Feljton

Odbrana kapetana/majora Bože Ivanovića (3)

Opasne akcije Bugara u Toplici

U Prokuplju se od 29. novembra do 01. decembra 2019. godine održava skup istoričara iz Južne Srbije sa temom Građanski rat na jugu Srbije 1941 - 45. godine. Organizator skupa, Narodni muzej Toplice, pozvao je na ovaj skup saradnika Tabloida književnika Ivana Ivanovića. Motiv je taj da je Ivan Ivanović na temu građanskog rata napisao dva romana, trilogiju „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" i „Crni dani Rake Drainca". Poseban razlog poziva pisca je što je njegov otac, kapetan/major Boža Ivanović iz Žitnog Potoka bio aktivan učesnik tog rata, kao komandant Druge topličke brigade u sastavu Topličkog krpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojom je komandovao general Dragoljub Draža Mihailović. Samim tim bio je kreator te istorije. Njegov sin književnik Ivan Ivanović je o tome napisao za prokupački Skup tekst koji magazin Tabloid donosi u pet nastavaka.

Ivan Ivanović

Početkom 1942. godine odnos snaga se u Toplici bitno promenio. Pošto je propao Pećančev pokušaj da suzbije partizane, Nemci su odlučili da Južnu Srbiju zaposednu bugarske okupacione snage, kao 1915. godine. Bugarska okupaciona vojska je ušla u Toplicu 9. januara 1942. godine preko Doljevca i svoj glavni štab smestila u Prokuplju.

Kod partizana je nastala dilema da li da napadnu bugarske jedinice koje su prešle sa desne na levu stranu Južne Morave? Imajući u vidu bugarsku odmazdu po ugušenju Topličkog ustanka 1917. godine, štab Pasjačke čete, na čelu sa Ćićkom, opredelio se za pasivno držanje. Kako je zima bila jaka, štab Topličkog odreda je odlučio da rasformira odred i veći deo boraca vrati kućama. (Kasnije je krivica za ovu odluku pala na Ćićka, iako je to bio stav vrha srpske KP.) I u Jablanici je došlo do rasformiranja partizanskog odreda.

Bugari su došli i u Žitni Potok. Za kapetana Božu je postao opasan dalji boravak u selu, pa je on odlučio da se skloni u Nišu kod jednog rođaka, gde je boravio u ilegali.

Februara meseca 1942. godine, 14. i 15, došlo je do velike bugarske ofanzive na Pasjaču, gde su partizani potučeni. Odigrala se borba na Bojniku, u kojoj je poginulo nekoliko bugarskih vojnika. Sledila je jedna od najkrvavijih bugarskih odmazdi nad civilnim stanovništvom, kad je streljano oko 600 Bojničana, krvavi 17. februar.

Kosanička četa je proterala 16. februara četnike iz Kuršumlije, ali se nije odmah povukla, nego je držala varošicu nedelju dana. Za to vreme su Bugari i proterani četnici, pod komandom prebega iz Bosne kapetana Mrđenovića i kosaničkog vojvode Arse Maričića, pregrupisali snage i 23. februara napali Kuršumliju i praktično uništili partizane, kojima je komandovao sekretar OK za Niški kraj Sreten Mladenović Mika.

Posle tog poraza Toplički partizanski odred je praktično prestao da postoji, a četrdesetak najodlučnijih komunista skoncentrisalo se u Vidojevačku četu, sa celokupnim oblasnim rukovodstvom. Glavnu reč u ovoj četi je vodio politkom Gavra Čeh, čije se poreklo tačno ne zna. Ova četa se pretvorila u kazneni eskadron i počinila je niz ubistva u kraju.

Tako su 28. februara, u noći, partizani izveli iz kuća žitnopotočke prvake, trgovca Velju Đorđevića, demokratskog predsednika Žitnopotočke opštine, preduzimača Svetislava Cvetkovića, sindikalnog prvaka građevinskih radnika, i njegovu ženu Ljubicu, i zverski ih ubili, optužujući ih što su pregovarali sa Bugarima da se u Žitnom Potoku ne izvrši pokolj kakav je učinjen u Bojniku. (Žitnopotočani su podmitili bugarskog komandanta).

Partizanskih zločina je bilo i po drugim selima i uvek je u vezi sa njima pominjan Gavra Čeh. Seljaci su ga prepoznavali po šlemu koji je stalno nosio. Težak partizanski zločin se desio u selu Gornjem Statovcu, kad su ubijena tri seljaka (braća Radojko i Petko Kovačević, i Petkov sin Vukoje), samo zato što nisu odobrili kaznenu jedinicu.

Ovi zločini su učinili da seljaci počnu da se samoorganizuju kako bi sprečili upade partizanskih egzekutora u svoja sela. Stvorene su tzv. narodne milicije. Glavni organizator tih seoskih straža u Žitnopotočkom kraju je bio konjički potporučnik Milutin Mića Simić iz Gornjeg Statovca.

Bugarskom garnizonu u Žitnom Potoku je odgovaralo postojanje tih straža, jer su one štitile i njega. Kad se dočulo da se kaznena Vidojevačka četa kreće u reonu planine Vidojevice, čitav kraj se organizovao da je likvidira. Poteru su organizovali Bugari iz Žitnopotočkog garnizona, Pećančevi četnici (kapetan Mrđenović i Arsa Maričić) iz Kosanice, četnici Vojvode Bubličkog, Mićini milicajci iz Statovca. Miću Simića je u Srednjem Statovcu obavestio meštatin sela Rgaja Slavko Vulićević, čija je žena bila sestra ubijenih Kovačevića, da se četa ulogorila u kućama Vulićevića na Rgajskom visu. Preko noći 11/12. aprila potera je izvršila opkoljavanje i ujutru je došlo do borbe u kojoj je čitava Vidojevačka četa bila uništena, na čelu sa okružnim sekretarom Sretenom Mladenovićem Mikom i politkomom Gavrom Čehom. Ovaj događaj je u istoriji zabeležen kao Rgajska bitka.

Postavlja se pitanje da li je kapetan Boža Ivanović bio učesnik Rgajske bitke? Moja istraživanja kažu da nije, jer se u to vreme skrivao u Nišu. Pre polaska na Rgaju Mića je došao u našu kuću i tražio od Milje da Boža hitno dođe i stavi se na čelo potere. Milja je to odbila i savetovala oficira da ne učestvuje u akciji sa Bugarima. (Svedok Milja Ivanović).

Slično je prošla i Jablanička partizanska četa, koja je uništena od strane Pećančevih četnika na Sokovini. Posle toga za partizane su nastali crni dani. Oni koji nisu bili raspušteni skrivali su se po zemunicama na Radan planini, uz prećutnu saglasnost lokalnih četnika.

Porazom partizanske vojske na jugu Srbije stvoreni su uslovi da se Ravnogorski pokret proširi na jug. Dotle se o Draži Mihailoviću nije mnogo znalo, područje su pokrivali Pećančevi četnici. Tek krajem 1941. i početkom 1942. godine u Južnu Srbiju su počeli da pristižu Dražini emisari sa Ravne gore. (Dotle je između Pećanca i Draže važio sporazum o podeli zone dejstva na Zapadnoj Moravi.)

U Toplicu su u Grgure došli braća Sotirovići da organizuju Dražinu vojsku. Emisari su pozivali oficire iz kraja i radili na stvaranju vojnih formacija. Pukovnik Draža Mihailović je u to vreme bio legalizovan, priznat od strane izbegličke Vlade u Londonu za legitimnog naslednika Jugoslovenske kraljevske vojske i unapređen u čin generala.

Kad je Vladu formirao profesor Slobodan Jovanović, 11. januara 1942. godine, general Draža Mihailović je dobio ministarstvo vojske i mornarice u njoj. Rečju, Ravnogorski pokret, iako kao i partizanski poražen u ustanku 1941. godine, dobio je legitimitet i mogao je da se proširi na jug.

U Toplici, prva vojna formacija je stvorena u selu Grguru radom braće Sotirovića. Brigada koja se postrojila na grobu Koste Vojinovića, u martu 1942. godine, prozvana je Prvom topličkom brigadom, a njen komandant je bio Vojin Sotirović (kasnije kapetan Miodrag Đurković).

Druga toplička brigada formirana je u školi u Srednjem Statovcu, ili krajem maja ili početkom juna 1942. godine, a za njenog komandanta je došao iz Niša, gde se skrivao, kapetan Boža Ivanović. (Svedok Milja Ivanović.) Brigada je formirana od seskih milicija Miće Simića, raspuštenih partizana i odmetničkih Pećančevih četnika. Zatim je formirana i Treća toplička brigada (kapetan Preslav Julinac), onda kosaničke i dobričke brigade. Sve te formacije sačinjavale su Toplički korpus, čiji je prvi komadant bio potpukovnik Milutin Radojević.

Da zaključim: Jugoslovenska vojska u otadžbini bila je legitimni naslednik Jugoslovenske kraljevske vojske. Vodili su je oficiri koji su odbili kapitulaciju i izbegli zarobljavanje, na čelu sa generalom Dražom Mihailovićem. Vrhovni komandant Jugoslovenske vojske poslao je u Južnu Srbiju majora Radoslava Đurića da formira Štab 110 i koordinira rad svih korpusa.

Celo leto 1942. Toplički korpus nije bio naročito aktivan. Prvu veću borbu Druga toplička brigada vodila je sa partizanima u oktobru 1942. godine. U to vreme su partizani vaskrsli, uspeli ponovo da se organizuju. Izvršili su napad na brigadu kapetana Bože Ivanovića, jer su hteli da pokažu da postoje i da spreče nastanak novog pokreta na teritoriji koju su još od 1941. godine smatrali svojom. Napad na školu u Srednjem Statovcu izvršili su zajednički Pasjačka četa i delovi Jablaničkog i Jastrebačkog odreda.

Tako združene partizanske snage napale su u noći između 22. i 23. oktobra Drugu topličku brigadu na taj način što su zapalili štalu pored škole i osvetlili zgradu. Napad je trajao cele noći i ujutru je odbijen. Interesantno je da je u toj borbi poginuo na četničkoj strani samo jedan čovek, i to niko drugi do poručnik Mića Simić. Njegova smrt je ostala zagonetna, isto kao i Ćićkova kasnije, jer je poginuo od zalutalog metka. U narodu je vladalo uverenje da je Simić ubijen od ubačenog partizana, kao osveta za Rgajsku bitku.

Odmah posle toga kapetana Božu napali su Bugari iz Žitnog Potoka, jer su shvatili da su dobili novog jakog protivnika. Brigada je uspela da se izvuče iz okruženja u Statovcu i skloni se u planinsko selo Vlasovo. Bugari su uzeli taoce iz tri Statovca i okolnih sela i zapretili da će ponoviti Bojnik ako se kapetan ne razoruža.

Posle mučnih pregovora, kapetan Boža je pristao da raspusti brigadu, u stroju je ostalo samo sedamnaest naoružanih boraca, a ostali su vraćeni kućama. Bugari su se ovim zadovoljili. Tih sedamnaest ljudi biće jezgro buduće velike brigade, koja je u najboljim danima imala preko hiljadu boraca.

U leto 1943. godine došlo je do novog okršaja između partizana i četnika. Ovoga puta reč je o borbi za ovladavanje Radan planiniom, koja je bila partizanska baza. Na stalne pritužbe o neaktivnosti, komandant Štaba 110, major Radoslav Đurić, naredio je da se napadnu njihove baze na Radanu. Đurić je u okršaj gurnuo Drugu topličku brigadu, a sam je opstruirao napad.

Kapetan Boža je pretrpeo značajne gubitke, između ostalih zarobljen je i mučki ubijen načelnik njegovog štaba, narednik Staniša Radenković iz Kožinca. Partizanski bunkeri na Radan planini su ostali neosvojeni. (Svedok Lakić Vuksanović, Sećanja.)

Ohrabreni ovim uspehom, partizani su iz svojih bunkera na Radanu svaki čas izlazili i streljali viđenije ljude u kraju, kao klasne neprijatelje. Nova velika bitka između Dražinih četnika i Titovih partizana odigrala se u poznu jesen 1943. godine na Sokolovici. Toplički odred, kojim je komandovao Dimitrije Pisković Trnavac iz Čačka, radikalni partizanski komandant, pokušao je da protera Božu sa Sokolovice, koja je bila baza Druge topličke brigade. Napad partizana je odbijen, a Trnavac je pretrpeo znatne gubitke. (Svedok Miloš Mladenović, Lažni idoli i varljivi ideali, koji je u međuvremenu pristupio Boži.)

Posebno je interesantna bitka na Blacu, jer u potpunosti demantuje komunistički stereotip o saradnji četnika i Bugara.

Blačkoj bici je prethodila borba između četnika i Bugara na Pločniku januara 1944. za spas američkih avijatičara. Naime, jedan teški saveznički bombarder bio je pogođen i morao je da se prinudno spusti ispred železničke stanice u Pločniku. Pošto su Bugari bili najbliže avionu, krenuli su da ga zaplene. Ali na drugoj strani Toplice bila je Druga toplička brigada, koja je odmah stupila u borbu sa Bugarima i sprečila ih da zarobe avijatičare.

U isto vreme Bugare je u Kuršumliji napala Prva toplička brigada, pod komandom kapetana Miodraga Đurkovića, dok je Bugare u Beloljinu napala Treća toplička brigada, pod komandom kapetana Julinca. Tako se borba između četnika i Bugara vodila praktično na teritoriji cele Toplice i završila se porazom Bugara, koji su morali da se povuku prema Prokuplju, gde je bio stacioniran njihov glavni garnizon za Toplicu.

Do aviona je prva stigla Druga toplička brigada, kojom je komandovao kapetan Boža Ivanović. Spaseno je svih devet članova posade. Zatim su sa aviona skinuti teški mitraljezi, a avion poliven benzinom i zapaljen. (Svedok Miloš Mladenović, učesnik bitke, Lažni idoli i varljivi ideali.)

Bitka na Pločniku je primorala bugarsku posadu u Blacu da se povuče u Prokuplje, a gradić prepusti slabim Nedićevim snagama, pod komandom kapetana Bogosava Stojanovića. Kad je to saznao, Toplički korpus je odlučio da uđe u varošicu. Pošto Srpska državna straža nije mogla da pruži nikakav otpor, Toplički korpus je praktično umarširao u Blace.

Miloš opisuje oduševljenje sa kojim je gradić dočekao svoju vojsku: devojke u narodnim nošnjama su delile borcima jabuke, a domaćini su služili vruću rakiju sa kazana. Sa balkona u centru grada narodu se obratio komandant Topličkog korpusa, major Ciga Stojanović, i objasnio ciljeve četničke borbe. Korpus je zanoćio u Blacu, ali je već u ranu zoru bio napadnut od jakih partizanskih snaga sa Jastrepca. Borba se razvila na celom području između Blaca i Jastrepca i trajala je ceo dan.

Naveče su se partizani povukli, na ratištu je ostalo mnogo mrtvih s obe strane. Ranjen je i Miloš Mladenović u ruku, što će mu kasnije zadati mnogo teškoća, jer mu je ruka ostala oduzeta. Kao kuriozitet valja istaći da je na Blacu poginuo, boreći se kao običan borac u Trećoj brigadi, proslavljeni junak iz Topličkog ustanka i Pećančev vojvoda, Nika Kuštrimović. Kako su u toj borbi prvi put upotrebljeni razorni mitraljezi sa američkog aviona, komunistička propaganda je kasnije tvrdila da su četnici to oružje dobili od Nemaca. (Svedok Miloš Mladenović, Lažni idoli i varljivi ideali.)

Komandant Jablaničkog korpusa, kapetan Lakić Vuksanović, svedoči o tzv. kapetanskoj pobuni. Pošto su četnici iz Kosovskog korpusa izvršili stravičan zločin nad civilima u selu Dabiševcu, komandanti brigada, uglavnom kapetani, sastali su se u selu Sekirači i osudili ovaj zločin. Kapetani su uputili Memorandum Vrhovnoj komandi i osudili rad svog regionalnog komandanta, majora Radoslava Đurića, ali i celokupnu strategiju Ravnogorskog pokreta u Južnoj Srbiji.

Kapetani su tražili prestanak sukoba s partizanima i borbu protiv okupatora, budući da se nazirao kraj Drugog svetskog rata. Međutim, Radoslav Đurić, kao komandant od izuzetnog Dražinog poverenja još iz Bosne, vešt demagog koji je jedini imao neposredan pristup preko radio stanice Vrhovnom štabu, uspeo je ne samo da se opravda, nego i da optuži kapetane za pobunu i veleizdaju.

General Draža je pozvao neke kapetane na raport, izvesno je Lakića Vuksanovića i Božu Ivanovića. Lakić nije otišao na taj raport, nego je posle dugog kolebanja promenio stranu, odnosno prišao partizanima sa oko 200 svojih dobro naoružanih saplemenika, a partizanski Štab za Južnu Srbiju na Radanu odmah ga je uključio u borbu protiv četnika. To je bilo sredinom maja 1944. godine. Kapetan Boža Ivanović je otišao na raport i pred generalom Dražom Mihailovićem, koji mu je bio profesor u Generalštabnoj akademiji, uspeo je da se opravda. (Gde se taj raport desio ja ne znam, u romanu "Crni dani Rake Drainca" smestio sam ga na Kopaonik, iz romanesknih razloga.) (Svedok Lakić Vuksanović, Sećanja.)

U proleće 1944. četnička vojska u Toplici je toliko ojačala da je samo Toplički odred brojao preko 5000 dobrovoljaca. Nakon odlaska partizanskih brigada iz Toplice i Jablanice Titu u pomoć u Bosnu, partizani su bili znatno oslabljeni i bila je prilika za konačan obračun. Miloš ne može da se načudi zašto komandant Južne Srbije, potpukovnik (unapređen je) Radoslav Đurić, nije izdao naredbu za opštu ofanzivu na partizane u donjoj Toplici i Jablanici, nego je tražio da svaka brigada striktno čuva svoju teritoriju.

Generalu Draži je slao izveštaje da na njegovom terenu nema ozbiljnijih partizanskih snaga, već samo grupica, s kojima se on uspešno obračunavao. Pošto su se protiv Đurića pobunili i komandanti korpusa, posle dosta oklevanja Vrhovna komanda je odlučila da u Južnu Srbiju pošalje u inspekciju jednu leteću brigadu, pod komandom kapetana Milana Matića.

Potpukovnik Đurić je, međutim, preko svoje ljubavnice, špijunke Vere Pešić, obavestio o ovome partizane, tako da je uspeo da u potpunosti opstruira Matićev pohod. Partizani su sklonili svoje jedinice na teritoriju koju su držali Bugari, na desnoj obali Južne Morave.

Tako je Milan Matić prošao kroz Toplicu sve do obale Južne Morave a da nije sreo nijednog partizana! Izgleda da su partizani preko svojih agenata javili Bugarima u Nišu o kretanju Matićeve brigade, jer su ovi u saradnji s Nemcima i kvislinzima postavili na mostu kod Mramora veliku zasedu Matiću.

Kad je leteća brigada naišla na most bila je propuštena, a onda opkoljena sa svih strana i uništena. Ubijen je i sam kapetan Matić. Partizani su mogli da likuju, uništili su udarnu četničku brigadu, a da nisu učestvovali u borbi. (Svedok Miloš Mladenović, Lažni idoli i varljivi ideali.)

Posle pogibije Matićeve leteće brigade, general Draža je shvatio da su optužbe protiv potpukovnika Radoslava Đurića bile tačne. Odmah je naredio njegovo hapšenje, kao i hapšenje njegove ljubavnice Vere Pešić. Ovaj posao je obavio komandant Vranjanskog korpusa, major Jovo Stefanović. Međutim, na saslušanju, Đurić je uspeo da prevari Stefanovića i da gologuz (Jovo mu je dozvolio da izvrši nuždu bez pratnje) pobegne partizanima.

Prihvatio ga je kapetan Lakić Vuksanović, koji je sa svojim četnicima-partizanima opkolio Stefanovićev štab. To se desilo 20. maja 1944. godine. Vera Pešić je streljana. Komunisti su Đurićev prelazak maksimalno politički eksploatisali, izdajnik je držao propagandne govore širom Srbije, u kojima se divio partizanima, a četnike optuživao za saradnju sa okupatorom.

Na procesu đeneralu Draži Mihailoviću 1946. godine, pukovnik (partizani su mu odmah dali čin) Radoslav Đurić bio je krunski svedok optužbe. (Svedok Majkl Liz, Silovanje Srbije.)

Odnos snaga u Topličkom kraju bitno se promenio kad su u leto 1944. godine partizanske snage iz Crne Gore i Sandžaka počele da nadiru u Južnu Srbiju. Pošto su saveznici promenili stav prema pokretima otpora u Jugoslaviji i u potpunosti odbacili đenerala Mihailovića, a priklonili se Titu, partizanske snage su postale nadmoćnije.

Četnicima je uskraćena svaka pomoć, a partizani su intenzivno naoružavani pošiljkama iz vazduha, što će oni iskoristiti za konačan obračun sa svojim jedinim pravim rivalom. Bitka za Srbiju započeta je u Južnoj Srbiji, gde su prodrle glavne partizanske snage, kojima su komandovali Koča Popović i Peko Dapčević. Na terenu Druge topličke brigade ponovo se vodila bitka za Sokolovicu. Partizani su ovoga puta bili jači, postigli su značajne pobede i potisnuli četnike u Župu.

U Župi je došlo do pregrupisavanja četničkih korpusa. Na čelo združene grupe za Južnu Srbiju došao je pukovnik Dragutin Keserović. Ove snage su iz Župe preduzele kontranapad na položaje partizanskih snaga u Toplici. Na Jastrepcu je Keserović tako potukao partizane da oni nisu mogli da izvuku bolnicu. (Miloš ovde beleži težak zločin protiv čovečnosti, koji je počinio pukovnik Dragutin Keserović.

Kao odmazdu za partizanski zločin nad četničkim ranjenicima u Župi, Keserović je naredio da se postreljaju svi partizanski ranjenici zarobljeni na Jastrepcu. O ovome su kao teškom ratnom zločinu obavestile sve svetske radio-stanice. Posle toga su Britanci dali dozvolu za evakuaciju partizanskih ranjenika avionima u Italiju.) (Svedok Miloš Mladenović, Lažni idoli i varljivi ideali.)

Uspešnu četničku ofanzivu na Toplicu zaustavio je sam komandant združenih korpusa, pukovnik Keserović. Njemu je bilo važnije da uspostavi vlast na oslobođenim teritorijama, nego da dokrajči partizane. Tako je izgubljeno jedanaest dana, propala je četnička ofanziva. Za to vreme su se partizani pregrupisali i doveli znatna pojačanja iz Crne Trave i sa Vlasine. Kad je ofanziva nastavljena, partizani su dočekali četnike na planinama Vidojevici i Sokolovici i do nogu ih potukli. I sam Keserović jedva je izneo živu glavu iz te bitke.

Ovaj poraz imao je teške posledice po dalju sudbinu četničkih snaga u Toplici. Četnici su opet morali da napuste Toplicu i povuku se u Župu. Pošto je postalo jasno da Keserović ne može da se odupre partizanima, Vrhovna komanda je bila prinuđena da iz Zapadne Srbije pošalje znatne snage u pomoć Keseroviću, kako bi on povratio Toplicu i Jablanicu. Te snage su stavljene pod komandu majora Dragoslava Račića, a pripomagao je major Nikola Kalabić.

Ovi četnici su nastupili sa pozicija sile, što je jako loše odjeknulo u narodu. Po izgledu su podsećali na Pećančeve četnike (kosati i bradati). Račić je nastupao sa parolom Napred braćo, protiv Moša i ološa, protiv Tita i bandita! Ovi četnici su se ponašali nasilnički, tukli su i prebijali ljude, vršili premetačine po svim selima gde su prolazili, pod parolom borbe protiv komunizma. Tako su Račićevi i Kalabićevi četnici poništili sve ono što su lokalni pripadnici vojske Draže Mihailovića bili postigli u narodu. (O ovome sam pisao u "Arizanima")

Partizani su ponovo primenili istu taktiku kao prilikom Matićevog pohoda, ostavili su samo mala odeljenja koliko da kamufliraju borbu, a glavninu svojih snaga su povukli na desnu obalu Južne Morave. Račić nije mogao da se načudi koliko su toplički četnici slabići i neborci kad nisu mogli sami da se obračunaju sa slabim partizanskim snagama.

Uzalud su mu lokalni komandanti skretali pažnju da stvari ne stoje ni približno tako, nije hteo da čuje za njihova upozorenja. I dok je Račić trijumfalno prolazio kroz Toplicu, jake partizanske snage iz Bosne i Crne Gore pristigle su na Kopaonik. Umesto da koncentriše sve snage za zaustavljanje Kočinih i Pekovih partizana, Račić ostavlja tri Keserovićeva korpusa da čiste Toplicu i Jablanicu, a on sa Šumadincima je pošao da potisne titovce sa Kopaonika. Rezultat je bio katastrofalan: Račićevi korpusi su do nogu potučeni i prinuđeni da uteknu preko Ibra, a Keserovićevi korpusi su ostali odsečeni i nemoćni da spreče prodor partizanskih snaga na Radan planinu, gde su partizani imali sačuvane baze još od 1941. godine.

Bitka za Srbiju dobijena je od strane partizana a izgubljena od strane četnika u Južnoj Sriji u leto 1944. godine. (Svedok Venceslav Glišić, Borbe četnika i partizana na jugu Srbije 1944. godine.)

Ako se posle konferencije u Teheranu moglo govoriti o četničkoj drami, u leto 1944. to je postala tragedija. Dovođenjem hrvatskog bana Ivana Šubašića za predsednika Jugoslovenske vlade i izbacivanjem generala Draže Mihailovića iz nje, Ravnogorski (četnički) pokret je izgubio legitimitet.

Kad se kralj Petar II Karađorđević, svakako na pritisak Britanaca, odrekao đenerala Mihailović i u govoru preko Radio Londona 12. septembra 1944. godine pozvao ravnogorce da napuste Dražu i priđu Titu, jer se jedino komunistički vođ bori protiv fašizma, "inače će nositi žig izdajnika koji se skrivaju iza krune", ovaj monarhistički pokret doživeo je katastrofu.

Miloš piše da su borci u Drugoj topličkoj brigadi, kad su čuli ovu vest, u prvi mah pomislili da se radi o propagandnom triku Nemaca ili Moskve i nisu hteli da poveruju u to. Očekivali su da će Radio London već u sledećem javljanju da demantuje ovo nemoguće kraljevo saopštenje, ali radio je vest samo ponovio. Prilikom trećeg slušanja oni su razbili jedini radio aparat koji su imali u brigadi!

Kad je Tito, pošto je nasamario Čerčila u Kazerti, tajno odleteo sa Visa, gde su ga Englezi sklonili posle Drvara, u Moskvu, da dovede Ruse, ishod građanskog rata bio je odlučen u korist komunista.

Crvena armija je ušla u Srbiju kod Kladova 22. septembra 1944. godine, sa jakim snagama (Pero Simić kaže 414.000) da komunizira Jugoslaviju. Draža Mihailović je mogao da očekuje samo egzekuciju