Do koske

Ko još brani diktatora Aleksandra Vučića?

Kik bokseri, narko dileri i batinaši

Kad hoćete da procenite inteligenciju vladara pogledajte ljude kojima je okružen, savetovao je Nikolo Makijaveli. Srpski vladar Aleksandar Vučić, kad pogleda ko ga okružuje, shvata da je osuđen na propast. Pametniji saradnici već su se okrenuli protiv njega, rade mu o glavi, a podržavaju ga još samo kukavice, bednici, prodane duše i propalice.

Milica Grabež

Aleksandar Vučić je najbogatiji evropski politikant. Procenjuje se da je za sedam i po godina vladavine zgrnuo više od tri milijarde evra, u kešu. Ipak, njegov opstanak na vlast, a samim tim i na slobodi, vredi samo 500 evra, koliko plaća kriminalcima i batinašima da ga brane. Za razliku od ordinarnih uličara i huligana, najbliži saradnici ne samo što odbijaju da ga štite, već su spremni da ga prodaju u bescenje.

U Srpskoj naprednoj stranci počele su podele na ekstremističko i reformsko krilo. Ekstremista, okupljenih oko braće Vučić, nema mnogo, ali glasniji su i agresivniji od normalnijih kolega. I u toj grupi ima nekoliko slojeva. Tvrdo jezgro predvode Darko Glišić, Branko Malović i Goran Vesić, koji su sudbinu vezali uz Vučićev brod koji tone. Uz njih su Vladimir Đukanović, Marija Obradović, Milenko Jovanov, Vladimir Orlić, Marko Đurić i još neki bukači, uvek spremni da utihnu i zbrišu u nepoznatom smeru.

Pametniji i oprezniji naprednjaci već traže način da se bezbedno distanciraju od vođe. Reformisti još nisu udružili snage, svako brine svoju brigu. Nebojša Stefanović se najodlučnije suprotstavlja Vučiću. Zorana Mihajlović izbegava oštru ivicu sukoba, ali ne krije ambicije da se promoviše u sledećeg lidera Srpske napredne stranke.

Međutim, dok Mihajlovićka o tome samo mašta, Ana Brnabić preduzima konkretne poteze, kojima gradi startnu poziciju pred izbore za predsednika SNS-a.

Pošto nema podršku stranačkih kolega, Brnabićka se posvetila lobiranju kod zajedničkih gospodara, diplomata zapadnih centara moći. Svaki sastanak koristi za plasiranje stavova za koje zna da oni podržavaju.

U zvaničnoj prepisci i privatnim razgovorima, aktuelna premijerka diplomatama iz SAD i Evropske unije obećava da će SNS, ako ona bude u prilici da na to utiče, u potpunosti pratiti agendu evro-atlantske integracije.

Brnabićka je i javno tvrdila da je „Kosovo bilo, ali više nije deo Srbije" i da „Srbija mora da spoljnu politiku uskladi s Evropskom unijom", što u praksi znači uvođenje ekonomskih i političkih sankcija Rusiji i otvaranje procesa priključenja NATO-u.

U poslednje vreme, kad je shvatila da Vašington i Brisel na Vučića ne vrše pritisak samo zbog neispunjavanja preuzetih političkih obaveza, nego i zbog nabujalog kriminala, Brnabićka se preporučuje i za ulogu beskompromisnog čistača srpske političke scene od kriminala i korupcije. Ona tvrdi da bi se, kad bi dobila odrešene ruke i logističku podršku stranih službi, obračunala sa svim pripadnicima organizovanog kriminala.

Ana Brnabić je nedavno, u razgovoru s novim američkim ambasadorom Entoni Godfrijem, istakla da „Srbija treba da sledi primer Izraela, u kome nijedan državni funkcioner nije zaštićen". „Ako premijer Natjenahu može da bude optužen za primanje mita, prevaru i kršenje poverenja, i u Srbiji mora da se stvore uslovi za takve sudske procese", rekla je Brnabić.

U nekim i-mejlovima još direktnije je obećala da će učiniti sve što može kako bi se srpsko pravosuđe oslobodilo uticaja političara, a da će se to videti kad se pokrenu procesi u kojima će na odgovornost biti pozvani predsednik države i njegovi saradnici. „Niko ne sme da bude povlašćen, svi građani Srbije moraju da budu isti pred zakonom, bez obzira na funkciju koju vrše i na rodbinske ili kumovske veze''.

Vučić je obavešten o Brnabićkinim obećanjima da će uhapsiti i njega, njegovog brata i sve ostale iz vrha SNS-a. Takođe, jasno mu je da bi ona to uradila kako bi zaštitila svog brata Igora Brnabića i najboljeg prijatelja, poslovnog partnera i advokata Igora Isailovića, po kome je dala ime „svom" sinu.

Da razlozi za strah postaju sve realniji, Vučić je shvatio posle odluke Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu da doktorat Siniše Malog proglasi za plagijat i zatraži njegovo poništenje. Univerzitet je tim stavom postao prva institucija koja je osporila Vučićevo samoproglašeno pravo na odlučivanje o svemu u Srbiji.

Ne zbog Malog, nego zbog sebe, Vučić je u odbranu plagiranog doktorata uložio i lični autoritet, a ni to nije pomoglo. Uplašen mogućnošću da će primer Univerziteta slediti i druge institucije, predsednik države je ocenio da je u pitanju „politička odluka koju je donela neobrazovana elita".

Što Vučić misli, glasno priča njegov alter ego Vladimir Đukanović, koji univerzitetske profesore naziva uništiteljima srpskog društva i spodobama koje treba izbaciti sa Univerziteta. Plagijator Mali, koji će, iako je uhvaćen u krađi, ostati na funkciji ministra finansija, kaže da je „narod najbolji sudija". I tu greši. Kad bi mu narod sudio, ne bi se dobro proveo. Zato Vučić suđenje prepušta profesionalcima iz pravosuđa, koji znaju da je njegov nalog važniji od svakog zakona i pravde.

Kako to izgleda, videlo se u slučaju Aleksandra Obradovića, uzbunjivača iz valjevske fabrike „Krušik", koji je otkrio sporno poslovanje s firmom GIM, koja je povezana s Brankom Stefanovićem.

Umesto protiv oca i sina Stefanovića, kao i drugih aktera te afere, tužilaštvo je pokrenulo postupak protiv Obradovića, kome je određena mera kućnog pritvora. U odlučivanju je učestvovalo osam sudija Višeg suda: sudije za prethodni postupak Miloš Labudović i Darinka Šćepanović, zatim krivično veće u kome su se nalazile Tatjana Sretenović, Jelena Škulić i Marina Anđelković, kao i sudije Apelacionog suda u Beogrdau.

Pod kontrolom Aleksandra Stepanovića, predsednika Višeg suda u Beogradu, osam sudija je pristalo da, bez ijednog dokaza, odredi pritvor čoveku koji je otkrio izvršioce krivičnih dela.

Te i takve sudije, opet po političkoj direktivi, štite huligane iz SNS-a. Ponekad, kad baš ne mogu da zataškaju slučaj i ignorišu dokaze, osude nekog od kriminalaca, ali presuda se ne izvršava.

Aleksandar Stanković, osuđeni diler droge, umesto na robiji, s ministrom policije družio se u teretani "Spartakus". Druženje je prekinuto kad je Stanković izrešetan. Međutim, nastavljena je zaštita njegovog lika i zlodela. Sudije sad donose presude, po tužbama Nade Stanković, mame Saleta Mutavog, protiv medija koji pišu o njegovim zločinima i time "narušavaju dostojanstvo i pijetet" pokojnog nasilnika i narko dilera.

Na isti bizaran način srpsko pravosuđe od pravde štiti braću Miljana i Ljubana Vidovića. U Okružnom sudu u Banjaluci traje postupak u kome su oni okrivljeni za otmicu Nenada Jakovljevića sredinom maja prošle godine. Batinama i pretnjama da će mu kleštima otkinuti prste, naterali su Jakovljevića da napiše priznanicu da im duguje 16.000 konvertibilnih maraka. Kad je slučaj stigao u sud, braća su pobegla u Srbiju. Otac Miodrag Vidović javno ih se odrekao zbog kriminala, ali prigrlio ih je poočim Aleksandar Vučić.

Miljan i Ljuban su bivši šampioni u kik boksu, jaki su i skloni kriminalu, dakle imaju sve reference za saradnju s vrhom Srpske napredne stranke.

Miljan Vidović, u pratnji nekoliko huligana, pre nekoliko dana asistirao je javnom izvršitelju prilikom iseljavanja porodice iz stana u centru Beograda. Stan Predraga Kocića, vredan 127.000 evra prodat je na licitaciji za 25.000 evra, a izvršitelj je, u saradnji sa sudijom Jovanom Kordićem, doneo rešenje o njegovom oduzimanju i predaji novom vlasniku. Na stepeništu, kad je primetio da ga mobilnim telefonima snimaju građani koji su se solidarisali s porodicom, Vidović im je zapretio. Policajci, koje je predvodila jedna poručnica, nisu reagovali. Naprotiv, postupali su po naređenjima tog lica s poternice.

Batinaške usluge Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci iznajmljuje i Dejan Simeunović, zvani Simke, vođa pančevačkog MMA kluba "Srpska Sparta". Simeunović je u novembru 2008. godine, ispred kafića "Šestica", gde je radio kao izbacivač, ubio Igora Birtaša. Prvom presudom, 2014, oslobođen je odgovornosti. Dve godine kasnije Apelacioni sud je preinačio tu presudu i kaznio ga s jednom godinom zatvora, da bi trećestepeno veće Apelacionog suda u Beogradu poništilo tu presudu i vratilo predmet na novo suđenje. Nedokazani ubica Simeunović postao je ugledni funkcioner SNS-a, nastupa na Vučićevim konferencijama, angažovan je na mitinzima i izbornim kampanjama, gde uteruje strah normalnim građanima. Za nagradu, dobio je direktorsko mesto u pančevačkom JP "Zelene pijace".

Subotom, Simeunović svoju grupu batinaša vodi u Beograd, obično pred zgradu RTS-a, da kontrolišu protestante. Huliganima obećava honorar od 500 evra, uz napomenu da moraju biti "spremni na sve, idemo do kraja".

Na kraju će neko od njih pretući ili ubiti nekoga, a zaštitiće ih Aleksandar Vučić, vrhovni komandant njihovog kriminalnog klana.

Agresivni primitivci, za 500 evra mogu da pretuku nekog opozicionara, ali time neće odbraniti Vučića.

Diktatorski sistem se urušava, taj proces ne mogu da zaustave korumpirane sudije i policajci, pa ni bedni kriminalci.