Stav

VREDNOSTI

Branko Dragaš

Pišem kritiku knjige AJN REND „Vrlina sebičnost”, zbirke eseja o etici i odnosima u društvu, koje je ona pisala šezdesetih godina prošlog stoleća.

Ajn Rendova ili Alisa Zinovljevna Rozenbaum / San Peterburg 1905 - Njujork 1982/ bila je rusko-američki filozof, romansijer, dramaturg i scenarista, koja je obradila u svojim delima filozofiju objektivizma, zagovarala je leser fer kapitalizam i postala je ikona libertijanskog pokreta i neoliberalnog kapitalizma. Najpoznatije njeno delo, koje joj je donelo veliku slavu „ Pobunjeni Atlas” objavila je 1957.godine, posle koga je samu sebe samouvereno nazvala da je „najkreativniji živi mislilac.”

Arogantnost, prepotentnost i marketing spinovanje je osobina neoliberala. Tvrditi za sebe da si najkreativniji živi mislilac u vremenu kada su živeli i pisali, uzeću meni bliska dva velika intelektualca, Bela Hamvaš i Erik From, može neko ko je samohvalisav i prazoglav. Ali, više od pola stoleća neoliberali su takvi. Bezobrazni, napadni, samouvereni bez pokrića, samoživi, sebični, okrutni prema radničkoj klasi i običnom čoveku, ponizni i pokorni prema političkim moćnicima i prema krupnom kapitalu, čije su sluge i udarne pesnice.

Kako je danas u praksi neoliberalizam propao, bankrotirao, kapitulirao, kako neoliberalni kapitalizam nema nikakvo humano rešenje za budućnost čovečanstva, rešenje koje bi donelo spas za čitavo društvo, kako se odlučno brani oteti kapital oligarha po svaku cenu, svedoci smo da su neoliberali postali glavni zagovornici i propagatori korporativnog fašizma.

Uprkos ogromnim državnim intervencijama za spas zombiranih kompanija i neodrživog ekonomskog sistema, štampanjem dolara i evra bez pokrića, uprkos tome što u pandemiji bogati postaju još bogatiji i siromašni postaju sve siromašniji, što se zagovara nova prevara nazvana Veliki Reset, uprkos milionima nezaposlenih u savremenom kapitalizmu i drastičnom padu životnog standarda, otrgnutoj inflacionoj nemani, neoliberali i dalje pričaju svoju besmislenu priču o demokratiji, slobodnom tržištu i društvu bez regulacije.

Na ovom mestu sam razorio stavove dvojice najčitanijih neoliberala današnjice, za koje je svemoćni Bil Gejts rekao da su najkreativniji živi mislioci savremenog doba, baljezganja velikih foliranata i prevaranata Jual Noa Hararia i Stivena Pinkera, koji prodaju svoje škrabotine u deseinama miliona primeraka samo zbog toga što veličaju moć korporacija.

Komično je da se njima dive naši neoliberali, autošovinisti i mediokriteti, ne mogu da napišem pridev srpski, jer oni se stide što su Srbi i mrze sve što je srpsko, komično je da i dalje veličaju neoliberalnu ideologiju, uprkos tome što je neoliberalni kapitalizam bankrotirao. Potkupljeni, koruptivni i pohlepni, bez iskustva i znanja sa svetskog tržišta, oni brabonjaju o temama o kojima ništa ne znaju, pišu panegirike tajkunima i veličaju propale vrednosti Zapadne civiizacije.

Za njih je AR i dalje najveći mislilac neoliberalizma i otuda moja potreba da razbijemo te laži, iluzije, zablude i predrasude, te da progovorimo kritički na osnovu odbrane ljudskog dostojanstva i zdrave ljudske pameti. Završavam knjigu „ Komesari blesare” u kojoj sam, pored ovde navedenih likova neoliberalizma, bio primoran, jer niko to, nažalost, nije hteo da uradi, ne mogu da shvatim da fakulteti i instituti za književnost uporno ćute, da se osvrnem na bljuvotine režimskog škrabala Basare.

U ovom tekstu ću se zadržati samo na kritici AR shvatanja vrednosti u etici, jer smatram da je danas presudno važno da razumemo gde je Zapadna civilizacija napravila istorisjki promašaj i gde su uzroci današnje razarajuće društvene krize. Već sam pisao da ovo nije ekonomska, medicinska ili pandemijska kriza, nego da je ovo duhovna kriza koja je dovela čovečanstvo na sam rub biološkog opstanka.

Ako razumemo da je duhovna kriza, onda ćemo moći da pronađemo načine kako da rešimo sve naše sadašnje probleme. Ako to ne želimo da razumemo, kako nas estradni neoliberali godinama pokušavaju da obmanu i ako uzroke krize traže na nekom drugom mestu, ako pokušavaju da je reše površnim, formalnim i kozmetičkim šminkanjem propalog kapitalizma, bez ulaska u temelje etičke vrednosti, koje su pogrešno postavljene, onda nema nikakve mogućnosti da, u Fromovom smislu, ozdravimo bolesno društva i moramo da se pripremimo za godine teškog života i za veliku borbu za opstanak ljudskog roda. AR nam nameće shvatanje da je vrlina sebičnost i da: „ Nijedan filozof nije dao racionalan, objektivno dokaziv, naučni odgovor na pitanje zašto je čoveku potreban kodeks vrednosti.

Dokle god na to pitanje nije bilo odgovora, objektivni kodeks etike nije bilo mogućno otkriti odnosno definisati.” Tvrditi da nijedan filozof nije dao naučni odgovor na potreban kodeks vrednosti, može da napiše samo neko ko je bezobrazno agresivan i ko pokušava da se nametne kao neki vajni mislilac.

Šta su vrednosti u etici? „Vrednost je ono što čovek svojim postupcima teži da zadobije i/ili zadrži.” Kada bi ovo bilo tačno, onda bi pljačkaš, političar, tiranin, tajkun, ubica, prevarant ili bilo koji drugi čovek koji teži da zadobije nešto što mu ne pripada ili teži da zadrži nešto što je oteo od drugog čoveka ili ljudi, smatrao da je to što radi ispravno, moralno, dozvoljeno, da je to vrednost i tako bi nalazio opravdavanje za svoje nemoralne postupke.

Vrednost mora da sadrži univerzalne principe koje pripadaju čovečanstvu i koje se odnose na uspostavljene odnose u ljudskoj zajednici. Naravno, uspostavljene vrednosti se mogu razlikovati u zavisnosti od vremena u kome se živi i od vrste zajednice u kojoj ljudi žive. Neke vrednosti važe za neko vreme, dok su u drugom vremenu te vrednosti neprihvatljive. Ali, mogu, u istom vremenu, da dve zajednice imaju različite vrednosti, jer imaju različita istorijska iskustva, običaje i tradicije. U svim tim zajednicima, bez obzira kakve njihove vrednosti bile i koliko se međusobno razlikovale, nijedan čovek nema pravo da svojim postupcima teži da zadobije ili zadrži vrednosti nekog drugoga čoveka, koje njemu ne pripadaju.

Mera svih vrednosti nije pojedinac sa svojim postupcima, nego zajednica sa svojim principima kolektivnog funkcionisanja. Dostojevski je ovaj moralni problem pojedinca i njegove težnje da uzme ili zadrži neke svoje usvojene vrednosti postavio u ličnosti Raskoljnikova, koji odlučuje da ubije babu zelenašicu i tako uzme ono što mu ne pripada. Koje je onda merilo vrednosti? „Njegovo merilo je njegov život.” Pogrešno!

Ne može čovekov život da bude njegovo merilo, jer čovek onda upada u vrzino kolo sopstvenih zabluda, laži, obmana i opravdavanje. Dobija potpuno iskrivljenu sliku o sebi i svetu oko sebe. Odnosno, on hoće da svet oko sebe prilagodi svom svetu. I sve što se ne prilagođava njegovom svetu, on napada, optužuje, kritikuje, ponižava i nipodaštava, jer smatra da je samo on i njegov svet ispravan. Ovakav stav vodi sigurno pojedinca u lično ludilo i sukob sa zajednicom. Veliki problem nastaje kada takav pojedinac dobije vlast i kada svoje ludilo počinje da sprovodi na zajednicu u nameri da je prilagodi njegovom svetu.

Zajednica se tada nalazi u velikom problemu. Ako nema snage da se suprostavi ludilu pojedinca, ako ludilo diktatora ili tiranina prevlada slabost i kukavičluk zajednice, onda je sigurno da će zajednica da doživi tragediju. Srbija je danas na1bolji dokaz. To što takav čovek doživljava svoju ličnu tragediju, bio bi samo njegov lični problem i ne bi nas uopšte zanimalo, svaki nesklad sa realnim svetom će koštati takvog čoveka, ali veliki problem je kada je taj čovek tiranin i kada ima moć da upravlja zajednicom.

Naravno, nije problem u tiraninu, njegovo ludilo je problem njegove ličnosti i njegove porodice, problem je zajednice koja dozvoljava da se takav ludak dokopa vlasti i da uvede tiraniju u društvo. Imamo mnogo primera kroz istoriju za takve nacionalne tragedije, ali, ipak, za nas je najbolnije ludilo Uzurpatora u Srbiji, koji je prihvatio ovaj stav AR, da je njegov život i njegovo ludilo merilo za sve nas u zajednici. Očekivati da će to ludilo Uzurpatora samo od sebe da prođe ili da će on, ipak, da se promeni, potpuno je sumanuto i neodgovorno od strane naivne, povodljive, uplašene i kukavičke zajednice, koja je dozvolila Uzurpatoru da joj nametne svoje ludilo.

To je istina o nama i našem današnjem problemu. Teška i bolna istina. Svako bežanje od ovog problema, vodi nas u Veliku Nesreću. Kada se dogodi Velika Nesreća, onda se Srbi probude, trgnu i počnu da se bore za biološki opstanak, uz velike ljudske žrtve. Tako smo stradali u krvavom XX stoleću. Možemo li tu matricu da promenimo? Da li smo, napokon, nešto naučili iz naše krvave istorije, učiteljice života?

Nije, dakle, ponavljam, kriv Uzurpator što teži da zadobije ili zadrži vrednosti koje je sam postavio kao cilj svoga života, nego je kriva zajednica, krivi smo svi mi, koji smo mu dozvolili da nam nametne svoje vrednosti. Vrednosti života moraju uvek da budu u odnosu na nešto opšte prihvatljivo za zajednicu, nešto što većina prihvata kao usvojene principa života u zajednici, umesto što pojedinac misli da su isključivo njegove vrednosti prave i svojim postupcima teži da ih zadrži ili osvoji.

Ovde se, takođe, istovremeno, otvara pitanje u demokratiji odnosa manjine prema većini u zajednici. Danas je predstavnička demokratija potpuno obesmislila izvorne demokratske principe, gde većina odlučuje o pitanjima od zajedničkog interesa, pa je potpuno normalno i prirodno postalo da se odluke te većine uopšte ne poštuju.

Nažalost, svedoci smo u današnjem obliku lažne predstavničke demokratije da tirani, uzurpatori ili manjina, koja je oličena u partijskim i privilegovanim oligarhijama u društvu, nasiljem, prevarama, falsifikovanjem, manipulacija i na razne druge načine nameće svoje odluke većini, uporno tvrdeći da su to odluke baš te većine. Interesantno je da ti zagovornici demokratije, slobodnog tržišta i zaštite manjinskih prava, koji su postulati neoliberalnog kapitalizma u bankrotu, nasiljem i prevarama uspostavljaju korporativni fašizam u društvu, dok optužuju medijskim manipulacijama većinu za širenje fašizma u društvu.

Direktna sprega političke oligarhije, krupnog kapitala, državnih službi sile i monopolizovanih medija stvaraju pretpostavke za porobljavanje zajednice i uspostavljanje korporativnog fašizma, koji proganja svaku kritiku, slobodarsku misao ili pobunu protiv takvog sistema. Nalazimo se na civilizacijskoj prekretnici. Sve maske su pale. Samo korumpirani i zatucani ne shvataju šta se događa. Pandemija je ubrzala skidanje lažnih maski.

Čovečanstvo je ugroženo. Biološki opstanak čovečanstva je na dnevnom redu. Više niko ne može da kaže kako ga politika ne interesuje i kako se on ne razume u politiku. Tu privilegiju smo imali u prošlim vremenima. Propali smo i došli u stanje opšte tragedije baš zbog toga što smo se neodgovorno ponašali. Verovali smo u prazne priče i lažna obećanja ideologa neoliberalizma. Veličali su nam vrlinu sebičnosti AR i dogurali smo do ponora. Jedini način da se spasimo propasti je da srušimo totalitarni sistem. Nema drugog načina. Politički i ekonomski totalitarizam moramo da demontiramo, ako mislimo da spasimo državu i građane. Treba nam nova politička i ekonomska ideja.

Zasnovana na duhovnim i ljudskim vrednostima. Zasnovana na očuvanju prirode i planete. Treba nam novi politički sistem, koga sam nazvao - HUMANIZAM! Vrlina mora da bude davanje i ljubav prema zajednici, umesto pohlepne sebičnosti. Lični interesi moraju da budu usaglašeni sa interesima zajednice. Ako je zajednici dobro, onda i građaninu te zajednice mora da bude dobro. To su nove vrednosti humanističkog društva. Nova politička ideja koja može sve da nas izbavi iz tragedije. Veleizdajnička vlast i korumpirana opozicija nema nikakvu novu političku ideju.

Nemojte više da im verujete. Iz nezadovoljstva i poniženja naroda mora da se izgradi novi politički sistem. Koga će da grade dobri i pošteni ljudi novog doba. Uspostavljamo nove vrednosti za spas Srbije.