Pogledi

Krivotvorenje hrvatske istorije na primeru biskupa Stepinca

Pokatoličio je 250.000 Srba

Hrvatska istoriografija, spregnuta sa aktuelnom politikom sistematski krivotvori istorijske činjenice iskazujući nameru da na novokreiranoj prošlosti nacističke monstruozne Nezavisne Države Hrvatske, sklepa kakve takve temelje novoj neoustaškoj i neonacističkoj Republici Hrvatskoj, biskup Alojzije Stepinac i njegovo zločinačko delovanje, bi bio stožer, stub identiteta i uzor budućim naraštajima, koji bi se dičili i ponosili zverstvima i genocidom nad Srbskim narodom koji je uživao status konstitutivnog naroda i bio potpuno ravnopravan sa hrvatskim narodom.

Stevan Zivlak

Zločini i genocid nad Srbima u NDH se opravdavaju i veličaju, Alojzije Stepinac se proglašava žrtvom komunističkog režima i velikim borcem za principe zapadne demokratije, te se namerava proglasiti Svecom i time postaviti kao stožer hrvatskog nacionalizma i rimokatolicizma.

Masovno se krivotvori istorija, pogrešno se tumače istorijski izvori i mladi hrvatski naraštaji se sistematski hrane mržnjom prema Srbima, Pravoslavlju, bivšoj zajedničkoj južnoslavenskoj domovini, režu se sve veze sa južnoslovenskim poreklom i južnoslovenskim bratskim narodima.

Tipičan primer , takvom pogrešnom shvatanju istorije i krivotvorenju nauke u hrvatskoj stvarnosti možemo videti u navodno „izvornom znanstvenom radu" Veleposlanika Nevena Pelicarića, mag. iur. ( UDK: 27-558.7(456.31)Stepinac, A. 235.3(456.31)Stepinac, A. ), DOI: 10.3935/zpfz.71.5.01 , koji je objavljen prosinca (decembra) 2021. godine pod naslovom : " Kanonskopravni i povijesni aspekti kreacije nadbiskupa zagrebačkog bl.Alojzija Stepinca kardinalom Svete rimske crkve ".

Rad je napisan naučnom metodom, ima oko 32 stranice i pokušava objasniti kako je moguće nazivati kardinalom biskupa Stepinca, koji kardinalom nikada nije postao, što je nesporno i većini objektivnih hrvatskih istoričara i rimokatoličkih pravnih stručnjaka.

Naime hrvatski istoričari se nalaze pred neoborivom istorijskom istinom da ne postoji niti jedan pisani zvanični document izdan od Svete Stolice, kojim bi se na bilo koji način moglo ustvrditi da je biskup Stepinac koji je u momentu navodnog dobijanja titule kardinala, tokom 1953.godine, pa sve do kraja života, bio u zatvoru, proglašen kardinalom i prošao kanonski postupak koji je izuzetno složen kada je u pitanju to značajno zvanje kod rimokatolika a koji po kanonskom pravu ima strogo formalin, pisani i ritualni postupak.

U procesu postanka kardinalom, u rimskom kanonskom pravu propisani su strogo formalni postupci kao što su: (a) najava, (b) imenovanje, (c) kreiranje, (d) proglašavanje i konačno (e) inkardinacija. Biskup Stepinac je bio samo najavljen da ga Papa Pio XII namerava proizvesti u kardinalski stepen, očigledno je i istorijski nesporno, da ostale postupke nije uspeo, ili nije ni nameravao provesti, ako ni zbog drugog, ono zbog nemogućnosti da se Stepinac pojavi u Rimu fizički, pošto ga jugoslavenske vlasti nisu nameravale pustiti makar iz tog razloga , niti privremeno, da primi kardinalski stepen.

Autor ovog kvazi naučnog pisanija, polazi od navodnog pronalaska, nakon sedamdeset godina u vatikanskom arhivu Ureda za bogoslužna slavlja Vrhovnog svećenika, neki nepotpisan papir kojim je navodno papa Pio XII (Pacelli), navodno novoizabranom kardinalu Alojziju Stepincu dodelio naslovnu crkvu, koja bi bila rimska crkva Sancti Pauli in Arenula, te bi kao navodno to bio onaj poslednji, do sada nepoznati uslov da bi procedura dobijanja kardinalskog čina bila do kraja ispoštovana. Odredbe Zakonika kanonskog prava koje se odnose na kardinale Svete rimske Crkve sadržane su u Poglavlju III (kann. 230 do 241) CIC-1917, nesporno je da te odredbe nisu provedene, Stepinca se ne može zvati kardinalom, ukoliko se žele poštovati odredbe kanonskog prava koje su u to vreme bile važeće.

Sveti Otac u nekom prigodnom trenutku, obično nakon redovitog Angelusa ili nakon Opće audijencije sredom na Trgu sv. Petra, najavi (annuntio) da je odlučio sazvati "izvanredni konzistorij" na kojem će kreirati nove kardinale te tada pročita njihova imena, dakle imenuje (nominatio) one koji će postati kardinalima ( CIC-1983., kan. 353, §§ 2-3.). Oni su uobičajeno bili unapred i u poverenju upoznati s time da će ih papa uvrstiti u Kardinalski zbor, što sve u slučaju Stepinca nije moglo biti ispoštovano.

Na sâmom konzistoriju papa kardinale kreira (creatio) i zatim pred Kardinalskim zborom (Sacrum Collegium - Sveti kolegij) svečano proglašava (enuntiatio) njihova imena. Od tog trenutka kardinali stiču sva prava i obveze koje iz tog statusa proističu. Nakon toga sledi inkardinacija (incardinatio) u kler grada Rima, koja se ostvaruje dodeljivanjem naslovne crkve u Rimu.

Navedeni postupak nije ispoštovan, Stepinac nije bio fizički prisutan, nije mogao položiti zakletvu Papi, nije mogao obući crvenu odeždu, nije mogao pristupiti konzistoriji niti ući u Kardinalski zbor, te nije mogao biti ni svečano proglašen kardinalom, to zvanje prihvatiti, te kasnije otići u dodeljenu mu rimsku crkvu i prisustvovati ceremonijalnom činu. Novoizabrani kardinali obavezuju se položiti zakletvu na vernost papi, ispovediti rimokatoličku veru i zavetovati se da će ostati verni Crkvi "sve do prolivanja krvi" (lat. usque ad sanguinis effusione), što se na simbolični način izražava kleričkim odelom ( svečanom odeždom ) posebne purpurne, grimizno crvene boje. Pričati o kardinalu koji nije prošao ovaj kanonski obavezan postupak se može isključivo iz unutarpolitičkih razloga, što se tiče kanonskog prava RKC, Stepinac nije mogao biti kardinal, niti se tako nazivati.

Autor koji je uzgred rečeno, savetnik Predsednika Hrvatske za vanjsku i evropsku politiku, se navodno čudi kako se do sada, u poslednjih sedamdeset godina, nije istraživala činjenica da Stepinčeva naslovna crkva u Rimu, koja je kanonski uslov za kardinalsko zvanje to jest inkardinaciju, nije mogla biti identifikovana, mada je očigledno da ta činjenica se i ne može ustvrditi, pošto se postavljenje kardinala u slučaju Stepinca, nije moglo ni dogoditi, ne samo zbog oštrog protivljenja jugoslovenskih vlasti, već i zbog činjenice da se nije mogao ni provesti strogo formalni kanonski postupak u Vatikanu, pošto se biskup Stepinac nalazio u zatvoru zbog ratnih zločina koje je činio zajedno sa Pavelićevom i njegovim doglavnicima u čudovišnoj nacističkoj NDH.

Tačna je opaska autora, da je od svih svojstava kardinalstva primarna inkardinacija, tj. upis novoimenovanog kardinala u kler Rimske biskupije. Taj je korak kanonski propisan i nužan uslov kreacije kardinala, podrazumeva da papa novoimenovanom kardinalu dodeli naslovno (titularno) đakonstvo ili naslovnu (titularnu) crkvu na području grada Rima (sve u okviru kardinalskoga zbora), stoga možemo razumeti namere autora da se nekako namakne ta činjenica nekim novopronadjenim nepotpisanim papirom.

Neumitna istorijska činjenica je da ne postoji apsolutno ni jedan zvanični dokument da je taj postupak proveden, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog jednostavne činjenice da je Stepinac bio na odsluživanju zaslužene, preblage kazne, te da nije fizički mogao obaviti i taj čin stupanja u kler Rimske biskupije, njegovo fizičko prisustvo je bilo obavezno za taj čin.

Čak je i strogo propisana obaveza svakog novoimenovanog kardinala da lično udje u posed svoje naslovne crkve u gradu Rimu, da tim činom postane članom Rimske biskupije, to se nije desilo, te su sve kvazi pravne konstrukcije na tu temu, deplasirane. Pisati naučni rad po sistemu : šta bi bilo, da je bilo, se može u Republici Hrvatskoj, na isti način kao što se može proterati konstitutivni Srbski narod, znači na silu, to sve ima istorijski krajnje ograničeno trajanje.

Autor smatra da je kreiranje Stepinca za kardinala pravovaljano samo na osnovu toga što je papa za njega izrekao propisanu formulu tokom konzistorija, te da je samo na osnovu toga Stepinac bio i ostao kardinalom. Tu činjenicu ne umanjuje to što je zbog toga što je zbog izdržavanja kazne zatvora nije mogao doći u Rim ; što nije pred papom ispovedio veru niti mu se zakleo na vernost;iz papine ruke nije mogao preuzeti kardinalski biret, kardinalski prsten i bulu kreiranja ; nikada nije ušao u posed svoje kardinalske naslovne crkve itd. To su sve propisane kanonskim pravom obaveze novopostavljenih kardinala, izuzeci toga pravila nisu kanonski predvidjeni, to znači da ne postoje u kanonskom poretku Rimokatoličke crkve, pretpostavke i nagadjanja autora su zasnovana na običnim tlapnjama, što ne može biti smatrano naučnim istraživanjima, već političkim stavom.

Posebno je nedopustivo od autora što se usudio izjednačiti Alojzija Stepinca, ratnog zločinca i organizatora masovnih ubistava zasnovanih na rasnim zakonima NDH i organizovanju genocida nad Srbskim narodom, sa jednom od najčasnijih poljskih istorijskih ličnosti, kardinalom Stefanom Wysynskom koji je bio deklarisani antifašista i veliki pobornik demokratskog svetonazora, što znači dijametralno suprotnih nazora od Stepinca.

Tvrdnje da je Stepinac bio pod navodnim snažnim progonom jugoslovenskih komunističkih vlasti je najblaže rečeno netačna ; gospodin Stepinac bi, za zločine u kojima je učestvovao, koje je inicirao i organizovao, u svakoj demokratskoj državi bio osudjen na smrtnu kaznu, samo zahvaljujući popustljivosti komunističkih jugoslovenskih vlasti, on je prošao sa sramotno niskom osudom i umro u kućnom pritvoru. Njegov položaj je u odnosu na položaj poljskog kardinala, bio izuzetno povoljan, izjednačavati sudbine njih dvojice, znači krivotvoriti istorijske činjenice. Stepinac nije bio pod progonom komunističkih vlasti, on je bio pod njihovom zaštitom, prošao je izuzetno blago, za sve ono zlo koje je učinio narodu na prostoru zločinačke nacističke tvorevine koja se nazivala NDH.

Alojzije Stepinac je od prvih dana rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, izražavao punu podršku stvaranju NDH , dao je pismeni Blagoslov Anti Paveliću kao vodji hrvatskog naroda, blagoslovio stvaranje katoličke države NDH, na biskupskoj konferenciji održanoj 25 i 26 juna 1941.godine, iskazao je odanost svih biskupa i nadbiskupa ustaškom režimu, učestvovao je u pisanju rasnih zakona, organizovao je i odobravao deportaciju jevreja, likvidacije Srbskog naroda i SPC i tako redom. Brojni hrvatski i jugoslovenski istoričari su ustanovili sve nepobitne istorijske činjenice zločinačkog I nehrišćanskog ponašanja i delovanja Stepinca, nesumnjivo je da se radi o jednoj od najmonstruoznijoj ličnosti novije hrvatske istorije, koji je direktno organizovao i provodio ubijanje oko million Srba, stotine hiljada ih nasilno prevodio iz vere Pravoslavne u Rimokatolicizam , pljačkao i uništavao privatnu imovinu srbskog stanovništva, uništavao i pljačkao hramove, manastire i dvorove SPC organizovao na zverski način ubijanje crkvenih velikodostojnika SPC, otvaranje koncentracionih logora, masovnih streljanja, bacanje nedužnih Srba u kraške jame širom Banije, Like i Korduna, Bosanske Krajine itd.

Treba otvoreno reći, da je biskup Stepinac o tim aktima redovno obaveštavao pismima papu, da je aktivno saradjivao sa opatom Đuzepe Ramir Markonijem, papskim legatom u NDH, da ga je početkom 1942.godine Vatikan službeno postavio za vojnog vikara NDH.

Pismom Stepincu od 17.marta 1942.godine Vatikan je odobrio prekrštavanje Srba rečima : " Ako Vaša preuzvišenost predoči tu potrebu svojoj časnoj braći u Hrvatskoj, steći će ponovnu zaslugu tim svojim dragocjenim doprinosom za pravilan razvoj katolicizma, gde postoje tolike nade za preobraćanje nesjedinjenih ". U pismu papi Piju XII od 18.maja 1943.godine, Stepinac sa ponosom navodi da je u NDH pokatoličeno oko 250.000 pravoslavnih Srba.

Sigurno je da su i ruke najviših pripadnika Rimske Kurije toga vremena, uključujući i samog Papu Pije XII, okrvavljene srbskom krvlju do lakata, sva zataškavanja koje je činio hrvatski komunistički vrh po odobrenju Josipa Broza, ne mogu skriti stravična zverstva činjena nad Srbima samo zato što su Pravoslavne vere. Na žalost, slični zločini i temeljno iseljavanje Srbskog stanovništva je učinjeno prilikom rata koji je Republika Hrvatska započela protiv Jugoslavije uz ponovnu podršku Vatikana i Evropske unije, stvorena je ponovno neonacistička Hrvatska kao pravna naslednica NDH.

Svakodnevno veličanje Alojzija Stepinca i uzaludno očekivanje da će ga Vatikan konačno proglasiti Svecem, približava hrvatski narod koji je najveća žrtva ove pogubne višedecenijske politike, pred neminovnost provodjenja potpune i bezuslovne denacifikacije Hrvatske države i hrvatskog naroda. To podrazumeva i omogućivanje povratka svim Srbima prisilno oteranih sa svojih vekovnih ognjišta, poštovanje srbskog jezika i ćirilice za ravnopravne, poštovanje Srpske pravoslavne crkve koja ima hiljadugodišnju tradiciju na hrvatskom tlu, poštovanje nevinih Srbskih žrtava koji su bile žrtve pogrešnog shvatanja Rimokatolicizma itd.

Za nadati je da će Hrvatski narod smoći snage da denacifikaciju izvrši kroz unutrašnje demokratsko sazrevanje sam, u suprotnom, može se naći u dosta nezgodnoj situaciji, ukoliko se promeni geopolitička slika u ovom delu sveta.