Razaranje
Šta se zapravo skriva iza
blistavog lica Vršačke Konkordije
Iskopaće tebe Miki Pikaso
Kakvo je pravo značenje imena Konkordija i kakva je njena veza sa bolnicama
i Vršcem. Gde se dogodio do sada
nezabeležen slučaj neizbora direktora zbog njegove prevelike stručnosti. Kome se i čime zamerio arheolog Miodrag Aralica. Na šta su straćene pare pretpristupnih
fondova IPA programa. Kakve je sve kapitalne manifestacije organizovao
nepostojeći Regionalni centar za
banatsku baštinu. Kako je napamet
započeta dogradnja Vrčačke kule. Ko i gde
organizuje konkurs za likovne radove novorođenčadi. Gde se
očekuje otvaranje specijalne postavku voštanih figura.
Stanislav Živkov
U antičkoj rimskoj mitologiji Konkordija je bila
boginja koja je predstavljala slogu u braku I društvu,
a njen grčki ekvivalent bila je boginja
Harmonija sa muzičkom harmonijom kao metaforom za
ideal sloge u nekom društvu, a i Konkordija i
Harmonija su često bile poštovane zajedno sa bogom mira (Pax) pri predstavljaju
stabilnih društava. U našem svakodnevnom životu Konkordija
predstavlja sinonim za prodavnice pogrebne opreme koje se najčešće nalaze u neposrednoj
blizini bolnica kako bi pacijenti pre ulaska u njih blagovremeno mogli da
odaberu opremu u kojoj će biti izneti.
U Vršcu je pak, Konkordija naziv
nekadašnje školske zgrade koja je do pre par godina zvrjala prazna a
koja je nedavno nakon nevidjenog arčenja novca ni na šta naprasno postala depandans tamošnjeg gradskog muzeja i sedište
nepostojećeg regionanog centra za kultrunu
baštinu Banata a u poslednjih nekoliko meseci poprište međustranačkih obračuna vezanih za imenovanje
direktora Konkordije, odnosno gradskog muzeja Vršac.
O tome da je kod nas apsolutno sve moguće najbolje govori
najnoviji kulturološki skandal nastao povodom izbora
direktora gradskog muzeja Vršac.
Naime, tokom poslednjih 18 godinama, u skladu sa tzv demokratskim
tekovinama stečenim na ulici, nekadašnja nedemokratska procedura raspisivanja konkursa
zamenjena je tzv demokratskom procedurom krčmljenja direktorskih
mandata po stranačkom ključu, koja je u poslednje vreme zamenjena još demokratskijom tekovinom organizovanja nameštenih konkursa gde se mandati i dalje faktički dele po stranačkom ključu što znači da je u pitanju najobičnija
lakirovka i Potemkinovo selo.
Tokom poslednjih godina najuobičajenija pojava bilo je imenovanje totalnih diletanata na
direktorska mesta tako da su za direktore muzeja imenovani vaspitaljke,
opštinari, književnici, arhitekti, pijanci, paranoici, nimfomanke, odnosno
redom sve sami štihovi koji su sa muzeologijom imali veze kao guzica i
milihbrot, a za koje je stručni ispit bio misaona
imenica.
Međutim u slučaju Vršačkog muzeja pojavila se najnovija kategorija, odnosno
postojanje suviše stručnog direktora koji bi očito
smetao nestručnjacima i hohštaplerima okupljenim oko udruženog zločinačkog poduhvata nenamenskog
arčenja novca iz pretpristupnih fondova EU i budžeta Pokrajinskog ssekretarijata za kulturu u Novom Sadu.
Tako je na sednici opštinskog veća Vršca održanoj 15. novembra 2013. godine nakon razmatranja usmenog
predloga o stavljanju van snage rešenja o imenovanju
direktora gradskog muzeja Vršac donet zaključak po kome Opštinsko veće smatra da su uslovi za imenovanje direktora gradskog
muzeja u Vršcu suviše isključivi, usko postavljeni te se predlaže da
nadležni organ dotične ustanove razmotri mogućnost proširenja uslova kako bi se
većem broju visokoškolskih zvanja omogućilo da učestvuje na konkursu za
imenovanje direktora te da iz navedenih razloga Veće ne prihvata predlog Upravnog odbora Gradskog muzeja u
Vršcu za imenovanje Aralica Miodraga
za direktora ove ustanove.
Slučaj monumentalne drpaže
Nakon toga, za vd direktora imenovala izvesna Svetlana Jančić iz Vršca, inače pravnica za koju niko živi nije bio u stanju da kaže
gde je i kada uopšte radila. Naravno, iz dobro
obaveštenih izvora doznali smo da je
Aralica bio jako nepodoban iz prostog razloga što
je konstantno postavljao nezgodna pitanja povodom dve monumentalne drpaže koje su doskora u Vršcu izvođene u režiji uveliko raspadajuće Demokratske stranke i njenih satrapa oličenih u masovnom Pokretu Vršačka Regija koji su na nebuloze
proteklih godina straćkali neverovatne sume
novca na izmišljenu dogradnju ostataka Vršače tvrđave poviše samog grada te na
obnovu zgrade Konkordija. Odnosno, fantomskog Regionalnog centra za banatsku
baštinu koji je formalno smešten u Konkordiji zajedno sa Muzejem.
Podaci prikazani na sajtu nepostojećeg Regionalnog centra
najbolje pokazuju da se i ovde radi o još jednom Potemkinovom
selu.
Tako se recimo navodi kako će se budući centar baviti priučavanjem, zaštitom, promovisanjem i
predstavljanjem kulturne baštine geografskog regiona
banata , te da će biti sastavni deo
Gradskog muzeja Vršac ali će imati međunarodni karakter, jer će se kroz njega razvijati partnerski odnos rumunskih i
srpskih stručnjaka, te svih ostalih
pojedinaca i institucija koje se bave istraživanjima područja Banata i promovisanjem
nasleđa...
Centar će tako biti koordinator
između svih učesnika , promoter konstatnog usavršavanja i razmene ideja i
informacija , kao i središnji informativni centar o kulturnom nasleđu Banata. Prioritetni cilj Regionalnog centra za kulturnu baštinu Banata, je uspostavljanje
prekogranične saradnje među svim institucijama
kulture i nauke , kako bi se izgradnjom strateškog plana stvorili najbolji uslovi za očuvanje , prezentaciju i
interpretaciju kulturnog nasleđa tog regiona s ciljem da
se podigne svest kod stanovništva regije o značaju kulturnog nasleđa.
Osim za proučavanja stručnjaka , Centar će se baviti stvaranjem strategija u novim istraživanjima , kao i zaštitom kulturnih dobara regije Banata. Razmenjivanjem ideja i
objedinjavanjem znanja u takvoj sredini , prepunoj naučnih izazova i informacija, istovremeno bi se stvarali najkvalitetniji uslovi za prezentaciju bogate kulturne baštine.
To će biti mesto gde će populacija rumunskog i srpskog
Banata, moći da se upozna sa zajedničkom kulturnom baštinom i da konstanto bude u toku s najnovijim istraživanjima i dostignućima naučnih analiza. Treba uvek i
iznova isticati , da samo poznavanjem , razumevanjem , čuvanjem i poštovanjem naše baštine , možemo ostvariti kvalitetan suživot , na dobrobit svih građana banatskog regiona. Prošlost nam je zajednička i dužni smo da je najbolje
prenosimo budućim pokoljenjima.
O tome da
je čitavo ovo gromoglasno puvanje zapravo najobičnije Potemkinovo selo najbolje
govore činjenice, odnosno pregled „eminentnih" manifestacija koje je tzv
regionalni centar dosad organizovao. Pre svega tu je kao najneophodnija
budalaština organizovana radionica , odnosno straćene su pare na trabunjanje na
temu Klasifikacija
i utvrđivanje stanja očuvanosti nepokretnih spomenika kulture teritorije Gradskog muzeja Vršac, i to još u junu 2012. što je samo privid neke aktivnosti.
Jer, u samom
Gradskom Muzeju Vršac, sa par izuzetaka, već godinama gotovo niko ništa ni ne
radi o čemu najbolje govori samo stanje zbirki koje ne pamte kada je nad njima
vršena zakonom propisana obavezna revizija.
Kustosi su
međusobno posvađani kao rogovi u vreći a o samom stepenu pismenosti pojedinih
najbolje govore godišnji izveštaji o radu u kojima je neko veoma pismeno
navodio kako je urađen tekst o tome i tome te kako je urađena izložba što
zapravo samo pokazuje da se dobar deo kolektiva očito uradio.
Ožderavanje na
terenu
O tome šta se zapravo
radi u radno vreme najbolje svedoči primer kustosa i svojevremenog v.d
direktora Dragutina Petrovića koji je čitavo vreme svog v.d. mandata
daleko više vremena posvećivao prodaji rakije iz sopstvene prozvodnje, nego
upravljanu muzejem. Kao kapitalna izložbena manifestacija pre dve godine u
Konkordiji je priređena gromoglasno reklamirana izložba Hladnog oružja čiji su
autori bili već spominjani Dragutin Petrović i izvesni Zoran Markov,
kustos Muzeja u Temišvaru a sama izložba je bila skaredna jer su za izlaganje
dela eksponata korišćeni najobičniji panjevi u koje su pozabadani skupoceni
mačevi i sablje, dok je drugi deo bio izložen u odavno deplasiranim vitrinama
tipa apstrakta, odnosno najobičnijem sistemu cevi i cevučga na koje se
montira staklo a koji se tokom osamdesetih godina najviše koristio za
opremanje butika i prodavnica svakojake furde, a koje zahvaljujući svom
sistemu montaže predstavljaju idealan poslovni prostor za lopove što je
praktično potvrđeno 2003 godine prilikom izložbe Staklo metal porcelan u
Pančevu za koju je apstrakta pozajmljena i kada je došlo do pljačke
tabakere.
Naravno,
direktor temišvarskog muzeja je ostao zgrožen izložbenom postavkom i nakon
nekog vremena povukao je iz postavke svoje eksponate, baš kao i kolekcionar koji
je scenografski doterao izložbu dovlačeći jedan metalni oklop koji je takođe
ubrzo povučen iz postavke a poslednji događaj vezan za izložbu hladnog oružja
bila je nedavna pljačka 5 mačeva koju su realizovali sami zaposleni u muzeju.
Povodom ove izložbe štampan
je i pristojan katalog, ali tim povodom treba navesti da je autor preloma
izvesni mr Javor Rašajski, uostalom baš kao i svih drugih muzejskih
izdanja a da su se svi katalozi godinama unazad štampaju isključivo u vršačkim
štamparijama najpre Tritonu, a u poslednje vreme u štampariji Tuli za koju je
javna tajna da ima veze sa Rašajskim koji je poslednjih godina vršio u dužnost
gradskog sekretara za kulturu.
Osim ovog kataloga u
izdanju regionalnog centra štampane su i kapitalnosti poput brošure Vršac za
početnike i letka Projekt EU IPA - Osnivanje Regionalnog centra za kulturnu
baštinu Banata - Concordia čime je na velika vrata
pokušano zamazivanje očiju široj javnosti. Kao kruna
svega štampan je i . Zbornik Regionalne
konferencije " Istraživanje , očuvanje i prezentacija baštine Banata: sadašnje stanje i dugoročna strategija " , u kome je objavljen deo izlaganja sa istoimenog
pseudonaučnog skupa koji je u novembru 2011. održan u hotelu Srbija u Vršcu.
S obzirom na naučni
nivo skupa i količinu budalaština tamo izrečenih, pravo je čudo da svojim
prisustvom skup nije uveličala i Severina Vučković, da makar svojim glasićem
skrene pažnju prisutnih sa laprdanja pojedinih kolega. Ovaj zbornik koji na
svega 218 strana donosi čak 32 referata a kada se pogleda popis učesnika vidi
se da su makar sa naše strane učestvovali redom sve sami štihovi, te da je
savetovanje uz par izuzetaka, bilo svojevrsan omaž Erihu von Denikenu,
odnosno školi nacionalne arheologije.
Ono što je
bilo veoma čudno bilo je vrlo upadljivo odsustvo već spomenutog Aralice koji je
već tada bio u nemilosti kod gradskih vlasti iako se godinama pre svog
demisioniranja svesrdno angažovao oko teranja dotadašnjih istraživača sa
lokalitete Vršačka kula, malog utvrđenja sagrađenog na vrhu Vršačkih planina,
koje je godinama iskopavao mr Marin Brmbolić, što je jako smetalo
Aralici i drugim nekrofilima Vršačkog muzeja, koji su po svaku cenu nastojali
da ga odatle oteraju kako bi sami doživotno razvlačili arheološka iskopavanja, što se, nažalost, maltene i
desilo.
Koristeći prelazak
Marina Brmbolića iz Pančevačkog zavoda u Republički, arheološka iskopavanja preuzeo je Gradski muzej u Vršcu, odnosno tamošnja arheološka siva eminencija, izvesni Miodrag Aralica,
inače pripadnik ozloglašene nekrofilne škole nacionalne arheologije, grubijan
koji maltretira čitav kolektiv Gradskog muzeja u Vršcu, a u široj javnosti poznatiji kao Miki Pikaso, pošto se, pored ostalog, amaterski bavi i slikarstvom i
umetničkom fotografijom i slikanjem svadbi.
Malo je poznato da
se sve ovo moglo dogoditi samo zato jer je Aralica naprasno postao politički
veoma podoban, pre svega zbog svog tadašnjeg stranačkog pripadništva
Demokratskoj stranci, koja je tada bila na vlasti u Vršcu. Sve u svemu, do tada uzorno vođeni arheološki radovi ubrzo su
prerasli u haotično čeprkanje i prekopavanje po lokalitetu, pošto Aralica i
njegovi ostrašćeni epigoni zbog konstantnog opijanja i prežderavanja na terenu
uopšte nisu bili u stanju da ustanove šta su, osim nisko sačuvanih zidina i
kubika zdrobljene keramike, zapravo iskopali.
Kad raga
postane kljuse
Pošto je Araličina arheološka bratija svu
pažnju usmerila na to da po svaku cenu dokaže da su u pitanju prasrpski nalazi, na otkrivenim ostacima
utvrđenja uopšte nije vršena preventivna konzervacija, usled čega je došlo do
ubrzane devastacije lokaliteta i raspadanja zidova zbog dejstva mraza i leda.
Na zahtev Zavoda iz Pančeva, Ministarstvo
kulture je 2005. imenovalo komisiju za utvrđivanje stanja na vršačkom utvrđenju
i obustavilo dalje radove. Zavod je sačinio "Program obnove i
prezentacije vršačkog zamka". Određeni su prioriteti i definisane sve
faze projekta zaštite i prezentacije Donžon kule i
utvrđenja kao jedinstvene celine pronašao projektant obnove koji će igrati kako
Vršac svira, odnosno projektovati po narudžbini Vrščana!
Na kraju je vršačka gradska uprava i
uspela da definitivno otera Pančevački zavod i to tako što je pronađena rupa u
Zakonu o kulturnim dobrima te je posao rekonstrukcije Vršačke kule poveren
teritorijalno nenadležnom Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u
Novom Sadu i to samo zato jer je u pitanju bila rekonstrukcija kulturnog dobra
od velikog značaja pa je zbog toga Pokrajinski zavod mogao da se umeša.
U međuvremenu su se desili i izbori 2008.
godine, nakon kojih je u Vršcu lokalnu vlast
formirala koalicija DS-SPS. Za slučaj vršačke kule ovo je bilo važno, jer je
Miodrag Aralica javno protestovao zbog ovakvog stranačkog protivprirodnog bluda
te je najpre udaljen sa arheoloških istraživanja Vršačke kule, a potom je,
revoltiran, napustio i DS.
Na ovaj način otvorena su vrata za sve
moguće marifetluke i diletantizam koji će se dešavati u daljem toku obnove.
Pitanje rekonstrukcije i uređenja povlačilo se po vršačkim krugovima nekoliko
godina sve dok 4. marta 2009. gradska uprava Vršca, inače potpuno nenadležna,
jer je Vršačka kula vlasništvo Republike
Srbije a ne grada Vršca, donela je skandaloznu odluku da se započne kompletna
rekonstrukcija zdanja sa Donžon kulom, zidovima i malom kulom, iako za
najveći deo tvrđave uopšte nema pouzdanih podataka o
prvobitnom izgledu!
Baš kao u
narodnoj poslovici ("Rago ako budeš dobra, unaprediću te u
kljuse"), gradska uprava, takođe kao nenadležna, donela još skandalozniju odluku da se viševekovni naziv utvrđenja Vršačka kula promeni u
Vršački zamak jerbo je neko zamislio da to zvuči monumentalnije
iako na lokalitetu nema nikakvih tragova ni palate ili dvorca pošto je reč o
malom odbrambenom objektu a ne o nekakvom raskošnom dvorcu ili zamku.
Od čega su zaradili platu?
Sve ovo omogućeno je skandaloznim
dogovorom gradske uprave Vršca, direktora Pokrajinskog zavoda Zorana Vape i
pokrajinskog sekretara za kulturu Miodraga Đurića, inače rođenog Vrščanina a onako
usput i pančevačkog zeta, koji je u ovom dogovoru bio čovek za obezbeđivanje
"zakonitosti" i finansiranja od strane pokrajinske vlade!
Osim toga, na čitavom kompleksu napravljena je
nesaglediva šteta nestručnim izvođenjem zidarskih radova, jer su svi zidovi,
kako originalni tako i novosagrađeni, bukvalno utopljeni u ogromnu masu novog
maltera zamešenog sa belim cementom te sada sve šljašti od beline pošto iz mase novog maltera samo gde-gde proviruju površine originalnog tamno smeđeg kamena.
U svemu je najstrašnija činjenica da je ova i ovakva
obnova Vršačke kule zapravo pravi pravcijati politički projekat pokrajinskog
sekretara za kulturu Milorada Đurića, o čemu najbolje svedoči
svojevremena Đurićeva izjava da je rekonstrukcija Vršačke kule prošle godine...
najvažniji projekat u Vojvodini kada je reč o očuvanju kulturne baštine.
Objekti kulture se najbolje čuvaju kada žive i kada su ljudi oko njih, a
najmanje kada su napušteni, kao što je bio slučaj sa ovom kulom. Vršac treba da iskoristi bogatu
istoriju i da, kao grad muzej, oživi prošlost. Što se same prošlosti
tiče, i dalje je nepobitna činjenica da je gotovo kompletan kolektiv vršačkog
muzeja debelo uparložen i postavlja se pitanje za šta veliki deo kolektiva
uopšte dobija platu...
Tako je recimo poslednjih meseci
glavna aktivnost izvesne Vesne Stankov, po zanimanju etnologa,
konstantno šlihtanje novoj direktorki, Dragutin Petrović se i dalje
pretežno bavi proizvodnjom i plasmanom alkoholnih pića, naravno tu je i
neizbežna mr Ivana Pantović arheolog nekrofil i pripadnica arheološke
škole prehisteričara koja je povodom noći muzeja pokazala da je umesto da
organizuje neku normalnu izložbu, pokazala da je u stanju jedino da
organizuje bizarnu Arheološku radionicu Prošlost u hiljadu komadića tokom koje je sa učenicima
drugog razreda OŠ"Jovan Sterija Popović" pokušala da od hiljade
zdrobljenih čapara keramike sklepa nekakvu
posudu.
Ipak, pod izgovorom rada sa decom
i privlačenja dece u muzej već decenijama Gradski muzej Vršac je povremeno pretvaran u
svojevrsni Dom Pionira jer se u Vršcu po tradiciji i pod prinudom od strane
vršačkih prosvetara svake godine
danima nedeljama i mesecima organizuje prava pravcijata socrealistička manifestacija, odnosno nagradni konkurs za dodelu
nagrade Paja Jovanović za najbolji dečji likovni rad na šta se svake godine arče i novac i vreme svih radnika u kulturi. O tome koliko
je ova manifestacija bizarna najbolje govore podaci sa prošlogodišnje konkursa gde se
doslovce navodi sledeće:
Cilj izložbe je
podsticanje aktivnosti unapređenja likovne umetnosti i kreativnosti učenika,
prikazivanje rezultata postignutih u ostvarivanju programa nastave likovnog
vaspitanja predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta i Obuhvatiti
crtanje, slikanje, grafiku, vajanje i primenjenu umetnost i odgovarajuće
tehnike ovih područja rada.
Prema uslovima konkursa
na izložbi mogu da učestvuju sva deca i omladina od 3 do 25 godina, tj. deca
predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola i individualni učesnici; Svaka
škola i ustanova na konkurs može da pošalje najviše do 50 likovnih radova;
Individualni učesnici na konkurs šalju najviše 2 rada;
Iz ovoga se jasno vidi da
su na konkursu doslovce pomešane babe i žabe odnosno u isti koš su potrpana
maltene novorođenčad i omladina do 25 godina! Inače ova tzv tradicionalna
manifestacija najbolje govori da je vreme u vršačkom muzeju odavno stalo, da se
novac naveliko arči na doživotna nebulozna arheološka iskopavanja i
prekopavanje prehisterijskih lokaliteta, prikupljanje kubika ljudskih i
životinjskih koščurina koje se sada na naveliko seljakaju iz stare u novu
zgradu gde su kutije i predmeti raspazareni posvuda. Još samo nedostaje
izložba voštanih figura većeg dela tamošnjih muzejskih radnika pa da u skladu
sa imenom Konkordija, svi složno počivaju u miru i parlogu.