Tragom vesti

Tajne građevinskih mahera: namirivanje izmišljenih saradnika i druge prevare

Na "ti" sa stečajnim upravnikom

Po zakonu se stečaj uvodi u preduzeća koja nisu u mogućnosti da plate svoje dugove, a taj postupak služi kako bi se namirili poverioci. Tako je u svetu, dok u Srbiji stečaj služi da bi stečajni upravnici imali što je moguće veće prihode, tako da najveći deo stečajne mase ode na kraju u njihove džepove.

Igor Milanović

„Radan, Štrbac i Štrbac" d.o.o. se bavio zidanjem i prodajom nekretnina, a od 2011. je u stečaju. Stečajni upravnik je Andreja Božić koji poverioce 14. maja 2014. obaveštava kako priznata potraživanja iznose 70.110.752,73 dinara, da tog dana raspoloživa sredstva iznose 7.294.899,47 dinara, a da je on spreman da isplati 2.550.000,29 dinara, odnosno 3,64 odsto dugovanja. Pošto je odbor poverilaca 21. maja preko stečajnog sudije Gordane Aranđelović iz Privrednog suda u Beogradu uložio prigovor na ovakav predlog Božića, stečajni upravnik koriguje Nacrt rešenja za glavnu deobu tako što sada poverioci ne treba da dobiju ni dinar.

Istovremeno Božić ne zaboravlja da namiri sebe i svoje saradnike, kako one koji su neophodni, tako isto i one koji su izmišljeni.

Ne postoje kompletni podaci za primanja stečajnog upravnika, ali je on u periodu od oktobra 2011. do marta 2013. za sebe i saradnike dobio 5.843.900 dinara. U oktobru 2012. je, tako, uzeo čak 698.000 dinara, što je u to vreme bilo preko 6.000 evra. Kada su poverioci počeli da postavljaju nezgodna pitanja kako to da iz stečajne mase nema para da se oni isplate, a ima za enormne troškove stečajnog postupka, Božić je jednostavno prestao da ih obaveštava o tome koliko para dobija, a ni stečajni sudija Aranđelovićeva je zaboravila da ga podseća kako je to njegova zakonska dužnost.

Preduzeće „Radan, Štrbac i Štrbac" je imalo veliki broj nekretnina u Užicu i na Zlatiboru koje je trebalo prodati i tako otplatiti dugove. Da bi to sproveo Božić je morao da putuje do pomenutih odredišta. To nije sporno, ali su sporni troškovi koje je za ta putovanja naplatio.

U 2011. je on do Užica i obližnjeg Zlatibora putovao četiri puta, isto toliko i naredne dve godine. Prve godine je naplatio 18.992,89 dinara putnih troškova, 2012. su troškovi za četiri putovanja skočili na 94.905,39 dinara, dok je 2013. za isti broj putovanja na istoj destinaciji naplatio skoro deset puta više nego 2011, - čak 169.377,22 dinara?! Da li su se to Zlatibor i Užice u međuvremenu preselili na drugi kontinent?

Ukupno je za 14 putovanja u periodu od oktobra 2011. do marta 2014. Božić naplatio 318.815,39 dinara, pored onih 50 hiljada evra koje je dobio na ime honorara i bonusa koje ne zaslužuje. Za te pare je zvanično prešao skoro 6.500 kilometara, pa je jasno da je svoje troškove uvećao za najmanje 200.000 dinara.

Vlasnici preduzeća „Radan, Štrbac i Štrbac" su Mladen i Đorđe Štrbac. Izvesni Nemanja Štrbac se 27. februara 2013. obraća elektronskom poštom stečajnom upravniku raspitujući se kako se odvija stečajni postupak.

Iz prepiske koja je usledila evidentno je da se Štrbac i Božić znaju od ranije i da se dobro poznaju, jer već od drugog e-mejla stečajni upravni svog sagovornika počinje da oslovljava sa „ti" i detaljno ga obaveštava o toku predmeta.

Izvesno je da je Nemanja Štrbac, kako nije zvanično u Agenciji za privredne registre upisan kao vlasnik preduzeća, zainteresovan za ishod postupka, ali stečajni upravnik ne bi smeo da mu daje nikakve informacije. Sam Božić u kontaktima sa Odborom poverilaca insistira na tome da se informacije ne dostavljaju trećim licima. Zašto on sam to čini?