Postdemokratija

Sve je isto samo njega nema

Tri prva čoveka u državi su najbolji učenik Šešelja, najbolji Slobin đak i Mirin mali, koji Srbiju vode preko baba Juline televizije. Prosto je neverovatno kako smo zaboravili odakle su se ispilili, ko su i šta su sve radili Vučić, Dačić, Vulin i Pink, koji danas, kao nove proevropske demokrate, drmaju Srbijom. Jeste Srbija pogrešila i kad je obožavala Slobu Slobodu i kad je nekritički prigrlila DOS kao svoje čedo, ali ipak nije zaslužila da joj se zapadni saveznici tako osvete, promovišući Slobine, Mirine i Šešeljeve klonove u nove vođe. Oni su bili katastrofa, a kopije su uvek lošije od originala. Ako nam opet bude trebala decenija da shvatimo s kime imamo posla, proćićemo još gore nego sa njihovim tvorcima, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

U toku su i izborne kampanje u Americi, zasad preliminarne po strankama, pa je zanimljivo videti kako to ide, jer uprkos velikim razlikama između Srbije i SAD, ima i značajnih sličnosti među političarima koji bi da ih vode. Izvozom demokratije, Ameri su odlučujuće doprineli formiranju političke klase svuda u svetu, koja je manje više ista u svim državama po tome što svoje interese pretpostavlja društvenim, što ne prepoznaje i ne razume običan svet i ne mari za ljudske sudbine.

Naime, Hilari Klinton, koja je je od mnogih, pa i našeg vizionara Vučića, već viđena na mestu predsednika, izgubila je prilično ubedljivo u Nju Hempširu, od levičara Berni Sandersa unutar svoje Demokratske stranke. To još ne mora ništa da znači ali može biti poučno, jer tom stranačkom glasanju prethodio je javni TV duel pred glasačima u varoši po imenu Derry. Možda je i to uticalo na glasanje, jer dogodilo se nešto bizarno, a zapravo sasvim logično za one koji su čitav život posvetili politici i vlasti.

Najpre ju je jedan vidno iscrpljen građanin obavestio o tome da ima neizlečivi kancer, da bi je upitao šta namerava da učini kako bi doprinela javnoj debati o pravu čoveka da u takvoj situaciji sam odluči o okončanju sopstvenog života. Očigledno zatečena i zbunjena, Hilari je promrmljala nekoliko kuortoznih reči žaljenja da bi na kraju saopštila da na to pitanje nema odgovor, te da će morati da se obavesti o etičkim i naučnim saznanjima tim povodom. Međutim, samo nekoliko minuta kasnije, kada ju je neko iz publike zapitao kako se nosi sa napadima Republikanaca, raspričala se sve u šesnaest o tome kako joj je teško i kako je to strašno biti godinama izložen najrazličitijim optužbama, koje ne retko zadiru i u privatni život. "Verujte, to je nešto strašnije od svega kroz šta ste ikad prošli", reče i čoveku sa kancerom i ostade živa.Naravno, nije na njega mislila, ona je njegov slučaj već bila zaboravila, ali upravo je u tome stvar, u toj opsednutosti političara sobom i neosetljivosti za realne probleme običnih ljudi, o kojima navodno žele da vode računa tako što će odlučivati o njihovoj sudbini.

Normalan čovek bi rekao upravo obrnuto, to je strašno ali ni približno problemima koje imaju ljudi u svakodnevnoj borbi za život i egzisteniciju. Politika je stvar izbora, i ako si se odlučio da uđeš u tu arenu moraš biti spreman na takve stvari.

Ali normalni ljudi se upravo zbog toga ne uključuju u tu prljavu i surovu igru u kojoj da bi dobili gube ljudskost.

U našem slučaju imamo isti sindrom, naš premijer Aleksandar Vučić, neprestano kuka kako mu je teško, kako su svi protiv njega i kako zna kako će skončati. Po njegovim rečima, njegov život je pravi pakao, prisluškuju ga, spremaju mu državni udar, pakosnici lansiraju laži o njegovom bratu i porodici, ambasadori kuju zavere, a sad evo i Hag radi na njegovom rušenju jer traži da isporuči Šešelja. Normalan čovek bi se zapitao, šta mu to treba, zašto se jednostavno ne povuče i sve pošalje u materinu. Vučić to ne može jer toliko voli Srbiju, toliko mu je stalo do svog naroda. On, kako kaže, živi za opšte dobro, za rezultate koje postiže i ništa mu nije teško. Pa sad, odluči se, ili ti je teško, nepodnošljivo, ili nije. Niko te nije terao da to radiš. Ili možda i jeste, možda mora siroma. Bilo bi mi ga žao kad ne bih znao kako je uopšte došao dovde i kako sad pokušava da se održi na vlati, izazivajući sažaljenje građana, spreman da zloupotrebi poteškoće koje je sam sebi stvorio i neprestano stvara.

Evo, na primer, ova tragikomedija sa Šešeljem. Šta se on tu uopšte petlja? Ko ga šiba po ušima da sam sebe proziva za nešto što bi trebalo da bude rutinska stvar određenih institucija i službi države? Jeste idiotski to što Tribunal radi, ali ako tako misli onda to treba i da kaže, da prekine saradnju, ili bar da zatraži ukidanje tog besmislenog suda, koji je svojim odlukama doneo više štete nego koristi, ne samo u regionu nego i onima koji su ga osnovali. Ako to ne sme, a ne sme, onda neka pusti da to ide svojim tokom. Dakle, Hag traži od Srbije da isporuči Šešelja, a to znači od pravosuđa, koje bi trebalo da je nezavisno i da radi po zakonu. To u principu nema nikakve veze sa njime, ne bi smeo u to uopšte da se meša, ali on kaže: ''Ja ću o tome odlučiti, najbolje za Srbiju, kao i uvek". A onda kuka kako ga time Hag ruši. Kakva jeftina predstava.

Tribunal to, kao slučajno, traži baš sad u sred izborne kampanje, a pošto se dobro zna da je Haški sud omražen u narodu, Vučić se podmeće, predstavljajući se kao njegova meta i potencijalna žrtva. Sve izgleda kao da Hag zaista radi protiv Vučića, a zapravo stvari stoje sasvim drugačije. Jedan sluga zapad (Tribunal), čini uslugu drugom zapadnom slugi (Vučiću), po nalogu zajedničkog gazde, dramatizujući pred izbore sasvim nebitno pitanje da li će Šešelj prisustvovati izricanju potpuno besmislene presude, koja nikoga više ne interesuje, jer on je svoje već odležao. Tako zajedno od građana Srbije prave budale. Kad se Vučić sad, kao suprotstavi ozloglašenom Hagu i ne isporuči Šešelja, postaće nacionalni heroj pred sam izlazak na birališta. Naravno, to će posle morati da vrati zajedničkom gazdi sa kamatom, a račun će platiti nasamareni narod i država koju će zahvaljujući tome nastaviti da vodi sve dok bude poslušan. Kad ga potroše šutnuće ga u dupe, a ako se bude gicao opet će po grbači dobiti narod i država, zato što ga podržavaju.

Sve je isto, samo njega nema. Isto tako je i Sloba jedno vreme za zapad bio garant mira i stabilnosti u regionu. Kad je pomislio da je dovoljno popularan, da može i bez tutora, pa im otkazao poslušnost, postao je Balkanski kasapin, a mi dobismo sankcije i bombardovanje. A tu je, kao i tada, Šešelj, koji kao i onda izigrava opoziciju a zapravo radi za velikog vođu. Šešelj, koji se svojevremeno sam nudio Hagu i bukvalno izmolio da ga pozovu, uz Đinđićevu pomoć, sad neće tamo dobrovoljno mada zna da ni oni njega ne žele, igra svoju staru rolu, za svoje i Vučićeve glasove.

Ali, da se vratimo priči sa početka teksta o apsolutnoj odsutnosti bilo kakve veze političara sa realnim životom, sa građanima u koje se zaklinju i u čije ime žele da vladaju, navodno samo zbog njih i za njihovo dobro. Baš kao što je Klintonova pred obolelim od smrtonosne bolesti dala izjaviti kako je njena duševna bol najveća moguća patnja, tako je i naš premijer Vučić u kampanji posetio penzionere koje je lično ojadio, da bi im na dan zaljubljenih aplaudirao sve cupkajući u ritmu pesme „Tri poljupca hoću ja, neću jedan, neću dva", koju je u njegovu čast otpevala jedna podetinjila bakica, dok je druga u transu zbog posete dželata, koji ih još nije usmrtio mada bi mogao, najozbiljnije održala govor kako je tek ljubav u sedamdesetim prava ljubav. Prosto dođe čoveku da poželi da što pre omatori pa da se sit naljubi vrelih usana stogodišnjih maloletnica.

Dobro, i među penzionerima ima idiota, ali ipak mnogo više normalnih ljudi koje bi pristojno društvo i država morali tretirati sa mnogo više poštovanja. Među penzionerima su i njihovi nastavnici i profesori, koji su ih učili, lekari koji su se starali o njihovom zdravlju, treneri koji su ih vaspitavali, pisci, glumci i drugi umetnici koji su ih oduševljavali i duhovno oplemenjivali, ali i brojni znani i neznani anonimusi koji su polovinu plate osim za svoje penzije davali državi i za njihovo besplatno školovanje i lečenje.

Prema tome, i političari penzionerima duguju sve što znaju i imaju, pa ipak kad im je zagustilo prvo i najviše udariše po njima. To ne može na dobro izaći, jer onaj ko ne poštuje dostojanstvo prethodnih generacija , proći će još gore od onih koje dolaze. A to je samo vrh ledenog brega iza kojeg se valja lavina koja uništava sve osnovne ljudske i društvene vrednosti, bez kojih društvo jednostavno ne može da funkcioniše a kamoli napreduje. Tu pre svega mislim na solidarnost i razumevanje između različitih društvenih grupa, bez čega ne može biti ni društvenog interesa u celini, a onda se ne može znati ni kojim putem društvo treba da krene dalje, niti uopšte može bilo gde stići. A kad toga nema, svako gleda samo sebe i svoje male sebične lične interese, spreman da gazi preko drugih da bi preživeo ili da bi se obogatio. Upravo to je sredstvo i cilj svakog autoritarnog režima, jer dok svako gleda samo svoja posla, vlast može da radi šta hoće.

Dakle, sve je isto, samo izgleda drugačije. Vučić je, kao i Milošević, uzeo sudbinu zemlje u svoje nejake ruke, na kojima nikad nije bilo nijednog žulja, i naravno ispustio je. Takvi vladari vremenom bivaju sve usamljeniji dok ne dođu u paranoičnu situaciju da svuda oko sebe vide zaveru i u sve sumnjaju. A, pošto su ipak ljudi moraju bar nekom da veruju. Staromodniji Milošević, koji je bežao od televizije ko đavo od krsta, na kraju je verovao samo svojoj labilnoj a ambicioznoj ženi, što mu je došlo glave. Vučić se obrnuto zaljubio u televiziju, pa se preselio na nju, stvorivši od svog života, ali i države, rijaliti program.

Konačno, došao je dotle da veruje samo svojim nastupima na televizoru. A televizija je postala još veća kurva od politike.