Bliski istok

Siriji preti raspad na nekoliko kvazidržava

Umiranje države planirano u Londonu

Ko je započeo ''događanje naroda'' u Siriji, kada je planirano, i u kom centru, stvaranje Islamske države, kakva je uloga SAD-a, Velike Britanije i Brisela u sirijskoj krizi, kako se Izrael, Turska i islamske države drže u ovom konfliktu, kao i o perspektivi izlaska iz krize, pišu ruski novinari-analitičari Andrej Boljšakov i Leonid Šipilov

Andrej Boljšakov

Leonid Šipilov

„Teško je zamisliti šta bi za Asada bilo odgovarajuće mesto u budućoj Siriji. Ali, savršeno je jasno da je prelazni proces moguć, samo ako bude pronađen način da se sve strane okupe za istim stolom za pregovore", takvo mišljenje je iznela u intervjuu objavljenom u italijanskim novinama Korijere dela sera, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, Federika Mogerini. Sudeći po svemu, sadašnji stav Mogerinijeve, ako i nije formiran sa one strane okeana, onda jeste u „engleskom kanalu", što je u suštini jedno te isto. Zanimljivo je, u tom smislu, priznanje od pre dve godine, na francuskom tv kanalu LCP, gde je o uzrocima rata u Siriji govorio Rolan Dima, političar, inače vrlo dobro informisan o međunarodnim odnosima - dva puta je bio ministar spoljnih poslova Francuske (1984-1986. i 1988-1993. godine) i predsednik Ustavnog suda Francuske (1995-1999). Navešćemo samo nekoliko fragmenata iz njegovog nastupa. „Sve se planiralo u Engleskoj, a ne u Americi. Britanija se bavila organizacijom ustanka pobunjenika u Siriji", to je bila njegova prva izjava. I druga teza, glavna kako nam se čini: „Ta operacija smišljena je veoma davno. Pripremali su je, planirali, predviđali njen tok i razvoj. Govoreći o tom regionu, važno je shvatiti da sirijski režim vodi otvoreno antiizraelsku politiku".

Uzgred, u nedavno otkrivenom izveštaju Pentagona, jasno se stavlja do znanja da je pokorna Sirija bila potrebna SAD kao baza za napad na Iran. Upravo iranska nuklearna pretnja više od svega i brine Izrael. I svi razgovori zapadnih političara o sirijskom „diktatorskom režimu", o narušavanju „ljudskih prava u Siriji", o neophodnosti „demokratskih promena u zemlji", o „demokratskoj naoružanoj opoziciji" itd, to je za Zapad tradicionalna „dimna zavesa" kojom pokušava da prikrije svoje stvarne ciljeve i namere. Svako, naravno, veruje u ono u šta želi da poveruje, ali mi verujemo i smatramo da je francuski političar govorio istinu. Njegove reči su potvrđene tokom sirijskog rata koji je još 2012. godine visoka komesarka za ljudska prava UN, gđa Navi Pilaj, okarakterisala kao građanski rat.

Otprilike u to vreme, tadašnji ambasador SAD u UN, Suzan Rajs (sestra Kondolize Rajs, bivšeg državnog sekretara) citirala je reči svog predsednika o tome da budućnost neće pripadati diktatorima. Prema njenim rečima, Asadovom režimu je došao kraj, opozicija postaje sve jača, a deo Sirije više nije pod kontrolom režima. Prema njenim rečima, u tim područjima sirijski građani su se ujedinili za upravljanje gradovima, otvaranje škola, uspostavljanje sopstvene privrede. „Sjedinjene Države im pomažu u tome, dajući nenaoružanoj građanskoj opoziciji pomoć u organizaciji kao vid podrške planu tranzicije, dogovorenog u Kairu u julu, čiji je cilj demokratska, pluralistička Sirija...", odgovarala je ona. I u kakvom pustinjskom „pesku" su nestale ove „dobre" namere?

Danas je sirijska kriza dostigla takve razmere koje u šahu nazivaju cugcvangom (iznudicom): šta god i ko god od učesnika u konfliktu da uradi, situacija će se samo pogoršavati. Za svoju izjavu, gđa Mogerini je izabrala upravo trenutak u kome se postavlja pitanje opstanka sirijske države.

A pitanje o tome koliko dugo će trajati gušenje pobune, za zvanični Damask uopšte nije aktuelno. Problem se formuliše drugačije: kako sa minimalnim gubicima ostvariti strateško povlačenje, koje teritorije je moguće žrtvovati da bi se sačuvao ekonomski i politički nukleus države, kako, odričući se tih teritorija, sačuvati potencijal za buduću ofanzivu kojom bi se ponovo uspostavila celovitost države?

O surovoj neophodnosti upravo takvog strateškog izbora, govorio je u svom govoru 26. jula, Bašar Asad. Taktika „iscrpljujućeg rata" na koju su se u proleće ove godine koncentrisali SAD, Saudijska Arabija i Turska, već je počela da donosi rezultate. Odustajanje Ankare, bez obzira da li je bila primorana na to, od težnje da vodi u Siriji sopstvenu igru i odluka turskog rukovodstva, doneta pod pritiskom, da se uključi u realizaciju američkog plana o „slobodnim zonama", kardinalno menja odnos snaga u ratu.

Sada su napori antisirijske koalcije usmereni upravo na stvaranje takvih zona koje, kako je poznato iz libanskog iskustva, postaju osnovna uporišta za pobunjenike. Posle proglašavanja na tim teritorijama nekakve „demokratske vlade", na Zapadu ona brzo bude proglašena „jedinim zakonitim predstavnikom sirijskog naroda". Na taj način, za Damask je nastupilo vreme strateškog povlačenja i prelazak na žestoku odbranu, vreme žrtvovanja delova da bi se sačuvala celina. Tragični izbor i za rukovodstvo i za narod, jer kako je rekao Asad: „Svaki deo zemlje za nas je od neprocenjive vrednosti... Ipak, rat diktira svoje uslove i prioritete."

Predsednik fonda RUSSAR (Rusija + Sirijska Arapska Republika), jedan od rukovodilaca Palestinskog pravoslavnog društva, Oleg Fomin, posle nedavne posete Siriji, ispričao je: „Amerikanci su izdvojili 600 miliona dolara iz budžeta za vojnu podršku sirijskim pobunjenicima, a iz nebudžetskih fondova dva puta veću sumu... zato se IDIL (Islamska država) povećava. Svakog meseca u redove IDIL-a pristiže, uglavnom preko granice sa Turskom, do 11 hiljada boraca koje su pripremili instruktori SAD i monarhističkih režima Arabijskog poluostrva. Sirijci govore da kada ih bombarduju, onda pre svega uništavaju infrastrukturu Sirijske Arapske Republike."

Otkriveni izveštaj Pentagona pokazuje da je Zapad još 2012. godine razmatrao grupaciju „Islamska država u Iraku" (IDI) kao svoje moguće strateško sredstvo. Ta snaga je bila regrutovana da nastupa kao rezerva za fragmentaciju i destabilizaciju zemalja u regionu, posebno kao način da se podrije vlada Bašara Asada i ugrozi strateško širenje Irana. Važno je primetiti da se Irak u ovom izveštaju smatra integralnim delom te „šiitske ekspanzije".

Primećujemo da zadatak da se uništi Sirija i izoluje Iran predstavlja deo šireg rata Zapada protiv neprijateljskih civilizacija koje danas ulaze u sastav BRIKS-a.

Uz to, izveštaj američke vojske potvrđuje da je pojava IDIL-a postala moguće samo u kontekstu sirijskog oružanog konflikta, a ne zbog povlačenja američke vojske iz Iraka.

Borbu protiv vlade Sirije i njene armije vode mešovite snage sirijske opozicije i stranih plaćenika koji dolaze iz desetak različitih zemalja. IDIL je takođe aktivan učesnik u toj borbi. Njen glavni cilj, i to je potpuno jasno, jeste podela Sirije na posebne kvazidržave koje se nalaze pod spoljašnjim upravljanjem (jasno je čijim) koje obezbeđuje kontrolu nad tranzitom arabijskih i iračkih ugljovodonika.

Jedan od glavnih „arhitekata" rata u Iraku, Džon Bolton (tada zamenik državnog sekretara SAD), govorio je: „...Arapi se dele na sunite i šiite, i ja mislim da se Arapi-suniti nikada neće složiti da žive u državi u kojoj ih šiiti nadmašuju po brojnosti u odnosu tri prema jedan. Upravo to je uspeo da iskoristi IDIL." On je takođe priznao da se rat u Iraku vodio zbog nafte, a ne da bi se zaštitile SAD od pretnje oružjem za masovno uništenje. Nedavno je on dao ne manje interesantnu izjavu: „Smatram da naš cilj treba da bude stvaranje nove sunitske države koja će uključivati zapadni deo Iraka i istočnu Siriju, pod upravom umerenih ali, u kranjem slučaju, autoritarnih lidera, koji nisu radikalni islamisti. Ono što je ostalo od Iraka, uzevši u obzir situaciju na današnji dan, to je samo satelit teheranskih ajatolaha." Na taj način je jedan od ključnih političara koji je planirao rat u Iraku, otvoreno pozvao na podelu Iraka i Sirije na nekoliko država, što su, uzgred, američki neokonzervativci, tražili pre 20 godina.

Generalno, takvi planovi odavno se „krčkaju" na Zapadu i „naftno-gasnim" monarhijama Arabijskog poluostrva, što je bila glavna tema na konferenciji Komiteta za nacionalni dijalog (KND) vlade Sirije, održanoj u Moskvi.

Tu je, takođe, istaknuto, da islamisti (IDIL i druge terorističke organizacije) i „demokratski" opozicionari kontrolišu neke oblasti Sirije kroz koje prolaze tranzitni cevovodi. Kroz Siriju prolaze naftovodi iz Iraka i Arabijskog poluostrva prema turskim libanskim i sirijskim lukama na Sredozemlju. IDIL i njihovi „partneri" gotovo otvoreno kradu naftu iz tih cevovoda, zatim je šalju u Tursku ili kroz Tursku u druge zemlje. U tim oblastima Sirije „formiraju se tzv. „nezavisne administracije" koje su faktički potčinjene zemljama-sponzorima rata u našoj državi", primetio je Amar Morhež, ekspert KND za spoljnu trgovinu i transport. Prema njegovom mišljenju, „osnova tih projekata su strateške mogućnosti sirijskog sistema cevovoda i luka za dostavu ugljovodonika iz Iraka i sa Arabijskog polustrva u Tursku i Evropu. Mreža cevovoda bila je i ostaje meta spoljnih snaga."

Uzgred, nedavno je saopšteno da IDIL isporučuje naftu Ukrajini i nizu drugih zemalja - izvozi je iz Sirije i severnog i severozapadnog Iraka i šalje preko Turske. Ovu akciju ne prekidaju zapadni „borci" protiv terorizma. Izgleda da svetsko tržište nafte navikavaju na novog snabdevača...

Na konferenciji je takođe primećeno da su planovi za podelu Sirije davno napravljeni - sredinom četrdesetih godina, u drugoj polovini pedesetih, krajem šezdesetih i kasnije. Tako se 1940. godine planiralo da sirijske oblasti koje su se nalazile blizu britanskih, u to vreme, Palestine i Jordana, pređu pod britansku kontrolu, a ostale oblasti da ostanu pod protektoratom Francuske.

Takva „energetska geografija" bila je u vezi, pre svega sa projektima izgradnje naftovoda iz Saudijske Arabije i Iraka, preko Sirije, do libanskih luka. Sredinom pedesetih i početkom šezdesetih, Turska je pokušala da okupira njoj najbližu severnu Siriju, kuda ide glavni naftovod iz severnog Iraka ka turskim i sirijskim lukama. Takva operacija je planirana u periodu izraelsko-arapskog rata, u junu 1967. godine, kao i u vreme pogoršanja sirijsko-iračkih odnosa krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Tada je podršku Siriji davao SSSR, kao i Egipat, koji se nalazio u sastavu Ujedinjene Arapske Republike (koju su činili Egipat i Sirija). Zato su planovi za podelu Sirije doživeli fijasko.

Rusija se i danas zalaže za zaštitu teritorijalne celokupnosti Sirije, iako je danas broj država i organizacija koje podstiču podelu ove zemlje mnogo veći nego što je to bilo pre raspada SSSR-a.

Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, primetio je da je danas glavna pretnja u Siriji i na celom Bliskom Istoku - ne Bašar Asad, već Islamska država. „Mi pružamo vojnu pomoć sirijskoj vladi za borbu protiv te opasnosti. Imamo sve razloge da verujemo da bi bez te podrške zauzete teritorije bile stotinama i hiljadama kilometara veće", govorio je Lavrov.

Zapad, pre svega SAD, uporno nastoji da uvuče Rusiju u konflikt koji bi pokvario njene prilično dobre odnose sa islamskim svetom. To je očigledno pokazala priča sa humanitarnim pošiljkama za Siriju. Ruska molba za preletanje aviona, koji u Siriju nose humanitarnu pomoć, preko vazdušnog prostora Bugarske i Grčke, izazvao je otpor SAD. „Zapad sada širi mišljenje da Rusija ne šalje samo humanitarnu već i vojnu pomoć vladi Sirije za borbu protiv IDIL-a, čineći to, navodno, van postojećih dogovora. Zato i pokušavaju da iskoriste svoju kontrolu nad nekim državama, kao što je Bugarska, kako bi zaustavili slanje ruske pomoći. Nažalost, u datom slučaju, SAD i zemlje EU nalaze se na strani IDIL-a", rekao je na radiju Sputnjik direktor Instituta za politička istraživanja, član Građanske komore, politikolog Sergej Markov.

Što se tiče namere Zapada da izoluje sirijske luke od Rusije, to po mišljenju stručnjaka sirijskog Komiteta za nacionalni dijalog, takođe ima za cilj svrgavanje B. Asada i komadanje Sirije. Utoliko više, jer se planira uspostavljanje režima slobodne trgovine između Sirije i Evroazijskog ekonomskog saveza. A rusko-sirijska međuvladina komisija je krajem 2014. objavila da će se produžiti realizacija bilateralnih projekata u energetici, transportu, prehrambenoj industriji, zdravstvu u Siriji.

Ali, po mišljenju niza politikologa stvara se takav utisak da SAD i njegovi saveznici traže da IDIL, ako i ne osvoji Damask, iscrpe režim kako bi se lakše ostvarila podela Sirije. To bi odgovaralo i Izraelu.

Postoje podaci da Izraelci sarađuju sa IDIL-om, npr. daju im podatke svojih izviđanja iz vazduha. Čak se i izraelski obaveštajci nalaze u redovima ratnih odreda IDIL-a. Amar Morhež i učesnik sirijskog Komiteta za nacionalni dijalog, šeik Navaf al Milhem, pomenuli su projekat snabdevanja Izraela gasom sa Arabijskog poluostrva.

Taj projekat preusmerava izgradnju gasovoda na najkraći put - preko Sirije. A „cevi" će kontrolisati „naftno-gasne" monarhije Arabije i Izraela. „Zato", smatra šeik al Milhem, „ove monarhije direktno ili posredno finansiraju bilo koje anitvladine grupe u Siriji." Primećujemo da Katar, a to nije prva godina, Izraelu tankerima doprema tečni prirodni gas. Ali, „cevima", složićete se, je i pouzdanije, i bezbednije i brže.

Nije slučajno, upravo po „resursno-tranzitnom" principu, podeljen na primer Sudan. Od Egipta dvadesetih godina prošlog veka i sredinom pedesetih bio je odvojen Suecki kanal, kojim su zajedno upravljali London i Pariz.

Do kraja 1950. Francuska i Portugalija su posedovale velike tranzitne zone - luke u Indiji, kao i Španija, do kraja šezdesetih, na jugu Maroka. Velika Britanija je do sredine šezdesetih godina vladala jemenskim „tranzitnim" ostrvima u Crvenom i Arabijskom moru. Zapad je, uostalom, sprečio stvaranje federativne ili konfederativne egipatsko-sudanske države 1956. godine: Sudan je do januara 1956. bio pod zajedničkim protektoratom Egipta i Velike Britanije. Ali, velike rezerve sudanske nafte, prostrana teritorija i planovi Egipta da nacionalizuje Suecki kanal, morali su da dovedu do toga da zapadne države na svaki način suprotstave Kairo sa Kartumom.

I, u konačnom zbiru, Egipat i Sudan su se našli na suprotnim stranama barikade, iako je prvobitno Ujedinjenu Arapsku Republiku trebalo da čine Egipat, Sudan i Sirija. I danas između Kaira i Kartuma dolazi do oružanih pograničnih sukoba. Može se reći da su svojevremeno Britanci odredili egipatsko-sudansku granicu upravo računajući na pogranične konflikte između Kaira i Kartuma.

Nedavno se Južni Sudan koji je bogat naftom i gasom otcepio od Kartuma, proglasivši nezavisnost. A na početku 20. veka, SAD su otcepile od Kolumbije teritoriju na kojoj je iskopan Panamski kanal, koji se nalazio pod kontrolom Vašingtona do sredine sedamdesetih godina. Tako da i sirijski scenario očigledno spada u istu „seriju"...

Uzgred, Egipat je nedavno pustio u rad paralelnu „liniju" Sueckog kanala, što će ojačati političko-ekonomske pozicije Kaira u regionu. Pritom, Egipat se u poslednje vreme zalaže za prekid inostranog mešanja u sirijski rat i političko regulisanje konflikta. Štaviše, Kairo, Damask i Bejrut imaju identične pozicije o pitanju regulisanja arapsko-izraelskog konflikta u Palestini, a Egipat i Liban podržavaju zahtev Sirije da joj se vrate oblasti koje je ranije okupirao Izrael. Ukratko, planovi za uništavanje Sirije kao jedinstvene zemlje susreću se sa rastućim otporom u bliskoistočnom regionu. I više od toga, slično mišljenje već se čuje i u Evropi.

Tako je španski ministar inostranih poslova Hose Margaljo izjavio: „Došao je trenutak za početak pregovora sa režimom Bašara Asada, ako nećemo da taj rat koji je već odneo 250 hiljada života, nastavi da dovodi do daljih tragedija ljudi." Prema njegovom mišljenju, pogrešno je „stvarati vakuum koji će iskoristiti Islamska država".

Komentarišući ovu izjavu, predsednik saveta eksperata Fonda „Studio za evroazijske ideje", Grigorij Trofimčuk je rekao: „...masovni prodor boraca Islamske države u Evropu postao je poslednji signal za trezvene umove u EU da nešto treba sa tim učiniti i to odmah, dok se sa samim Bašarom Asadom nije dogodilo nešto nepopravljivo, dok predsednik Sirije ostaje „poslednja brana" civilizacije na Bliskom Istoku." Prema njegovom mišljenju, SAD treba da slušaju evropske kolege.

Na osnovu razvoja situacije u Siriji i oko nje, može se doneti sledeći važan zaključak: sa jedne strane, Bela kuća indirektno koristi rat za očuvanje ili smenu jednog ili nekog drugog režima, a sa druge strane stvaranje dugotrajnih žarišta napetosti pomaže Vašingtonu da sputava i slabi svoje geopolitičke konkurente, npr. upravo EU.

Tako da je pitanje šta Evropa treba da očekuje od Amerikanaca. Stvaranje haosa u Libiji, Iraku, sada u Siriji, dovodi do povećanja broja izbeglica koje dolaze u Evropu, za šta američki „partneri" nisu propustili da okrive Rusiju. Ali, upravo su Evropljani prinuđeni da započnu vojnu operaciju protiv krijumčara, što govori o više nego ozbiljnim problemima sa kojima se susreću zemlje EU. Sve u svemu, to je deo „rata" koji SAD vodi protiv terorizma. Scenario po uzoru na Šarli Ebdo moguće je iskoristiti kako bi se uvelo vanredno stanje u bilo kojoj zemlji Zapada. Tim pre što su u masovnom prilivu izbeglica, pre svega iz Sirije, već uočeni borci IDIL-a. Samo predsednik Asad, razume se uz odgovarajuću podršku, može da reši ovaj problem. Možda se gđa Mogerini ishitreno zalagala za Siriju bez Asada?