Analiza

Vučić vara i Kinu

Ako naši istočni prijatelji ne shvate da je Kosovo ključ geopolitičke orijentacije Srbije i dugoročnog odnosa prema njima, onda će po okončanju kosovske izdaje koju Vučić prikriva prijateljstvom sa Rusijom i Kinom, on krenuti u NATO i tu će biti agresivni konvertit njima na štetu. Peking bi trebalo hitno da uslovi svoju dalju sveobuhvatnu saradnju sa beogradskim režimom njegovim praktičnim iskazivanjem privrženosti međunarodnom pravu. Onim što oficijelna Srbija radi u vezi sa Kosovom ono se ruši i definiše se nepovoljan kontekst rešavanja tzv. tajvanskog pitanja.

Dragomir Anđelković

Napoleonu se pripisuju reči: „Kina je uspavani džin. Ako se probudi uzdrmaće svet". Amerika se preračunala kada je ubrzala njeno buđenje. Računajući da će biti tek radna snaga u, pre svega za nju povoljnim tokovima globalizacije, uvlačila je Peking u njih koliko god je mogla. Kina je danas prema bruto domaćem proizvodu izraženom kroz paritet kupovne moći, prva ekonomska sila sveta. U vojno-političkoj sferi, ruku pod ruku sa postkomunističkom Rusijom sa kojom je prevazišla sporove, potiskuje SAD.

Usled rasta svoje snage nama je postala privredno i (geo)politički mnogo bliža nego prostorno. Otuda, posle osvrta na razne aspekte srpsko-ruskih i srpsko-američkih veza, vreme je da sagledamo aktuelnu i potencijalnu ulogu Kine kod nas, čiji značaj nije bio zanemarljiv već krajem 20. veka, kada smo bili izloženi otvorenoj agresiji kolektivnog Zapada. Posle „petog oktobra" došlo je do izvesnog zahlađenja odnosa ali se ništa radikalno nije desilo. Shvatajući ekonomske kapacitete Kine i, s druge strane, tadašnje uverenje Vašingtona da su njeni geopolitički dometi još ograničeni, novi vlastodršci su ponovo intenzivirali srpsko-kineske veze.

Sa dolaskom na čelo države Nikolića, u čijem je okruženju bilo ljudi sa solidnim kineskim kontaktima, stvari su dobile zamah. Vučić se tome nije opirao ali se Kinom još nije mnogo bavio. Akcenat je stavljao na produbljivanje svojih evroatlantskih kvislinških perspektiva. No, u meri u kojoj se uveravao da istočni vektor srpske spoljne i ekonomske politike još ne izaziva veće probleme na Zapadu, shvatajući potencijale koji on nosi, sve više se i tu aktivirao. Opet, u Pekingu su kao i u Moskvi uviđali da Nikolić gubi trku za vlast te da je njegov dojučerašnji veliki vezir već neformalno postao kalif umesto kalifa. Tako je Vučić, uz prećutnu saglasnost pragmatičnih istočnih partnera, mogao da se okiti tuđim rusko-kineskim cvećem.

Do tada su već počele da bujaju raznovrsne, pojedinačno ne pompezne ali kumulativno značajne, kineske investicije, kao i građevinsko-kreditno angažovanje Pekinga u domenu izgradnje naše infrastrukture. Na to se nadovezalo preuzimanje, poslovično kilave Železare Smederevo. Amerikanci, koji su bili najavljeni kao spasioci, od 2002. do 2012. isisali su i ono malo vitalnih sokova koje je sadržala, pa su nam je vratili. Izvoz, ali i železnički te rečni robni transport Srbije, osetno su pali, a njen budžet je bio dodatno opterećen kako bi ogromno preduzeće, od koga zavisi desetak hiljada porodica radnika i kooperanata, preživelo dok se ne nađe neko rešenje. Vučić je shvatao kakvu bombu predstavlja nezadovoljstvo metalaca. Zato je dao sve od sebe da spase Železaru.

Tako su Kinezi 2016, manje na komercijalnim a više na političkim osnovama, došli u Smederevo. To je proizašlo iz obećanja koje je Si Đinping dao Vučiću i Nikoliću. Doduše, Srbija je preuzela stare dugove, ali javna je tajna da Kina od tada prikriveno dotira ono što se grbavo rodilo i bez toga teško može da funkcioniše. Radi se o investiciji Pekinga u srpsko-kinesko partnerstvo, koje vidi kao važnu kariku ekonomskog i geopolitičkog novog „Puta svile". Pri tome nam u okviru njega pridaje veći značaj nego što ga imamo na osnovu ekonomske i političke snage. I to ne samo zato što još nismo pod direktnom evroatlantskom kontrolom.

Kinezi nas - zbog otpora koji smo pružili kada je Zapad bio na vrhuncu snage, kao i našeg nešto daljeg istorijskog nasleđa koje ne zaboravljaju- vide kao velikog Batu Živojinovića! Za njih film „Valter brani Sarajevo" - da sada ne ulazim u partizanske fantazmagorije koje on sadrži - ima kultni značaj. Herojski otpor okupatoru, koji je posle raspada Jugoslavije s pravom projektovan na Srbiju, urezao se u umove i srca Kineza. Mi smo za njih - makar i zahvaljujući onima čija uloga je iskrivljeno upamćena, a realno je bila negativna ili bar mnogo manje pozitivna (od Tita do Miloševića) - nacija „Valtera" koja nije poklekla ni pred nacistima, ni pred NATO agresorima. Činjenica je da je uprkos liderima to istorijska zasluga srpskog naroda.

Srećnim spletom tih i drugih okolnosti koje je vešto umeo da zloupotrebi, Vučić se, kao i kod svojih prevarenih birača, i u očima Kineza profilisao kao lider koji lukavo „brani" nacionalne interese, praveći bolne ustupke kako bi kupio vreme ali, navodno, ne odustajući od suverenističke politike. Iskusni stranci nisu toliko zbunjeni da ne vide da je skoro potpuno dao Kosovo, ali se nadaju da taj proces neće biti formalno okončam a Srbija definitivno svrstana u NATO blok, pre nego što međunarodni poredak bude redefinisan.

Uveren sam da nije tako. Vučić vara Istok koliko i Srbe. Ne radi to sa Zapadom. Kod njega je skoro sve suprotno onome što javno kaže. Peking je, doduše, počeo malo da se hladi prema njemu kada je shvatio da ga zamajava u vezi sa energetskom saradnjom. Da se ne bi previše zamerio Amerikancima izbegava da Kinezima da projekte od prvorazrednog značaja koje im je obećao, kao što su reverzibilna hidrocentrala „Bistrica" (koja omogućava skladištenje viškova struje kada ih imamo) i Đerdap 3.

Strpljiv i prema nama pun razumevanja partner iz Azije, ipak prelazi preko toga. Tome doprinosi i pozitivno vrednovanje činjenice da su kineski biznismeni imali blagonaklonost srpskih vlasti za preuzimanje borskih rudnika sredinom 2018, i već u decembru te godine, za početak realizacije novog, nema sumnje mnogo značajnijeg, rudarskog poduhvata „Čukaru Peki". Nije se sa srpske strane „cepidlačilo", niti se to sada čini, ni oko ekologije. A, ako je Smederevo socijalno-geopolitička pomoć, tu se radi o velikom profitnom i strateškom potencijalu.

Na to, kao zaslugu onoga ko kod nas vedri i oblači, Kinezi dodaju i za sebe prestižnu (ne samo za nas korisnu) vojno-tehničku saradnju. Vučić je u vezi sa svim rečenim relativno rizično igrao, iritirajući Amerikance, ali je energetskim i kosovskim ustupcima otupio oštricu njihovog nezadovoljstva. Opet, neuvođenjem sankcija Rusiji i asimetričnim jačanjem saradnje sa Kinom, očuvao je poverenje tih sila. Na osnovu takve lukave kombinatorike izvlači ličnu korist a naciji nanosi štetu.

Da je samo Kosovo u pitanju, ono ne sme da bude žrtvovano. A u igri je još mnogo toga. Samo je pitanje da li će urušavanje evroatlantskog poretka biti dovoljno brzo da potpuno ne propadnemo, što ipak nije do nas. Ono što jeste u našoj moći, kako bismo očuvali nacionalne pozicije, zbog Vučićeve sebične politike ne činimo. To bi i Kinezi, zbog svojih dugoročnih perspektiva u zemlji u koju su dosta uložili, valjalo da shvate. Pomoć može da im pruži njihov mudrac Konfučije, odnosno njegovo učenje koje je u nekim segmentima - koliko god da je odbacivao celovit filozofsko-ideološki sistem nazvan konfučijanizam - cenio i osnivač NR Kine, Mao Cedung, koji je shvatao da nema snažne države bez čvrstih moralnih temelja.

U vezi sa njima, kada su velikog kineskog filozofa pitali - šta misli da je najvažnije za zemlju? - odgovorio je: da nazivi budu u skladu sa realnošću. Hteo je da kaže da se u dobroj državi sve naziva pravim imenom. Vladar stvarno vlada, učitelj uistinu podučava, vojnik posvećeno brani zemlju. Ko se na određeni način zove, mora i da radi ono što je u skladu sa tim. Svaki pojedinac, polazeći od poziva koji obavlja, ima svoj „put" (dao). Smisao života je da se on ispravno, onako kako moral i zakoni nalažu, ispunjava. „Sudbina" nam dodeljuje određene uloge, na nama je da se u njih uživimo i obavljamo valjano svoj posao. Da li je tako u današnjoj Srbiji?

Nije! Mi po ustavu imamo predsednika koji predstavlja državu i oličava njeno jedinstvo, ali ne vlada. Međutim, on se ponaša kao samodržac. Imamo Vladu koja bi trebalo da vlada a zapravo služi onome ko je uzurpirao svu vlast. Premijerka je godinama njegova sekretarica. Državni funkcioneri, uključujući i predsednika, po Ustavu su obavezni da štite teritorijalni integritet zemlje a oni ga podrivaju za račun svojih zapadnih mentora. U našoj državi u kojoj se izdaja predstavlja kao patriotizam, a ljubav prema otadžbini tretira kao slepo potčinjavanje autokrati koji trguje nacionalnim interesima - sve je trulo!

Ko ne voli svoju zemlju, a režim je već pokazao da je sa njim to slučaj, nije privrženi ni njenim inostranim partnerima. Suštinski se priklanja onome od koga zavisi njegova lična perspektiva. Vučić, rekao bih, u tom smislu uvažava i jednu misao Konfučija. „Svakog dana donesi kanticu zemlje na neko mesto i sagradićeš planinu". Naš samozvanac nju uveliko za sebe stvara od zlata. Da bi je sačuvao kada, ne daj Bože, završi sa „kosovskom pričom", moraće neminovno da pređe i na obavljanje geopolitičkih zadataka u vezi sa onima koje njegovi evroatlantski gospodari smatraju oponentima.

Onda će uslovi za poslovanje Kine u Srbiji postati onakvi kakvi su u članicama EU pod punom američkom kontrolom. Biznis može, ali samo na način koji ne zadire u bilo koju geopolitički osetljivu sferu ili ne remeti račune Amerikancima. Videli smo šta se na mig Vašingtona tu i na drugim mestima gde žari i pali, dešavalo sa mnogim linijama poslovanja kompanije Huawei ili pod kakvim su pritiskom kineski proizvođači električnih automobila. O ograničavanju prostora za investiranje da i ne govorimo (npr. Kinezi nisu mogli da kupe stratešku železaru u slovačkim Košicama).

Sve rečeno će u uslovima pojačanih geopolitičkih protivrečnosti biti pogoršano. Da tako ne bi bilo i u Srbiji - gde bi se lažni glavni „Valter" preko noći preobrazio u Šui Guia ili neko drugo čudovište iz kineske mitologije - Peking bi trebalo hitno da uslovi svoju dalju sveobuhvatnu saradnju sa beogradskim režimom njegovim praktičnim iskazivanjem privrženosti međunarodnom pravu. Onim što oficijelna Srbija radi u vezi sa Kosovom ono se ruši i definiše se nepovoljan kontekst rešavanja tzv. tajvanskog pitanja.

Ako naši istočni prijatelji ne shvate da je Kosovo ključ geopolitičke orijentacije Srbije i dugoročnog odnosa prema njima, onda će po okončanju kosovske izdaje koju Vučić prikriva prijateljstvom sa Rusijom i Kinom, on krenuti u NATO i tu će biti agresivni konvertit njima na štetu. Beograd priča o Rezoluciji 1244. ali nije smeo da pred Savetom bezbednosti pokrene pitanje njenog nepoštovanja od strane zapadnih sila. Obraća se SB sa sekundarnim pitanjima. Kina kao njegova stalna članica to samoinicijativno može da promeni. To bi za zapadne promotere kosovskog separatizma bio veliki udarac. Pa da vidimo kako će na zahtev Pekinga da se uključi u principijelnu međunarodnu odbranu Kosova, reagovati onaj čiji „put" podrazumeva zaštitu srpskih interesa koje u realnosti kvislinški gazi.

Srpski narod, za razliku od egoističnih vlastodržaca, pošto se probudi iz hipnotičkog sna, umeće dugoročno da poštuje interese onoga ko mu sada pomogne. Bitna su prijateljstva među nacijama a ne sa prolaznim vlastodršcima, pogotovo ne onima koji ne vrše svoj dug. Prokleto je, i to ne samo „metafizički" već i geopolitički, drugovanje sa njima na uštrb pravde. Nadam se da će Kinezi razmisliti o tome dok se njihov predsednik sprema za skoru posetu Srbiji!

(Autor je politički analitičar i publicista)