Da se ne zaboravi

Brionski plenum: strah, kalkulacije, očekivanja (37)

Đavo se krio u detalju

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Govorim, pišem u tezama: Peta zemaljska konferencija Komunističke partije Jugoslavije, održana 1940. godine u Zagrebu, podvukla je nadolazeću opasnost od fašizma. I odlučila, preporučila državnim organima i svojim organizacijama: treba se pripremati za odbranu od fašizma.

Kad je Hitlerova Nemačka 6. aprila 1941. godine napala Kraljevinu Jugoslavije, Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije obznanio je: Jugoslaviju treba braniti, članovi Partije moraju biti u prvim redovima toga rata. Vojnici-Hrvati masovno su dezertirali iz vojnih jedinica Kraljevine Jugoslavije. Četiri dana posle objave rata Ante Pavelić je sa ustašama u Zagrebu proklamovao Neovisnu državu Hrvatsku! Zagrepčani su sa cvećem pozdravljali ulazak vojnika Hitlerove Nemačke u Zagreb. Sve to posmatrao je Josip Broz Tito, sekretar generalni CK KPJ, sa Kominterninim izaslanikom za Jugoslaviju Josipom Kopiničem. I tada je Kopiniču rekao: „Od ovoga brašna, kruha biti neće!"

Tito je ubrzo napustio Zagreb i doselio se u Beograd. Ilegalno je živeo sve do sredine septembra u vili Vladislava Ribnikara, direktora „Politike". Smeštaj kod Ribnikarovih (bila je i Vladisavljeva supruga, Čehinja Jara) Titu je obezbedio i garantovao sigurnost Ivo Lola Ribar. Posle kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije kralj Petar i Vlada Jugoslavije odselili su se u emigraciju, preko Grčke u Englesku, London. Nemci su u zarobljeništvu zadržali samo vojnike Kraljevske Jugoslavije: Srbe i Slovence! Hrvati su već ranije dezertirali , osnovali neovisnu državu Hrvatsku, vernu saveznicu Nemačke, i Sila osovine: Italije i Japana (plus Nemačka, kao treća i vodeća članica Trojnog pakta).

Makedonci su se deklarisali Bugarima, Bugarska je zaposela Makedoniju, inkorporirala je u sastav Bugarske, i nisu zadržani u zarobljeništvu, jer su Bugari, Bugarska bila u savezništvu sa Nemačkom. Italijani su zaposeli deo Dalmacije, posebno mnoga ostrva na Jadranu, zatim teritoriju Crne Gore i Kosova i Metohije. Veći deo Bosne i Hercegovine ušao je u sastav Neovisne države Hrvatske.

Slovenija je postala samostalna država pod upravom Rupnika i belogardejaca, u biti lojalnih Hitlerovoj Nemačkoj. Vojvodina je delom ušla u sastav Hrvatske, delom u sastav Mađarske, koja je takođe bila saveznica Hitlerove Nemačke. Ostatak Srbije osnovao je samostalnu, nazovi samostalnu državu, pod upravom generala Milana Nedića. U osnovi i Nedićeva Srbija, preciznije-Milan Nedić i njegova vlada bili su u vazalnom, a ne samostalnom biću, u odnosu na okupatora: Hitlerovu Nemačku.

Prema tome: Jugoslavija je kao država, njena teritorija bila razbijena. Skoro se može reći: ostvarene su odluke Drezdenskog kongresa KPJ iz 1928. godine, o razbijanju Jugoslavije; neostvarenju samostalnih sovjetskih republika na Balkanu.

Međutim, bitno je sledeće: 1941. godine KPJ je dala direktivu da se treba boriti protiv Hitlerove najezde, protiv razbijanja Jugoslavije, da njeni članovi, članovi KPJ moraju biti verni vojnici Kraljevine Jugoslavije. I bili su, kao takvi, pre svega Srbi i Slovenci, zarobljeni su i zadržani u zarobljeništvu.

Poznavao sam Srbina, Hercegovca, Vojina Guzinu, koji je kao član KPJ vojnik Kraljevine Jugoslavije, zarobljen, zadržan u zarobljeništvu i u toku rata bio organizator ćelija, skupina članova KPJ u Nemačkom zarobljeništvu. Posle oslobođenja bio je Guverner Narodne banke Jugoslavije, zatim direktor Saveznog zavoda za privredno planiranje. Godinama sam svakog petka po dva sata intelektualno uživao u njegovom znanju, ne samo statistike i ekonomije. I on je oteran početkom šezdesetih godina kao centralista, unitarista, skoro i on je kvalifikovan kao čovek Rankovićeve orijentacije.

Posle okupacije Jugoslavije KPJ je prišla organizovanju pripremama za borbu protiv fašizma.

Odluka o dizanju narodnog ustanka Politbiroa CK PJ u Ribnikarovoj vili, na Dedinju, Botićeva ulica br. 5. doneo je 4. jula 1941. Bilo je to dve sedmice posle napada Nemačke na SSSR, prvu i jedinu zemlju socijalizma. Pitanje je: da li bi Politbiro CK KPJ doneo odluku o dizanju narodnog ustanka da nije bilo napada Nemačke na SSSR, prvu i jedinu zemlju socijalizma? Drugim rečima, da li je ta odluka značila odbranu Sovjetskoga saveza ili celovitosti Jugoslavije? Kontroverze oko toga pitanja i danas su prisutne; mada u biti ne protivureči odluci za odbranu celovitosti Jugoslavije, dakle kontra odlukama Drezdenskoga kongresa KPJ iz 1928. godine.

Ustanak je masovno počeo pre svega u Srbiji i Crnoj Gori, zatim u srpskim krajevima u Hrvatskoj: Lika, Kordun, Banija, Slovenija , u Bosni i Hercegovini, pre svega Bosanskoj krajini i Istočnoj Hercegovini.

Dalmacija je slovila kao autonomna pokrajina u Hrvatskoj, i partizanski pokret u njoj je bio snažan. Prva i Druga dalmatinska brigada masovno je izginula na Sutjesci 1943. godine. Srbi u Hrvatskoj postali su partizani pre svega da bi tako spasili svoje glave od ustaškoga noža; nisu oni prvenstveno bili u partizanima radi stvaranja nove Jugoslavije, federativne republike...

U prvim godinama partizanske borbe u Jugoslaviji, glavninu oružanih jedinica činili su Srbi, Srbi iz Srbije, iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Delimično i borci iz Slovenije. Prateći bataljon Vrhovnoga štaba bio je od komandanta do-poslednje borca sastavljen od Srba; Srba iz Srbije (uglavnom Prva proleterska brigada) i Bosanske Krajine. Samo jedan borac, Titov neki rođak, bio je član Pratećega bataljona Vrhovnoga štaba. Na Prvom zasedanju AVNOJ-a u Bihaću, novembra 1942. dr Vladimir Bakarić u ime Hrvatske pozdravio je partizanske jedinice Jugoslavije, ali je naglasio „pozdravljam parizanske jedinice , koje su sastavljene uglavnom i od Srba i iz Hrvatske, jer Hrvata u partizanskim jedinicama praktično i nema!"

Hrvati su počeli masovnije da odlaze u partizanske jedinice tek posle kapitulacije Italije, septembra 1943. i posle poraza nemačkih trupa pred Staljingradom, dakle kada je već bilo jasno ko će biti pobednik u Drugom svetskom ratu.

Molim da se dobro zapamti: partizanski pokret pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije počeo je u Srbiji, proširio se u drugim krajevima Jugoslavije uglavnom koje su naseljavali Srbi, i delom u Sloveniji i Crnoj Gori. Oko dve trećine, i više, partizanskih jedinica 1943. činili su borci-srpske nacionalnosti!

Na drugom zasedanju AVNOJ-a 29. novembra 1943. godine u Jajcu donete su tri krucijalno važne odluke: prvo, stvoreno je šest, međusobno ravnopravnih, federalnih jedinica: Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Crna Gora (Jugoslavija time proglašena federativnom državnom zajednicom). Drugo, zabranjen je povratak u zemlju kralju Petru drugom dok se narod na slobodnim izborima posle oslobođenja ne izjasni da li je za monarhiju ili republiku. Ovom odlukom praktično je likvidirana monarhija, odespravljena je dinastija Karađorđevića, dakle ukinut je monarh, kao simbol jedinstva državnoga. Treća odluka AVNOJ-a: Josip Broz-Tito, Vrhovni komandant partizanskih jedinica proglašen je maršalom Jugoslavije. AVNOJ-je tu odluku doneo na tajni predlog SSSR-a, dakle Staljina. Motiv je bio sledeći: godine 1943. intezivno se pregovaralo u krugovima triju ratna saveznika - (Amerika, Engleska, SSSR) da se u Jugoslaviji objedine dva antifašistička pokreta, koji međusobno često ratuju, dakle, partizani i četnici. Ta je odluka trebalo da bude saopštena na Teheranskoj konferenciji lidera triju država. U tom slučaju pitanje: ko bi bio vrhovni komandant novoujedinjenih snaga? Kako su tada stvari stajale to bi izvesno postao Dragoljub - Draža Mihajlović - imao je generalski čin, imao je završenu vojnu akademiju. Tito nije imao završeno vojnu akademiju, niti bilo koji oficirski čin, a budući je maršal najviši čin u armiji, Tito bi, kao maršal, postao vrhovni komandant, time što je Tito proglašen za maršala ih objedinjenih snaga dva antifašistička pokreta u Jugoslaviji. Četnički i partizanski pokret nisu objedinjeni, četnici nisu prihvatili tu ipak ponižavajuću ulogu, da im Tito bude vrhovni komandant, ali, Tito je još kako znao da se okoristi tim visokim vojnim činom.

Neki pojedinci, pre svega Ličani, prvoborci, kasnije visoki funkcioneri u Jugoslaviji, intimno su verovali i tvrdili: Jugoslavija je razbijena odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a, dakle novembra 1943. a ne krajem osamdesetih, početkom devedesetih godina, desetak godina posle Titove smrti. Ima osnova da se veruje i tvrdi da je kod mnogih bilo shvatanje da se formiranjem šest samostalnih, federalnih jedinica, Jugoslavija manje - više lišava mnogih ingerencija koje su svojstvene jedinstvenoj, pre svega unitarno organizovanoj državnoj zajednici. U našem slučaju, po mome rezonovanju, toga i tih tendencija nije bilo. U Jugoslaviji je vladao strogo centralistički sistem u državnom uređenju, sve do Titove duboke starosti, do njegove smrti.

Tri su bitna razloga za ovu moju tvrdnju. Prvo, u Jugoslaviji posle oslobođenja postojala je samo jedna politička partija. Bila je to Komunistička partija Jugoslavija, od VI kongresa KPJ-dobila naziv Savez komunista Jugoslavije. U toj Partiji, kao sekciji Kominterne, vladao je sistem strogoga demokratskoga centralizma. Politbiro i generalni sekretar Partije bili su ono što je bog i božanstvo bio kod religioznih ljudi. Politbiro i generalni sekretar bili su ono što je Vrhovna komanda bila u svakoj vojsci. Članovi partije su bili-vojnici Partije; direktive su bespogovorno morale biti sprovedene; ko se toga ne pridržava smatran je otpadnikom, odstranjivan je iz partije. Po mome sudu, Tito je plus ispoljavao ličnu naglašenu sklonost da je vrhovni, da se njegova odluka i stavovi moraju bespogovorno izvršavati.

U takvoj situaciji odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a samostalnim federalnim jedinicama bile su bitno redukovane.

Drugi razlog za strogi centralizam posle oslobođenja bila je sveopšta nestašica svega i svačega; nije bilo artikala na prehranu, ni odeće i obuće, ogrevnoga materijala, sirovina za industriju, itd., itd. U takvim okolnostima vladao je režim racioniranoga snabdevanja, administrativna deoba onoga čega je bilo u ograničenim količinama: sistem tačkica, bonova itd. za nabavku osnovnih proizvoda za prehranu, garderobu, obuće itd. Isto tako bila je centralizovana distribucija sirovina, pogonskih goriva za industriju, setvu za obradu poljoprivrednih površina, itd. U takvim okolnostima bila je nužna i prihvatljiva centralizacija vlasti strogo centralizovana distribucija, a time je centralna vlast bila više nego neophodna. Kada se situacija u privredi, proizvodnji koliko toliko popravila, i time bili omogućeni prvi koraci dejstva tržišta, slobodnoga ponašanja u privredi, došla je Rezolucija Informacionoga biroa, a sa njom i nužna centralizacija, i organa državne bezbednosti, i celokupnoga rezonovanja i ponašanja.

Bilo je toliko izjava, ocena, analiza zašto je Staljin ispoljio toliko animoziteta prema Titu i socijalističkoj Jugoslaviji. To su, manje više poznate stvari. Pomenuću dva drugačija rezona. De Gol je uporno verovao i tvrdi: sukob Staljina i Tita - to je varka, varka koja hoće da podvali Zapadu. Ako bi došlo do rata između SSSR-a i zapadnoga kapitalističkoga sveta Tito bi uvek bio sa SSSR-om. Pomenuću ovde i jedan razlog, koji sam čuo od svoga drugara, Slovenca, dr. Dušana Pireca, savetnika u Centru za istraživački rad CK SKJ. On mi je govorio: Vrlo je važna stvar što su se Tito i Čerčil dogovorili na sastanku u Napulju, leta 1944. godine! Staljin je možda bio podozriv prema tome sastanku i dogovorima; možda je Staljinu Čerčil veštim dezinformacijama rodio sumnju i onda je Staljin „opalio".

Uzgred, Pirec je dežurao pored Titovog odra u Saveznoj skupštini kad sam ja sa kolonom stigao da se poklonim Titovim senima. Pirec nije sumnjao u ono što je mislio i govorio o razgovorima Tita i Čerčila leta 1944. u Napulju, a ja sam bio sumnjičav, „na indeksu" eto što nisam prijavio Pireca za takvo rezonovanje!

Za vreme dejstvovanja istočno-evropskih zemalja prema Jugoslaviji, a u duhu Rezolucije Informbiroa, OZNA, kasnije UDB-e dejstvovale su punom merom, a te službe su bile strogo centralizovane. Veliku aktivnost i veliku centralizaciju službi državne bezbednosti zahtevala je i borba protiv zaostalih okupatorskih vojnika u Jugoslaviji, zatim prilično brojne jedinice četnika Draže Mihajlovića, Nedića, Ljotića, Rupnikovih belogardejaca, napose ustaških jedinica.

Bilo je kasnije objašnjenje: veliki prestiž, strah itd. kod ljudi organi državne bezbednosti zadobili su upravo u tome vremenu: oskudice, distribucije, posebno u akcijama protiv ostataka neprijateljskih jedinica i kasnije protiv pristalica Rezolucije Informacionoga biroa-Goli otok i sužnji na tome lokalitetu, lokalitetu zla i mučenja hiljade zatvorenika, da kažem osuđenika, jer mali broj njih je sudski poslat na Goli otok; tamo su uglavnom bili administrativno kažnjeni, „izolovani" pojedinci, koji su u celini ili delimično imali razumevanja i odobravanja za konstatacije, osude KPJ izrečene u pismima i Rezoluciji informacionoga biroa 1948. i kasnijih godina.

Ova tri razloga za strogu centralizaciju u Jugoslaviji posle oslobođenja pominjem da bih pokazao da je centralizacija posle rata bila iznuđena u nekim elementima, i nije ostvarivana eventualna decentralizacija, uloga federalnih jedinica usvojenim odlukama na Drugom zasedanju AVNOJ-a 29. novembra 1943. godine u Jajcu.

Ali bitno je važno i sledeće: rukovodeći ljudi KPJ i socijalističke revolucije na čelu sa generalnim sekretarom CK SKJ Josipom Brozom Titom bili su intimnoga mišljenja da Jugoslavija treba da bude, i biće jedinstvena država, dakle i centralistički uređena.

Dva detalja-a narod veli, ponavljam: "Đavo je uvek u detalju" da posebno apostrofiram. Prvo, na velikom narodnom mitingu u Zagrebu 1945. godine Tito je kazao: "...Jugoslavija je čvrsta, jedinstvena, kao bijela mermerna ploča, a crna linija, koje označavaju granice naših republika, samo su tu da uljepšaju ovu čvrstu granintnu, bijelu mermernu ploču-Jugoslaviju!"

Negde sredinom pedesetih godina Đuro Pucar obraća se specijalnim telefonom svome kolegi u Crnoj Gori, Blažu Jovanoviću sekretaru CK SK Saveza komunista Crne Gore molbom: "...Blažo, da ja zagradim nekoliko kvadratnih hektara, koji su u granicama Crne Gore, sa površinama u Bosni i Hercegovini, i tako napravim veće, propisno lovište?" Blažo Jovanović mu odgovara: "Uzmi Đuro koliko ti treba!"

Ili treći slučaj: "Što je to važno da li je taj deo zemljišta u granicama Hrvatske ili Vojvodine, odnosno Srbije!? Jedna smo država!" Eto tako se gledalo na jedinstvenu Jugoslaviju, republičke granice koje kao crne linije ulepšavaju tu jedinstvenu, lepu, belu, mermernu ploču: Jugoslaviju! Danas: Hrvatska i Slovenija idu na Međunarodnu arbitražu oko granice u Kvarnerskom zalivu; Bosna i Hercegovina i Srbija ovih dana, novembar 2017., dogovaraju se oko utvrđivanja međusobnih granica oko Drine; Hrvatska i Srbija su se žestoko sporile oko granice na jednom delu Vojvodine-da li granica ide sredinom toka Dunava, ili....

Tito i Milovan Đilas par dana u opuštenoj atmosferi, u vili „Dalmacija" u Splitu 1949. godine debatuju, iznosi svako svoje mišljenje o budućem izgledu, uređenju Jugoslavije. Tito kaže: "...Nacije su vještačka tvorevina. Kako su nastale, tako mogu i da nestanu. Ljudi su osnovna stvar. Kako se u SSSR-u stvara sovjetski narod, narod Sovjetskoga saveza, tako i mi treba da radimo na afirmaciji 'jugoslavenskog naroda', naroda Jugoslavije..."

Đilas mu oponira: "...Druže Stari, pa to su teze kralja Aleksandra o integralnom jugoslovenstvu, mi smo to prije rata kritikovali!" Tito Đilasu: „Znam, ali sada smo mi na vlasti!"

Edvard Kardelj je leta 1945. odlazio kod Sovjetskoga ambasadora u Beogradu Sadčikova, i iznosi mu „Ju" razmišljanje o budućim odnosima SSSR-a i jugoslavije. Kaže Edvard Kardelj: "...Mi mislimo (ovo 'mi' nije autorski plural, da Kardelj o sebi govori u množini; ne, to se očigledno odnosi na vrh KPJ) da Jugoslavija treba da postane Šesnaesta republika SSSR-a, a Komunistička partija Jugoslavije da se utopi u SKP (B)!"

Sredinom pedesetih godina u Jugoslaviji je usvojen tzv. komunalni sistem. Jugoslavija je definisana kao federacija komuna! Time, tvrdilo se, ostvarujemo i ideje Pariske komune! Zajedno sa radničkim i društvenim samoupravljanjem, komunalnim sistemom razvijamo socijalizam sve dalje, i dalje, ka višim, demokratskim sadržajima.

Tih godina počela je da se probija i teza: stvaranjem komunalnog sistema, Jugoslavija postaje federacija komuna-republikama je „odzvonilo!" O odumiranju narodnih republika kao jedinica državne organizacije, bilo je sve više tekstova, razrada u štampi i časopisima. U jednom prvomajskom broju „Borbe" dr. Vladimir Bakarić je, na pitanje urednika Rada Vujovića - „Šta mislite druže Vlado o ideji, predlogu o odumiranju narodnih republika, o čemu se u poslednje vreme sve češće i ozbiljnije debatuje?" Bakarić je odgovorio: „Mislim da je ta ideja malo preuranjena, Narodne republike imaju još neke funkcije, ali to je naša tendenca!"

Iz sredine i kraja pedesetih godina važni su i sledeći detalji (đavo je uvek u detalju!).

Menja se Ustav Jugoslavije i u sastav savezne skupštine (i republičkih) ustanovljava se i novo veće-pored Saveznog veća (koje se bira po principu: jedan čovek-jedan glas; na svakih 60.000 glasača po jedan poslanik, i Veća naroda, koje se bira od strane narodnih skupština republika (po paritetu: u sastav delegacije Srbije su i poslanici Vojvodine i Kosova i Metohije ustanovljava se i novo veće: Veće proizvođača, Privredno veće. Ono se bira u srazmeri sa visinom društvenoga proizvoda i nacionalnog dohotka po republikama. Time Slovenija, a i Hrvatska dobijaju „relativno više poslanika" zbog većega društvenoga proizvoda koji se stvara na njihovim područjima, a u odnosu na broj stanovnika. Istovremeno se novo Veće, Privredno veće, obrazlaže kao dalji korak u razvoju radničkoga upravljanja-radnici, „proleteri" dolaze još više do izražaja u socijalističkoj Jugoslaviji.

U toj, tako da kažem: politički i ideološki euforičnoj situaciji, propagandi priprema se novi program SKJ, sa ambicijom da on bude neki novi „Komunistički manifest"-delo Marksa i Engelsa. Program je sa takvim komentarima i usvojen na Sedmom kongresu SKJ, 1958. godine u Ljubljani. Za vreme rada na programu došlo je do verbalnog duela između Edvarda Kardelja, on je bio šef ekipe koja je pisala novi program SKJ, i delegata iz Srbije Dobrice Ćosića. Objavljeno je da je u tome duelu Edvard Kardelj, ne u formalno ozbiljnoj situaciji i formi, ali dovoljno jasno i glasno kazao Ćosiću: "...Vi Srbi treba da se ujedinite sa Bugarima. Imate istu religiju-pravoslavlje, slične običaje, jezik vam je blizak, naravi, itd. Šta ćete vi sa nama Slovencima. Mi smo drugi, mi smo Srednja Evropa..."

Taj Kardeljev prvorazredno sadržajan komentar, predlog...nije šire eksploatisan; držan je skoro „pod ključem".

Ipak on i sve drugo koje sam ispisao u ovome feljtonu pominjući ime Edvarda Kardelja svedoči da je on ipak bio rezervisan prema Jugoslaviji, da se plašio i tzv. demokratske hegemonije Srbije i Srba, s obzirom na veličinu Srbije vis a vis Slovenije, i u pogledu stanovništva, teritorije, ukupnih privrednih potencijala. Ovih dana u „Večernjim novostima" objavljen je feljton: Razgovori sa Nikolom Ljubičićem (autor dr. Venceslav Glišić, istoričar) u kojem je citirana Ljubičićeva ocena o Kardelju, rečima: "...Kardelj je bio Jugosloven na Slovenački način!" Rečju, Slovenija uvek, u svakoj kombinaciji, prva...Uzgred: dosta različito o dumanju rukovodećih komunista i državnika Srba iz Srbije o Srbiji; uvek i pre svega, sa retkim izuzecima: Jugoslavija, Jugoslavija.

U ovome vremenu, a posle Sedmoga kongresa i novoga Programa SKJ, usvojenog na tome kongresu, ponavljam: sa ocenom malte-ne dometa „Komunističkoga manifesta" korifeja komunističkih ideja-Karla Marksa i Fridriha Engelsa, održana je svečana sednica Centralnoga komiteta Saveza komunista Jugoslavije 1959. godine u okviru obeležavanja jubileja: 40 godina od osnivanja Komunističke partije Jugoslavije, 1919. godine u Beogradu.

Referat je podneo Predsednik Saveza komunista Jugoslavije, Josip Broz Tito. Sednica je imala i trumfalističkoga naboja.

Na Titov predlog Plenum je jednoglasno usvojio sledeće odluke: Da se u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije podignu spomenici (spomenici zahvalnosti) Karlu Marksu, Fridrihu Engelsu, Vladimiru Iliču-Lenjinu, Socijalističkoj revoluciji naroda i narodnosti Jugoslavije, i sagradi Muzej Narodno-oslobodilačke borbe i socijalističkoj revoluciji naroda i narodnosti Jugoslavije.

Nijedna od ovih odluka nije realizovana. Nije nikada niko dao bilo kakvo objašnjenje zašto ove odluke nisu realizovane; a toliko godina posle Plenuma živeli su i Tito i drugi vrhovni funkcioneri SFRJ i SKJ.

Započeta je bila izgradnja Muzeja NOB i socijalističke revolucije na Novom Beogradu, između zgrade SIV i zgrade CK SKJ, ali su Slovenci odbili, takođe i Bosna i Hercegovina, bilo koji objekat iz NOB na njihovoj teritoriji da deponuju u halama Muzeja na Novom Beogradu.

Bila je, pored ostaloga, i odluka Vlade i Skupštine Jugoslavije da se na Novom Beogradu sagradi originalna zgrada-skupština Jugoslavije, sa podzemnim salama, kancelarijama (zakulisno bila je ideja: na Novom Beogradu je zgrada Savezne Vlade, centralnoga komiteta SK Jugoslavije, biće sagrađena i zgrada Muzeja NOB i socijalistička revolucija, i zgrada Savezne skupštine-to će biti dovoljno da će glavnim gradom Jugoslavije proglasi Novi Beograd, i da njegova teritorija bude van teritorije Srbije, slično Vašingtonu u USA. Slovenci su minirali izgradnju nove zgrade Skupštine Jugoslavije, sa obrazloženjem: čemu rasipanje para, dobra je i sadašnja zgrada Savezne skupštine u Beogradu).

Konačno, godine 1960. Mijalko Todorović u ime Saveznog izvršnog veća saopštava YU javnosti: Petogodišnji plan ispunili smo za četiri godine; oslobodili smo se uvoza pšenice,; proizvodimo dovoljno za prehranu stanovništva. More nam je do kolena!

Istina, godinu dana ranije-veliki štrajk rudara u Trbovlju. Doživljeno je to i u vrhovima Jugoslavije, posebno kod Tita-kao grom iz vedra neba! Bilo je ubeđenje: radničko i društveno samoupravljanje, komunalni sistem, društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju-stvorili smo time beskonflitno društvo, radnici su na vlasti, protiv koga bi štrajkovali!? Štrajk rudara u Trbovlju torpedovao je tu dogmu; u tome je bila osnovna stvar sa tim štrajkom, kao političkim i ideološkim demantijem uverenja da smo stvorili bezkonflitno društvo.

(Nastavak u sledećem broju)