Postdemokratija

KRAJ DAČIĆEVOG SPS-a

Bilo je samo pitanje vremena kada će pasti partija koja je svoje postojanje pod vođstvom Ivice Dačića svela na opstanak u vlasti po svaku cenu. Njen program više ne postoji, jer zasnovan isključivo na strategiji preživjavanja šlepanjem uz one na vlasti sa neverovatno glupim obrazloženjem Dačića: „Hoću da igram prvu ligu. Hoću da pobeđujem”!? Dakle, po njemu, prva liga su samo partije na vlasti i njeni sateliti, bez obzira kakva im je ideologija i praksa, bez obzira na kvalitet života, stepen demokratije i ljudskih prava u zemlji kojom vladaju. Ulaskom Šapića u takvu prvu ligu za Dačića počinje borba za opstanak, smatra kolumnista Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.‚

Piše: Mile Isakov

Kada bi imao bar malo sportskog duha i morala, Dačić bi znao da u prvoj ligi igraju i oni koji su na začelju tabele, koji češće gube nego što pobeđuju ali ipak mogu da utiču na to ko će biti prvak države, jer jednom pobedom ili nerešenim rezultatom mogu da pomrse račune i vodećima. A, događa se ponekad da takvi potpuni autsajderi osvoje i titulu. Tako je u sportu, dok u politici nema sportskog fer pleja, pa je svako poređenje deplasirano. A kad neko ima tako nakaradno shvatanje čak i o sportu, u politici je prava štetočina, pa i za svoju partiju.

Ako, po Dačićevom mišljenju, partije koje nisu u vlasti, dakle među onima koji vode državu, ne igraju u prvoj ligi, ostaje nejasno kako onda, igrajući u drugoj, ipak učestvuju u trci za prvaka države i mogu da utiču ko će to biti. Da ne pričamo o tome kako, recimo, čak ni snažna parlamentarna opoziona stranka, koja kontroliše vlast, po njemu nije prva liga, a neka mala kao njegova, koja samo statira u vlasti i ništa se ne pita, to jeste. Vlast je vlast, ali ko si ti kad u toj vlasti samo figuriraš, niočem ne odlučuješ a deliš odgovornost i kriv si za sve što ne valja, dok za svaki uspeh sve zasluge pripadaju onom glavnom nosiocu vlasti. Kakav si ti to pobednik? U čemu?

Stvari, dakle, stoje sasvim drugačije od Dačićevog shvatanja politike i njegovog tumačenja podela uloga i odnosa snaga na političkoj sceni Srbije. Njegova Socijalistička partija Srbije, faktički u kolonijalnom položaju, na vlast utiče manje i od najmanje opozicione stranke, koja bar diže prašinu i tako vrši pritisak javnosti na režim, dok SPS pod njegovim vođstvom samo ćutke podržava i izglasava ono što vladajuća stranka zamisli i sprovodi. Ništa ne može ni da pomeri a kamoli da promeni, a ne sme ni da kaže šta misli. Kakva je to pobeda? Kakva je pobeda kad si samo privezak pobednika, mali od kužine i balansero koji gazdi zanosi jaja na krivini?

I koga su to on i njegova partija pobedili? Osim svojih birača, koji su za njih glasali po navici, iz uverenja ili iz inata, svejedno, ali svakako nisu naklonjeni Vučiću, a onda ih oni prevode žedne preko vode. SPS je takvim opstajanjem u „prvoj ligi” već dve decenije potpuno izgubila svoj identitet. To više nipočemu nije socijalistička partija. A nije postala ni nešto drugo. Zapravo, uopšte se ni ne zna kakva je sad to stranka. Levica sasvim izvesno nije, nije desnica ali nije ni demokratska. Deklarativno podržava Vučiće-

vo lažno evropejstvo, dok neprikriveno šuruje sa Rusijom, odakle i crpi to malo snage koju ima.

I ko će onda, posle svih prerušavanja i kameleonskog presvlačenja, glasati za njih. Oni kojima je dobro glasaće za Vučića i njegove Naprednjake, a oni nezadovoljni za nekoga ko se suprotstavlja toj i takvoj vlasti. Njihovih tradicionalnih birača, uglavnom zatucanih komunjara kojima su Tito i Sloba još u srcu, sve je manje u životu, a mlađi ljudi ne mogu da ih uhvate ni za glavu, ni za rep.

Objektivno, nove generacije nisu ni imali prilike da ih upoznaju jer neprestano u senci onih pravih vlastodržaca. Bio je Dačić formalno i premijer, ali ne i predsednik vlade, bio je i ministar policije zapamćen samo po tome što je snimljen kako se u kafani domunđava sa čovekom sa poternice, bio je i ministar spoljnih poslova čija je uloga bila da pevanjem zabavlja strane državnike dok Vučić sa njima pregovara, a sad je predsednik Skupštine sastavljene isključivo od Vučićevih poslanika.

Njegovih tek nekoliko, za ukras. Pri svemu tome bukvalno ni jednim gestom, ni on ni njegova partija nisu pokazali šta zapravo žele, osim da budu na nekoj funkciji u vlasti, da li bi šta promenili i kako bi oni uredili državu kad bi došli u poziciju da odlučuju. Čak ni u predizbornim kampanjama, u kojima su uobičajene razne maštarije, pa i utopije, oni ne smeju ni da pomene nikakve promene iz straha da ih oni pravi pobednici ne odbace kao nepotreban balast. A bez fizičkog prisustva u vlasti tek nekolicine od njih na raznim nivoima, naročito u velikim državnim firmama i javnim preduzećima odakle se finansiraju, oni ni ne postoje.

Uveren sam da je taj proces, gašenja Socijalističke partije, upravo započet sa promenama u SNS, naročito ulaskom Šapića i njegove ekipe, i da će se SPS, ovakav kakav je, ubrzano potiskivati sa važnih funkcija dok sasvim ne nestane. Opstaće samo pojedinci koji se kao Šapić utope u ovaj SSRN dvadeset i prvog veka. To je zapravo i bio plan Aleksandra Vučića, koji ih je usvojio i šlepao sve vreme, mada mu njihovi glasovi u Skupštini nisu bili potrebni, upravo zato da bi u njegovoj senci vremenom potpuno izgubili bilo kakav prepoznatljiv politički profil. Sa ciljem da uništi partiju čiji je on bio sluga i tako se reši hipoteka prošlosti.

I nije to samo teorijska pretpostavka, jer sve su očigledniji primeri koji navode na zaključak da je degradacija SPS-a započela. Najreprezentativniji je svakako prostačka prozivka direktora Srbijagasa, Dušana Bajatovića pred mnogobrojnim TV kamerama. Naime, prilikom kampanjske posete nekog gradilišta, teatralno razgovarajući sa lokalnim čimbenicima i izvođačima radova, u već uobičajenom nastojanju da demonstrira svoju moć nad potčinjenima poželeo je da pred kamerama ponizi Bajatovića, koji nije čučao kraj njegovih skuta. Dovedite mi Bajatovića, uzviknuo je kad je primetio da ovaj nije tu da sluša i guta njegove mudrosti kao svi ostali. Pa još jednom „Bajatoviću, dolazi ovamo. Trkom”!

Kad to koincidira sa pravom hajkom režimskih medija protiv rukovodilaca RTV Vojvodine, generalnog direktora Miodraga Koprivice i predsednika Saveta dr Jove Radića, a obojica su kadrovi socijalista, onda postaje prepoznatljiva namera da se glavne poluge SPS-ovih finansija i medijskog uticaja, stave pod naprednjačku kontrolu. Posebno je signifikantno ovo sa vojvođanskom televizijom u trenutku kad je Ljubica Gojgić, koja štrči svojim profesionalnim propitivanjem i vlasti i opzicije na tom javnom servisu, dobila jedno od najvećih odlikovanja Francuske države. A, kada se tome dodaju i moja lična saznanja o ozbiljnoj pobuni koju Naprednjaci pripremaju u Beočinu, gde živim, protiv nove vlasti u opštini, koju su na poslednjim izborima Socijalisti preuzeli od SNS, onda je jasno da to nisu slučajni pojedinačni incidenti, nego organizovana i sinhronizovana kampanja protiv SPS-a. Pitanje je samo dokle su spremni da idu u ovom trenutku.

Ivici Dačiću se mora priznati da je SPS vratio u život posle samrtnog ropca i kliničke smrti koju je doživela dvehiljadite. Pokazao je pri tom izuzetnu spretnost u oporavku i stabilizaciji već otpisane partije posle Miloševića i pada sa vlasti, ne birajući sredstva. Rukovodeći se logikom Žitorađe da para vrti i gde burgija neće, najpre je rešio da namakne lovu kojom će kupiti poverenje stranke, pa je tako zaglavio u aferi „koferče”, iz koje su ga izvukli Koštuničini ljudi u policiji, pošto mu je bio potreban da podrži njegovu manjinsku vladu. Tako je uleteo u ralje svih narednih vladara Srbije, sa kojima je prosto morao da sarađuje da bi istražni postupak o sadržaju koferčeta od sto hiljada eura, namenjenih njemu kao mito, ostao u fioci. Ali, taman kad je koferče palo u zaborav okliznuo se na bananu.

Uhvaćen je u drugoj još većoj aferi sa Rodoljubom Radulovićem, poznatijem kao Miša Banana. Krišom je snimljen u kafanskom separeu, kako se domunđava sa jednim od vođa Šarićevog klana, koji je osumnjičen i na kraju osuđen za veliku trgovinu drogom. Imate samo jedan pokušaj da pogodite o čemu su tako poverljivo razgovarali. Pa o lovi, naravno, o čemu bi drugo mogli da pričaju šef policije i šef mafije. Vadio se siroma Ivica da nije znao sa kime se družio!?

Niko u to nije poverovao osim pravosudnih organa, koji su pod kontrolom režima, jednog, pa drugog, kojima je služio i koji su ga tako držali i još drže u šaci. Kad ga jednom puste, njemu nema spasa, a ni partiji koju vodi iz jedne u drugu slugeranjsku misiju, kompromitujući je do te mere da kad ostane bez tog parčeta vlasti i raznih funkcija koje joj jedino još daju na kakvom takvom značaju, neće moći da se oporavi. Biće to njen definitivni kraj, koji joj je sledovao još petog oktobra.

Zbog svega, pre neki dan smo ga videli u Ruskoj Dumi, kako govori na ruskom jeziku o bratstvu i jedinstvu Srbije i Rusije. Njegovo veliko političko iskustvo i instikt ranjene zveri su ga odveli tamo, u pokušaju da sebi i partiji obezbedi još jedan život u vlasti, bar još jedan mandat, obećavajući da dok je on tu Srbija neće uvesti sankcije Rusiji. Naravno da Putin nije toliko naivan da poveruje da to zavisi od njega i njegovog SPS-a, pitanje je samo da li je već našao zamenu za njih u vrhu ove srpske vlasti, kako bi je kontrolisao iznutra. Ili mu to više nije ni potrebno jer ima i drugih načina i mehanizama da Srbiju drži na kratkoj uzici, pa mu takvi nisu ni potrebni.

Sve govori da je rok trajanja SPS-a istekao, kao i njenom malom vođi sposobnom samo za marifetluke kojima joj je dosad veštački produžavao život na aparatima.