski svet.

To znači da jedna struktura sakuplja informacije, druga ih naučno obrađuje, a treća se bavi njihovom realizacijom. Zato nije čudno što radimo mnogo gore od Britanskog saveta ili Instituta Servantes.

Fond Gorčakov u regionu je dobro prisutan, gotovo svakodnevno vodi „Balkanski dijalog", poziva na konferencije mlade naučnike i studente iz balkanskih zemalja, daje donacije. Ali, ruskim nevladinim organizacijama zaista nedostaje jedinstven globalni koncept, u koji bi svi bili uključeni kao deo jedinstvenog mehanizma.

Na primeru Rossotrudničestva, Instituta Puškin i Ruskog sveta se vidi koliko tu nema koordinacije, kako su točkići jedinstvenog mehanizma loše povezani, i onda nije čudo što se kinetička energija gubi na pola puta.

Na tom planu je kod Amerikanaca sve odlično organzovano: radi veliki broj fondacija i NVO na Balkanu (npr. Nacionalni demokratski institut za međunarodna pitanja, Međunarodni republikanski institut, Fond Forda, Fond Rokfelera), pritom oni ne smetaju jedan drugome, svaki obrađuje određeni deo u okviru zajedničkog posla.

Nažalost, u Rusiji se stalno razjašnjavaju odnosi između struktura u humanitarnoj sferi i sitna borba za ideje, eksperte. Jedan fond za javnu diplomatiju sumnja u drugog bukvalno se suprotstavljajući. Amerikanci rade po jedinstvenoj koncepciji, a kod nas, ko u klin, ko u ploču.

DB: Hajde da malo porazgovaramo o ulozi biznisa kao provodnika ruskih interesa i pomenute „meke moći". Poznato je da su u Srbiji, kao i u drugim zemljama regiona, aktivne ruske energetske kompanije. Koliko one utiču na socijalno-humanitarnu dimenziju svojim prisustvom u regionu? Generalno, koliko ruski biznis na Balkanu shvata važnost javne diplomatije?

Bondarjev: Tek u poslednje tri godine počele su da se primećuju pozitivne promene u toj oblasti, do tada je bilo jako loše. Kada je Naftnu industriju Srbije (NIS) kupila ćerka kompanija Gazproma, velike nade su polagane u investicije u humanitarnoj sferi, u podršku proruskim inicijativama, učenje ruskog jezika, kulturne projekte. Ali, u početku se nije dešavalo ništa, postojao je odnos „nas interesuje samo biznis".

Ruski menadžeri su dolazili u Srbiju, nisu znali jezik, nisu želeli ništa da nauče o zemlji, njenoj kulturi. Na žalost, to je trajalo dovoljno dugo da izazove veoma aktivan društveni protest i neprijateljsko raspoloženje Srba. (Stvoren je i sindikat srpskih radnika koji su otpušteni iz Naftne industrije Srbije i koji su bili kivni na rusko rukovodstvo.) Zatim smo počeli da preduzimamo korake da to ispravimo, ali je prvi pokušaj propao.

Priča je sledeća: sponzorisano je obnavljanje ruskog groblja u Beogradu. Sponzori nisu privukli odgovarajuće stručnjake-istoričare i odlučili su da sami upravljaju svojim sredstvima. Rezultat: na spomeniku ruskim vojnicima i oficirima koji su poginuli u Prvom svetskom ratu, tokom čišćenja peskiranjem izbrisana su imena ljudi sahranjenih u podnožju spomenika.

Dokumenata nije bilo, jedinstveni podaci su izgubljeni. A nove staze na groblju su postavljene preko grobova: nadgrobne spomenike su skinuli, preneli nekoliko metara levo ili desno, kako bi postavili prave staze, dok su posmrtni ostaci ostali na starim mestima. Tako su uradili restauraciju. Prirodno, nezadovoljni su bili i Srbi i Rusi. Srećom, sadašnje rukovodstvo je otvorenije za projekte i saradnju u humanitarnoj sferi, nešto se promenilo.

Još jedan primer - Ruske železnice, preduzeće koje je aktivno prisutno u regionu i sa kojim je svojevremeno sve takođe bilo loše, kao i sa NIS-om. Možda će jednog dana doći puna svest, ali za sada nema razumevanja balkanskog regiona, zašto je on važan za Rusiju, kako biznis može da podrži rusku reputaciju i istorijsko sećanje. RŽD u procesu zamene šina i izgradnje pruga prolazi kroz duboku srpsku provinciju u kojoj nema nijedne druge ruske kompanije.

Interesantno je da su se 1920-ih godina u tim mestima ruski emigranti, kozaci, bavili istim poslom. Jedan broj onih koji su poginuli tokom izgradnje pruge sahranjeno je upravo tamo, postoji konkretan slučaj srpskog sela. Odnosno, već jednom su tu zidali Rusi, i opet dolazi ruska kompanija. Zašto ne postaviti spomenik donskim kozacima koji su ranije gradili železnicu?

Često čujemo sledeće razmišljanje od menadžera ruskih kompanija: zašto uopšte moramo da podržavamo proruski kurs srpskih vlasti i istorijsko sećanje? Mi želimo da Srbija uđe u EU, i naše kompanije će zajedno sa srpskim, takođe ući na evropsko tržište! Oni uopšte ne razumeju da čak i ako odjednom Srbiju prime u EU, niko nikad neće uzeti ruske kompanije u EU.

U slučaju pristupanja EU, prvo što će uraditi srpske vlasti jeste pokretanje krivičnih postupaka protiv ruskih kompanija, u vezi sa korupcijom; ruski biznis će momentalno biti izbačen. Kako se nositi sa ovim opiranjem i nerazumevanjem situacije, ne znam.

Ima i pozitivnih momenata: nedavno je Ruski državni univerzitet za naftu i gas „I. M. Gubkin" zaključio nekoliko sporazuma sa srpskim rukovodstvom i nizom univerziteta o obuci Srba za specijaliste za naftu i gas. Na ovaj način se gradi i sistem obuke ruskih menadžera.

Obukom, kako mladih stručnjaka, tako i biznismena, bavi se Moskovski državni institut za međunarodne odnose i nekoliko univerziteta iz naftno-gasnih regiona, organizuje se sistem stažiranja. Ali, ova obrazovna podrška biznisu počela je bukvalno u poslednje dve godine i za sada se još ne vide efekti, prošlo je premalo vremena. Generalno, kada je reč o ovoj situaciji, rekao bih da ne teče sve glatko, ali da ima nade.

DB:Kakva je strategija meke moći EU kada je reč o Srbiji? Da li se ona promenila imajući u vidu pogoršanje odnosa EU i Rusije u poslednjih pet godina? Postoji osećaj da se politika Brisela pre svega bazira na stvaranju antiruskog raspoloženja?

Bondarjev:U EU je prvobitno postojala neka jedinstvena strategija, ali je bila prilično gruba i nespretna, tipa „uđite u EU i sve će biti dobro". A sada čak i takva strategija puca po šavovima imajući u vidu, sa jedne strane sve veće neslaganje Nemačke i Francuske, a Evrope i SAD sa druge. Na Balkanu je to posebno izraženo, zato što npr. po pitanju Kosova Francuska i Nemačka imaju apsolutno različite pozicije.

Francuzi smatraju da problem treba rešiti, i ako se reši razmenom teritorija između Srba i Albanaca, zašto da ne, važno je samo da se ukloni politička napetost. Nemačko ministarstvo spoljnih poslova i političari generalno, kategorički su protiv razmene teritorija, oni govore o priznanju teritorije u postojećim granicama, zato što strahuju da bi takav presedan pogoršao probleme u Bosni, probleme između Srba i Hrvata, Hrvata i Slovenaca itd. Hrvatska je omiljeno dete Nemačke na Balkanu, glavni partner i sprovodnik interesa, i oni će je čuvati. Prema tome, za Nemačku takva varijanta za Kosovo nije prihvatljiva.

Na isti način, javlja se sve više i više unutrašnjih neslaganja između rukovodstava raznih evropskih država u vezi sa Balkanom, da ne govorimo o Španiji, Grčkoj, Rumuniji, koje iz svojih unutrašnjih razloga ne priznaju nezavisnost Kosova.

Ukratko, danas ne postoji jedinstvena evropska strategija prema Srbiji.

Prisetimo se nedavne posete predsednika Makrona Beogradu (koja se završila 16. jula 2019.). Predistorija ove posete je veoma interesantna. Prilikom prošlogodišnjeg obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata u Parizu, došlo je do skandala u vezi sa susretom predsednika Putina i predsednika Kosova Hašima Tačija. To je bio prvi susret ruskog predsednika sa predstavnikom kosovsko-albanskih lidera, oni su se pozdravili i razmenili uobičajene fraze. Ali da bi do tog susreta došlo, Tačija - lidera državne tvorevine koju ne priznaju mnoge države sveta, stavili su da sedi na tribini sa rukovodiocima zemalja-pobednica u Prvom svetskom ratu, Rusijom, Engleskom i drugima.

Pritom su srpskog predsednika Vučića gurnuli na tribine zajedno sa predstavnicima zemalja koje nisu učestvovale u ratu. I to uprkos činjenici da nijedna evropska zemlja nije pretrpela takve žrtve tokom rata, kao što je to bilo sa Srbijom: tada je poginulo tri četvrtine muškog stanovništva Srbije. Naravno, Vučić je bio veoma nezadovoljan.

Sledećeg dana su u francuskoj štampi izašli veoma kritički tekstovi na račun Makrona, jer je Srbija uvek bila dosledan saveznik Francuske. Da se vratim na temu spomenika, u Beogradu postoji spomenik srpsko-francuskog prijateljstva sa natpisom „Volimo Francusku kao što je ona volela nas". Ni u jednoj drugoj prestonici ne postoji takav spomenik i takva izjava prijateljstva, a sa Vučićem su veoma ružno postupili.

Čak je došlo do toga da francuski ambasador u Srbiji srpskom rukovodstvu preda zvanično izvinjenje, predsednik Makron se takođe izvinio u ličnom razgovoru sa Vučićem. I kada je u julu francuski predsednik došao u Beograd, očigledno sa ciljem da ublaži prošlogodišnji skandalozni događaj, u parku Kalemegdan, ispred spomenika srpsko-francuskog prijateljstva, predsednik Makron je održao govor na srpskom jeziku, „pročitavši" sa spomenika natpis „Volimo Francusku...".

Kada lider najveće evropske zemlje govori na jeziku malog evropskog naroda, to je više nego značajno. Tako da se može reći da je ispravio prethodni propust. Kako ne biti preplavljen prijateljskim odnosom prema Francuskoj.

Francuzi ne koriste snagu istorijskog pamćenja, baš kao ni mi. Oni imaju šta da pamte kada je reč o zajedničkoj prošlosti sa Srbijom. Jugoslavija, u periodu 1920-30-ih godina, ni sa kim nije imala tako čvrste i tesne odnose kao sa Francuskom. Francuzi su u tom istorijskom periodu učinili mnogo dobrog za Srbiju.

Neobično je da se čak i Napoleonovi pohodi na Balkan smatraju nečim dobrim. Istorija međusobnih odnosa Srbije i Francuske je veoma dobra. Nemci nisu toliko uspešni, kao predsednik Makron trenutno, ali treba reći da oni imaju manji resurs istorijskog pamćenja od Francuske. I u Prvom i u Drugom svetskom ratu, Srbija i Nemačka su ratovale jedna protiv druge, istorijski je Nemačka više podržavala Bugare nego Srbe.

DB: A ko vlada informativnim poljem u Srbiji? Koliko je Rusija aktivna u toj oblasti?

Bondarev: Počnimo od toga da većina srpskih medija pripada Nemcima (Axel Springer): nemačkim, austrijskim, švajcarskim kompanijama sa nemačkim kapitalom. Sa druge strane, na javno mnenje sada jako utiče kanal vesti N1 - partnerski kanal CNN-a. Neko N1 naziva CNN-ovom ćerkom-kompanijom, što nije sasvim tačno u formalnom smislu, ali je u suštini približno tako.

Na kraju lanca vlasništva ovog tv kanala nalazi se bivši direktor CIA Dejvid Petreus. Kakvu informativnu politiku vodi N1? Jasno, otvoreno proameričku, kritikujući sadašnje srpske vlasti za njihovu nedovoljnu prozdapadnu orijentisanost, podrobno obaveštavajući o svim protestnim aktivnostima u Beogradu, preuvaličavajući njihov obim.

Naravno, Amerikanci nemaju samo tv kanal, postoje različiti instrumenti uticaja u medijima, a Rusija se, generalno, nema čime pohvaliti. Imamo Sputnjik, ali on je usamljen, to nije dovoljno. Uzgred, postojao je jedan trenutak, kada je Sputnjik angažovao, u Srbiji superpopularnog videoblogera i političkog komentatora, Borisa Malagurskog. Dobro je poznat ciklus njegovih dokumentarnih filmova „Težina lanaca" o ulozi SAD, EU i NATO u raspadu Jugoslavije, nekoliko tih filmova je čak prikazano i u Moskvi.

Pojavljivanje Malagurskog u ulozi političkog komentatora na Sputnjiku Srbija izazvalo je veliki skok popularnosti. Svakako, Sputnjik ne može da se takmiči sa CNN-om ili Axel Springerom, ali ipak postoji određeno kretanje. Ali, kada su otpustili Malagurskog, to je naravno smanjilo popularnost Sputnjika.

Postoji još jedan projekat, Russia Today na srpskom, koji se zove Russia Beyond Srbija. On za sada stvara informativne resurse za moguće pokretanje servisa Russia Today na srpskom. Naravno, publika bi bila brojnija, jer bi osim Srbije obuhvatala i pogranične oblasti Bugarske, Rumunije, Mađarske, u kojima se govori i razume srpski. Bilo bi tu nekoliko miliona gledalaca, ali čak ni taj broj nije dovoljan za Russia Today. Trenutno postoje srpski medijski projekti, ali su oni veoma mali.

Pritom, na primer, već pomenuta ćerka-komapnija Gazproma NIS je tokom niza godina sponzorisala srpski satelitski RTV B92 koji je bio otvoreno prozapadno i antiruski orijentisan. To je bukvalno izgledalo ovako: uključiš B92, ide reklama za Gazprom, a posle reklame - neka nemačka serija koja razotkriva Putinovu prošlost kao autoritarnog diktatora koji je obučavan u krvavom KGB-u; tokom cele nedelje išla je, npr. ova serija prekidana Gazpromovim reklamama. To je izgledalo potpuno čudno. Bez obzira na moje pokušaje da prenesem rukovodstvu NIS-a apsurdnost ove situacije, nikakvih ozbiljnih promena u redakcijskoj politici nije bilo. Zatim je ovaj tv kanal jednostavno bankrotirao. To sve može da izgleda čudno, ali ako se ima u vidu cilj menadžmenta kompanije a to je podrška ulasku Srbije u EU, o čemu sam već govorio, onda sve deluje sasvim logično. Ponavljam, ipak, da je sadašnje rukovodstvo NIS-a promenilo svoju politiku.

DB:Kakve trendove primećujete u sferi visokog obrazovanja u Srbiji, učenje kojih jezika i o kojim regionima je popularno u zemlji? Gde srpski studenti uglavnom idu na studije?

Bondarev:Takođe neverovatrna priča: jasno je da su lideri Nemačka, Italija, njih povezuje elementarna bliskost, tradcionalne kulturne veze. Uče se nemački, engleski, već smo govorili o jakim istorijskim vezama sa Francuzima i francuskim jezikom. Uzgred, nedavno je Institut Servantes zauzeo vodeće mesto po broju otvorenih predstavništava i broju onih koji uče španski, gotovo je na istom nivou sa Gete institutom. Zašto je došlo do te promene - veoma je interesantno za istraživanje.

Kineski Institut Konfučije takođe je veoma aktivno prisutan u regionu. I više od toga, nedavno je pekinško rukovodstvo Instituta Konfučije izdalo saopštenje o nameri da u svakoj srpskoj gimaniziji otvori odeljenje za fakultativno učenje kineskog jezika, tako da bi u svakoj srpskoj školi bio profesor kineskog. Srbija sada ima tesne veze sa Kinom i interesovanje za učenje kineskog jezika je u Srbiji veoma veliko. Za Kinu sa njenim resursima, to je u potpunosti ostvariv zadatak. Takođe, Kinezi rade u Srbiji na veoma ozbiljnom nivou. Rusija je, naravno, još veoma daleko od takvih planova.

DB:Na taj način, ako se ne investira u humanitarno prisustvo, onda je u principu iscrpljen resurs pozitivnog odnosa prema zemlji. Srpska omladina se više ne odnosi tako kritički prema zapadnom vektoru razvoja zemlje, pa i prema ulasku u EU. Kako vidite razvoj događaja u sledećih 10-15 godina, da li će Srbija ući u EU, da li će zapadna ideologija pobediti rusku moć istorijskog pamćenja?

Bondarev: Srbima je, generalno, svojstvena želja da sede na dve stolice: sa jedne strane da imaju bliske odnose sa Rusijom (to je pre svega za njih važno), a sa druge strane, žele da uđu i u EU. Istraživanja javnog mnenja pokazuju da više od 70% stvanovnika Srbije želi da uđu u EU. Taj procenat se smanjuje svake godine, ali veoma sporo: tako je, pre osam godina, „za" bilo 80%, a danas oko 70% stanovništva. Da li će do tog ulaska doći? Nisam ubeđen.

Pre nego što uđe u EU, Srbija će morati da se odrekne Kosova, kao i posebnih odnosa sa Rusijom. Rukovodstvo EU će voditi Srbe ka tome da odnose sa Rusijom svedu na minimalni nivo, koji će biti samo ekonomski opravdan.

DB:Sve češće se u medijima čuje retoričko pitanje „a šta je uopšte dobro Rusija učinila za Srbiju"? Rusija, sa svoje strane, treba stalno da odgovara na to pitanje.

Bondarev: Rad ruske ambasade, predstavništva Rossotrudničestva, ruskih javnih organizacija, fondova, nevladinih organizacija u Beogradu, trebalo bi da bude podređen ovom pitanju, treba da bude odgovor na ovo neizgovoreno pitanje. Ako se radi u tom ključu, onda je moguće da se moć istorijskog pamćenja sačuva na potrebnom nivou.

Pritom je moć zapadnih zemalja, koja se suprotstavlja ruskom uticaju na Balkanu, veoma velika. Ja nisam biznismen i ne smatram ulazak Srbije u EU apsolutno lošim; ako srpski narod podrži tu odluku - tako će i biti. Druga je stvar što tu odluku ne treba na silu forsirati, kao što je bilo u susednoj Makedoniji sa referendumom o promeni imena, ili u Crnoj Gori sa pitanjem ulaska u NATO. Ako žele da sede na dve stolice - rusofilstva i članstva u EU, šta da se radi. Zaista ne verujem da će, sa takvim stanjem uma, Srbiju primiti u EU.