Likovi i senke

 

Vampiri

 

D. Radosavljević

 

Čim dođe godišnjica smrti Zorana Đinđića, Srbiju pohodi jedna posebna vrsta vampira, ona koja živi od njegove slave, ali i od njegovog političkog preduzeća  koje im je ostavio u amanet. Mnoge od tih vampira, Đinđić je lično stvorio, onako, za jednokratnu upotrebu. Danas mu oni igraju na grobu, pale sveće, drže govore i oplakuju ga u televizijskim emisijama i u novinskim člancima. Duboki prezir koji je Đinđić gajio prema većini njih, ovi vampiri su preveli na svoj vampirski jezik, pa kažu: Zoran nas je uvažavao i slušao svaku našu reč.

Vampiri lažu. Jer, mnoge od njih, Đinđić nije mogao ni da gleda ni da sluša. Tako je jednom, pred više prisutnih, komentarišući kvalitete Borisa Tadića, kazao kratko i jasno: "...Ambiciozan ali glup!". Svoga pionira, Čedomira Jovanovića, Đinđić je svesno odabrao da uđe u blato kriminala, pa ga je u poslednjim danima svoga života izbegavao, predavši ga "u nadležnost" svoga kuma, tajkuna Dragoljuba Markovića-Krmivoja i njihovog zajedničkog prijatelja, Entoni Monktona, rezidenta britanskog MI 6. Zbog toga je vampir Jovanović jednom i javno priznao: "...Ruke mi jesu prljave ali mi je savest čista".

Pojedini iz čopora medijskih nekrofila koji posmrtno obožavaju Đinđića, dive mu se, plaču i nariču nad njegovom zlom sudbinom, lično su učestvovali u njegovoj likvidaciji. I reči ubijaju, to zna svaki vampir. Tako je gigant srpske medijske podvale Aleksandar Tijanić gromoglasno najavio premijerovo ubistvo rečima: "...Ako Đinđić preživi, Srbija neće!".

Ovo Tijanićevo upozorenje, neko je shvatio ozbiljno. Ostalo je istorija.

Među plačnim Jeremijama, zapravo, užasnim vampirima koji sišu Zoranovu krv konvertovanu u milionima evra, ističu se i nesuđene novinarske veličine poput Slaviše Lekića, koji je zahvaljujući bliskosti svoje bivše supruge Bojane sa Zoranom, dobio na poklon dugogodišnje finansiranje debelog mesečnog magazina, od koga i danas živi, mada ga je alkohol zamalo usmrtio.

Većima istaknutih lopova Demokratske stranke, dakle, sve sami vampiri tranzicije, došli su do multimilionskih kompanija pozivajući se na svoje prisno prijateljstvo sa Đinđićem.

Činjenica je, Đinđić nije imao među njima nijednog prijatelja. On je poštovao jedino sebe, a ni sa sobom nije znao šta će. Njegovi istinski heroji bili su oni koji su takođe ubijeni, pod optužbom da su bili njegove ubice. On se divio Čumetu, Kumu, Dući, sa njima je poslovao, družio se...A kada je shvatio da je to, ipak, loša politika, želeo je da ih se otarasi. Kasno je bilo. To je jedino što je iza njega ostalo.