Feljton

Tajna istorija američke imperije: Ekonomske ubice, šakali i istina o globalnoj korupciji (2)

Skriveni potencijal ekonomskog ubice

Autor sveodčanstva - knjige "Ispovest ekonomskog ubice", koju je Magazin Tabloid feljtomnizirao, dopisao je svoja sećanja i iskustva koje je imao kao agent CIA, opisavši tajnu istoriju američke imperije. Magazin Tabloid će u deset nastavka, u prevodu Paje Ilića, objaviti najzanimljivije i poučnije delove ovog svedočanstva.

Džon Perkins

Deo I Azija 1. Tajna neznanka iz Džakarte

Krenuvši 1971. godine u Aziju, osetio sam se kao osvajač, spreman da prepustim uništenju i nasilju tabor poraženog protivnika. Bilo mi je 26 godina, i osećao sam se obmanutim od života. Duša je želela revanš.

Sada, osvrćući se za sobom, mogu sa uverenošću reći, da svoj rad dugujem upravo besu koji je kipeo u mojoj duši. Psihološki testovi, pomoću kojih su me dugo časova proveravali u Agenciji za nacionalnu bezbednost (NSA), pokazali su, da imam skriveni potencijal ekonomskog ubice.

Drugim rečima najtajnija špijunska organizacija u zemlji smatra da ako usmere na potreban kolosek burne strasti koje me obuzimaju, postaću koristan za vršenje njene misije širenja imperije. Tako sam dobio posao u međunarodnoj konsultantskoj firmi Chas. T. Main (MAIN) - jednoj od onih koje su za korporatokratiju odrađivale prljave poslove. Smatrali su me idealnim kandidatom za ulogu rušioca trećeg sveta.

U „Ispovestima" sam dosta detaljno ispričao o uzrocima besa koji je goreo u mojoj duši. Uostalom, mogu ih još jednom ponoviti - ta objašnjenja staju u nekoliko rečenica. Moji roditelji su radili kao profesori u privilegovanoj privatnoj srednjoj školi i imali su veoma skromne prihode, međutim rastao sam u okruženju gde studiraju potomci bogatih porodica.

Od ranih godina istovremeno su me plašile i privlačile predstavnice lepšeg pola - očigledno, upravo iz tog razloga su uvek bile u mom društvu. Od sveg srca sam mrzeo koledž koji sam bio prinuđen da pohađam samo zato što su tako hteli moji roditelji. Prvi put ustavši protiv njihovog diktata, napustio sam studije i zaposlio se kao kurir u velikom gradskom listu - to je bilo baš za mene.

Istina, nakon nekog vremena, podvivši rep, vratio sam se nazad na koledž, da bi izbegao poziv u vojnu službu. Oženio sam se rano, i to samo zato što je tako htela moja izabranica - jedina osoba ženskog pola, koja me je na kraju krajeva udostojila pažnje. Zatim sam kao siromašni volonter Mirovnih snaga proveo tri godine na Amazonu i Andima, ponovo vođen željom da izbegnem vojnu službu.

Uvek sam se smatrao istinskim patriotom, predanim svojoj zemlji, što je samo raspaljivalo moj bes. Naravno, moji preci su učestvovali u Ratu za nezavisnost i skoro u svim ratovima, koje su vodile SAD. Moja porodica je uvek podržavala konzervativne ideje republikanaca. Naučivši prve lekcije o građanskom društvu iz radova Tomasa Pejna i Tomasa Džefersona, uvek sam smatrao konzervativnim ljude koji veruju u ideje koje su postale osnova izgradnje moje zemlje, verovao sam u pravednost i jednakost za sve.

Nisu me mogli naljutiti kada su te ideje izlagali u Vijetnamu, kada su osuđivali tajne sporazume vlade sa velikim naftnim kompanijama - imao sam prilike da vidim svojim očima, kako zbog toga nemilosrdno uništavaju šume Amazona porobljavaju plemena koja naseljavaju ovaj predeo. Zašto sam izabrao put ekonomskog ubice? Zar to nije značilo izdati svoje ideale? Sada, sasvim iskreno rečeno, mogu priznati, da je taj rad nagoveštavao ostvarenje mnogih mojih snova: obećavao je novac, vlast, lepe žene, pa još i putovanja prvom klasom u najegzotičnije krajeve sveta. Naravno, uverili su me da neću morati da radim ništa protivzakonito. U suštini, odlično pišući svoj rad - bili su mi osigurani ugled i poštovanje, pozivi da držim predavanja na univerzitetima Ajvi Lige i carski prijem svugde, gde god bi se pojavio.

Tako je govorio razum, a srce je šaptalo, da je taj put pun opasnosti i nevolja, tako da sam ubeđujući se u privlačnost tog posla, kao da sam se igrao sa sobom. Ali u meni je živela vera, da ću postati srećan izuzetak. Tako da sam putujući u Aziju, na svoje odredište, najpre planirao da se tokom nekoliko godina koristim svim dobrima koja mi je davao posao, a posle će raskrinkati taj izopačeni sistem i postati heroj.

Moram istaći, da je veliku ulogu u mojoj odluci igralo moje davnašnje dečje oduševljenje piratskim pričama i pustolovinama avanturista, međutim u realnom životu, činio sam sve ono što su od mene tražili, i bio sam osuđen na životarenje. Uvek sam bio idealan sin - izuzimajući činjenicu bekstva sa koledža. A sada sam to osećao! - za mene je nastalo vreme da na silu uzmem od života ono što mi je do sada uskraćivao. Moja prva žrtva trebala je da bude Indonezija…

Najveća na svetu ostrvska država, Indonezija se prostirala na arhipelagu sa više od 17 hiljada ostrva, rasutih po ogromnom prostranstvu od Jugoistočne Azije do Australije. Zemlju naseljava oko trista različitih etničkih grupa, koje govore više od 250 domaćih jezika i dijalekata. Među stanovništvom prevladavaju muslimani - udeo predstavnika ove veroispovesti u Indoneziji je viši nego u bilo kojoj drugoj zemlji sveta. Krajem 1960-ih godina već se znalo o njenim bogatim izvorima nafte.

Predsednik Džon Kenedi je Aziji dodelio ulogu bastiona antikomunizma i pomogao rukovodiocima azijskih država da na tom principu izgrade svoje imperije. S tim ciljem je podržao prevrat u Južnom Vijetnamu, skinuvši sa vlasti predsednika Ngo Din Djema, kasnije ubijenog, kao što mnogi smatraju, po direktnom nalogu CIA-e. Posle je ovaj resor učestovao u svrgavanju vlada Muhameda Mosadika u Iranu, vlade generala Abdela Kerima Kasema u Iraku, Arbensa Hakobo u Gvatemali i Patrisa Lumumbe u Kongu. Pad vlade Djema omogućio je SAD da se u Jugoistočnoj Aziji koncentriše više vojnih snaga, a kasnije da otpočnu vijetnamski rat.

Međutim, život je poremetio planove Kenedija. Još davno pre ubistva samog predsednika vijetnamski rat se za SAD okrenuo na katastrofu. Godine 1969. predsednik Ričard Nikson je počeo delimično povlačenje vojska iz Južnog Vijetnama - njegova administracija je primenila prefinjeniju strategiju, pozvanu da se ne dopusti domino efekat: brzo narastajućeg prelaza država Jugoistočne Azije u komunistički lager. Indoneziji je u toj strategiji bila dodeljena ključna uloga.

Ključni faktor za izbor ove zemlje bilo je to što je lider države, predsednik Hadži Muhamed Suharto, stekao reputaciju nemilosrdnog antikomuniste koji se nije gnušao najsurovijih metoda sprovođenja svoje politike. On se proslavio time što je dok je bio na čelu indonežanske armije, 1965. godine surovo ugušio pobunu koji su inspirisali komunisti.

Krvoproliće koje je zatim usledilo odnelo je 300 do 500 hiljada života Indonežana, za koje se sumnjalo da imaju veze sa komunistima - to je bilo jedno od najkrvavijih masovnih ubistava veka, koje slobodno možemo staviti u isti red sa političkim represijama Adolfa Hitlera, Josifa Staljina i Mao Ce Tunga. Još otprilike milion stanovnika zemlje je bilo bačeno u mučilišta i zatvorske logore. Na talasu antikomunističkog raspoloženja 1968. godine Suharto je postao predsednik Indonezije.

Do momenta mog dolaska u zemlju ciljevi američke spoljne politike u pogledu Indonezije već su jasno formirani: postaviti štit širenju komunizma i na sve načine podržavati predsednika Suharta. Smatrali su da će on služiti interesima Vašingtona otprilike isto onako, kao što je to činio šah u Iranu. Ova dva političara su u mnogome bila slična: obojica su pohlepna, sujetna, surova. Mi nismo samo želeli indonezijsku naftu, nego smo hteli od ove zemlje da naprave obrazac uspešnog antikomunističkog režima za ostalu Aziju, pa i za čitav islamski svet. Zadatak konsultantske firme, koja je bila moj poslodavac, bio je razvoj projekta integrisanog energetskog sistema, što bi samom Suhartu i njegovim prijateljima iz vlade omogućilo da što brže razviju indonežansku industriju, još više napune džepove, pa i da naravno, dugo godina u zemlji održe američku prevlast. Moj zadatak se sastojao u tome da pripremim ekonomsku opravdanost da Indonezija dobije kredite od Svetske banke, Azijske banke za razvoj i američke Agencije za međunarodni razvoj (USAID) .

Ubrzo posle mog dolaska u Džakartu ekipa MAIN se u punom sastavu okupila u elegantnom restoranu na poslednjem spratu hotela Intercontinental Indonesia. Reč je uzeo rukovodilac našeg indonezijskog projekta Čarli Ilingvort, koji je u dve reči rezimirao naš glavni zadatak: „Ovde smo da bi ni manje ni više, nego izvukli ovu zemlju iz stega komunizma". I dodao: „Svi znamo koliko naša zemlja zavisi od isporuka nafte. Indonezija može biti naš snažan saveznik. Ne zaboravljajte to, sprovodeći u život naš generalni plan. Činite sve što je moguće, da bi naftna industrija i sve grane koje je opslužuju - luke, naftovodi, građevinske kompanije - u pogledu energetike bile obezbeđene svim onim što im može biti potrebno, tokom svih 25 godina delovanja našeg plana".

5. Zemlja korupcije i surovosti

Nakon tog razgovora sa konstruktorom brodova Bugijcem prošlo je nekoliko godina, pre nego što sam definitivno odlučio da završim karijeru ekonomskog ubice. Kao što sam već govorio u „Ispovesti", odlučio sam za vreme kada sam se odmarao na Karibskim ostrvima - onim istim, što su u davna vremena bila tvrđava pirata, koji su napadali na zlatom natovarene galeone kralja Španije. I eto, jedanput, sedeći u poslepodnevnim časovima u senci razvalina jedne od građevina na zabačenoj šećernoj plantaži i pokušavajući zamisliti sve užase koji su zadesili afričke robove, koji su je gradili, odjednom sam pomislio da sam u suštini takođe rob.

Dakle, u jednom momentu, posle nekoliko godina moralnih patnji konačno sam doneo odluku. Uskoro, ne dočekavši završetak raspusta, odleteo sam u Boston i saopštio, da želim napustiti službu. Ali podlegavši pretnjama i podmićivanju, i dalje nisam odlučio da predam javnosti užasne detalje o delatnosti imperije kojoj sam služio tokom mnogo godina.

Odlučio sam neko vreme da se pritajim i svih godina, koje su sledile nakon tog mog koraka, i dalje sam osećao grižu savesti. Osudio sam sebe na te muke. Ali evo došao je dan nacionalne tragedije, 11. septembar 2001. godine. Stojeći pored ogromnog zadimljenog kratera, na mestu na kome su se sasvim nedavno uzdizale kule Svetskog trgovinskog centra, shvatio sam, da sam radi sećanja na poginule dužan da napravim sledeći zakonomeran korak u svom životu. Doneo sam odluku da se pokajem. Rezultat je bila moja knjiga „Ispovest ekonomskog ubice".

Nakon što je objavljena 2004. godine i nakon što sam morao da odgovaram na mnogobrojna pitanja radio dopisnika, shvatio sam da u stvari veoma slabo prikazuje mehanizam uticaja svoje delatnosti ekonomskih ubica na ekonomiju zemalja u kojima sam radio. Poznato je da su SAD umešale svoje prste u razbijanje Sovjetskog Saveza, zahvaljujući čemu su pretvoreni u prvu u svetu zaista globalnu imperiju, i nema u svetu druge supersile, koja bi ih mogla ugroziti.

Bili smo oni koji su propovedali ideale „progresa", „industrijalizacije", upravo našim naporima u zemljama trećeg sveta obrazovao se ceo društveni sloj lokalne elite - vernih sluga korporatokratije. A šta je sa običnim narodom zemlje, gde smo razvijali naše sumnjive operacije? Kako su se one odrazile na njegov položaj? Ovim pitanjima su potrebna pojašnjenja. Želeći da obnovim svoja znanja, odlučio sam ponovo da posetim zemlju u kojoj je počela moja karijera ekonomskog ubice.

U principu, prateći medije, i dalje sam imao opše predstave o glavnim događajima koji su se desili u Indoneziji. Sada mi je predstojalo da proučim informacije iz verodostojnih izvora, u koje sam ubrajao i nevladine organizacije, mišljenja naučnika, kao i publikacije OUN, Svetske banke i drugih organizacija, sa kojim sam sarađivao u prošlosti. Što sam se više udubljivao u proučavanje okolnosti, koje su pratile azijsku ekonomsku krizu 1997. godine, tim više se povećavala moja radoznalost. Već sam znao, da je još nazivam „krizom MMF-a". Klice krize začete u azijskim zemljama, pogubno su se odrazile na sudbinu stotina miliona ljudi i odnele živote hiljada, pa čak i miliona! Slično pandemiji, kriza se brzo proširila po celom svetu.

Ona je jasno pokazala - onima koji su bili sposobni da opaze taj signal, - u čemu se sastoje istinski ciljevi MMF-a i Svetske banke, i kako NE treba upravljati ekonomijom, ako naravno, niste sebi postavili cilj da još više obogatite korporatokratiju na račun običnih ljudi.

Na prvi pogled zvanična statistika je ukazivala, da je naš rad u Indoneziji dao izvanredne rezultate, barem do 1997. godine. Cifre su ponosno svedočile o sniženju inflacije, porastu zaliha strane valute do više od 20 milijardi dolara, aktivnom saldu trgovinskog bilansa od 900 milijardi dolara u jačanju bankarskog sektora. Ekonomski rast Indonezije (u procentima od porasta BDP) u periodu 1990-ih godina i sve do 1997. godine dostigao je nivo od 9% godišnje - impresivan rezultat, iako to i nije dvocifren broj koji smo prognozirali, ispunjavajući zahteve mog poslodavca. Oslanjajući se na tu statistiku, stručnjaci Svetske banke, MMF-a, međunarodnih konsultantskih firmi i predstavnici akademske zajednice sa puno osnova su tvrdili, da politika ekonomskog razvoja, koju promovišu predstavnici moje profesije, donosi nesumnjiv uspeh. Veoma brzo sam shvatio da sva ta izvanredna statistika ne odražava onaj visoki cilj koji je indonežanski narod platio za takozvano „ekonomsko čudo". Od njega se sav dobitak delio samo među onima koji su zauzimali vrhušku ekonomske lestvice. Brz rast nacionalnog dohotka je dostignut isključivo na račun nemilosrdne eksploatacije jeftine i mnogobrojne radne snage.

Pravi izrabljivački sistem cedio je iz radnika-Indonežana sve sokove, osuđujući ih na višečasovni pretežak rad u najtežim uslovima, bez bilo kakvih garancija zaštite života i zdravlja. A vlada je široke ruke davala stranim korporacijama pravo na razbojničku pljačku prirodnih bogatstava, blagosloveći praksu, odavno priznatu kao nezakonitu u zemljama takozvanog prvog sveta i Severne Amerike. I mada je zvanično minimalni iznos plata porastao do tri dolara dnevno, poslodavci su u praksi često ignorisali taj uslov.

2002. godine otprilike 52% stanovništva je bilo prinuđeno da živi na manje od dva dolara dnevno, što s neke tačke gledišta i pogleda nije ništa drugo do ropstvo, samo savremenog tipa. U stvari, čak i tri dolara dnevno, nisu dovoljna za obezbeđenje elementarnih životnih potreba radnika i članova njegove porodice.

Nema ničeg čudnog u tome što se Indonezije i nije mislila suprotstavljati spolja nametnutoj ekonomskoj politici, koja se samo opteretila preteranim spoljnim dugom. Užasnim tempom nabujali nacionalni dug bio je svojevrsna naknada za pohlepno bogaćenje lokalne elite, koju ništa nije uznemiravalo, što u svojoj nezasitosti zemlju dovodi u ekonomski kovitlac.

Prema podacima izveštaja Svetske banke o svetskom finansijskom stanju (Global Development Finance report) i Međunarodne finansijske statistike MMF-a, Indonezija je stalno držala neslavni rekord zemlje sa najvećim spoljnim dugom u Aziji (u procentnom odnosu prema BDP). U prelomnom periodu 1990-1996. godina, kad je sazrevala azijska finansijska kriza, ovaj pokazatelj je stabilno držan na nivou ne nižem od 60% (u poređenju sa pokazateljem od 35% u susednom Tajlandu -15% i Kini i Hongkongu i 10% - u Singapuru i Tajvanu).

Pokazatelj odnosa BDP i rashoda na servisiranje spoljnog duga plus kratkoročni dugovi (takođe u %) u Indoneziji su zabeleženi na nivou 300% BDP, dok su na Tajlandu on iznosio 120%, u Kini - 60%, a u Hongkongu - i dalje svih 25% (podaci za Singapur su nedostupni). Ove cifre svedoče da smo Indoneziju saterali u takvu dužničku jamu, iz koje samostalno ne može izaći, ako naravno ne obuzda želje naših korporacija. Nepotrebno je reći, mi, ekonomske ubice, u ovom slučaju radili smo na savest1.

Još jednom moram naglasiti, da je transparentnost nacionalne statistike varljiva. Kao i u slučaju sa mnogim drugim zemljama trećeg sveta, brz porast valutnih rezervi, odlično stanje trgovinskog bilansa, nizak nivo inflacije i stvarna stopa ekonomskog rasta Indonezije svedočili su samo o krajnje malobrojnom, najbogatijem društvenom sloju stanovništva. Svi ostali su bili izvan broda ekonomskog blagostanja, ali upravo oni su nosili užasno poresko breme.

Verovatno, nigde se više tako tesno ne zatvara svet siromaštva, sposobnosti korporacija da iscede sve sokove i blagostanje zapadnog potrošača, kao u indonežanskim „izrabljivačkim fabrikama" (koje se, uostalom, malo po čemu razlikuju od onih, što postoje u drugim zemljama Azije).

Velike međunarodne korporacije uz podršku politike Svetske banke i MMF-a, koje zemljama trećeg sveta preporučuju privatizaciju i oslobađanje stranog kapitala od poreskog tereta, otkupljuju ili uzimaju u arendu lokalne fabrike i stvaraju u njima nepodnošljive uslove. Osim monstruoznog neplaćanja za težak višečasovni rad tamo se primenjuju zverske metode gušenja otpora onih koji naume da protestuju protiv ropske eksploatacije, - nisu retka surova prebijanja, često smrtonosna. Znači da je lokalno stanovništvo osuđeno na teška stradanja samo u ime toga da bi malograđanin u zemljama prvog sveta mogao jeftino kupovati robe u prodavnicama.

Kada sam putovao po Americi promovišući knjigu „Ispovest ekonomskog ubice", često su mi prilazili ljudi da pričaju kako takve vodeće kompanije, kao Nike, Adidas, Ralph Lauren, Wal-Mart i the Gap, izvlače veliki profit, iz onog što se ne može drugačije nazvati nego ropski rad. Dva hrabra čoveka su mi ponudila da mi detaljno ispričaju o njihovim sopstvenom užasnom iskustvu u Indoneziji.

6. Izrabljivački sistem

2005. godine život me je povezao sa dva režisera dokumentarnih filmova - Džimom Kidi i Lesli Kretcu. Oni su mi se obratili sa predlogom da dam intervju za televiziju. Komunicirajući s njima telefonom i elektronskom poštom, zaključio sam, da su ti mladi ljudi - antipodi ekonomskih ubica i društveni aktivisti novog talasa.

„Želimo ne samo intervjuisati vas, nego i dopuniti vaša znanja o tome da je indonezijska izrabljivačka fabrika" - izjavila je pri susretu Lesli. Ona je pojasnila da su 2000. godine oni sa Džimom neko vreme proveli u fabrici Nike rame uz rame sa lokalnim radnicima-Indonežanima, pokušavajući, kao i oni, preživeti u onim istim užasnim uslovima, za oskudnu platu da bi na svojoj koži osetili sve „draži" izrabljivačkog sistema.

Pitao sam šta ih je pobudilo na taj korak.

- O, čini se da je to bilo tako davno, - počela je priču Lesli. - Tada sam tek ušla u Jezuitski volonterski korpus. Tada sam imala priliku da vidim ono što ranije nikada ne bi poverovala: slika užasnog siromaštva i patnje ljudi. Shvatila sam da je ono što sam videla preokrenulo moj život. Zatim sam radila u Indiji, sa nastavljačima dela majke Tereze. Želela sam pomoći onima, koje su za vreme života brižljivo negovali, - „najsiromašnije". Ipak, trebate makar s mukom živeti izvesno vreme sa takvim ljudima - i više nikada se nećete vratiti prethodnim navikama i nikada nećete zaboraviti ono što ste videli. Eto to je ono što preokreće vaš život i ne dozvoljava vam nikada da sedite skrštenih ruku. Vi prosto želite da delujete. Preneo sam pogled na Džima.

- A ja, - osmehujući se uključi u razgovor, - možemo smatrati, mene je Bog opljačkao. I mada to zvuči smešno, govorim apsolutno ozbiljno. Mislim da sam učio na univerzitetu, o tome kako naći posao na Vol Stritu, steći milionsku imovinu, i do 35 godine otići u penziju. Ali 1993. godine, kada sam napunio 21 godinu, otišao sam na put oko sveta i prvi put posetio nekoliko zemalja u razvoju - Indoneziju, Laos, Vijetnam, Burmu, Nepal i druge. Tamo sam shvatio šta je pravo neprikriveno siromaštvo.

Ispostavilo se da slika koju sam video oličava u sebi sve ono o čemu su mi neprestano govorili tokom 16 godina učenja u katoličkoj školi i kasnije na univerzitetu Sv. Josif. Lično sam video onaj nevidljivi dim za koji je ratovao Gospod. Tako je počelo moje služenje onima koji pate - svima onima, za koje se molio Isus, prorok Muhamed, judejski proroci, Buda i druge duhovne vođe. Jer ako se udubite u osnovi svih svetskih religija je utemeljena jedna te ista ideja socijalne pravde.

Zamolio sam Lesli i Džima da zapišu svoju priču.

Još 1998. godine zainteresovali smo se za način života u preduzećima korporacije Nike, kada je Džim bio pomoćnik fudbalskog trenera na univerzitetu Sv. Josifa u Njujorku. On je za to vreme prošao kurs magistrata na teologiji i, radeći na kursu katoličkog socijalnog učenja, odlučio sam da s te tačke gledišta ocenim radničku praksu u fabrici Nike.

Tek je počeo svoje istraživanje, kada je postalo poznato da sportski fakultet vodi pregovore sa tom kompanijom od 3,5 miliona reklamnih ugovora, vezanih za promovisanje brenda Nike. On je predviđao zahteve, da svi treneri i studenti-sportisti za reklamne svrhe nose sportsku odeću i opremu te firme. Tu je Džim, koji je već ponešto znao o metodama rada Nike, najpre u razgovoru sa drugovima sa kursa, a zatim i u rektoratu izjavio da zbog savesti ne želi postati hodajuća reklama proizvođača, koga okrivljuju za primenu izrabljivačkog sistema u svojim preduzećima. Kao odgovor jedan od najvećih katoličkih univerziteta u zemlji postavio je Džimu ultimatum: ili će prekinuti napade na milionsku transakciju i, kao i svi pokorno nositi odeću Nike, ili će otići. Džim je izabrao poslednje i u junu 1998. godine zauvek je napustio zidine univerziteta. Želeći da ima stoprocentnu uverenost u ispravnost i osnovanost tog koraka, Džim se obratio administraciji kompanije Nike sa molbom da mu dozvole da radi na jednoj od njenih fabrika makar i mesec dana, da bi stekao predstavu o lokalnim uslovima rada. Odgovorili su mu, da mesec dana neće biti dovoljno, tim pre što ne zna ni jedan južnoazijski jezik; osim toga, zbog toga će morati da ostavi bez radnog mesta nekog od radnika.

Ali Džim je nastavio insistirati. „Pa dobro, - pisao je, - ako nije dovoljno mesec, spreman sam da odradim pola godine ili čak godinu - onoliko, koliko bude potrebno, da bi se ubedili, da li zaista indonezijska preduzeća i kompanije opravdavaju naziv izrabljivačka fabrika".

Džim je pri tom pokazao da zna španski, i Nike mu je mogla dati mesto u fabrici u nekoj zemlji Centralne Amerike. A o radniku, koga je morao zameniti, saopštava Džim, spremna je da se pobrine jedna nevladina organizacija u državi Oregon (gde, je uzgred, smeštena glavna kancelarija Nike). Ona će platiti prelet tog čoveka u SAD, boravak, hranu pa čak i odmor za sve vreme boravka Džima u fabrici. Kao odgovor fabrika Nike je saopštila da nije zainteresovana za ovu ponudu.

Ubedivši se u nemogućnost službenog ustrojstva u fabrici Nike, pribegli smo jedinoj alternativnoj varijanti, koju smo mogli smisliti: otići zajedno u Indoneziju, naseliti se sa radnicima jednog od lokalnih preduzeća kompanije i pokušati da preživi na sredstvima, ekvivalentnim plati. Godine 2000. stigli smo u indonezijski grad Tangerang blizu Džakarte, da bi pokušali živeti za 1,25 dolara dnevno - koliko Nike plaća radnicima.