Feljton

Srđan Cvetković IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA: Politička represija u Srbiji 1953-1985. (6)

Lov na drugove tajkune

Istoriogrrafija je dugo zaobilazila osetljivu temu političke represije u socijalističkom društvu. Istraživače je do kraja 80-ih godina prošlog veka pokretanje ove teme često vodilo iza rešetaka. U postkomunističkom periodu istraživanje političke represije je nailazilo na otpor usled brojnih administrativnih prepreka birokratskog aparata koji nije do kraja reformisan. Istoričar Srđan Cvetković je, knjigom „Između srpa i čekića", doprineo suočavanju društva sa nedemokratskim nasleđem i političkom represijom u periodu 1953-1985. Uz presek različitih oblika kojima se politička represija manifestovala, izvršena je klasifikacija političkih osuđenika, procenjen je njen intenzitet, a poseban akcenat je stavljen na službe bezbednosti kao kičmu represivnog aparata. Arhivi bezbednosnih službi su još nedostupni istraživačima, iako je ta građa davno izgubila operativni karakter i prevazišla zakonske odredbe o poverljivosti. Ipak, autor je u radu koristio arhivske fondove u Arhivu Jugoslavije (pre svega Predsedništva SFRJ, SSUP-a i Vrhovnog suda Jugoslavije), koji sadrže brojne policijsko-bezbednosne biltene, stenograme sa sednica i sastanaka u kojima se nalaze sumirani i ekstrahovani podaci.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove koji ilustruju načine na koje je vršena represija nad političkim protivnicima i kritičarima komunističke ideologije i njenog vođe Josipa Broza.

Srđan Cvetković

Prva veća kampanja protiv špekulanata, crnoberzijanaca i privatnika pokrenuta je odmah posle rata, tokom 1945-1946, u procesu "razvlašćivanja buržoazije". Druga je usledila nakon poznatog Titovog "Splitskog govora" 1962, kada je na stotine zanatlija, privatnih sopstvenika i direktora završilo u zatvorima (slučaj Lazara Dragina, Slobodana Bate Todorovića i drugih). Treća i najmasovnija kampanja usmerena mahom protiv "tehnomenadžera" ili "tehnobirokrata" i ostataka privatnog preduzetništva, rasplamsala se u prvoj polovini 70-ih, uporedo sa padom liberala.

Ubrzo je obračunu s ovom grupom, koja, navodno "podriva ekonomsku osnovicu društva" posvećena posebna tačka na sednici Predsedništva SFRJ, a od kraja 1972. pod oblicima "podrivanja ekonomske osnovice društva" podrazumevali su se razni oblici izazivanja privrednih i političkih kriza. Služba državne bezbednosti se 70-ih vrlo intenzivno bavila ovom vrstom neprijatelja. Tvrdilo se da su nosioci ovih skretanja, mahom direktori uglednih spoljnotrgovinskih firmi i banaka, povezani sa ekstremnom emigracijom i stranim obaveštajnim službama (SSSR, SAD, SR Nemačka) i da su se mnogi obogatili zaduživanjem i malverzacijama. Koliko je to bila politička akcija, a koliko realna potreba za kampanjom borbe protiv privrednog kriminala, teško je tačno utvrditi, ali je sigurno da se iz ovog i ranijeg istorijskog iskustva, akcija ne dešava slučajno, zajedno sa zaustavljanjem privrednih reformi i obračuna sa nosiocima političkog liberalizma.

Često je SDB u sumnjive poslove u korist službe uvlačila mnoge direktore privatnih i društvenih preduzeća, čime im je obezbeđena materijalna korist, ali ih je na taj način kontrolisala u slučaju da pokušaju da se odmetnu ili osamostale. Najpoznatiji primer čoveka koji je sa podrškom službe stekao status i obogatio se, ali i preko noći poslovno uništen i osuđen kao tehnomenadžer zbog zloupotreba, jeste biznismen Bata Todorović.

Pored političkog, ove kampanje imale su i svoj ekonomski rezon. "Podrivanje ekonomske osnovice društva poprimilo je karakter organizovane kontrarevolucionarne akcije" - a tehnomenadžeri "zastupajući teoriju kvalifikovanog samoupravljanja po kojoj veće znanje i stručnost pretpostavlja i veću odgovornost, a samim tim i viši, odnosno privilegovani položaj u društvu, vode direktnu akciju kao pojedinci i grupe za potiskivanje radničke klase i Saveza komunista Jugoslavije, posebno neposrednih proizvođača koji, po njima, nisu dozreli da upravljaju privrednim i društvenim odnosima u celini." Glavni akteri smišljeno su radili na diskreditovanju organa samoupravljanja, Saveza komunista i drugih socijalističkih snaga. Ovo je, kako se navodi, činjeno pod plaštom "posebne efikasnosti i prividne materijalne dobiti "za privrednu organizaciju ili društvenu zajednicu "korisne malverzacije". U ime organizacija udruženog rada podsticano je nepoverenje u privredni sistem i politiku SKJ, a "usprezi sa inostranim neprijateljskim elementima". Pojedini tehnomenadžeri optuživani su da imaju veze sa "rankovićevcima", ali više sa "liberalističkom grupacijom" u zimlji (navode se odbegli emigranti: Slobodan Bata Todorović, Lazar Vračarić, Petar Basaraba, Ljubomir Sušić i drugi).

Tehnomenadžeri su otkriveni u svim republikama, ali posebno ih je bilo u Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj. Tokom 70-ih još uvek nije bio ostvaren odgovarajući stepen operativne istraženosti središtva iz kojih se, navodno, podstiču i usmeravaju ovakve akcije i pojave, naročito kada je u pitanju spoljni faktor. SDB je sugerisala da, prilikom procesuiranja ovih dela, sudovi rade sporo, ima korupcije, mita i "oportunističkog odnosa" u primeni zakonskih propisa. Utvrđeni su slučajevi neprijavljivanja ovih dela od službenika, tržišnih, deviznih i SDK inspektora. Prilikom izbora kadrova nije se "vodilo računa o njihovoj moralno-političkoj podobnosti", a naročito je veliki problem kod carinskih službi, gde je ocenjeno da treba otpustiti oko 20% sadašnjeg sastava i kako "među njima ima dosta ibeovaca i drugih obaveštajno interesantnih lica". Navodi se da su velike utaje poreza na carini i malverzacije kojima se dramatično umanjuju državni prihodi. Prema izveštaju SDB utvrđeno je da su pojedina lica u bankama bila pod uticajem ili su sarađivala sa "bezbednosno interesantnim, kriminogenim ili politički nepodobnim licima, nosiocima liberalizma, nacionalističko-separatističkih aktivnosti, birokratsko-dogmatskih snaga". Pored toga, bilo je velikih zloupotreba u cilju ličnog bogaćenja, pa je, u dogovoru sa inostranim kompanijama vršen reeksport roba sa Istoka na Zapad i obratno, koja je prikazivana kao da je jugoslovenskog porekla, te je tako smanjena mogućnost izvoza domaće robe. Druga velika malverzacija, kako se tvrdi, jesu manipulacije sa "klirinškim kursom" (najčešći oblik falsifikata je prikazivanje robe koja dolazi sa konvertibilnog, kao da je sa klirinškog područja) koje su imale negativan odraz na platni bilans zemlje, tekuće devizne rezerve, kao i na kretanje ukupne novčane mase.

Politička procena je bila da je koncentracija kapitala u rukama tehnobirokratske vrhuške i njegovo nekontrolisano kretanje od strane političkih struktura bila opasna po sam sistem i monopol SKJ. Zbog toga su, počev od 21. sednice Predsedništva SKJ, preduzete odlučne akcije na otkrivanju i raščišćavanju ovih i drugih "negativnih pojava" i njihovih nosilaca u privrednim organizacijama i šire, na suzbijanju svih vidova neprijateljske i opozicione delatnosti. Prema nepotpunim podacima za 1972. i 1973. nanesena je materijalna šteta privredi u vrednosti od oko 150 milijardi dinara. Tokom akcije protiv tehnomenadžera, iz zemlje je emigriralo oko 186 lica, uglavnom iz privrede, od čega čak 36 direktora sektora i preduzeća. U 1973. su organi unutrašnjih poslova postupili po 18.176 krivičnih dela iz oblasti privrednog kriminala (19. i 20. glava KZ), od čega na krivična dela protiv privrede otpada 6.272 (34,5%), službene dužnosti 10.615 (58,4%) i krivična dela pljačke i nesavesnog čuvanja društvene imovine 1.189 (7,1%). SDB je krajem 1974. "kontrolisala" oko sto tehnomenadžera u zemlji i inostranstvu, dok je protiv oko 50-ak već pokrenut krivični postupak. U službi bezbednosti se procenjivalo da u inostranstvu postoji oko 3.000 naših predstavništva u kojima je zaposlen određen broj "bezbednosno i kriminalno interesantnih lica", što je otežavalo obaveštajnu delatnost. Mnogi koji rade u predstavništvima jugoslovenskih firmi su osnovali svoje firme i preko rođaka i prijatelja poslovali s njima. O. Azucki ima tri privatne firme u Lozani, koje obavljaju poslove za Progres, dok Miroslav Pevec, savetnik za komercijalna pitanja u Lesnini, navodno, ima otvorene firme Meblo u Minhenu i Ango u Milanu, koje drži preko svojih ćerki i drugih rođaka. Uočena je mogućnost "organizovanog odliva kapitala u kontrarevolucionarne svehe", gde se navodi slučaj Đ. Grubera iz Agrokombinata iz Beča, bivšeg službenika javne bezbednosti iz Zagreba, koji je, navodno, u kontaktu sa američkom ili engleskom službom i finansijski je pomagao Maspok. Zatim slučaj Bate Todorovića, koji je, opet navodno, bio u vezi sa Vladom Dapčevićem. U sličnoj aktivnosti je viđen i I. Trajković, kao "pročetnički orijentisan" predstavnik Agromakedonije u Briselu, gde je radio sa "ekstremnim emigrantom Borom Blagojevićem". Poseban problem za dublji rad službe predstavljalo je to što je jedan deo interesantnih lica pobegao u inostranstvo, a mnogi bili upućeni u ono što se tada smatralo "državnom i poslovnom tajnom", velikim finansijskim kapitalom i dobrim vezama u zemlji i inostranstvu.

U okviru opšte akcije za "suzbijanje kriminalne delatnosti u spoljnoj trgovini", marta 1973. potpisan je društveni dogovor o spoljnotrgovinskom poslovanju sa privatnim firmama u inostranstvu. Privredna komora je sačinila tzv. crnu listu firmi sa kojima domaća preduzeća ne mogu poslovati. Krajem 1974. podnet je izveštaj Predsedništvu SFRJ o "firmama koje krše društveni dogovor", među kojima je 11 iz Srbije (kao Stručna štampa koja obavlja poslove i dalje sa Batom Todorovićem), 12 iz Hrvatske, 15 iz Slovenije (među kojima je i Lesnina), dve iz Bosne i Hercegovine, osam iz Makedonije (od kojih je najzvučnija Makedonija-tutun), jedna iz Crne Gore i tri iz Vojvodine. Priložen je spisak od 36 firmi Bate Todorovića u raznim zemljama (Grčka, Austrija, Nemačka, SSSR, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Čehoslovačka, Iran, Liban i jedna u Pnom Penu). Upozorenje je imalo efekta jer je 88 firmi prekinulo poslovne odnose sa Batom Todorovićem (Rapid, Univerzal, Progres, JIK banka i mnoga druga spoljnotrgovinska preduzeća i banke, mahom pod kontrolom SDB-a). Savezni sekretar je 25. juna 1974. uputio instruktivnu depešu svim republičkim i pokrajinskim sekretarima za unutrašnje poslove, u kojoj se traži preduzimanje još intenzivnijih mera i akcija organa unutrašnjih poslova i ostalih faktora "društvene samozaštite" u obračunu s neprijateljima koji deluju sa pozicija "podrivanja ekonomske osnovice društva". Na tom poslu uspostavljena je saradnja između SSUP-a i SSIP-a, Savezne devizne inspekcije, Saveznog sekretarijata za spoljnu trgovinu i Privredne komore Jugoslavije.

Dubljom obradom ove grupe od strane službe bezbednosti ustanovilo se da je tehnomenadžerija imala znatno razvijeniju aktivnost nego što se mislilo. Kao glavni nosioci označeni su Slobodan Bata Todorović, vlasnik i suvlasnik više firmi u evropskim i prekomorskim zemljama i znatne količine finansijskog kapitala. Petar Basaraba, bivši generalni direktor Jugoslovenske investicione banke u Beogradu, Lazar Vračarić, bivši direktor preduzeća Metalijum u Zagrebu. Đorđe Anđelković, vlasnik firme Sigma-komerc u Beču, Lazar Janičić, bivši generalni direktor Odeljenja za devizno poslovanje Narodne banke Jugoslavije u Beogradu i drugi. Navodi se da su institucije, u kojima su bili na čelu, stavili u službu inostranih privatnih firmi čiji su vlasnici ekonomski ili politički emigranti, da su se služili mitom, korupcijom i raznim poslovnim mahinacijama na ivici zakona. Nekim regionima nudili su povoljne kredite i na taj način zadobijali podršku određenih društveno-političkih faktora, a sve to na uštrb fiskalnih obaveza, dok su stvarnu korist imale firme iz inostranstva, preduzeća Grupe građana u zemlji i pojedinci. U tom smislu sugerisalo se da domaće privredne organizacije moraju da prekinu svaki kontakt sa napred označenim i drugim tehnomenadžerima.

U sinhronizovanoj akciji Atina, koju je vodila međurepublička operativna grupa, utvrdilo se da postoji dugogodišnja grupa koja podriva jugoslovensku privredu i kaže da se grupa okoristila, u velikoj meri, upotrebom raznih "legalnih mogućnosti i šupljina u pravnom sistemu", što upućuje na moguću političku konotaciju ovog procesa, tj. obračuna sa "pristalicama slobodnog tržišta" od strane konzervativne političke nomenklature prevagnule od početka 70-ih. Do polovine 1975. povedena su četiri krivična procesa protiv 24 lica, koji su ukazali na sumnjive poslove 48 većih spoljnotrgovinskih i drugih organizacija i 11 banaka sa inostranstvom. Navodi se kako se otkrilo da su mnogi gubici poslovanja sa inostranstvom, u stvari, "forma lične pljačke i stvaranje crnih fondova". tokom 1975. istraživano je 158 najsloženijih slučajeva gde su bila umešana lica iz zemlje i inostranstva, ipoveden krivični postupak protiv 297 lica. U postupcima je do 1977. konfiskovana imovina u vrednosti 150 miliona dinara, a blokirana su znatna sredstva. U tim okolnostima je oko 200 lica emigriralo iz zemlje, mahom sa odgovornih mesta u privredi. Za njih se navodi da su oštetili društvenu zajednicu za oko 623 miliona dinara i da su bili povezani sa nekim stranim obaveštajnim službama. Samo tokom 1974. na teritoriji opštine Kruševac podnete su 183 krivične prijave za privredni kriminal protiv tehnomenadžera. Poznati su slučajevi funkcionera, poput bivšeg direktora Rubina i bivšeg direktora Župa prometa, tj. Union investa iz Aleksandrovca, Siniše Veličkovića, koji je, navodno, blizak Vojinu Lukiću, smenjenom "rankovićevcu" i bivšem funkcioneru SDB-a (kao tehznomenadžer osuđen na četiri godine strogog zatvora). Podignuta je optužnica zbog tehnomenadžerskih malverzacija i protiv Vladislava Punoševca, direktora preduzeća Metaltekst, Borivoja Milanovića, direktora preduzeća za autodelove iz Čačka, Aleksandra Saulovića, direktora Trgovinskog preduzeća Kopaonik iz Brusa zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, i mnogih drugih.

U predstavci Predsedništvu SFRJ se, kao tehnokrata, pominje i Gvozden Anđelković, direktor kruševačke Jugobanke, predsednik opštine Radimir Mićić i Obrad Obradović, direktor Crvene zastave, i drugi koji su povezani sa lokalnim birokratama.

Široj javnosti najpoznatiji je slučaj Slobodana Bate Todorovića, bivšeg finansijskog direktora Progresa, na kojem se ujedno dobro odslikavaju metodi rada Službe državne bezbednosti, ali i uloga "nepmana" u samoupravnom socijalizmu. Slobodan Bata Todorović (Smedervo, 1925-1984) završio je Pravni fakultet u Beogradu, uspešno se bavio ekonomijom i biznisom. Radio je u zagrebačkoj firmi Merkur, pa podom dugo bio zamenik direktora spoljnotrgovinskog preduzeća Progres. Đorđe Nešić ga je, navodno, kao stari partizanski kadar ubrzo primio u UDB-u i imenovao za šefa ispostave službe u firmi. Krajem 50-ih prvi veći posao mu je bio da otkupi 60-ak američkih brodova kao "staro gvožđe" za slovenačku železaru Štore. Međutim, Todorović je te čelične lađe poklonio Sloveniji i Crnoj Gori da ih koriste kao morsku flotu, na šta su SAD, navodno, protestovale diplomatskim putem. Posle toga su inspektori SDK i Savezne devizne inspekcije čitavih godinu dana kontrolisali rad Progresa. Kako nisu nađeni dokazi o većim mahinacijama, uhapšen je 1962. zamenik direktora Bata Todorović i optužen za preprodaju tri automobila. Istraga je trajala puna četiri meseca, a osuđen je uslovno na dve godine zatvora. U međuvremenu, Todorović je napustio Progres i prešao u Interkomerc iz Umaga. Odatle je, sa porodicom, tokom 1965. legalno otišao u Italiju i Nemačku, a jedno duže vreme boravio je i u Iranu.

Kao sposoban čovek razvio je živu poslovnu aktivnost u Italiji i Nemačkoj i poslovne konstrukcije sa širokom mrežom privrednih organizacija i banaka iz cele zemlje i inostranstva, za šta je, u velikoj meri, koristio infrastrukturu službe bezbednosti i privredna predstavništva u inostranstvu. Glavni domen bili su uvozni-izvozni, bankarski i kreditni poslovi u kojima je bio izuzetno vešt i ostvarivao ekstraprofite. U jednom izveštaju se kaže da je osnovao "gustu mrežu svojih firmi" u Istočnoj Evropi (Chomoport - Bukurešt, Progres - Budimpešta) vezujući se za strana lica mahom jevrejskog porekla: Leopold Brenes, Robert i Ludvig Vajs, Đ. Landini, L. Vračarić, itd. U Narodnoj banci Jugoslavije bio je u vezi sa Lazarom Janičićem, s kojim je, navodno, sklapao poslovne konstrukcije. Tvrdi se da je bio u poslovnim odnosima sa 88 privrednih organizacija u zemlji. JIK banka je, od 30. avgusta 1965. na osnovu odobrenja Narodne banke Jugoslavije, vršila otkup istočnoevropske valute, za račun Bate Todorovića, koji ih je preprodavao na Zapadu. Ova sredstva su, navodno, prenošena diplomatskim kanalima do konzulata u Trstu, u čemu je učestvovao M. Jurman, bivši konzul SFRJ u Trstu, kasnije u Beču i savetnik ambasade u Rimu.

Pripadnici SDB tvrde da je sve radio po nalogu srpske tajne policije, jer su firme bile i filijale za špijuniranje. Jugoslavija je u svetu imala oko 300 takvih "kompanija od jednog čoveka", čiji su direktori "odbegli" od domovine i SDB, pa im je zato bio strogo zabranjen rad sa našim preduzećima. To je važilo, navodno, i za Batu Todorovića, ali se on zabrane nije držao. Milan Trešnjić, nekadašnji konzul u Nemačkoj, tvrdi da je Todorović bio u stalnom kontaktu i sa E. Brajnikom u saveznoj UDB-i, a E. Konradi, nekadašnji direktor Kompasa, vodio je u UDB-i zapadni sektor i pomagao Batu Todorovića da osniva spoljnotrgovinske firme napolju ne bi li se kroz njih bavili malverzacijama i ekonomskom špijunažom.

Trešnjić je svedočio: "Zna se, na primer, da je Todorović italijanskim trgovcima isporučivao po nekoliko hladnjača bejbi bifa, sa rokom plaćanja do 90 dana. Za to vreme, Italijani bi ugasili svoje firme, čiji je osnivački kapital obično bio mali, pa naša preduzeća iz Vojvodine nisu imala od koga da naplate to najkvalitetnije mlado juneće meso. Kako su sudski troškovi bili skupi, a sudovi spori, naši proizvođači bi od svega digli ruke, ćutali i skrivali svoju sramotu. Italijani su znali da će se to dogoditi, jer je sa njima i postignuta takva 'špijunska pogodba'. Novac je deljen na tri dela trgovcima: Todoroviću i Edi Brajniku, odnosno UDB-i. Takve i slične trikove Todorović je izvodio najčešće sa Slovencima, koji su se u "ime države SFRJ", a za račun svoje dežele, bavili i velikim švercom novca, deviza posebno, pa i robe."

Ceo slučaj je, po Trešnjiću, namešten od slovenačkog lobija u SDB-u. "Privrednik Bata Todorović je nevino stradao, njemu su igru namestili Slovenci, a Živan Vasiljević i ostali u Srbiji nisu hteli i smeli da ga zaštite. Bio je sposoban privrednik, to je bio udar na privatne firme, tj. G.G. preduzeća... Zamerio se Kardelju i Slovencima jer je razotkrio stvari oko naoružavanja Slovenije..."

Po tim navodima, ministar odbrane Nikola Ljubičić angažovao ga je da proda staro naoružanje JNA ruskog porekla. I drugi istraživači tvrde da je Todorović bio "žrtveno jagnje" za aferu "preprodaja oružja Izraelu" (da bi se odobrovoljio i Brežnjev) i aferu tajnog naoružavanja Teritorijalne odbrane Slovenije.

S. Zečević u memoarima nedvosmisleno tvrdi da je Bata Todorović "čovek koji se bavio određenim nelegalnim poslovima za potrebe nekih državnih organa SFRJ" i da je radio sa slovenačkom službom na švercu oružja za Teritorijalnu odbranu. "Otkrili smo da su Slovenci angažovali Batu Todorovića kome su dali početni kapital za otvaranje prvog predstavništva u Nemačkoj. On je bio obavezan da Slovencima svakog meseca da po 40.000 maraka za nabavku opreme za njihovu 'narodnu odbranu'", o čemu je Zečević izvestio Tita. Slične tvrdnje iznose i svedoci i njegovi poznanici iz tog vremena, ljudi koji su imali prilike da čuju Todorovićevu ispovest pred smrt, 1984.

Od strane SDB-a optuživan je da je u Nemačkoj okupio oko sebe bivše tajne policajce, smenjene posle 1966. na Brionskom plenumu i pomogao im da uđu u posao. Zvanični izveštaj sekretara SSUP-a F. Herljevića navodi da je preko izvesnog sumnjivog emigranta Ljubomira Sušića, Bata Todoroviić, navodno, bio u kontaktu sa Aleksandrom Rankovićem, čiju struju je podržavao.

Već decembra 1973. pokrenut je ekstradicioni postupak Todorovića i Basarabe i preko službe javne bezbednosti dostavljena dokumentacija o njihovoj navodnoj kriminalnoj delatnosti nadležnim organima SR Nemačke. Nakon kratkog vremena je iz zdravstvenih razloga Todorović pušten iz zatvora, s tim da mu je ograničeno kretanje i napuštanje SR Nemačke. On je podneo zahtev za dobijanje azila, s obrazloženjem da je politički osuđen u Jugoslaviji 1962, na šta su jugoslovenske vlasti protestovale. Kidnapovan je od strane SDB-a 25. januara 1975. dok je bio na putu iz Italije za Nemačku i predat sudskim vlastima u Jugoslaviji.

Posle više godina u istražnom zatvoru osuđen je tek početkom 1979. pred OKS u Beogradu, najpre na smrt, pa pomilovan na 20 godina. Za ishod suđenja bili su direktno zainteresovani J.B. Tito, Bakarić i Draža Marković. Za sudiju je određen Dragoljub Nikolić iz Obrenovca, a u SDB formirana je posebna grupa za njegov slučaj, od savezne i republičke UDB-e. Zvanično je optužen samo za izvozno-uvozne mahinacije, šverc cigareta preko konsignacionih skladišta u Kopru. Zatvorske dane proveo je u KPD Zabela, zajedno sa ibeovcem Vladom Dapčevićem u ćeliji. Prema priči zatvorskih čuvara i u zatvorskim uslovima je ispoljio preduzetnički duh, bio je neka vrsta menadžera na zatvorskom dobru Preporod. Amnestiran je 1984. kada se saznalo da je ozbiljno bolestan (rak prostate), preminuo je iste godine, prilikom operacije od sepse.

Od drugih poznatijih tehnomenadžera u to vreme optužen je Lazar Janičić iz Beograda za delo pljačke, zloupotrebe službenog položaja i ovlašćenja, a u vezi čl. 100 Krivičnog zakonika - "kontrarevolucionarni napad na državu i društveno uređenje", da bi bio uhapšen krajem 1974. Pokrenut je krivični postupak i protiv Miroslava Rimsa, bivšeg direktora filijale IKB Split u Beogradu. Lazar Vračarić, direktor preduzeća Metalijum iz Zageba, emigrirao je na zapad, pošto je optužen da je preko svojih i partnerskih firmi iz Lihtenštajna i Nemački izvozio gotove proizvode iz Jugoslavije, na čemu je zaradio ogromne sume. Osuđen je, u odsustvu, na 20 godina zatvora. Hapšeni su i krivično gonjeni mnogi lokalni tehnomenadžeri iz Smederevske Palanke, Zrenjanina, Kruševca i drugih gradova u Srbiji.

(U sledećem broju: Anarholiberali: kradljivci tuđih leđa)