Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (10)

Nepredvidiva politika ekonomskih kretanja i odnosa

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prosečna plata se i obračunski povećava, jer se masa isplata za plate deli sa sve manjim brojem onih koji su zaposleni i primaju plate.

Prosečna penzija ne pokriva ni 38% potrošačke korpe, a prosečna plata oko 69%. Odnos penzija prema plati pao je na oko 51-54% sa preko 74% iz 2001.godine. Ovaj odnos krajem 2016. iznosi 50%.

Uz navedene odnose bitno je videti i kretanje realnih plata i realnih penzija u dosadašnjem periodu ove nove krize - koja se i dalje nastavlja i nažalost produbljuje.

Realno plate već pet godina zaredom ne padaju, dok je realni pad penzija bio izuzetno visok. Penzije realno u poslednje tri godine ne padaju i sistemom "povećanja", jer samo naknadno prate već ranije nastalu inflaciju i njene efekte obezvređene penzije. Penzije gube trku u realnoj vrednosti. Dodajmo tome, svaki izveštaj MMF traži da se smanji potrošnja i plate zaposlenim (čak i penzije i druga socijalna davanja), jer "na tome počiva popravljanje kreditne sposobnosti države". Čije to interese zastupa u svojoj "politici stabilizacije i restrukturisanja" MMF? On je bio i ostao instrument u rukama krupnog finansijskog kapitala i njegovih interesa.

Izdržavani u odnosu na ukupno zaposlene iznose 3,2 : 1. Izdržavani u odnosu na zaposlene u privrednom sektoru 6,6 : 1.

Zaposlenost (ukupna) u 2012. godini pala je na 1.730.530, dok je broj penzionera povećan na 1.687.921. Odnos se praktično sveo na 1:1.

Kako 105.000 zaposlenih nije primilo platu, to je odnos zaposlenih i penzionera još nepovoljniji. "Normalan" odnos bi morao biti najmanje 2,5 zaposleni na jednog penzionera (nekadaje bio 4:1) da bi sistem mogao uredno funkcionisati.

Realno plate već sedam godina zaredom padaju, mada nešto ublaženo, dok je realni pad penzija izuzetno visok. Penzije realno padaju i sistemom „povećanja", jer samo naknadno prate već ranije nastalu inflacijui njene efekte obezvređene penzije. Penzije gube trku u realnoj vrednosti.

U periodu krize 2009-2016. penzije su realno pale za 34,9%, a neto zarade 13%. Stoga je učešće penzija u neto zaradi pao sa 62,4% iz 2009. na 51,8% u 2015. godini. Samo u periodu 2012-2016. penzije su realno pale za 13,1%, a plate za 25. Penzije ne prate ni kretanje plata ni kretanje inflacije.

Interesantno je videti i strukturu penzionera i njihove prosečne penzije u 2011. godini.

Odnosi su dovedeni do neizdrživog stanja. Pucanje socijalne poluge je neminovno. Sve manje se stvara nacionalni dohodak, sve je manja mogućnost isplate plata, poreza i doprinosa. Istovremeno, kako stanovništvo stari, a kriza se produbljuje i produžava, sve je veći broj penzionera na jednog zaposlenog.

Isplaćeno je više penzija od plata u 2012. godini, jer oko 105.000 zaposlenih ne dobija platu. Tako je 1.688.165 penzionera dobilo penzije, a svega 1.630.000 zaposlenih. Tome treba dodati i činjenicu da samo 19% firmi redovno izmiruje zarade. Odnos zaposlenih i penzionera nekada je bio 4,1:2, od devedesetih godina odnos se smanjio na 2,5:1, da bi sada taj odnos bio 1:1. Broj penzionera se godišnje povećava za 1,5%, dok je stopa rasta bruto domaćeg proizvoda sve niža - do nule. U 2012. godini programirana stopa rasta svedena je sa 0,5% na 0,1%, mada je bila negativna između 1-2%. Što je Srbija siromašnija to su socijalne napetosti veće. U ukupnim prihodima domaćinstava u Srbiji na zarade otpada 40,4%, na penzije 34,2%, pomoć iz inostranstva 6% i pomoć sa sela 5,4%. Penzije postaju jedan od glavnih izvora izdržavanja domaćinstava (porodica).

Država se mora okrenuti ka dinamičnom razvoju, uz stopu rasta od 8-10%, čak i više da bi se ovako nagomilani problemi brže rešili i sprečilo pucanje "balona socijalnih rashoda". Rast za 2020. prognoziran od MMF-3,5%, a zatim snižen od Svetske banke na 3,1 na nivou statističke greške i gotovo beznačajna(stagnacija, retardaciju).

Siromaštvo mnogih delova stanovništva i nezaposlenost se naglo povećavaju. Postojeća nezaposlenost zbog niske stope rasta i zastoja u investicijama se brže uništava nego što se stvara nova. Sada se vidi koliko je važna konstatacija da se "guverner Narodne banke više brine o statistici inflacije, a ne o razvoju, proizvodnji, zaposlenosti i siromaštvu".

Socijalna infrastruktura je potpuno devastirana, kriza se produbljava na socijalnom području, prete rastući sukobi klasnih interesa.

Povećanje nezaposlenosti i socijalni slom društva velikih društvenih razmera, posebno mlade generacije, ugrožava ne samo njihovu egzistenciju, već

se stvara "izgubljena generacija". Da Ii neko vodi brigu o tome? Kakva nam je strategija razvoja (ukoliko postoje), kakva socijalna politika (i socijalno uravnoteženo društvo), kakva politika preraspodele nacionalnog dohotka, koji će smanjiti socijalne razlike koje su postale nedopustivo velike.

26.Okovi kriminalnog kapitala i destrukcija

PRIVREDE I DRUŠTVA

Stravična je ekonomska i socijalna situacija, koja se ne rešava već se naglo pogoršava, uz kumulisanje problema i njihovo negativno podsticanje. To se ne može rešiti samo načelnim obećanjima.

Stalnim rastom kursa evra i rastućom inflacijom, penzije i socijalni transferi će sve više realno padati. Stoga bi zamrzavanje penzija bilo ravno "socijalnom genocidu".

Nastala je zlokobna spirala ekonomskog opadanja i socijalnih mogućih potresa. Istovremeno se razvija i duhovna kriza i duhovni slom društva. Sadašnjost se pretvorila u golo preživljavanje masa i duhovno umiranje, odnosno truljenje. Ukidanjem solidarnosti; masa osiromašenih i izgladnjelih, prihvata lance, okove i torturu (ucene) bogatih i političkih struktura na vlasti- samo da bi nekako preživeli. Bogati slojevi sve više otuđeni, stvaraju svoj"odvojeni" svet interesa i povezanosti - osuđeni su na monotoniju, duhovni egzorcizam, dosadu i gramzivost (kumulisanje spekulativnog kapitala). Kriminogeni kapital je zadominirao politikom i ekonomskom scenom Srbije.

Finansijski kapital i novac su zadominirali politikom i ekonomskom scenom. Kriminal je zadominirao i prodro u sve pore sistema, dok je korupcija postala sastavni deo svih operacija kapitalom. Kapital van javne kontrole nije stavljen u funkciju realnog stvaranja, oplodnje bogatstva i realnih investicija u privredi. Spekulativni kapital ruši finansijski sistem, moral, prave vrednosti.

Novi sistem mora da počne od promena odnosa rada i kapitala, ali i potpunom kontrolom tokova novca i kapitala.

Upravo „socijalna država" mora da osigura adekvatnu socijalnu pomoć stanovništvu u uslovima privredne krize ili dublje depresije i to brojnim intervencijama. Da navedemo one najvažnije:

Univerzalna zdrastvena zaštita,

Socijalna pomoć ugroženim delovima stanovništva, bednim, gladnim, nezaposlenim,

Ukidanje deložacija, kao anticivilizacijskog i antihumanog akta,

Zagarantovani minimalni prihod porodice,

Relativiziranje profita kao osnove poslovanja,

Jačanje javnih investicija, nasuprot privatnim, uz porast zaposlenosti u javnom sektoru,

Privođenje politike deficitarnog finansiranja u cilju jačanja socijalne funkcije,

Dodatno zaduživanje u inostranstvu u cilju finansiranja komponente (posebno u uslovima niske kamatne stope).

Izvršena je ogromna preraspodela društvenog bogatstva uz pomoć privilegija, politike, privatizacije, dok se ogromni profiti zgrću na pljački i ekonomskom propadanju Srbije. U nametnutnoj nesamostalnosti, dominaciji inostranog kapitala i interesa zapadnih država - onemogućava se ekonomija opšteg blagostanja, siromaštvo se povećava, veliko je raslojavanje, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika, odumiranje socijalne sigurnosti masa. Socijalni bunt može da preraste u snažan pokret mase nezaposlenih, gladnih, obespravljenih, ali i većeg dela visokoobrazovanih i stručnih delova društva.

Izlaz iz začaranog kruga privredne depresije, finansijske krize i sloma, uz veliko povećanje materijalnog siromaštva (koji vode u sve dublju finnsijsku i socijalnu krizu) može biti samo preko visokih stopa privrednog rasta, oživljavanja privredne aktivnosti, preko aktiviranja domaćih faktora razvoja, ali i potpuno drugog privrednog modela razvoja.

Nova kovid kriza predstavlja pravi udar na ekonomije sveta.

Očekuje se izvestan oporavak privreda gotovo svih država u svetu, mada su one potpuno različito pogođene krizom. Pad bruto proizvoda je različit, ali i socijalni problemi u državama, kao i moć država da se sa njima nose. Sve zavisi od strukture privrede i grana koje su najviše pogođene ovom krizom. Na isti način deluje i stanje u budžetu, zaduženost države, visina nezaposlenosti, sistem raspodele, socijalni problemi, rezerve, dostupnost novcu i kapitalu na tržištu, poverenje u vlade i dr.

Očito je da savremeni politički "zemljotresi" i otkrivanje teških posledica modela neoliberalizma u ekonomiji, gotovo sve države okreće ka traženju drugih modela razvoja i makroekonomske politike.

Velika socijalna raslojavanja u zapadnim državama, sve veće nezaposlenost, nesigurnost na poslu, otuđenost, siromaštvo masa, razočaranje sistemom i dr.

stvorile su veliki masovni otpor takvom kapitalizmu katastrofe (uništitelju „države blagostanja"). Socijalni potresi, štrajkovi, socijalni bunt i političko nezadovoljstvo ruše ovu tvrđavu liberalizma i pljačkaškog kapitalizma - sve do temelja. Masovni protestni pokreti, izborni rezultati i rušenja niza vlada do sada, ali i sledećih na redu (Grčka, Italija, Španija, Francuska, V. Britanija, Austrija, Nemačka,Portugalija, Holandija, Belgija, ali i SAD) pokazuju da je ovom "pljačkaškom kapitalizmu", kakav je do sada bio, zaista odzvonilo. Svet se pri tome, plaši od strane "čuvara" "postojećeg" sistema "ultradesnicom", fašističkim pokretima, razarajućom ideologijom i sl. koji nastaju i narastaju kao otpor masa ovom otuđenom i pljačkaškom globalizovanom kapitalu katastrofe.

Nije to fašizam i ultra desnica, već su to državotvorni i socijalni pokreti, kao osnova novog sistema koji treba graditi.

U svemu tome jasno izbija na površinu gotovo opšti stav o nužnosti povratka ka "ekonomskom nacionalizmu i patriotizmu", sve većoj potrebi samostalnosti država (državnog i monetarnog suvereniteta) u vođenju njima podešene specifične razvojne i socijalne politike, a to je najveći udarac globalizovanom kapitalu i procesu "poništavanja" nacionalnih država. Dobro je da je došlo do sloma ovog masovno naturenog svetu i potpuno promašenog globalnog eksperimenta.

27. OBOLELA DRŽAVNA MAŠINERIJA I PRIVATIZOVANI DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM

Država blagostanja danas u razvijenom otvorenom državnom intervencionizmu, videli smo, ima vrlo važne, često i životne, funkcije u razvoju privrede i društva.

Jedno je pitanje njene opšte „priznate" i prihvaćene funkcije socijalnog i razvojnog karaktera, a drugo je pitanje - kakva je država kao odgovoran subjekt i kako to provode. Jedno je delovanje u socijalnoj regulisanoj zakonima sferi (penzije, plate u javnom sektoru, davanje nezaposlenim), a drugo je razvojno stabilizaciono delovanje na širokom frontu njene aktivnosti.

Da bi „država blagostanja" uspešno obavljala svoje funkcije moraju postojati tri bitne osnove za to:

Strategija dugoročnog razvoja (sa operativnim tekućom makroekonomskom politikom),

Pravna, dobro uređena i odgovorna država sa javnim institucijama kao operativnim delovima države koje uspešno i odgovorno vrše svoje javne funkcije,

Javna kontrola svih oblika iz područja državne intervencije.

U pogledu ekonomskih i socijalnih funkcija države blagostanja bitna je tekuća (godišnja) politika razvoja i izbor prioriteta na kojima se razvija niz mera državne intervencije. Mere podsticaja i pomoći odnose se na izabrane tekuće ciljeve u razvoju, a svode se na finansijske podsticaje, zakonske podsticaje, olakšice i oslobađanja, usmeravanje sredstava i sl. Ovde je bitna potpuna transparentnost odluka, kontrola davanja ili oslobađanje sredstava i podsticaja, ali i praćenje efekata preduzetih mera.

Drugo područje se odnosi na „kvalitet" države, institucija i organa koje provode ovu politiku državne intervencije u privredi i društvu.

Ako je država „obolela" od široko razgranatog kriminala i korupcije, ako institucije države ne vrše svoje zakonske funkcije, ako su budžetske funkcije „uzurpirane" i privatizovane od strane političke vrhuške?str.13b (grupe na vlasti) jasno je da je „država blagostanja" izgubila najveći deo svojih javnih funkcija i interesa, dok je grupno-privatne -str.13b sve javne funkcije odlučivanja. Odluke o izboru pravaca ulaganja i intervencija, davanja, pomoći, oslobađanja i sl. Su privatizovane i zloupotrebljene. Javna kontrola je onemogućena, privatno - grupni interes preovladava i poništava javni interes. Država se privatizuje, a funkcije zloupotrebljavaju. Šta je tada ostalo od klasične „države blagostanja"? Odluke se donose po osećaju, od slučaja do slučaja, prema ličnom nahođenju, opšti ili dvostruki interes se potiskuje. Rezultat takve politike državne intervencije može biti samo slučajan, minimalan, a najčešće potpuno pogrešan i suprotan nacionalnom i razvojnom interesu. Tada nije u pitanju država i njena nužna intervencija, već nosioci javnih funkcija koje neodgovorno i nezakonito provode (i uzurpiraju) budžetsku politiku.

Obolela „državna mašinerija" i privatizovani državni intervencionizam poništavanja osnovne postulate i efekte „države blagostanja", a tada od „ekonomije blagostanja" ostaju samo tragovi ili razvaline.

28. DRŽAVA BLAGOSTANJA I „RESETOVANJE" SAVREMENOG NEOLIBERALNOG KAPITALIZMA

Na kraju ove analize krize države blagostanja i tokova ekonomske misli koji su doveli do nje i njenih slabosti, da se osvrnemo i na deo ekonomsko-socijalnog plana SAD posle dolaska demokrata. Suočeni sa ogromnom nezaposlenošću i masovnom socijalnom bedom stanovništva Gerni Sanders (predsednik senatskog Odbora za budžet ), poznat po svojim socijalnim pogledima, predlaže Bajdenu čitav niz specifičnih mera da se ublaži ovaj sunovrat ekonomije i društva. Reprogramiranje američkog modela ekonomije treba ostvariti preko velike preraspodele nacionalnog bogatstva. Dakle, povećanjem poreza na bogate slojeve društva, redistribucija novca, veća jednakost i socijalna uravnoteženost društva i vrlo čvrsta kontrola novčanih i kapitalnih tokova, su deo paketa hitnih mera.

Rebalansom budžeta daje se (pomoć od 1,9 biliona) svakom odlasku u SAD direktno 1.400 dolara (od Trampa su već dobili 600 dolara), za osiguranje od nezaposlenosti 400 dolara, pomoć kod iznajmljivanja stanova ukupno 25 milijardi, pokrivanje troškova energije i komunalija 5 milijardi, pomoć za beskućnike 5 milijardi, brisanje kredita studentima na državnim fakultetima, davanje kredita na godinu dana za negu dece, ali i povećanje minimalne satnice sa 7,25 na 15 dolara.

Uz navedeno daje se i kao podrška lokalnim zajednicama da se zadrže zaposleni u javnim službama od 440 milijardi, pomoć školama 400 milijardi pomoć javnom prevozu 20 milijardi, a zatim zdravstveno osiguranje za 95% građana (750 milijardi u sledećih deset godina). Dakle, osnova ovog plana je „rešavanje visokog nivoa imovinske i dohodovne nejednakosti „- (Sanders). „Svi u SAD treba da imaju na raspolaganje dovoljne finansijske resurse za dostojanstven život". Traži se obnova infrastrukture, da se otvore masovni poslovi , poveća stambeni fond, modernizuje škola, te da državni koledži budu besplatni.

Sanders kaže da su „republikanci štitili bogate i moćne, dok će oni zaštititi radničke porodice, bolesne, stare i siromašne". Naravno, odmah se postavlja pitanje „ko će i kako platiti ovu državu blagostanja". Rešenje je nađeno u preraspodeli bogatstva porezima na bogate slojeve. Jer, ne može se dopustiti da korporacije ostvaruju milijarde dolara prihoda, a ne plaćaju ništa na ime federalnog poreza na zarade.

Očekuje se da će 93% spasilačkog paketa biti pokriveno od bogatih građana i vlasnika biznisa kroz povećane poreze. Porez na dohodak se povećava sa 37,6% na 39,6%, porez na dobit preduzeća sa 21 na 28%, uvodi se porez na prihode velikih korporacija 15% i porez na domaće firme koje rade u inostarnstvu 21%. Uz to se planira da u slučaju da prihodima budu dovoljni da se koristi budžetski deficit (što će se sigurno činiti i to masivnom primarnom emisijom, a to će biti izvor sredstava za ove državne intervencije, a ne povećanje poreza).

Ovim potezima će, smatra se, „ojačati ekonomija, smanjiti nejednakost, provesti dugovečna finansijska stabilnost nacije najodrživijim putem"(Bajden).

Ove poteze libertarijanci smatraju kao „socijalističke i radikalno leve", potpuno suprotne načelima na kojima počiva dokon zapadni (neoliberalni) kapitalizam.

Odatle nastaje i čitav niz autora ovog pravca koji kritikuju ovakve poteze makropolitike. Tvrde da mere pomažu građanima, a ne biznisu, da štite radna mesta, a ne prihode (profite) kompanija i sl. Mogu se ovom programu uputiti i neke primedbe, ali se ne može odbaciti generalni pravac delovanja (protiv neoliberalnog korporativnog kapitalizma). Jer, ovaj nakazni turbokapitalizam pljačke i gigantske preraspodele vodi uništavanju mase, koja u raspodeli nacionalnog dohotka jedva učestvuje, a nekako se snalazi da preživi u sve većem siromaštvu.

Nikada veća stvarna „socijalna distanca" nije ostvarena kao danas, ne kao kovid, već položajem u odnosu na nacionalno bogatstvo. Takav neoliberalni kapitalizam je došao do svog kraja i kako zaključuju njegovi protagonisti u Davosu, ako se današnji kapitalizam ne „preuredi" sledi socijalna revolucija ugnjetanih i obespravljenih, ali i prevarenih masa. Bolje je to u interesu moćnih sprečiti da bi se sačuvalo bogatstvo i privilegije. Sve je to suprotno državi i ekonomiji blagostanja.

Neoliberalni model, čija je druga strana neoimperijalizam, a teorijska osnova „reganomika", u samo središte stavlja profit, bogaćenje uskog kruga bogatih milijardera, potpuno je suprotan državi blagostanja. To je politika koja donosi korist za svega 1% najbogatijih. „Razvoj" se zasniva na javnom i privatnom dugu, emisiji novca bez realnog pokrića i velikoj deregulaciji novčanih i kapitalnih tokova. To je model koji je potpuno iscrpljen i gotovo mrtav. Sada se sve više insistira, nasuprot navedenom, na sistemu u čijem je centru čovek i njegov životni standard, ali i kao političko biće povezano s kapitalom.

Formirani predatorski sistem u kojem se vodi „rat svakog sa svakim" je osnovna karakteristika savremenog finansijskog kapitalizma katastrofe.

U razvijenim državama kapitalizma socijalne nejednakosti stalno i progresivno rastu. „Veliko resetovanje" je samo drugi naziv za pohlepu koja se odvojila od stvarnog života. To je „privremeni model" za očuvanje postojećih pozicija krupnog kapitala i svih uzurpiranih privilegija. To je novi model za očuvanje status kvoa i to u situaciji kada velike transnacionalne korporacije nastoje da preuzmu ulogu države i upravljaju njenom politikom. Potrebna je razorna kritika neokolonijalizma i imperijalizma, ali i „nevidljive ruke" tržišta sa neograničenom emisijom novca koje „pokriva" sve slabosti savremenog kapitalizma. Savremena država treba da se zalaže za ostvarivanje pravednije raspodele i socijalne pravde. To ne mogu raditi multikorporacije, ali ni neoliberalni kapitalizam.

IMPERIJALNO DOBA FINANSIJSKE DIKTATURE

Finansijska imperija i krupni kapital

1. DUHOVNI KOLONIJALIZAM, „STERILIZACIJA" KRITIČKOG UMA I OŽIVLJAVANJE NOVOG FAŠIZMA

Smatrajući da je veoma poučno i otrežnjujuće videti strategiju i politiku SAD i novog svetskog poretka ili globalizma, prema „ostatku sveta" i stvaranja novog robovlasničkog sistema kroz proces „globalizacije", ovde navodimo vrlo poučan, davno objavljeni tekst, koji mnogo toga otkriva, što se već decenijama odvija pred našim očima, a čega najveći deo populacije nije svestan. Ali, poledice su upravo, traumatične, dugoročno razornim delovanjem.

„Rat će se završiti i sve će se nekako srediti. Sve što imamo, svo zlato,

svu materijalnu moć uložićemo za otupljivanje i zaglupljivanje ljudi... Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. Posejaćemo haos, neprimetno ćemo ih uputiti da veruju u pogrešne stvari. Nateraćemo ih da se priklone lažnim vrednostima. Naći ćemo svoje saveznike i istomišljenike i u samoj Rusiji. Rezultat će biti grandiozna tragedija nepokornog naroda, koja će se na kraju pretvoriti u konačno gubljenje samosvesti. Literatura, pozorište, bioskopi - sve će to prikazati i veličati najniža ljudska osećanja... Na sve načine ćemo podržavati i uzdizati takozvane umetnike, koji će nametati i produbljivati u ljudskoj svesti kult seksa, nasilja, sadizma i izdajstva - jednom rečju svaku neprirodnost.

U rukovođenju državom stvorićemo nesnalaženje i haos. Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo zaglupljivanju činovnika i stvaranju neprincipijalnosti. Čast i državni poredak predstavljaće nešto prošlo i nepotrebno, što će se ismejavati. Vešto i neprimetno, kao vrednosti nametaće ljudske poroke: laž, prevaru, pijanstvo i narkomaniju, nepoverenje među ljudima, izdajstvo i nacionalizam.

Biće pojedinaca koji će uvideti šta se događa. Njih ćemo učiniti bespomoćnim, izložićemo iz podsmehu. Tako ćemo stvarati pokolenja, jedno za drugim. Ljude ćemo pridobijati još od detinjstva i mladosti. Glavnu pažnju usmerićemo na omladinu koju ćemo izopačiti, kvariti i učiti je razvratu. Od njih ćemo praviti cinike, prostake, kosmopolite..."(Tekst je napisao Alen Foster Dals, osnivač i višegodišnji direktor CIA još daleke 1945. godine). Oni koji vide stvame tokove i odnose, a „koji su učinjeni bespomoćnim i izloženi podsmehu", uz to izolovani od sredstava informisanja - te udarne propagadne igre „novog sevtskog poretka" i krupnog finansijskog kapitala, primećuju kao da je tekst napisan juče).

U ovom navodu lako je prepoznati opis današnjeg sveta. To je gotovo vema slika svega onoga što se i nama dešava. I strani nalogodavac i unutrašnji akteri intelektualno - politički operativci ovog paklenog posla su poznati. Da smo kao narod i države žrtve i ugroženi - vidimo jasno.

2. NOVO IMPERIJALNO DOBA EKONOMIJE I FINANSIJSKE DIKTATURE

Vodi se takva politika da se sva ljudska aktivnost i sce sfere svedu na pravila tržišne igre i vladavinu profita. Sve može postati i postaje roba, uključujući i duhovnost. Mora se ući u kolo „efikasnosti" i racionalnosti - kako bi, konačno, postalo profitabilno. Osnovni cilj je da se kapitalu omogući „totalitaristička kontrola nad ljudskim biološkim životom i razvojem". Sve je to praćeno stalnim rastom kriminala i korupcijom - koji prodiru svuda. Stari poredak (pravni sistem, sistem vrednosti, moral, ideje) je uništen, a pravila nova ne važe. Razvija se novo imperijalno doba.

Ekonomske i finansijske diktature pomognute su opštom korupcijom i kupuju sve. Sva tržišta i sve države su doboko kriminalizovane. Lanac fiskalnih „rajeva" se raširio širom planete. U gotovo svim ugovorima sastavni deo postaje provizija i korupcija. Banke razvijenih daju logističku podršku u pranju nelegalno stečenih ogromnih kapitala, kojim se često finansira „podzemna ekonomija", posebno trgovina drogom.

Nastala je simbioza bankarskog sektora, poslovnog sveta i organizovanog kriminala. Često su i države direktno uključene u ovaj kriminal (droga,trgovina oružjem, trgovina decom i sl.).

Poznata i raširena u svetu igra leptira otuđene nacionalne birokratije i nove političke elite dovedene i instalirane kroz rušenje prethodnog „nepovoljnog" i nepoželjnog sistema i rukovodstva država, koja kratko traje, dok udovoljava i provodi zahteve nalogodavaca. Interesi velikih država i u osnovi krupnog finansijskog kapitala (koji upravlja i tim državama) prodiru i osvajaju druge države - stvarajući mrežu kolonijalnih satelita.

Sredstva informisanja - industrija propagande u „ciljanim" državama, se kupuju, šire programirane informacije, osigurava se kontrola nad državom i društvom. Kritička svest i misao se ubijaju. Mase se pretvaraju u apatičnu i nezainteresovanu smešu različitih i vrlo nehomogenih ciljeva Iluzija i fasada demokratije omogućavaju sve složenije tehnike nadzora i društvene kontrole u rukama onih koji imaju sredstva informisanja, a korumpirana politička elita provodi bezrezervno takvu politiku i procese.

Krizno stanje ekonomije traži odgovor na pitanje: može li se (i kako) iz krize ka ekonomskom rastu? Da li i dalje zadržati koncepciju liberalno - monetarističkog tipa i savete inostranih stručnjaka (predstavnika svetskog finansijskog kapitala, MMF, Svetske banke i predstavnika EU)? Može li se od „divljeg kapitalizma koji je na sceni, ka organizovanom socijalno - tržišnom sistemu (kao, uostalom, sistemu koga je do nedavno imala privreda Evropske unije)?

Cilj ekonomskog razvoja nije samo rast proizvodnje i vrlo „nečistog" kao kategorija bruto domaćeg proizvoda, već i zaposlenosti i veće socijalne jednakosti, pravedniji ekonomski razvoj i humanije društvo.

Svetska ekonomija i politički odnosi su se iz osnova izmenili - odvijaju se, već niz godina,dva paralelna toka: slabljenje i urušavanje američke imperije i jačanje konkurentnog bloka država na čelu sa Rusijom, Kinom, drugim državama u sastavu BRIKS-a. Monopolarni imperijalni sistem SAD „zamenjen" je multipolarnim sistemom sa nizom država koje stvaraju „ravnotežu moći" u svetu, dok je „ravnoteža straha" ostala kao konstanta u interesno sukobljenom svetu.

Svetska kriza, posebno nova kovid kriza dovele su SAD na pravu ivicu sloma, mada ova „imperija zla" i vojnog avanturizma ne može da se pomiri s novim odnosima snaga i urušavanja sopstvenog imidža snage u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima. Odakle takva velika moć i dirigentska palica u rukama SAD do sada i šta je uzrok destrukcije ovog hegemona danas. To je osnovna ----ovog istraživanja. Korona kriza je poslednji pokušaj kontraudara neoliberalnog globalizma.

3. SVET KOMPLEKSNE KRIZE I VELIKIH POLITIČKIH NAPETOSTI

Svetska privreda je ušla u duboku kovid - izazvanu kompleksnu krizu u 2020. godini. Gotovo sve države sveta osim dva - tri izuzetka, doživele su duboki pad bruto proizvoda i visoku nezaposlenost. Kriza se i dalje nastavlja, bez obzira na optimističke prognoze MMF i Svetske banke da se može očekivati oporavak već u 2021. godini. Obzirom na zatvorene nacionalne privrede, ozbiljan pad svetske trgovine, gašenje privreda, likvidacija preduzeća i blokadu faktora rada, jasno je da globalni rast i dalje ide usporeno. Porast rizika, pritisak „kovid krize", visoka nezaposlenost rada i kapaciteta, pad proizvodnje i tražnje (potrošnje), to sve otežava oporavak i zadržava aktivnim sve faktore globalne krize. Veoma optimističke prognoze za oživljavanje privrednog rasta u 2021.godini ne uvažavaju činjenicu da su se dugoročno pogoršali uslovi uspešnog razvoja. Ovo iz razloga što su faktori razvoja dodatno blokirani naraslim političkim, vojnim i socijalnim sukobima i suprotnostima. Velika turbulentna kretanja se očekuju na finansijskim tržištima nakon neviđene monetarne i fiskalne ekspanzije centralnih banaka, niske ili negativne kamate, niske cene nafte i primarnih proizvoda i drugih faktora izazivanja krize.

MMF u najnovijoj proceni kretanja svetske privrede finansija ističe da se očekuje usporavanje rasta (spor rast) i povećani rizici.

Rast svetske privrede u celini se i dalje usporava, čime rastu rizici od nove

svetske finansijske krize. Nova Kovid - kriza odvela je najveći broj država u duboku recesiju ili bolje reći - regresiju.

Ekonomski oporavak privrede je usporen, sa drugim talasom globalne krize, „dopunjen" novim talasom „Kovid krize". Usporavanje rasta je posledica pada tražnje, visoke nezaposlenosti, visokih fiskalnih deficita i enormnog javnog duga, posebno u razvijenim zemljama zapada. Nestabilnost finansijskih tržišta, visoki rizični plasmani banaka i ograničavanje (pad) plasmana banaka, fiskalna konsolidacija i ograničavanje socijalnih rashoda - usporavaju oporavak i produžavaju krizu. Recesija u evrozoni dovodi i do usporavanja rasta (zbog visoke realne i finansijske povezanosti) i kod država istočne i centralne Evrope (rast između 1% i 2% uz niz država sa negativnom stopom rasta).

Ekonomski rast razvijenih zemalja je, dakle, spor između 1% u 2011. i 0,5% u 2012. godini i 0,3% u 2013. godini i 8,0% u 2019.godini. Nasuprot tome, ekonomski rast Kine u 2011. je 9,9% , u 2012. godini 9,5%, a Indije 8,2% i 4,9%, što je veoma brz rast. U istom periodu stopa ekonomskog rasta u EU u 2010. iznosila je 1,7%, dok je u 2011. samo 1,5% i u 2012. oko minus 20%, što je veoma spor ekonomski rast. Bmto domaći proizvod u evrozoni u 2013. godini dostigao je nivo na kom je bio pre izbijanja krize (2008).

Zboh kovid krize u 2020. godini dolazi do produnljavanja krize i negazivne stope bruto proizvoda u gotovo svim državama. Kriza se produžava i u 2021.godini.

SAD su smanjile svoje učešće u BDP sveta oko 15%, dok EU učestvuje sa 13%, Kina 20%, Indija 8% i Japan 4%.

Pred našim očima svakodnevno se vrši prekompozicija odnosa snaga u svetu, preraspodela moći i gotovo turbulentna bapeta i neprevidiva politika kretanja i odnosi.

Sve države su međusobno visoko zavisne posebno u pogledu energenata i osnovnih sirovina. Zavisnost glavnih država od tog uvoza je zaista visoka.

Glavne države kapitalizma danas su u niskom procentu zavisne od uvoza sirovina (u Japanu i do 100%, ali i u EU gotovo 85-100%). U SAD je nešto niža uvozna zavisnost. Stopa je i uticaj svetskog tržišta energenata, sirovina i tržišta kapitala izuzetno značajan, a time i berzanskih oscilacija.

Svetska privreda je uz usporavanje rasta opterećena i sve većom nezaposlenošću, velikim teretom dugova, dolarskim paradoksom, dugoročno očekivanim narastanjem inflacije, ali i drugim nerešenim problemima. Finansijski balon se ponovo počeo sve brže naduvavati, mada finansijska tržišta nisu oživela, tako da se može očekivati već u 2020 i 2021. godini novi nalet finansijske i političke krize u svetu.

MMF i Svetska banka kao međunarodne finansijske institucije sve više postaju instrumenti globalnog finansijskog kapitala u procesu uništavanja ekonomija nacionalnih država. Stavljajući nacionalne države i privrede pod kontrolu i puna zavisnost od međunarodnog kapitala u osnovi se vrši proces predaje ekonomskog suvereniteta država. Strategija i politika MMF je nametanje finansijske zavisnosti i diktature preko onemogućavanja privrednog ozdravljenja država i modernizacije zemalja u razvoju, bez čega je teško očuvati nacionalni suverenitet. MMF u stvari preko „pisma o namerama" diktira makroekonomsku politiku svim državama.