Pandemija

Panikdemija trebalo je da ograniči demokratiju u Evropskoj Uniji, ali svi su izgledi da će se završiti padom tehnokratskih režima

Korona ne ubija ljude, ubija demokratiju

Novotkrivena i objavljena tajna dokumenta nemačkog ministarstva unutrašnjih poslova najvažniji su dokaz da je korona pandemija izmišljena da bi se ograničila demokratija i obezbedilo preživljavanje tehnokratskih režima na izdisaju. Ova afera je tek počela početkom novembra i još se ne nazire njen rasplet, ali je jedno sigurno: korona ne ubija ljude, koliko ubija demokratiju.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Polako u Evropi padaju maske i sve se više ljudima ukazuje prava istina koja stoji iza onoga što se zove „epidemija korona virusa". Prve sumnje u dobronamernost vlasti, bar one u Nemačkoj, pojavile su se kada je do tada izuzetno popularni ministar zdravlja Jens Špan od Bundestaga zatražio proširenje, ali i produžetak važenja posebnih ovlašćenja koja je dobio bez ikakve rasprave i protivljenja poslanika na početku krize. Ta ovlašćenja mu faktički daju mogućnost da sam, čak i bez pristanka vlade, ograničava neke od ustavom zagarantovanih ljudskih prava.

Tek posle ovoga pojavile su se glasne kritike kako su ta specijalna ovlašćenja u stvari blanko ček da ministar uvede diktaturu u Nemačkoj. Posle ovoga je Španov ugled kod birača naglo pao.

Samo nekoliko nedelja kasnije nemačko-francuska televizija „Arte" je objavila poverljiv interni dokument Ministastva unutrašnjih poslova iz marta meseca u kome se navodi kako narod treba uspaničiti pričama o enormnom potencijalnom broju mrtvih od korone, kako bi mogle da se proguraju posebne restriktivne mere.

Ovo se zove „Worst Case" (najgori slučaj) i uopšte se ne bazira na ozbiljnim naučnim saznanjima, već je čista improvizacija. „Worst Case" je predviđao više od milion umrlih samo u Nemačkoj, ako se ne sprovedu restriktivne mere.

U danu kada nastaje ovaj tekst, po zvanično objavljenim podacima u Nemačkoj je 0,015 odsto celokupnog stanovništva umrlo od posledica koje se vezuju za korona-virus. To je daleko od procenjenih milion i više stanovnika. Pri tome je samo u avgustu od posledica toplotnog udara umrlo 19.500 ljudi, što je daleko više od oko 12.000 njih čija se smrt povezuje sa koronomm ali se o tome slabo izveštava.

Nekako u isto vreme kada je pomenuti interni dokument kružio vladom, kancelarka Angela Merkel je u Bundestagu rekla da su restriktivne mere, pa i one najteže, preko potrebne kako bi se sprečio „Worst Case" koji je projektovao inače ugledni virusolog Kristijan Drosten, a koji je predviđao zaraženost od 80 odsto celokupnog stanovništva, ako se ne uvedu oštre mere, ili otkrije vakcina. Istine radi, Drosten je napisao da smatra kako će do 80 odsto stanovnika biti zaraženo pre nego što se stekne „imunitet krda" Istraživanja na terenu njegovog kolege Hendrika Štreka ubrzo su ga demantovala, jer do naglog pada broja novozaraženih dolazi već kod prokuženosti od oko 20 odsto.

Ove apokaliptične scenarije demantuje i takozvani „Švedski model" koji predviđa savetovanje, umesto zabrana. U Švedskoj vlast nije propisala nikakve restriktivne mere, procenat zaraženih iznosi 1,733 odsto, a smrtnosti 0,06 odsto. U Francuskoj, u kojoj se predsednik Emanuel Makron tokom krize postavio kao general na bojnom polju, i gde su u početku primenjivane najrestriktivnije mere u okviru Evropske Unije, prokuženost iznosi 2,971 odsto, a smrtnost 0,067 odsto. Uz to, francuska privreda je bačena na kolena, a njen zdravstveni sistem je u rasulu, što nije slučaj u hladnokrvoj Švedskoj.

Psiholog na „Maks-Plank-Institutu" dr Gerd Gigerencer objasnio je zašto se namerno stvara panika. Stanovništvo će pre prihvatiti restriktivne mere, koje idu do uvođenja diktature, tvrdi on, ako se primeni takozvani „model šok rizika". U Nemačkoj, primera radi, umire do dvadeset puta više ljudi od raka, nego od korone.

Međutim, ukazuje Gigerencer, ove smrti se manje-više ravnomerno dešavaju tokom cele godine. Milion puta više ljudi gine u saobraćajnim, nego u avionskim nesrećama, ali kada padne avion u trenutku život izgubi nekoliko stotina ljudi, dok pri sudaru vozila najčešće ginu do dva čoveka. Zbog toga se ljudi više boje leta avionom, nego vožnje kolima.

Gigerencer ukazuje na to da vlast koristi statističke podatke o smrtnosti od korone da bi ljude ubedila kako su restriktivne mere apsolutno neophodne. Tako se u vestima svakog dana pojavljuju izveštaji o stopi zaraženosti, kao i o broju umrlih od korone, ali se oni ne upoređuju sa brojem umrlih od drugih bolesti, ili uzroka. Tako narod stiče pogrešan utisak da je korona jedina realna opasnost po zdravlje i živote ljudi.

Samo u pojedinim nedeljama u martu mesecu, prosečna opšta smrtnost je bila veća od prosečne smrtnosti u prethodnih pet godina, inače je bila niža.

Ta zgusnuta smrtnost je iskorišćena da se provuku posebne restriktivne mere i daju specijalna punomoćja za uvođenje novih. Korona ne ugrožava toliko zdravlje stanovništva, koliko demokratiju.

Nemački sociolog Ulrike Guerot upozorava kako statističke podatke o opasnostima od kororne ne treba da razumemo kao upozorenje da se radi o najsmrtonosnijoj zarazi poslednjih decenija, jer nemamo uporedne vrednosti.

Ovo je prvi put u istoriji da se rade ovako detaljna i opsežna testiranja na prisustvo nekog virusa, tako da mi u suštini ne znamo da li je smrtnost od korone u okvirima smrtnosti ranijih godina od sezonskog gripa, ili je manja, ili veća.

Francuska beleži trenutno višu smrtnost u odnosu na prosek prethodnih godina, ali ona ne mora nužno da potiče od posledica zaraze korona virusom. Neki umiru zbog stresa izazvanog panikom i restriktivnim merama.

Ima onih koji umiru od srca, jer ne mogu da podnesu da je njihovo radno mesto ukinuto zbog policijskog časa, ili zabrane koje je donela vlada. Valeri Skjaka, poslovođa u humanitarnoj prodavnici kod Pariza (gde siromašni dva puta nedeljno besplano dobijaju namirnice) upozorava na nagli skok siromaštva i sa tim povezanog beznađa. Mnogi koji su usled restriktivnih mera izgubili posao svesni su da će nezaposleni ostati do kraja života, jer su u godinama koje nisu interesantne za poslodavce.

„Zatvaranje" je dovelo i do niza neželjenih psihičkih i psihosomatskih oboljenja, dok su rezultati u borbi protiv epidemije nepoznati. Dr Žan-Fransoa Delfresi, imunolog, smatra kako je pad opšte smrtnosti tokom „zatvarnja" i policijskog časa, moguće povezati i sa time da je tada bilo daleko manje sobraćaja, pa samim tim i saobraćajnih nesreća.

Konačno je i narod širom Evrope shvatio da se primenjuje „model šok rizika" kako bi se ograničile ljudske slobode. Ulje na vatru je u Nemačkoj dolio bavarski predsednik vlade Markus Zeder koji je zatražio da se takozvani „lateralni mislioci" stave pod posebne mere nadzora unutrašnje obaveštajne službe, Ferfasungsšuca (nemački izraz „Querdenker" označava nekog ko razmišlja drugačije od većine ili mejn.strima - prim. prev.).

On smatra kako je došlo do radikalizacije grupa koje se bore protiv novih mera i daljih ograničavanja ljudskih sloboda i da neke od njih čak pokazuju elemente organizovanja sličnog onog u sektama.

Zbog ovakvih nastupa političara došlo je do masovnih protesta svuda u Evropi, a najpoznatiji su oni u Nemačkoj i Italiji. I u Francuskoj su desetine hiljada ljudi izašle na ulice zahtevajući da se ne uvode ponovo restriktivne mere iz proleća.

Mnogo ljudi je u Francuskoj umrlo zbog loše organizovanog zdravstva koje je bilo dovedeno do sloma usled panike izazvane epidemijom. U Francuskoj su već sada popunjeni skoro svi ležajevi na intenzivnim odeljenjima bolnica, jer se dovoze i slučajevi sa relativno blagim simptomima. Za razliku od te zemlje, u Nemačkoj je većina kreveta na intezivnoj nezi rezervisana za kovid pacijente nepopunjena. Zbog toga nemački lekari traže da se ovi kapaciteti ponovo oslobode za pacijente obolele od neke druge bolesti.

Austrijski kancelar Sebastijan Kurc je prvo zahtevao posebno restriktivne mere, ali se suočen sa opasnošću velikih protesta, zadovoljio i sa onima koje su naizgled teške, ali su podnošljive. Policijski čas uveden u Austriji važi 24 sata dnevno svih sedam dana u nedelji, ali je kretanje dozvoljeno u ovim slučajevima: odlazak na posao, ili kod lekara; odlazak u kupovinu osnovnih životnih namirnica i lekova; odlazak u posetu članovima uže porodice, kao i izlazak u šetnju.

U suštini, zabranjeni su samo javni skupovi koji su i pre ovih mera bili zabranjeni. U to spadaju i ulični protesti, ali se sudovi sa time ne slažu. Ogromna većina sudova u Nemačkoj, Austriji i nekim drugim evropskim zemljama smatra kako je pravo na proteste i drugo slobodno izražavanje mišljenja nedodirljivo i važnije od zaštite javnog zdravlja.

Na kraju krajeva, tvrde sudije, ako se demonstranti pridržavaju bezbednosnih mera koje su vlasti propisale, onda nema nikakve opasnosti, ili su te mere neefikasne, pa samim tim i nepotrebne.

Do ovakvog zaključka je došao i sud u češkoj prestonici Pragu, koji je uredbu vlade o obaveznom nošenju zaštitnih maski stavio van snage, ukazujući da nije medicinski dokazano da one štite od korona virusa.

Panika oko epidemije, koju šire političari, njima samima donosi najveću korist. Tako je u Nemačkoj, skoro nezapaženo prošla najnovija afera nekog visokog funkcionera uhvaćenog da je plagirao svoj doktorski rad. Reč je o ministarki za porodicu Franciski Gifaj (SPD) koja se suočena sa ovim optužbama odlučila da povuče sporni rad i odrekne se osporene titule doktora nauka.

Ovim potezom ona je pokazala da sa disertacijom očigledno nešto nije u redu. Za razliku od svog ranijeg kolege Karl Teodora cu Gutenberga ona za sada nije podnela ostavku na svoje funkcije. Afera je već teško pogodila SPD, jer je Gifaj bila kandidat ove partije na lokalnim izborima u Berlinu, gde je trebala da bude izabrana za gradonačelnika. Sada se traži novi glavni kandidat, a to u posvađanoj partiji socijal-demokrata neće biti lako sprovesti.

U još težoj situaciji je francuski predsednik Makron koji epidemiju sada koristi kao slamku spasa predstavljajući se preplašenom narodu kao jedini spasilac.

Francuska privreda je na kolenima, a zdravstveni sistem beznadežno preopterećen. Zdravstvo je u krizi bilo i pre epidemije, mnogi zdravstveni radnici su radili do granica izdržljovosti, ali se sada korona koristi kao jedini krivac za ovakvo stanje. Makron u ovom trenutku nema druge mogućnosti, ako hoće da ostane na vlasti, do daljeg insistiranja na epokaliptičnim procenama uticaja ovog virusa.

Zbog toga francuska opet spada u red evropskih zemalja sa najtežim uvedenim merama. Ovoga puta on, međutim, nema tako široku podršku kao proletos, jer su mnoge stvari postale jasnije i poznate.

Korona panikdemija trebalo je da ograniči demokratiju u Evropskoj Uniji, ali svi su izgledi da će se završiti padom tehnokratskih režima. Narod ima moć, i on je sve svesniji toga.

Literarno proročanstvo

"Mladić je pitao đavola:

- Kako si uspeo da pošalješ toliko duša u pakao?

Đavo:

- Uz pomoć straha!

Mladić:

- Dobro odrađeno! I.? Čega su se plašili? Ratova? Gladi?

Đavo:

- Ne... Bolesti!

Mladić:

- Nisu li bili bolesni? Nisu li umirali? Zar nije bilo leka?

Đavo:

-... razboljevali su se. Umirali su. Bilo je leka ...

Mladić:

- Ne razumem...

Đavo:

- Slučajno sam se dosetio da je jedino što će čuvati po svaku cenu - ŽIVOT!!!

Prestali su da se grle... Prestali su da se pozdravljaju !!! Odustali

su od svakog ljudskog kontakta.... napustili su sve što je bilo ljudsko!

Ostajali su bez novca. Izgubili su zaposlenja. Ali, izabrali su da žive u strahu, čak i kad nisu imali da se hlebom nahrane. Verovali su onome što su čuli, čitali su novine i slepo verovali u to što pročitaju. Odrekli su se slobode. Nikada više nisu izlazili iz kuće i nikada nisu nikuda odlazili. Nikada više nisu posećivali prijatelje, niti porodicu. Čitav svet se pretvorio u ogroman zatvor u kome su osuđenici bili dobrovoljno.

Sve su prihvatili!!! Sve ovo da bi pregurali još jedan JEDAN dan...

Nisu živeli, umirali su svakodnevno!

Bilo je previše lako uzeti njihovu bednu dušu..."

C. S. Levis - ''Savet starog đavola mlađem''

(Knjiga je napisana 1941. godine)