Na nišanu

Zapad je postavio ovejanog kriminalca i ludaka da obavi za njih prljave poslove, a potom da će završi kao i svaki njihov diktator

Gde god se okrene, dupe mu je pozadi ...

Čak 85 odsto građana Srbije podržava Rusiju, a 60 odsto se protivi ulasku u Evropsku uniju. Bez obzira na volju naroda, vlast i veći deo opozicije zalaže se za uvođenje sankcija Rusiji. U okviru priprema za tu odluku, Aleksandar Vučić širi rusofobiju preko svojih i medija pod kontrolom Dragana Šolaka, pojedinaca iz vladajuće koalicije i lidera prozapadnih opozicionih stranaka. U prljavom poslu, Vučiću pomažu Dragan Đilas, Nebojša Zelenović, Dobrica Veselinović i Zoran Lutovac, a najglasniji i najagresivniji su politikanti poput Vuka Draškovića, Nenada Čanka i Dragana Šormaza, kao i tzv. intelektualci Čedomir Čupić, Dušan Teodorović, Danica Popović, Latinka Perović i slični manekeni samozvane elite. Nemaju podršku naroda, ali krajnje neodgovorno, za ljubav svojih mentora iz zapadnih ambasada, guraju Srbiju u sukob sa Rusijom.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je odlučio - Srbija će uvesti sankcije Rusiji. Od toga Rusija neće imati nikakvu ekonomsku štetu, već samo političku, i to simboličnu. S druge strane, to će dokrajčiti ostatke srpske privrede, izazvaće nestašice energenata, podići će cene svih roba i pokrenuti inflatorni haos. Pored toga, Srbija neće moći da, bez ruske pomoći, spreči prijem albanske lažne države Kosovo u Ujedinjene nacije, čime će biti završen proces utvrđivanja njene nezavisnosti. Uvođenjem sankcija, Vučić će ugroziti vitalne interese države i naroda, a sve da bi ispunio naloge svojih zapadnih gospodara. Ucenjen kriminalnim i korupcionaškim aferama, mentalno poremećeni diktator je spreman da žrtvuje budućnost Srbije samo da bi izbegao odgovornost.

Vučić zna u šta se upušta, zna koliku štetu će napraviti, kao i da radi suprotno volji naroda kojim vlada. To je priznao u đurđevdanskom monologu.

- Velika većina naših građana, više od 85 odsto, podržava Rusiju. Moraću da vas razočaram. Evropska unija nam je najbitnija. Ljudi u Srbiji moraju da znaju da Evropska unija nema alternativu - rekao je diktator.

Neko normalan bi se držao parole “Srbija nema alternativu”, ali Vučić se drži praznih floskula o EU. Mora. Zapadne gazde mu prete stavljanjem na crnu listu, blokadom imovine i računa u njihovim bankama, i krivičnim progonom njega, njegovog brata Andreja, nekoliko kumova i političkih i poslovnih ortaka. Da bi sačuvao sebe, Vučić bi uveo sankcije tati Anđelku, a, verovatno, i Fahriji Musliuu, pa gde neće Putinu. Baš ga briga koliku cenu će platiti Srbija.

Vučić je doneo odluku o uvođenju sankcija Rusiji. To je obećao vašingtonskim i briselskim tehnokratama iako zna da mu to neće oprostiti njegovi glasači. Jedinu nadu za izvrdavanje obećanja vidi u kupovini vremena. Zvaničnu objavu odluke pokušaće da odloži koliko god može pod izgovorom da nije izabrana nova vlada. Konstituisanje novog skupštinskog saziva i formiranje vladajuće većine odlagaće do kraja zakonskih rokova, što znači do oktobra. Vučiću ostaje nada da će se do tada završiti rat u Ukrajini i početi proces normalizacije odnosa Zapada i Rusije, pa neće biti potrebe da se Srbija svrstava na jednu stranu. Naravno, i Vučić zna da od proceduralnih trikova neće imati korist. Kad zapadnim diplomatama dosadi ta igra, lako će ga prinuditi da žrtvuje Srbiju kako bi spasao sebe.

Svestan da u svakom trenutku može stići obaveštenje da je dosta bilo zamajavanja, da mora objaviti uvođenje sankcija, Vučić užurbano priprema javnost. U taj prljavi posao je uključio koga god je mogao - jurodive članove svoje stranke, koalicione politikante i njihove moralne dvojnike iz opozicije, režimske i Šolakove medije, kao i čopor intelektualaca svih ideoloških opredeljenja. Kampanja satanizacije Rusije vodi se u tri smera: političkom, ekonomskom i medijskom.

Politikanti iz vladajućih i opozicionih stranaka žongliraju činjenicama iz savremene istorije, pokušavajući da dokažu da se Rusija maćehinski odnosila prema Srbiji. Rusija nije stavila veto u Savetu bezbednosti UN-a 1992. godine na uvođenje sankcija Srbiji. Nije ni vojno pomogla u ratovima tokom devedesetih, pa ni u vreme NATO agresije.

Da, Rusija, kojom je vladao Boris Jeljcin, nije sprečila mnoge postupke Zapada, koji su uništavali Srbiju i Srbe u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Vučićevi multimedijalni apostoli, kad podsećaju na to, zaboravljaju da kažu da je Slobodan Milošević otvoreno podržao komunističke pučiste, koji su oružjem pokušali da 1991. svrgnu s vlasti Jeljcina. Zaboravljaju i da je, bez obzira na to, Rusija presudno uticala na zaustavljanje NATO bombardovanja srpskih vojnih položaja u Bosni i Hercegovini u leto 1995, posle “Oluje”.

- Rusija će biti prinuđena da učini nešto što bi nateralo Zapad da prestane s vazdušnim napadima i radije prione na diplomatske pregovore. Radi se o protivvazdušnom naoružanju koje bi Rusija poslala Srbima - rekao je tada Boris Jeljcin.

Karl Bilt je tvrdio da je ta Jeljcinova izjava namenjena “za upotrebu na ruskoj političkoj sceni”, ali NATO je zaustavio napade i pokrenuo pregovarački proces, koji je okončan Dejtonskim sporazumom, čiji je garant Rusija.

Jeljcinova Rusija, koliko god bila slaba, politički se suprotstavila i NATO agresiji na SR Jugoslaviju. Oporavljena, jaka i stabilna Rusija postala je odlučni zaštitnik srpskih interesa, posebno onih koji su utvrđeni Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija. Rusija je blokirala dve britanske rezolucije, kojima je trebalo da se Srbi proglase za genocidan narod. Takođe, i u drugim međunarodnim institucijama Rusija je sprečila prijem lažne države Kosovo. Na kraju, ruska diplomatija je stvorila uslove da 21 država povuče priznanje nezavisnosti Kosova. Nijedna država to nije uradila na nagovor šefova srpske diplomatije Ivice Dačića ili Nikole Selakovića, već isključivo na zahtev Rusije. Ni danas Rusija ne odstupa od tih stavova. Čak i ako Srbija, odnosno Vučić, prizna nezavisno Kosovo, zvanična Moskva će staviti veto na njegov prijem u UN.

Pred Vučićem je težak zadatak revizije istorije. Potrebno je Rusiju prikazati kao neprijatelja Srbije, kako bi se opravdalo svrstavnje na stranu onih država koje su omogućile etničko čišćenje Srba iz Hrvatske, bombardovanje Srba u Bosni i Hercegovini i okupaciju Kosova i Metohije u saradnji s albanskim teroristima. Takvu zamenu teza ne može da zastupa niko normalan i moralan. Ipak, Vučić u svom okruženju ima dovoljno nesrećnika, koji su spremni da se javno brukaju.

Uloga “jarca”, tupog oruđa koje služi za razbijanje vrata, pripala je Draganu Šormazu. Bivši narodni poslanik i aktuelni član Glavnog odbora Srpske napredne stranke, koji se preporučuje za mandatara sledeće vlade, predvodi kampanju protiv Rusije i Vladimira Putina. Šormaz, rasterećen stida i savesti, dobro igra ulogu koja mu je dodeljena. Igra po istom scenariju, koji je nekad primenjivao Vučić. Dok je bio radikalski ministar u crno-crvenoj vladi, Vučić je Bila Klintona opisivao kao beskrupuloznog lažova i ubicu, Tonija Blera kao pedofila i pedera, a Gerharda Šredera kao devijanta goreg od Hitlera. Po toj matrici, Šormaz danas vređa Putina.

Šormaz naziva Putina “zlim botoksiranim kepecom”, objavljuje njegove karikature u kojima je prikazan s hitlerovskim brčićima, a ruske vojnike kao ubice dece i lopove, koji u Ukrajini kradu televizore, veš-mašine i traktore. S podjednakim rasizmom Šormaz za sva zla sveta optužuje i građane Srbije koji podržavaju Rusiju.

- Nikad nisam razumeo glorifikaciju Vladimira Putina, koga je deo građana više voleo nego prethodna tri predsednika Srbije. Putin želi da obnovi sovjetsku imperiju i da sve ono što je bio Sovjetski Savez ponovo okupi, a to ne može bez Ukrajine. Ali, Beogradom šeta ruski ambasador sa diletantima i plaćenicima, prodaju se “Z” suveniri i nismo uveli sankcije Rusiji. Ruska ambasada je organizovala sramne i bedne skupove u Beogradu. Predlažem da se zahvalimo ambasadoru za dosadašnju saradnju i da ga pošaljemo u Moskvu”. Već kasnimo, odmah uvedimo sankcije i ispraznimo rusku ambasadu! - priča Šormaz ono što misli, a ne sme da kaže Vučić.

U nastupu strasti, Šormaz na društvenim mrežama i javnim nastupima, naročito u Šolakovim medijima, proslavlja pobede ukrajinske vojske. “Ukrajina ih razvaljuje na terenu”, tvrdi Šormaz i izaziva: “Finska šalje popunu vojnih snaga na granicu sa Rusijom. Ajde, Putine, kreći! Šta čekaš, silo nebeska!”

Izgled ne vara. Šormazov moral usklađen je s njegovim fizičkim deformitetima. Isto važi i za njegovog mentalnog dvojnika Nenada Čanka. Iako bi moglo da se pretpostavi da ljudi s takvim dizajnom izbegavaju da nekoga etiketiraju na osnovu fizičkog izgleda, Šormaz i Čanak istom sintagmom vređaju Putina, opisujući ga kao “botoksiranog kepeca”.

- Botoksirani kepec iz Kremlja je poludeo od svevlasti u protekle dve decenije. Napao je međunarodno priznatu državu, članicu UN-a, preti celoj planeti nuklearnim oružjem. Jedan paranoični kepec preti da će sve da nas poubija. Putin je lud jer sluša one psihopate koji su krenuli u rekonstrukciju Sovjetskog Saveza kao “Velike Rusije”, odnosno obnovu carske Rusije. Putin je psihopata s kojim ne možeš racionalno razgovarati. Srbija ne može da ostane neutralna. Ko gleda svoja posla u svojoj zemlji, u zlim vremenima, taj je na strani zla! Srbija ne može da se ponaša kao da je se to uopšte ne tiče, jer je se tiče. Ovog trenutka ceo svet osuđuje divljačku agresiju Ruske Federacije, predvođenu Vladimirom Putinom, koji vraća Rusiju u najmračnija vremena u istoriji. Srbija mora da se odredi prema tome. Mora da uvede sankcije Rusiji, a ovde da krivično kažnjava svakoga ko piše “Z” i maše ruskim zastavama i Putinovim slikama - tvrdi Čanak.

Iste stavove, s više optužbi na račun srpskog naroda, iznosi Vuk Drašković, čiji Srpski pokret obnove se nalazi u koaliciji s Vučićevom Srpskom naprednom strankom. Drašković optužuje Srbe da su, zaslepljeni Putinom, postali nacisti.

- Ludaci podržavaju Putina. To je bezumlje onih koji, podržavajući Putina, podržavaju svoje nedavne zločine na prostorima bivše Jugoslavije. Uz njih su mladići i devojke koji ne pamte ni Slobodana Miloševića, ni njegove krvave jedinice za specijalne operacije, niti Srbiju čije glavne medije i skorašnju istoriju uređuju i pišu oficiri KGB-a i Udbe. Samo jednom za poslednje dve decenije, jedna srpska televizija je emitovala dokumentarni snimak o streljanju petorice bošnjačkih dečaka, dok kaluđer Srpske pravoslavne crkve blagosilja zverstvo i ubice škopi “svetom vodicom”. Zamislimo da RTS i druge televizije sa nacionalnim frekvencijama suoče Srbiju sa stotinama, sa hiljadama dokumentarnih scena o sličnim zločinima jednog razbojničkog režima, počinjenim u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu i širom same Srbije. Za nekoliko dana Srbija bi se moralno preporodila. Taj lek biće i mora biti dostupan. Srbija se nalazi pred tim izborom. Nadam se da bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić neće biti prorok, da Srbija neće biti ruska gubernija i rupa na evropskom ćilimu. Kad bi se to desilo, a mnogo je danas onih koji to žele, Srbija bi za samo nekoliko meseci bila ekonomski i razvojno osakaćena, dramatičnije nego što je bila pod sankcijama zavedenim režimu Slobodana Miloševića. A civilizacijski i moralno Srbija bi bila osramoćena. Agresivna i prizemna, često i nacistička putinizacija Srbije za poslednjih desetak godina dodatno je oslepljivala i hipnotisala ljude. Tako je stvoren putinizovani “srpski svet”. I slepi vide da je propagandna pomama za ujedinjenjem “srpskog sveta” u razbijenoj Jugoslaviji samo replika KGB-ovskog i Putinovog projekta o ujedinjenju “ruskog sveta” u bivšem Sovjetskom Savezu. Ideolozi “ruskog sveta” su taj program preuzeli od Adolfa Hitlera - izjavio je Drašković, bivši Miloševićev ministar, čija supruga Danica i dalje prima 7.000 evra mesečnog honorara iz ruske kompanije NIS.

Drašković je s političke scene zbrisan pre 23 godine, ali od tada je, zahvaljujući podrški američkih diplomata, 20 godina proveo u vladajućim koalicijama. Zbog stavova o Srbima kao ratnim zločincima, Amerikanci su ubacivali SPO u koalicije prvo sa Demokratskom strankom, a onda i Srpskom naprednom strankom. Drašković tu uslugu vraća u naturi, gadostima koje izgovara o narodu kome biološki pripada.

Vučić ne sme da iznosi stavove koje zastupaju Šormaz, Čanak i Drašković. Njih koristi za širenje rusofobije, kako bi pripremio javnost za uvođenje sankcija, a sebe i svoj kartel distancira od takvih stavova. U ulozi piromana-vatrogasca, Vučić ustupa medijski prostor naprednjačkim i koalicionim parazitima, a onda pušta operativce iz vrha SNS-a da se zgražavaju nad antiruskim rasizmom.

Dragan Šormaz se samokandidovao za funkciju u sledećoj vladi Srbije - ako može mesto premijera, a ako ne, dovoljna je i ministarska fotelja. Kao osnovnu preporuku istakao je “odnos sa američkim ambasadorima, zvaničnicima, kongresmenima i senatorima, koji je već deceniju na veoma visokom nivou”. Iako deli iste reference i stavove, Vučić ga je odmah disciplinovao, ne bi li među svojim glasačima stvorio utisak da Šormazova rusofobija nema podršku u SNS-u.

- Ko god je sam sebe predložio, poput Šormaza, on sigurno neće biti ministar, takav sto posto neće dobiti podršku unutar stranke - rekao je Vučićev megafon, predsednik Izvršnog odbora SNS-a Darko Glišić.

Ekstremisti su korisni za dizanje tenzija, ali na tome se iscrpljuje njihova upotrebna vrednost. Vučiću su potrebniji i važniji partneri iz opozicije, koji su spremni da preuzmu deo odgovornosti za uvođenje sankcija Rusiji. Sami, u skladu sa svojim ideološkim opredeljenjima i, još bitnije, namerama da se dokažu zapadnim ambasadorima, već su se na raspolaganje stavili predsednik DS-a Zoran Lutovac, lideri koalicije “Moramo” Nebojša Zelenović i Dobrica Veselinović, kao i politikanti iz raznih pokreta oko razbijene koalicije oko Stranke slobode i pravde.

Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, protivi se uvođenju sankcija Rusiji, bar dok Zapad ne prinudi Srbiju na taj potez. Sankcijama se, iz “principijelnih razloga” verbalno protivi i Dragan Đilas, ali on ne ostavlja dilemu da li ih treba uvesti.

- Stranka slobode i pravde je principijelno protiv uvođenja sankcija Rusiji, zato što smatramo da one pogađaju pre svega narod, a ne političare koji su za to odgovorni. Ali, Srbija se nalazi u situaciju u kojoj ne može da bira. U ovoj podeli sveta na crno i belo, Srbija mora da se izjasni. U suprotnom, posledice po Srbiju mogu da budu katastrofale. Odluku o sankcijama treba da donese vlada, ali o takvoj stvari treba otvoriti debatu u Skupštini - kaže Đilas baš ono što Vučić želi da čuje.

Vučiću je potrebno da Skupština podrži odluku koju je doneo kako bi sebe, svog brata i ostale ortake spasao od odgovornosti za brojna krivična dela. Dok Šormazova, Čankova i Draškovićeva rusofobija služi za stvaranje emocionalnog naboja, Đilasova podrška je racionalnija, samim tim i korisnija. “Posledice će biti katastrofalne”, kaže Đilas. Isto je govorio Zoran Đinđić kad je tražio alibi za izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Tako je i Boris Tadić opravdavao glasanje za deklaraciju kojom je Narodna skupština Republike Srbije priznala da su Srbi izvršili genocid u Srebrenici: “Ujedinjene nacije bi nam 2010. godine uvele sankcije da nismo podržali taj stav”. Sad Đilas predvodi hor evroatlantskih fanatika koji tvrde da će Zapad izolovati i uništiti Srbiju ako se ne okrene protiv Rusije.

- U Srbiji stotine hiljada ljudi radi u firmama koje su otvorile kompanije iz Evropske unije. U slučaju da nismo deo Evrope, postavlja se pitanje da li bi te kompanije ostale ovde. Jednostavno, mi u ovom trenutku moramo da se vodimo ne proevropskom, nego prosrpskom politikom, koja će građanima Srbije da poveća životni standard - kaže Đilas.

Istu mantru ponavljaju političari i analitičari iz Đilasove stranačke orbite. Ako Srbija ne uvede sankcije Rusiji, otići će strani investitori, zatvoriće se fabrike, radnici će završiti na ulici, Evropska unija neće više davati povoljne kredite i pomoć iz razvojnih fondova, prekinuće uvoz robe iz Srbije. U tim najavama preteće budućnosti previđaju se dve ključne stvari. Prvo, nijedan strani investitor nije došao u Srbiju iz političkih razloga, nego zbog astronomskih subvencija, koje su uzete iz džepa građana, istih onih građana koji podržavaju Rusiju. Takođe, strane kompanije su prebacile deo poslovanja u Srbiju upravo zbog Rusije, odnosno niske cene ruskog gasa, koja omogućava veći profit.

Drugo, ali još važnije pitanje, koje ostaje bez odgovora, odnosi se na ekonomsku strategiju posle uvođenja sankcija. Kako će Srbija sanirati posledice takve avanture, kad ostane bez ruskih energenata, ili kad bude prinuđena da ih plaća po tržišnim cenama, desetostruko većim od dosadašnjih? Da li će Evropska unija pomoći u rešenju tih problema? Da li će to raditi na način na koji sada Nemačka pomaže Poljskoj? Kad je, pod pritiskom EU, a i svoje javnosti, vlast u Poljskoj odbila da kupuje gas od Rusije, Nemačka joj je priskočila u pomoć. Isti ruski gas, Nemci sada prodaju Poljacima po duplo većoj ceni. Takva pomoć bi dokrajčila srpsku privredu. A, u kakvom stanju je srpska privreda, ona će se uništiti i bez tuđe pomoći.

Za prva tri meseca ove godine u budžetu je napravljen manjak od 78 milijardi dinara. Za veštačko održavanje stabilnosti kursa dinara Narodna banka Srbije potrošila je oko 2,5 milijarde evra. Ipak, inflacija je porasla na 10 odsto, s tendencijom daljeg rasta, koji nije sprečen ni zabranom dizanja cena osnovnih životnih namirnica. Spoljnotrgovinski deficit je povećan za 150 odsto, a uvoz je porastao za 50 odsto, prvenstveno zbog uvoza uglja i električne energije. Da problemi budu veći, 31. maja ističe ugovor s Gaspromom o kupovini gasa. Pregovori o novim uslovima su u toku. Usled Vučićeve namere da uvede sankcije Rusiji, jasno je da će novi ugovor biti kratkoročan, a cena usklađena s tržištem. U praksi, to znači da Srbiju čeka energetski, dakle i privredni kolaps.

Umesto da traži rešenja, naprednjačka vlast priprema javnost za put u provaliju. Osim političara, eksperata svih vrsta i pratećih medija, u tome učestvuju državne institucije, razne agencije, pa i Privredna komora Srbije. Za potrebe Vučićeve propagande, Privredna komora je objavila pamflet, kojim se dokazuje potreba za okretanje Evropskoj uniji, protiv Rusije.

- U više od 25.000 preduzeća iz Srbije, koja trguju sa Evropskom unijom, ima oko 1,2 miliona zaposlenih. Od toga, bezmalo 900.000 radi u 23.650 kompanija pretežno orijentisanih ka trgovini sa Evropskom unijom, dok u 1.857 preduzeća, koja uglavnom rade sa Rusijom, radi oko 300.000 ljudi - navodi se u Dnevnom pregledu privrednih kretanja u Srbiji u uslovima “Ukrajinske krize”, koji je 5. maja objavila Privredna komora Srbije.

Plasirani podaci jasno upućuju na to da je srpska privreda usmerena skoro u potpunosti prema Evropskoj uniji. Međutim, nema ni reči o tome koliko preduzeća, među tih 23.650, koristi ruski gas, kao i šta će da koristi kad ostane bez njega.

Uz političke motive, kojima se objašnjava potreba za usklađivanjem sa spoljnom politikom EU, i ekonomske razloge, kojima se opravdava namera da se Rusiji uvedu sankcije kako to ne bi Srbiji uvele zemlje EU, Vučić ne zanemaruje ni voljenog sebe. Iako je s mnogim postupcima obezbedio vodeće mesto u istoriji srpskog političkog beščašća, Vučić taj status namerava da potvrdi i ličnim zaslugama za uvođenje sankcija Rusiji. Zato upotno ističe da sve od njega zavisi. On će proceniti, on će preseći, on će odlučiti... U tom ludilu podstiču ga lažni opozicionari, poput akademika Dušana Teodorovića, koji tvrdi da “Vučić ima jedinstvenu šansu da uđe u istoriju kao čovek koji je Srbiju okrenuo ka Zapadu, na pravi put”. To ponavljaju Marinika Tepić, Jelena Obućina, Marko Vidojković i slični đilasovci. To tvrdi i Orhan Dragaš, međunarodno poznati krijumčar oružja, koji pozicije u dvorskoj sviti potvrđuje nadimkom “Treći brat Vučić”.

- Sve zavisi od predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Njegov ogroman legitimitet, potvrđen na izborima, daje mu čak i pravo da odlučuje na osnovu svojih emocija prema Rusiji. Građani su mu dali to pravo i takve odluke niko ne bi mogao da ospori. Vučić neće biti prvi lider u istoriji koji će ići težim putem, ali će jedino tako ostati upamćen kao dobar državnik. Svi ostali razbili su se o stenje, zajedno sa maticom koja ih je nosila - napisao je Dragaš, koji je optužio Rusiju da “zavrće ruku Vučiću”, da cinično vrši ogroman pritisak preko Marije Zaharove, Aleksandra Dugina, pa i ruskog patrijarha Kirila.

Ipak, Dragaš s pravom pominje razbijanje o stenje. U najtežem trenutku za državu i narod, na vlasti i u opoziciji nalaze se najgori primerci politikanstva, diletantizma i pohlepe. Zajedničkim snagama, oni vuku Srbiju ka stenju. Ili će se razbiti Srbija, ili Vučić. Nažalost, usled nedostatka ozbiljne opozicione borbe i apatije u koju je upao narod, moguće je da se razbiju i Srbija i Vučić.