Pomor
Subotica: Agonija
Fidelinke, još jednog bivšeg privrednog velikana
Pekari u rudnike
Fidelinka AD samo je
jedan od primera kako su se domaći tajkuni zaleteli misleći da će gladni narod
bar hleb morati da kupuje, pa sada iz gotovo mrtve privrede pokušavaju na
brzinu da izvuku svoj kapital
Igor
Milanović
Izgleda da su se domaći
tajkuni žestoko preračunali i dali sebi više od jednog autogola. Bežanija iz Srbije je počela i to glavom bez
obzira.
Dominantnog proizvođača
brašna i prerađevina Fidelinku AD, koja pokriva oko jedne trećine
srpskog tržišta, svojevremeno je kupio Mineco Holding iz Bazela. O ovoj
kompaniji smo već pisali kada smo obrađivali propast Navipa, još
jednog nekadašnjeg giganta koji je kupljen istim parama Geneksove mafije.
U međuvremenu je u celu
priču ušao i Branislav Grujić, naš tajkun iz Rusije, koji je već ojadio
male akcionare u Jugodrvu, preduzeću iz koga je ponikao i za čije
je pare posle izgradio sopstvenu imperiju.
U ta srećna vremena, 2007. godine, cena jedne akcije Fidelinke
dosegla je 5.000 dinara. Nedavno je pala na svoj istorijski minimum od 242
dinara. Šta je uzrok ovom sunovratu i očekivanom stečaju?
Jedni veruju da je glavni
krivac za propast Fidelinke rukovodstvo, koje je manje kvarno, a daleko
više nesposobno. Drugi nalaze paralelu sa pomenutim Navipom, koji je Mineco
pretvorio u običnu nekretninu na rasprodaji.
U jesen 2007. većinski
vlasnik Fidelinke je na skupštini akcionara progurao ideju o
dokapitalizaciji, čime je još više povećao svoj udeo. Početkom 2009. počinje
sunovrat vrednosti ove akcije, mada je ona već posle dokapitalizacije skliznula
na 3.400 dinara. Pre nekoliko dana na skupštini je progurana ideja o još jednoj
dokapitalizaciji, kojom bi bili pokriveni trenutni dugovi Fidelinke. A
oni nisu mali, jedino što sada nema nikog ko bi dokapitalizaciju i odradio.
Račun Fidelinke je u neprekidnoj blokadi već oko godinu dana. Krajem februara je ukupni dug iznosio
638.442.217,50 RSD, odnosno oko 6,5 miliona evra po tada važećem kursu. Posle
poslednje dokapitalizacije, većinski Mineco je uz sadejstvo Grujića
prodao lanac prodavnica peciva Bread & Co austrijskoj kompaniji Capexit.
Za koliko je para ovo potpreduzeće prodato nije poznato, ali se zna da je odmah
posle toga dva miliona evra uloženo u rekonstrukciju i modernizaciju Fidelinke
pekare.
Inače, izgleda da su i
Austrijanci naučili naše običaje, pa su ubrzo pozatvarali sve prodavnice (njih
dvadesetak na broju), radnike otpustili kući i sada čekaju srećnija vremena da
prodaju nekretnine. Prodaja i proizvodnja peciva ih, očito, uopšte ne interesuju.
Ni ljude koji stoje iza
firmi većinskih vlasnika Fidelinke proizvodnja posebno ne zanima. Miki
Aksentijević, pravi vlasnik Mineca, pare je stekao nasledstvom od
svog oca, bivšeg direktora Aviogenexa, jedne od ćerki nekada moćnog Geneksa.
Branislav Grujić, čije se nazoviruske firme pojavljuju pored Mineca na
strani većinskih vlasnika, do novca je došao čerupajući nekadašnje društveno
preduzeće Jugodrvo, čije je predstavništvo u Rusiji preuzeo već
oprobanom metodom "ti meni pare i poslovne kontakte, ja tebi
gubitke". Ovakvi nisu naročito spremni na dugogodišnje ulaganje u
proizvodnju, već im je miliji brzi obrt ionako na prljav način stečenog
kapitala.
Aksentijević je to već
pokazao i u drugim poslovima, posebno u Makedoniji gde mu je prijatelj i
partner bio Jason Mika, zgodno pozicioniran i na mestu savetnika Borisa
Trajkovskog. Posle Aksentijevićevih investicija hiljade radnika su u
Makedoniji ostale bez posla, a većinu kupljenih firmi danas krasi katanac na
vratima.
Blokadu Fidelinkinih računa izazvalo je istovremeno puštanje nekoliko menica koje su u svom posedu imale domaće banke. Time se pokazalo da je osnovni problem Fidelinke
prezaduženost, a ne poslovanje. Sve ove
godine kompanija posluje sa dobitkom, ali je rukovodstvo odlučilo da se
zadužuje i to je na kraju preduzeće dovelo do praga stečaja. Krediti, sa druge
strane, nisu išli u širenje proizvodnje, već u nabavke i to od preduzeća koja
pripadaju većinskim vlasnicima. Tako se, u suštini,
sav investirani novac tajkunima vratio.
U celoj priči će, kao i obično, deblji kraj da izvuku radnici i mali akcionari. Sama Fidelinka
AD, kojoj preti stečaj najkasnije krajem jula, predstavlja jedino poslovnu
zgradu ovog negdašnjeg društvenog kombinata. Sve ostalo što vredi već je preneto
na desetak ćerki firmi čiji računi nisu blokirani i preko kojih se još uvek
odvija odliv kapitala u privatne džepove.
Kome je do hrane?
Iz nekog razloga je Geneksova mafija pokazivala
posebne sklonosti ka metalima i - pekarskoj industriji. Zoran Drakulić, nekadašnji Geneksov čovek na Kipru, između
ostalih poseduje i Beogradsku pekarsku
industriju. Valjda misle da gladan narod mora bar hleba da jede?