Na
nišanu
Kvaka
22: od demokratske do demonske stranke
Bolje
rastanak nego ustanak!
Nakon
22 godine od osnivanja, Demokratska stranka pod vođstvom Borisa Tadića
sahranila je i poslednju plemenitu ideju svojih osnivača. Došao je trenutak da
ta nekadašnja politička organizacija nestane sa javne scene kao dominantan
faktor u svakoj koaliciji, ili da ode na večnu političku marginu. Nekoliko
desetina milijardi evra i dolara donacija, kredita i bespovratnih sredstava
koje su pokrali, potrošli, upropastili ili sklonili na račune stranih banaka,
razlog je zbog kojeg će mnogi od njih da se suoče i sa zakonima koje su oni za
vreme svojih mandata suspendovali, ili ih podredili svojim finansijskim
imperijama. Biblijskom pljačkom naroda i države, Demokratska stranka je samu
sebe sahranila. Njen odlazak u istoriju je neminovan
Nikola
Vlahović
Ne bi bilo prvi put u novijoj političkoj istoriji Srbije
da jedna dominantna politička organizacije nestane kao faktor koji je odlučivao
o svemu i pitao se za sve.
Pre dvanaest godina otišao je Srpski pokret obnove u
prošlost, jer je to bio jedini način da Srbija krene sa mrtve tačke na kojoj je
bila. Naime, kao i ondašnja partija na vlasti, Miloševićeva Socijalistička
partija Srbije, i Srpski pokret obnove je bio relikt prošlosti.Nije nimalo
slučajno da su baš te dve stranke zajedno sišle sa sumorne političke pozornice
2000. godine.
No, za razliku od tadašnjeg Srpskog pokreta obnove koji
je imao skoro 800.000 članova i isto toliko sigurnih birača, današnja
Demokratska stranka ima u aktivnom članstvu tek nešto malo više od 150.000
ljudi (prema zvaničnim podacima, mada je brojka sigurno znatno manja!), od čega
je 77.000 žena i 40.000 privremeno-povremenih "omladinaca stranke".
Ovaj "govor brojki" treba razumeti na dva
načina: reč je o nestabilnom biračkom telu i reč je o stranci koja je zbog toga
prinuđena na sve vidove javnih i tajnih manipulacija kako bi opstala kao vodeći
faktor na političkoj sceni. No, prilike su takve, a i narasla svest naroda, da
su mogućnosti još jedne masovne hipnoze iscrpljene. Jer, danas, dvanaest godina
od preuzimanja potpune vlasti u Srbiji, a punih 22 godine od njenog osnivanja,
došao je trenutak za odlazak Demokratske stranke, i iznalaženje novih puteve ka
željenoj demokratiji.
Javnost treba konačno da se suoči sa činjenicom da
današnja Demokratska stranka nema ništa sa onom koja je nastala na osnivačkoj
skupštini, 3. februara 1990. godine, a još manje sa pređašnjom Demokratskom
strankom koju su 1919. godine osnovali vodeći umovi onoga vremena Ljubomir
Davidović, Svetozar Pribićević, Jaša Prodanović...
Svi on, danas bi zgroženo posmatrali u šta su se
pretvorile njihove težnje ka demokratiji, a posebno kako je jedna grupa
egomanijaka od te stranke napravila svoje grabežljivo privatno preduzeće. I to
ne bilo kakvo, nego korporaciju koja je stavila celokupnu državu u svoju
službu.
Od
Mićunovog bunila do momačkog ludila
Brojni su razlozi za istorijski silazak Demokratske
stranke sa političke scene, al, među najvažnijim je alarmantno stanje u državi
koje je stvoreno bahatom dominacijom jedne te iste klike koja za svoje lične
potrebe donosi ili suspenduje zakone, vlada uredbama, a umesto institucija
sistema montira svoje provizorijume na čijem čelu sede skandalozne ličnosti bez
profesionalnog i životnog iskustva i bez elementarne opšte kulture i širine
obrazovanja...
Odlazak Demokratske stranke u prošlost, u ovom trenutku
je pitanje elementarnog dostojanstva svakog građanina ponaosob, jer ne postoji
niko u Srbiji koji nije na svojoj koži osetio vladavinu bahatih neoboljševika,
ili nije bio predmet njihove pljačke, manipulacije i besramnih prevara.
Istina, simptomi jedne duge i teške bolesti od koje danas Demokratska
stranka umire, vidljivi su bili i znatno ranije. Naime, godinu dana nakon
osnivanja, odmah je došlo do raskolničkih scena (čak i oko boje stranačkih
simbola, jedni su bili za plavu drugi za žutu!). Konačno je, pre svega zbog
autokratskih ambicija Dragoljuba Mićunovića i kruga ljudi oko njega, stranku
napustilo više njenih najuglednijih osnivača, među njima i Nikola Milošević,
Aleksandar Ilić, Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Marko Janković i mnogi
drugi koji su se kasnije našli ili u novim strankama, ili su sasvim nestali iz
takozvanog javnog života. Ubrzo su svoj status u stranci potpuno pasivizirali
ili sveli na počasnu ulogu pisac Borislav Pekić i dugogodišnji disident i
londonski emigrant Desimir Tošić.
Neki od osnivača Demokratske stranke potpuno su prebrisani iz sećanja
odlazećih vlastodržaca. Tako, na primer, nigde na zvaničnim prezentacijama nema
imena Dušana Vukajlovića, nekadašnjeg sekretara Udruženja književnika Srbije,
koji je, zapravo, zajedno sa pokojnim književnikom Miodragom Perišićem pripremao osnivanje stranke u stanu advokata
Đurđa Ninkovića, naslednika hotela "Astorije", kome je socijalizam
nacionalizovao taj objekat, a tek pristigla demokratija, "u znak
zahvalnosti", odmah mu ga je oduzela i prodala svome tajkunu!
Jedne davne zimske večeri, 11. decembra 1989. godine, u večernjim satima,
u Udruženju književnika sastalo se trinaest budućih osnivača stranke, među
njima i Kosta Čavoški, Rade Stojanović, Dragoljub Mićunović, Slobodan Inić,
Marko Janković, Dušan Vukajlović, Vladimir Gligorov... Kao Osnivački odbor,
potpisali su se po azbučnom redu. Čavoški se potpisao u ime odsutnih pisaca
Milovana Danojlića (koji je tada bio u Parizu) i Borislava Pekića (koji je bio
u Londonu), a Dušan Vukajlović, sekretar Udruženja književnika, otvorio je i
flašu viskija (eto simbolike, tokom dvadeset i dve godine postojanja, mnogima
će ta flaša viskija biti simbol vladavine strankom, a kasnije i državom)...
Sutradan, oko 10 časova izjutra, dok su još ispijali prve kafe, tek
sastavljeni Osnivački odbor Demokratske stranke izdao je svoj prvi proglas
javnosti. Dva meseca kasnije, desilo se i osnivanje stranke.
Danas, u proleće 2012. godine,
Srbija mora da pogleda istini u oči: sadašnja Demokratska stranka izdala je
svaki od onih zacrtanih principa na kojima je i nastala! Da joj savest nije
čista, najbolje govori i činjenica da je većinu svojih osnivača sklonila ili
marginalizovala. Neke je skoro proglasila državnim neprijateljima, poput
Vojislava Koštunice, koga već godinama tretira kao Osamu bin Ladena! Većina
današnjih članova DS-a ništa ili gotovo ništa ne zna o ljudima koji su stvorili
tu nekadašnju političku organizaciju koja je posle 22 godine postala privatno
preduzeće nekoliko bivših đilkoša sa asfalta, na čelu se čovekom koji pati od
momačkog ludila.
Forsirajući metode političkih, a kasnije i ekonomskih diverzija, rušeći
Ustav, gazeći pravo i pravdu, sprovodila je ova stranka sistematski preki sud,
donosila ključne državne odluke u svojim kancelarijama i kabinetima i
izbegavala na svaki način demokratsku proceduru u društvu koje je kao svoj
sistem prihvatilo parlamentarnu demokratiju. Umesto toga, DS je Srbiji
"podarila" birokratsko nasilje, pljačku, korupciju, hajdučko upadanje
u tuđe posede, ismejavanje zakonskih propisa, postavila jednoumlje kao svoju
programsku orijentaciju i izabrala haos kao privredni ambijent u kome se ona
najbolje snalazi.
Upravo zbog toga, ali i zbog brojnih drugih stvari, Demokratska stranka
neizbežno odlazi u istoriju, a njeni samozvani lideri i liderčići na sud. Oni
koji su svakodnevno javno urinirali na čast svojih osnivača, sami sebi su
presudili pre nebeskih i zemaljskih presuda. Svemu jednom dođe kraj.
Ne postoji građanin Srbije koji ne bi mogao da nabroji barem deset
razloga zbog kojih ovakva Demokratska stranka ne sme više da upravlja državom,
niti samostalno, niti u koaliciji sa nekim. Mada tih razloga ima znatno više, i
oni ne bi stali ni u deset debelih knjiga...
Ono što je od 2000. godine do današnjeg dana učinila ova stranka
neoprikosnoveno vladajući u saradnji sa svojim satelitima-štetočinama,
otplaćivaće generacije. Slaveći svakog dana "svetu investiciju", kao
nešto iznad ljudskih života, iznad duha, kulture i vaspitanja, pa čak i iznad
bioloških potreba, takozvani menadžeri DS-a zaveli su šizofreniju najvišeg
ranga, u kojoj kao ključnu fiksaciju imaju profit po svaku cenu.
Nijedna od tih "operacija" nije prošla bez bljutave propagande
o "potrebama za zapošljavanjem i radnim mestima", mada je svake
godine broj nezaposlenih bivao sve veći, a svaka od tih "svetih
investicija" sve ređa. Na vrhuncu ludila u Rimu koji gori, Demokratska
stranka i njen neobuzdani Neron, odlučili su da plate posrnulom italijanskom
automobilskom dinosaurusu, "Fijatu" iz Torina, da dođe u Srbiju.
Istina je zastrašujuća: Srbija je
usred neopisivog siromaštva postala glavni finansijer "Fijata"! Da je
živ, prekrstio bi se i slavni naslednik ovog kultnog italijanskog brenda,
Đovani Anjeli! Jer to nigde nema niti će igde biti, osim u zemljama bez ikakve
vladavine prava i u Srbiji kojoj je glava stavljena na demokratski panj, pa ako
nešto protiv toga zine, ode joj glava! Konačno, demokratsko preduzeće i njegove
kolovođe nisu pitale narod u Srbiji hoće li da "poslovno rizikuje",
niti da li narod prihvata da učestvuje u tome! Isto to se desilo i sa gradnjom
najskupljeg prigradskog mosta na svetu, preko beogradske Ade. Pre izgradnje,
narodu je podvaljen letak sa ilustracijom velelepnog mosta na kome je pisalo:
da li vam se sviđa? Ali ne i koliko to košta. Samo u slučaju
"Fijata", i slučaju izgradnje beogradskog mosta koji ne vodi nikud,
Srbija je izgubila više od jedne milijarde dolara! Demokratsko preduzeće je
prevarilo svoje građane, lažno im je predstavilo suštinu tih ulaganja! Ali da
je iskreno neko stavio na papir kalkulaciju takve avanture i ponudio je
građanstvu da sam odluči o tome, izvesno je da toliki gubitak za ovako
osiromašenu zemlju niko nikada ne bi odobrio!
Na nepreglednoj listi siledžijskih investicija (što stvarnih, što
lažnih!) koje je sprovodila Demokratska stranka u vidu "obnove i
izgradnje", ne postoji ništa što nije bilo u kriminalu, zavisilo od kriminala,
ili bilo blisko njemu na neki drugi način. I tu počinje priča o suštini jedne
vladavine bez ideologije, bez estetike, stila i vizonarskih ideja... Priča o
vladavini haosa i patološke pohlepe, priča o diktaturi presvučenoj u dogmu o
"evropskim perspektivama".
Odlazak Demokratske stranke sa političke scene Srbije nije samo stvar
istorijske nužnosti, nego i nasušne potrebe građana Srbije da izaberu svoj put
ekonomskog i kulturnog napretka na koji imaju pravo. Tragovi koji će ostati iza
ove ozbiljne lopovske družine nesumnjivo govore o vladavini jedne grupe ljudi
koja je na kraju sama sebi zasmetala.
Posle dvanaest godina "stolovanja" svakom polugom sistema, DS
je degradirao ili potpuno kriminalizovao zdravstvo. Demokratsko preduzeće
ostvarilo je ogromne profite od svoje farmaceutske mafije, kao i kroz mrežu
javnih nabavki u svim lokalnim, regionalnim i onim "centralnim"
zdravstvenim institucijama. Kriminal je ostavljen i u građevinarstvu,
putogradnji, transportu, bankarstvu... Haos je ostavljen i u školstvu, kulturi
i medijima. Zgažena je poljoprivreda koja je morala da bude ključni oslonac i
glavna strategija svake razumne vlade u Srbiji, ali ne i ove koju je dala
Demokratska stranka. Neverovatno je da ta stranka nikada za poslednjih dvanaest
godina nije usaglasila nijednu dugoročnu strategiju za proizvodnju hrane, tog
najvažnijeg resursa Srbije u XXI veku!
Isto je i u svim drugim oblastima.
Kriminal, haos, nepotizam, stranačke direktive i kadrovi, to su reforme ovih
lažnih demokrata u pravosuđu. Ludilo, glupost, tragikomedije, ogromni troškovi,
bahanalije, divljaštvo, nekultura, nemoral, seksualne afere i besramne
privilegije, to je slika koju iza sebe ostavlja diplomatija demokratskog
preduzeća. Dok sve evropske zemlje uvode rigidnu štednju u
diplomatsko-konzularnim službama, Srbija je uvela čak i takozvane ekonomske
diplomate, mada je to posao koji sposoban, karijerni ambasador svojim dobrim
vezama i sa postojećim službenicima može da radi. Ali, ne i u doba raspojasanih
srpskih vlastelina koji dele funkcije, titule, privilegije, šalju svoje
miljenike i miljenice širom sveta i svakodnevno otimaju od naroda kako bi ih
što bolje plaćali.
Nakon 22 godine postojanja Demokratske stranke, postoji mnogo onih koji
su joj nekada sa radošću prilazili, a danas se nerado sećaju razloga zbog kojih
su odatle istupili ili zbog kojih su naprosto isterani. Tu su lekari koji su
nekada imenovani "po stranačkoj liniji" za direktore zdravstvenih
ustanova i ubrzo smenjivani odatle, ali i izbačeni iz stranke "jer nisu
znali da rade". Prevedeno na maternji jezik, nisu znali da kradu! Brojni
su takvi primeri bivših članova DS-a koji su izašli iz stranke proganjani od
svojih stranačkih vođa, jer se nisu povinovali obavezi da lažu ili da kradu. Sa
druge strane, još su brojniji oni koji su se odlično snašli u takvom ambijentu.
Naime, u DS-u je za poslednjih sedam godina (posebno nakon smrti Zorana
Đinđića) ušla mala armija "skakavaca" koji su autentični predstavnici
jedne beskrupulozne klase koja je pokazivala silu u svojim palančicama u
najmanje tri poslednje vlade, a neki i u svim režimima, od 1991. godine do
danas! Ima ih u članstvu Demokratske stranke u svim opštinama i na svim
nivoima. Uvedena je i skandalozna praksa kupovine mesta na odborničkim listama,
kupovina odborničkih mesta, kupovina opštinskih i gradskih funkcija kojima
upravlja Demokratska stranka!
Toliko se demokratsko preduzeće osililo da su sredinom prošle decenije,
dolaskom Borisa Tadića na mesto predsednika stranke i na mesto predsednika
države, napravili svoje stranačke klanove koji su međusobno, u odsustvu
ozbiljne opozicije, počeli jedni drugima da smetaju, pa čak i da hapse jedni
druge, da se otvoreno sukobljavaju i denunciraju, a sve zarad prava na pljačku,
prava na posedovanje preduzeća, otimačinu državnih dobara i prednost na
državnoj kasi.
Sve ovo, ali i mnogo šta drugo, srušilo je poslednje tragove nekadašnje
reputacije Demokratske stranke. Ta bivša "devojka za udaju", kako su
je simpatizeri zvali ranih devedesetih godina, danas, 22 godine kasnije,
višestruka je žrtva porodičnog nasilja, više puta je silovana i podvođena,
izgleda bolesno i nalazi se u kliničkoj smrti. Počionioci ovog užasnog incesta
su i dalje pod istim krovom, a njihov demonski posao više nema nikakve veze sa
demokratijom.
Konačno, pošteno je da u ime "ranih radova" njenih slavnih
osnivača, Srbija i njeni birači što pre sklone Demokratsku stranku sa političke
scene, kako ona ne bi završila u ružnom obračunu sa sopstvenim narodom, onako
kako to niko ne želi, i mnogo gore nego što je završio režim iz devedesetih.
Iz slavne prošlosti nije se videla mračna budućnost
Istorija Demokratske stranke, prve jugoslovenske stranke
i jedne od najjačih stranaka u međuratnom periodu, počinje u februaru 1919.
godine Osnivačkom konferencijom održanom u Sarajevu. U vreme kada je stvaranje
Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca još bilo u toku, osnivanje ovakve
građanske-jugoslovenske stranke bilo je neka vrsta njegovog političkog
jemstvenika. Nova stranka stvorena je od Samostalne radikalne stranke,
Nacionalne stranke i Napredne stranke iz Srbije, kao i iz Srpsko-hrvatske
koalicije, tada vladajuće koalicije u Hrvatskoj i Slavoniji, brojnih
jugoslovenskih demokratskih grupa, pretežno iz Hrvatske i Dalmacije, kao i
slovenačkih liberala. Prvaci ove nove stranke su Ljubomir Davidović, Svetozar
Pribičević, Jaša Prodanović, Vojislav Veljković, Božidar Maksimović, Kosta
Kumanudi. Njen prvi predsednik bio je Ljubomir Davidović, u narodu poznat i
omiljen kao čika Ljuba, koji je bio i predsednik Narodne skupštine i
gradonačelnik Beograda.
Antievropski poslovi Demokratske stranke
Odlazeća
„proevropska" vlada na čelu sa Demokratskom
strankom, činila je tokom svoje vladavine sve kako bi udaljila
Srbiju od pozitivnih i prihvatljivih načela
Evropske unije.
Dokaza za to ima na svakom koraku,
no neke brojke i činjenice govore same za sebe...
U času njenog
istorijskog odlaska sa scene, ona za sobom, između ostalog,
ostavlja i dvocifrenu inflaciju. To potvrđuje i
politika Narodne banke Srbije koja drži
referentnu kamatnu stopu na 9,5 odsto. U slučaju da je
spusti, NBS zna da bi i ono malo retkih investitora pobeglo iz Srbije, jer
Evropska banka uzima tek 1 odsto, Federalne rezerve SAD između
nula i 0,25 odsto, dok je ta stopa u Švajcarskoj
već
osam meseci nula odsto!
Istovremeno, u evrozoni je godišnja inflacija
2,7 odsto, a u SAD 2,9 odsto, dok je trenutni rast cena u Srbiji 3,2 odsto. Ovo
pokazuje da je referentna kamatna stopa tamo niža od
inflacije, ali da vlasnici kapitala i pored toga rado ulažu u
tamošnje hartije od vrednosti, dok srpske uzimaju izuzetno
i samo ako je prirast veći od inflacije.
Put u Evropu "koja nema
alternativu", kako nas je lagala Demokratska stranka godinama, prošle
godine je imao za posledicu inflaciju od čak 14,7
odsto!
Za poslednje dve godine, preko dvesta hiljada
Beograđana je koristilo usluge Gradskog centra za socijalni
rad, a širom Srbije oko dva miliona ljudi!
Istovremeno je i laicima postalo
jasno da Demokratska stranka uopšte nije
vodila Srbiju u Evropu (a ni drugde!), nego je čak i
otvoreno diskreditovala reforme u svim oblastima, pa tako i u pravosuđu.
I o tome govore činjenice...
Nedavno su članovi
Udruženja evropskih sudija i tužilaca
(MEDELA), prilikom posete Beogradu, shvatili da ih "demokratski
imenovane" kolege iz Srbije izbegavaju! Zato se i nisu tom prilikom sreli
ni sa Natom Mesarović, predsednicom Vrhovnog saveta
sudstva, niti sa odlazećom ministarkom pravde Snežanom
Malović, koje su jednostavno nestale toga dana kako ne bi
morale da slušaju tiradu da je "reforma" srpskog pravosuđa u
rangu Staljinovih čistki!
Nikakav odgovor evropske sudije
nisu dobile ni na pitanje o sudbini izvršnih presuda Evropskog suda za ljudska
prava, koje su bili jednoglasni u mišljenju da
radnici koji nisu primili plate u srpskim preduzećima
u državnom vlasništvu imaju
prednost pri naplati svojih potraživanja!
Mada je Ustavni sud Srbije presudio
isto kao i Evropski sud za ljudska prava, treba podsetiti da je još
pre tri godine odlazeći državni
sekretar u Ministarstvu pravde, Slobodan Homen, tražio
od domaćih sudova da ne pristupaju izvršenju
naplata dosuđenih radničkih plata,
kako se ne bi ugrozila stabilnost republičkog budžeta!
Ovaj zahtev je USS proglasio nevažećim,
ali je odlazeća vlada Mirka Cvetkovića 31. marta
2012. godine izdala uredbu kojom se isplate sudski utvrđenih
radničkih potraživanja
prolongiraju "do daljeg"!
Konačno, i to
treba reći, tokom svih godina bezdušne
vladavine Demokratske stranke, manje od 18 odsto svih preduzeća u
Srbiji isplaćivalo je plate u razumnom roku. A o nekoj redovnoj
isplati, osim časnih izuzetaka, nije bilo ni
govora.
To je slika "proevropskih
demokrata" i njihove bahatosti. To je i razlog za konačni,
istorijski razlaz sa njima...